Александар Б. Ђикић: Скочко, скочко па у кречану

Уредништво „Слагалице“ треба да буде свесно да је углед који имају стицан деценијама. Углед се тешко стиче а лако губи. Не дозволите да разочарате генерације које су стасале уз вас

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Када будем једнога дана „одозго“ гледао гоблен свог живота, сигурно ће једна од најсветлијих тачака на том гоблену бити, сада већ давна јесен 1997. године када сам победио у 13. циклусу квиза „Слагалица“. Много млађи, лепши и паметнији те јесени сам био врло популаран у мом граду. У време када су постојала само два ТВ канала, та популарност је заиста била велика. И касније, када је супервизор тог квиза била приштевачки професор српског језика госпођа Милка Цанић са својим незаборавним: „Добро вече“, било је уживање гледати са породицом надметања пристојних и интелигентних људи.

Госпођа Цанић, какву смо је познавали, врло је пажљиво пратила свако питање, како се репутација коју је тај квиз стекао током безмало 30 година емитовања не би довела у питање. И заиста можемо рећи да је и дан-данас ова емисија једна од ретких светлих тачака на нашем суморном медијском небу препуном неукуса, примитивизма, агресије и неписмености. Висок ниво није лако одржати, али то јесте обавеза, и зато је тако мало врхунских достигнућа.

Ипак, свеопшти атак на националне вредности који се преко медија спроводи на основу захтева немачког Бундестага за промену свести у Срба с времена на време продре и у ову врло квалитетну и вишедеценијску ТВ емисију.

Након одласка госпође Цанић, с времена на време провлачила су се и нека питања која пре тога нису проверена из релевантних извора па су гледаоци преко друштвених мрежа реаговали. Она су била резултат недовољне провере чињеница. Грешке се дешавају.

Једна од грешака: Кемал Гекић је пијаниста и професор клавира

Међутим у последње време провлаче се неке „грешке“ које по свему судећи нису последица недовољне будности аутора, него политичке климе која влада у друштву, медијима, па и у РТС-у, који је сервис свих грађана, а који се не либи да у свом Времеплову као значајан датум наведе и рођендан Хашима Тачија, на пример.

Било је одговора да је Панчићев врх највиши врх у Србији, иако на Шар-планини, Коритнику, Проклетијама има пуно виших врхова. Случајно или намерно аутор није видео планине које се налазе на Косову. И не само аутор.

Прошле године је на питање, који је једини језик на свету који има два писма, одговор био – српски, иако то нема никаквог утемељења у међународној класификацији језика и писама. Прошле недеље на питање, која је најбројнија национална мањина у Србији, одговор био – Мађари, иако су Албанци бројнији. Наравно, за онога ко поштује српски Устав. Већ у епизоди пре неко вече наставља се антинационални низ, који се сад већ  не може подвести под грешку. Питање је: Које је последње слово „српске абецеде“? И одговoр је Ж(Ž).

Ономе ко прати кретања на нашој медијској и културној сцени, потпуно је јасно да се ради о намери. Потпуно је јасно да се ради о одлично организованом нападу на једну од темељних вредности нашега народа (уз веру и Косово) – а то је српска ћирилица.

Међутим, поставља се овде много озбиљних питања. Основно је, како то да нико из редакције није реаговао и спречио тај скандал? Неко: редитељ, уредник, водитељ… неко?! Не, то је незапажено прошло.

Можемо ли да замислимо да је на хрватској државној телевизији неко на квизу поставио питање: „Које је последње слово хрватске ћирилице“? Не можемо! Не можемо јер би реаговао и редитељ, и водитељ, и камерман, и развлачивач каблова и теткица која кува кафе. Директор ХРТ би био избачен кроз прозор. У Србији директору не фали длака с главе ни кад слави Тачијев рођендан, ни кад нарушава темељне српске вредности.

Шта се то са нама дешава­? Како је могуће да не видимо оно што нам је пред очима. Све друго знамо: и шта раде масони, и шта доручкује који Ротшилд, и шта је Путин шапнуо Трампу… све, само не оно што је очигледно – не видимо да нам се отима Косово, да нам нападају Цркву, да су нам пуне улице, књижаре и школе латинице. Е то не видимо. А тек да на то реагујемо, о томе нема ни говора.

РТС „честитао“ рођендан Хашиму Тачију. После протеста честитка повучена

Уместо тога сервира нам се море изговора зашто је латиница за нас боља, које само ми у својој наивности прихватамо. Један од чешћих, а који најдубље вређа је забога да је то због тржишта, јер би се произвођачи, издавачи и други, приклањањем ћирилици одрекли муштерија који нису Срби. Дакле они савршено добро знају да се Срби неће љутити ако их вређате, али други хоће?! Не запитају се шта  би се десило са њиховим бизнисом када би Срби, као и сви други уосталом, одустали од те болесне снисходљивости и вратили свом изворном, српском становишту. Не питају се јер знају да је нешто тако све док Србија пузи ка западу, немогуће.

А Србија нема никог другог сем нас. Ако је ми не чувамо, ко ће?

Штавише, видели смо поводом забране Васкрса каквим смо хорским увредама били изложени ми који смо бранили ту темељну вредност. По питању ћирилице, Срби „латиничари“ ће уложити десетоструки напор да одбране неодбрањиво, смишљајући све могуће и немогуће аргументе, него што би се као сав нормалан свет замислили, и чували свој језик и писмо. Задивљујуће, ти исти багателизују и значај Косова за српски народ. И то није случајно. То је једна озбиљна, одлично организована, потпомогнута и финансирана кампања.

А уредништво „Слагалице“ треба да буде свесно својих вредности. Углед који има је стицан деценијама. Углед се тешко стиче а лако губи. Не дозволите да разочарате генерације које су стасале уз вас. Не дозволите да се затамни светла тачка на мом животном гоблену из јесени 1997.


Аутор: Александар Б. Ђикић

Драган Хамовић: Душе заражене

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

Драган Хамовић (Фото: В. Данилов)

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

„Најтеже је носити се с полуистином“, знао ми је рећи стриц Младен, математичар и оператор на кабастим рачунарима Завода за статистику Србије, у оном масивном здању уврх падине Милошеве улице где је, већ одавно, ресор свемоћних финансија. Гола лаж, непокривено тврђење, макар било робустно и безочно, нема праву снагу ни када је Моћ погура. Полуистина причини невољу моралним осетљивцима, премда се њен половично веродостојни садржај чудовишно изобличава. Простор између полуистине и пуне истине зјапи и запоседа га кривотворина – као вирус убачен зарад циљаног разорног учинка.

„Не може човек данас никоме да верује“, говорила је нана-Рада, мајка моје маме. Одавала је безмерно поверење и увек га је изнова оправдавала. А то њено данас сеже у привидно стабилна времена – Пре Ове Ере. На Ово Данас, глобално и локално, вероватно би заћутала, ако не би, из скровитих извора, убризгала, себи и нама, нов доток поверења у живот. Можемо ли трајати без таквих дотока? Поверење израста у веру, а неповерење прераста у страхове и зло без граница. Особито у свету који нас учи и пренаглашава да је све што нам се чинило вредним, вечним и човечним – мање или више манипулација, терет слободи појединца, да међу људима нема чистог, градилачког и несебичног напора. Лажљивци, опсенари, ђавољи шегрти, ништаци у виду заната – начелно су теоријски оправдани. И тако царују, поглавито са сазвежђа екрана за које смо приковани.

Напокон, више Моћ и не полаже толико на убедљивост својих доказа, јер за тим и нема потребе. Жива маса добрано је прерађена у пројектованом смеру, а главни ток, обичан живот, подешен према мери контролора света. Као у песми Новице Тадића „Људи у обртним вратима“: „Врата се окрећу, све је у покрету, / сви смо у млину. // Од нас се лудо брашно / за пекару неког ђавола прави.“ Таман тако. А од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја. Светски Курјаци, широко насмешени, све мање се прикривају испод немарно огрнуте јагњеће коже. Али зато, опитно и плански, сеју офанзивни вирус страха на изабране теме, прекривајући штеточинства и болештине од којих убирају стратешку добит. И залуд што је Ноам Чомски, као за првачиће, свеснима у свету исцртао механизам глобалног замајавања, прост и делатан. Сви смо у обртним вратима.

Народ наш, са сваке стране изваран, куван и печен, несклон је да верује бајкама и успаванкама светских курјака и домаћих курјачића – али реално нема куд, подозрева да нема повољног, једино мање неповољног исхода. Током читаве млаке и устајале зиме, рецимо, нигде (до на планинама) не могасмо удахнути без укуса загоретине. Редитељ и Главни Глумац Нашег Јавног Позорја с подсмехом нам, тим поводом, поручи да нема нових радних места без дима и гарежи. Дисати или примати какву-такву плату? Преломио је он – да не мучи друге мукама тешких и храбрих избора. И ко је задржао зрнце поверења – а човек је биће поверења – у речи с највиших места глобалних и овдашњих емитера истине за јавну употребу неизбежно се упита којим истинама на исту тему веровати, јучерашњим или данашњим, тренутним или од пре пет минута реченим? Јер једна другу поричу, ускачу једна другој у уста.

Све је извесније да се силе у ваздуху отржу контроли а овакве приредбе брижника глобалног здравља периодично обнављају, те да је опасност од новог конспиративног вирусног продукта „већа од своје величине“. Удара у танку струну инстинкта одржања свачим пометене, аутоматизоване масе умрежене глобалним пауковим, лепљивим и отровним мрежама. Показујемо склоност утапања у чашу воде, као и вратоломни распон човечанског ниског просека. Невесели каталог људскости.

Често помислим „Боље је не знати но знати“, понављајући затурени стих Ивана В. Лалића. Људи се иначе деле на плошно обавештене, исувише обавештене и на оне што одбијају да знају. Сви смо помало и једно и друго и треће. Полуистине, о многим стварима на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, полусазнања, махом неповезана, и не хотећи прихрањују вирус страха и безнађа што кути у нашој тами, где пребивају наше унутарње бубе што се, на светло сијалице у ноћи, размиле по ћошковима, или мишеви који дрхтуре у рупама, не би ли остали непримећени, несмазани.

Колико је и какво тек лице ствари које не знамо, нити умемо да замислимо?

Свака реч има реп. Песма с тим додатком рачуна, као бонусом који каткад заслужи као слушкиња старог и мудрог Писма, памети независне од поседнутог знања песника. Тако се и понешто што писац ових редова не зна да зна стекло у овом сонету о вирусу, сонету са репом:

СОНЕТ О ВИРУСУ, СА РЕПОМ

Свете наш, једва и досад подношен,
Са грешком фабричком (а и сâм кваран сам)
Колају посвуд тајне клицоноше.
Почетак пролећа, сунчан и заразан.

Маску преко маске на лице намичем
Под кужним дахом медијских налаза,
У слатком станишту самоутамничен.
Смак света спреман – можда и заказан.

Тело не остаје иметак приватни
Ако ли угости, у себе прихвати
Умни вирус, фине научне израде.

Ојачан, сагори плот што га негује,
Задат да промине и привилегује
Здрава плућна крила златне милијарде.

*

А душа лакома и склона наслади
Грчи се, гризе, али не помишља
Да нам дубоко Светска Моћ засади
Вирус људске бубе и човекòмиша.

Прочитајте још

Стање ствари уживо 2: Србија мора да обнови везе са својом дијаспором

Извештај са трибине СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 – МАТИЦА И РАСЕЈАЊЕ, одржаној 11. јануара 2020. у СКЦ „Ћирилица“ написала Драгана Трифковић

У просторијама Српског културног центра „Ћирилица“ у Београду, портал „Стање ствари“ је 11. јануара организовао трибину на тему: Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење. На трибини су говорили: Александар Лазић, главни уредник портала „Стање ствари“, Мило Ломпар, професор Филолошког факултета, Милош Ковић, професор Филозофског факултета и Никола Живковић, публициста и преводилац.

Милош Ковић, Мило Ломпар, Никола Н. Живковић и Александар Лазић (Фото: Соња Ракочевић)

Ова тема је веома важна за српско друштво с обзиром на то да више милиона Срба живи изван своје земље, према проценама – једна трећина укупне популације.

Држава Србија је својевремено развијала односе са српском дијаспором и покушавала да институционализује сарадњу кроз Министарство за дијаспору што је имало одређене резултате, али променом власти 2012. године је то министарство укинуто, као и Министарство за Косово и Метохију.

У прошлости су се успостављањем веза матице и дијаспоре ванинституционално бавили и они који су изиграли поверење Срба који живе у иностранству, што је створило огромну препреку.

У уводном делу Александар Лазић је изнео мишљење да сви Срби који живе у расејању имају право да учествују у јавном животу Србије и да нико нема право да им то оспорава.

Он мисли да матица мора да успостави везу са дијаспором и обнови поверење. Његово цело излагање прочитајте овде.

Трибина СС УЖИВО 2 одржана пред препуном салом СКЦ „Ћирилица“ (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Мило Ломпар је подсетио на мисао историчара Радована Самарџића да су Срби кроз историју били народ код кога се увек један део народа одвајао. То је подела Срба унутар верских прекомпозиција Балкана што је временом попримило облике различитих својстава. Једно од тих својстава је оно које је уочио Бенјамин Калај, можда један од најбољих познавалаца српског менталитета, да је регионална, односно партикуларистичка, свест код Срба, неко стање духа.

Професор Ломпар сматра да је тај увид Калајев веома сложен и тачан и да он показује да та врста неспособности за целину је нешто што битно обележава нашу културну ситуацију.

Он наводи пример недавне изјаве министра спољних послова Србије, која је била усмерена привидно против црногорске политике, а у ствари је имала за циљ да сакрије главну тему а то је сарадња подгоричког и београдског режима.

Мило Ломпар говори на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Око тога се повела тема како се одиграла црногорска окупација Србије што је постакло страсти у тренутку када Српска православна црква трпи застрашујући удар у Црној гори и када њени великодостојници, превасходно митрополит Амфилохије и владика Јоаникије, управо делују интегралистички сматрајући да унутар православних људи у Црној гори не треба јачати оно што их разликује, већ треба јачати осећај заједништва.

Професор Ломпар је навео пример Јермена који су успели да интегралистичком свешћу повежу матицу и своју бројну дијаспору и да заједнички делују на остваривању својих циљева што се видело приликом лобирања и коришћења међународних околности што је довело до тога да Амерички конгрес и Француска и Шведска признају геноцид над Јерменима који је извршен 1915. године. Он сматра да Србима недостаје та врста свести усред различитих прилика и околности у 20. веку. По његовом мишљењу, највећа препрека успостављању и развоју добрих контаката Србије са дијаспором тај што држава нема културну политику и што је Српска православна црква практично једна једина интегралистичка установа. То је разлог зашто СПЦ трпи оволике притиске, како би се та комуникација прекинула. Он сматра да је пасивни отпор у овим околностима оно што има облик и садржај отпора. Овакав предлог може да наиђе на неразумевање због тога што то прво није у нашој традицији, а са друге стране наши људи често мисле да је пасивни отпор кад не радиш ништа. Ово што сада гледамо у Црној гори, то је пасивни отпор. То је мирно, али упорно показивање незадовољства у различитим садржајима јавног живота.

Мило Ломпар и Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Милош Ковић је говорио о искуству које су он, професор Ломпар и Бранимир Нешић стекли на серији трибина одржаних у САД и Канади током августа и септембра прошле године под називом: „Темељи српске културе и заветна историја Срба“. Он сматра да се последњих десет година појављује једна нова генерација која није спремна много на компромис и која није расла у заблуди као што је то генерација њихових родитеља (мислећи на Југославију).

Професор Ковић сматра да смо сада у ситуацији да поново сагледавамо своју прошлост и размишљамо о низу тема које нисмо довољно разјаснили, а тичу се нашег идентитета.

„Ми имамо сјајне и веома способне појединце, велике потенцијале, али нам је јако тешко да саставимо тим“, додао је професор Ковић.

Милош Ковић на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Он сматра да се мора артикулисати политичко вођство и да то људи не могу сами да ураде. Кључну улогу би требало да одигра наша држава, али она се тиме не бави. То је још један доказ посусталости и пропасти у коју су нас довеле политичке елите.

Нашу људи у иностранству би морали да се бави лобирањем за државне и националне интересе, али им је потребан утицај матичне државе.

Господин Никола Живковић је говорио о свом дугогодишњем искуству живота у Немачкој и проблемима са којима се српска заједница тамо сусреће.

У дискусију се путем Скајпа укључио и новинар Небојша Малић који већ годинама живи и ради у Вашингтону. Текст Небојше Малића који је настао на основу излагања прочитајте овде.

За укључење Небојше Малића заслужан Милан Матовић (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Слободан Самарџић, који је био у публици, изнео је своје утиске о теми трибине. Он сматра да Влада има инструменталан однос према дијаспори и да нема никакву стратегију, што је одликовало и неке претходне власти. „Укидањем Министарстава за дијаспору и Косову и Метохију 2012. године назначено је да ове теме нису приоритет. С друге стране без државних институција се не може ништа урадити. Ми можемо да разговарамо на ову тему, можемо и спонтано да се организујемо и остварујемо везе са нашим људима у целом свету али све то нема снагу коју би такав један посао захтевао, а то је снага државне администрације. То не значи да треба чекати да се таква околност промени, потребно је деловати“, истакао је професор Самарџић.

Слободан Самарџић говори на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Као пример навео је организацију „Група за просперитет Србије“ коју чине Срби-повратници из расејања.


Драгана Трифковић

Опрема: Стање ствари

(Њуз фронт, 13. 1. 2020)


Пренето са: Стање ствари