Танасковић: И Турска ради на томе да „Србин“ за Европу постане оно што је вековима „Турчин“

ПОСЛЕ ТВ-СЕРИЈА У КОЈИМА СУ СРБИ ЗЛИКОВЦИ, ЛАНСИРАЛА И ФИЛМ „ТУРЦИ ДОЛАЗЕ. САБЉА ПРАВДЕ“

  • Изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да их у будућности заменимо у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или да је, бар, са њима поделимо
  • После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио турски историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“
  • Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија
  • Охоли Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић
  • Турска деца ће имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану…  Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“,  вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности.

У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи.

Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600 (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе.

Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“

Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог.

Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…

Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси.

Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.

После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“.

Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо.

Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.

Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу).

У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо.

Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“.

То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар.

А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?

Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха.

О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо?

Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…

Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе  тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420 000 гледалаца.

Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде,Чилеа, Мексика,Аустралије, Јапана,Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана.

Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше  необичне предилекције, ко зна?

Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла Освајање 1453″ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје.

„Китичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.

Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају.

У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба.

Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.

Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара!

У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.

Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима.

Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од 6 до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације.

Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?

Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама.

Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… 

Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове  будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача?

Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…


Аутор: Проф. др Дарко Танасковић

Извор: Све о Српској

Говори турски да те цела Немачка разуме

Све је више немачких држављана, потомака турских усељеника, другог и трећег колена, рођених у Немачкој, који земљу у којој су одрасли не сматрају својом. Да ли се осећају дискриминисаним? Извештај истраживачког ТВ магазина „Репорт Мајнц“ дошао је до потпуно другачијег закључка
 
„Наша домовина је Турска“: Зашто се 90 одсто Турака другог колена у Немачкој не осећа као код куће? Скриншот: „Репорт Мајнц“
Фудбал је дуго сматран врстом спорта која најбоље повезује људе различитих народности. Међутим, сада се у самом Берлину догађа да се на фудбалском терену говори само турски језик – на пример у клубу „Анадолуспор“. Сви његови чланови одрасли су у Немачкој. Знају немачки, али не желе да га говоре.

Зашто је то такоодговорио је „Репорт Мајнц“ у својој последњој емисијиУ емисији је приказано како се 90 одсто Турака другог и трећег покољења усељеника жене и удају међу собом – и зашто они на питање коју земљу сматрају својом домовином, одговорају: „Турску.“ Да ли промена културе добродошлице сада утиче и на децу и унуке досељених Турака?

Антинемачка хајка на Интернету

Према извештају „Репорт Ма
јнца“, то наводно није због тога. Уместо тога, новинари су пронашли доказе да турски председник Ердоган користи посреднике треће стране да би утицао на младе немачке Турке. У Немачкој постоји 500 турских фудбалских клубова. Многе од њих основале су Дитиб џамије у последњих неколико година. Они су директно подређени Турској председничкој службиПримећено је да су њихови проповедници у прошлости више пута позивали вернике да гласају за Ердогана или да се моле за турску победу у инвазији на Сирију. Зато је баварски министар унутрашњих послова Јоахим Херман (ЦСУ – Хришћанско социјална унија) већ предложио да џамије надгледа Служба за заштиту Уставног поретка (немачка тајна полиција-прим.прев.).

Новост је чињеница да сада оснивају и спортске клубове како би привукли људе који не иду у џамију, а новост је такође и самопоуздање с којим неки фудбалери одбијају да причају немачки на терену. Један од њих је Сердар Челик, тренер Анадолуспора. Каже да не разуме зашто немачки фудбалски тренери овакво понашање сматрају непоштовањем. Стратешки, било би паметније да противници не разумеју његова упутства играчима на терену.

„Поштован
е нацистичке џукеле!“

Према извештају „Репорт Мајнца“, младе Турке у Немачкој, буквално распаљују, Ердогану одани блогери, попут Тугрула Селманоглуа. Недавно је упозорио својих 270.000 пратилаца на Фејсбуку да своју децу чувају од НемацаНа крају крајевавели Селманоглу, „Немци су, у Другом светском рату, убили 6 милиона људи у гасним коморама.“

Оваквим постом, блогер је очигледно погодио живац своје заједнице. „Поштоване нацистичке џукеле„, написао је пратилац његовог блога у наставку. Говорило се и о „свињским ђаволима који личе на људе.“ Одговарајући на упозорење новинара о оваквој изјавиСелманоглу је тврдио да је мислио иронично. Али остаје чињеница „да свакодневно доживљавамо насиље и мржњу“.

 
Аутор: Антје Хилдебранд
Извор:
https://www.cicero.de/innenpolitik/integration-tuerkisch-ard-report-mainz
 

Многи турски народи пишу ћирилицом!

Ћирилицом пишу: Киргизи, Казаси, Узбеци, Чуваши, Башкири, Кумици, Тувници, Алтајци, Балкарци, Карачајевци, Каракалнаци, Јакути, Хакаси, Шорци и Гагаузи, који броје преко 50 милиона становника!

С обзиром да је ислам раширен на Балкану непосредним дјеловањем Турака, онда је разумљиво да су већини наших људи – ислам и Турци као синоними. Међутим, турских народа има преко 30, од којих трећина нису исламске вјере, већ православне или католичке, а има и будиста (Тувинци), док су Тофалари сачували прастаро шаманство.

Седам турских народа исповиједају православну вјеру, док 17 турских народа, који броје преко 50 милиона становника, пишу ћирилицом!

Ћирилицом пишу: Киргизи, Казаси, Узбеци, Чуваши, Башкири, Кумици, Тувници, Алтајци, Балкарци, Карачајевци, Каракалнаци, Јакути, Хакаси, Шорци и Гагаузи.

Татари су углавном муслимани (сунити) али је једна њихов дио (Нагајбаци) у 17. вијеку прешао на православље. И они пишу ћирилицом!

Туркмени су до 1929. године писали арапаским писмом, затим до 1940. године – латиницом, а од тада – ћирилицом!

Азарбејџанци у Ирану и Ујгури у Кони пишу арапским писмом, док припадници ова два народа који живе у бившим совјетским републикама – пишу ћирилицом!


Извор: Седмица