„Стање ствари“ поклања књигу „Хашки трибунал, Сребреница и побачај правде“

Ова књига ставља тачку на четврт века фарсе на „крвавом, крвавом Балкану” – и проглашавања моралних победника и уклетих зликоваца, пише у поговору Петер Брок

Четири есеја:
Кристофер Блек
Стефан Каргановић
Вишеслав Симић
Јован Милојевић

Предговор: Џејмс Бисет, канадски амбасадор у Југославији (1990–1992)

Поговор: Петер Брок

Завршна реч: грофица Џин Тоши Марацани Висконти

Преузмите целу књигу (PDF)

 

Извор: Стање ствари

Александар Б. Ђикић: Скочко, скочко па у кречану

Уредништво „Слагалице“ треба да буде свесно да је углед који имају стицан деценијама. Углед се тешко стиче а лако губи. Не дозволите да разочарате генерације које су стасале уз вас

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Када будем једнога дана „одозго“ гледао гоблен свог живота, сигурно ће једна од најсветлијих тачака на том гоблену бити, сада већ давна јесен 1997. године када сам победио у 13. циклусу квиза „Слагалица“. Много млађи, лепши и паметнији те јесени сам био врло популаран у мом граду. У време када су постојала само два ТВ канала, та популарност је заиста била велика. И касније, када је супервизор тог квиза била приштевачки професор српског језика госпођа Милка Цанић са својим незаборавним: „Добро вече“, било је уживање гледати са породицом надметања пристојних и интелигентних људи.

Госпођа Цанић, какву смо је познавали, врло је пажљиво пратила свако питање, како се репутација коју је тај квиз стекао током безмало 30 година емитовања не би довела у питање. И заиста можемо рећи да је и дан-данас ова емисија једна од ретких светлих тачака на нашем суморном медијском небу препуном неукуса, примитивизма, агресије и неписмености. Висок ниво није лако одржати, али то јесте обавеза, и зато је тако мало врхунских достигнућа.

Ипак, свеопшти атак на националне вредности који се преко медија спроводи на основу захтева немачког Бундестага за промену свести у Срба с времена на време продре и у ову врло квалитетну и вишедеценијску ТВ емисију.

Након одласка госпође Цанић, с времена на време провлачила су се и нека питања која пре тога нису проверена из релевантних извора па су гледаоци преко друштвених мрежа реаговали. Она су била резултат недовољне провере чињеница. Грешке се дешавају.

Једна од грешака: Кемал Гекић је пијаниста и професор клавира

Међутим у последње време провлаче се неке „грешке“ које по свему судећи нису последица недовољне будности аутора, него политичке климе која влада у друштву, медијима, па и у РТС-у, који је сервис свих грађана, а који се не либи да у свом Времеплову као значајан датум наведе и рођендан Хашима Тачија, на пример.

Било је одговора да је Панчићев врх највиши врх у Србији, иако на Шар-планини, Коритнику, Проклетијама има пуно виших врхова. Случајно или намерно аутор није видео планине које се налазе на Косову. И не само аутор.

Прошле године је на питање, који је једини језик на свету који има два писма, одговор био – српски, иако то нема никаквог утемељења у међународној класификацији језика и писама. Прошле недеље на питање, која је најбројнија национална мањина у Србији, одговор био – Мађари, иако су Албанци бројнији. Наравно, за онога ко поштује српски Устав. Већ у епизоди пре неко вече наставља се антинационални низ, који се сад већ  не може подвести под грешку. Питање је: Које је последње слово „српске абецеде“? И одговoр је Ж(Ž).

Ономе ко прати кретања на нашој медијској и културној сцени, потпуно је јасно да се ради о намери. Потпуно је јасно да се ради о одлично организованом нападу на једну од темељних вредности нашега народа (уз веру и Косово) – а то је српска ћирилица.

Међутим, поставља се овде много озбиљних питања. Основно је, како то да нико из редакције није реаговао и спречио тај скандал? Неко: редитељ, уредник, водитељ… неко?! Не, то је незапажено прошло.

Можемо ли да замислимо да је на хрватској државној телевизији неко на квизу поставио питање: „Које је последње слово хрватске ћирилице“? Не можемо! Не можемо јер би реаговао и редитељ, и водитељ, и камерман, и развлачивач каблова и теткица која кува кафе. Директор ХРТ би био избачен кроз прозор. У Србији директору не фали длака с главе ни кад слави Тачијев рођендан, ни кад нарушава темељне српске вредности.

Шта се то са нама дешава­? Како је могуће да не видимо оно што нам је пред очима. Све друго знамо: и шта раде масони, и шта доручкује који Ротшилд, и шта је Путин шапнуо Трампу… све, само не оно што је очигледно – не видимо да нам се отима Косово, да нам нападају Цркву, да су нам пуне улице, књижаре и школе латинице. Е то не видимо. А тек да на то реагујемо, о томе нема ни говора.

РТС „честитао“ рођендан Хашиму Тачију. После протеста честитка повучена

Уместо тога сервира нам се море изговора зашто је латиница за нас боља, које само ми у својој наивности прихватамо. Један од чешћих, а који најдубље вређа је забога да је то због тржишта, јер би се произвођачи, издавачи и други, приклањањем ћирилици одрекли муштерија који нису Срби. Дакле они савршено добро знају да се Срби неће љутити ако их вређате, али други хоће?! Не запитају се шта  би се десило са њиховим бизнисом када би Срби, као и сви други уосталом, одустали од те болесне снисходљивости и вратили свом изворном, српском становишту. Не питају се јер знају да је нешто тако све док Србија пузи ка западу, немогуће.

А Србија нема никог другог сем нас. Ако је ми не чувамо, ко ће?

Штавише, видели смо поводом забране Васкрса каквим смо хорским увредама били изложени ми који смо бранили ту темељну вредност. По питању ћирилице, Срби „латиничари“ ће уложити десетоструки напор да одбране неодбрањиво, смишљајући све могуће и немогуће аргументе, него што би се као сав нормалан свет замислили, и чували свој језик и писмо. Задивљујуће, ти исти багателизују и значај Косова за српски народ. И то није случајно. То је једна озбиљна, одлично организована, потпомогнута и финансирана кампања.

А уредништво „Слагалице“ треба да буде свесно својих вредности. Углед који има је стицан деценијама. Углед се тешко стиче а лако губи. Не дозволите да разочарате генерације које су стасале уз вас. Не дозволите да се затамни светла тачка на мом животном гоблену из јесени 1997.


Аутор: Александар Б. Ђикић

Драган Хамовић: Душе заражене

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

Драган Хамовић (Фото: В. Данилов)

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

„Најтеже је носити се с полуистином“, знао ми је рећи стриц Младен, математичар и оператор на кабастим рачунарима Завода за статистику Србије, у оном масивном здању уврх падине Милошеве улице где је, већ одавно, ресор свемоћних финансија. Гола лаж, непокривено тврђење, макар било робустно и безочно, нема праву снагу ни када је Моћ погура. Полуистина причини невољу моралним осетљивцима, премда се њен половично веродостојни садржај чудовишно изобличава. Простор између полуистине и пуне истине зјапи и запоседа га кривотворина – као вирус убачен зарад циљаног разорног учинка.

„Не може човек данас никоме да верује“, говорила је нана-Рада, мајка моје маме. Одавала је безмерно поверење и увек га је изнова оправдавала. А то њено данас сеже у привидно стабилна времена – Пре Ове Ере. На Ово Данас, глобално и локално, вероватно би заћутала, ако не би, из скровитих извора, убризгала, себи и нама, нов доток поверења у живот. Можемо ли трајати без таквих дотока? Поверење израста у веру, а неповерење прераста у страхове и зло без граница. Особито у свету који нас учи и пренаглашава да је све што нам се чинило вредним, вечним и човечним – мање или више манипулација, терет слободи појединца, да међу људима нема чистог, градилачког и несебичног напора. Лажљивци, опсенари, ђавољи шегрти, ништаци у виду заната – начелно су теоријски оправдани. И тако царују, поглавито са сазвежђа екрана за које смо приковани.

Напокон, више Моћ и не полаже толико на убедљивост својих доказа, јер за тим и нема потребе. Жива маса добрано је прерађена у пројектованом смеру, а главни ток, обичан живот, подешен према мери контролора света. Као у песми Новице Тадића „Људи у обртним вратима“: „Врата се окрећу, све је у покрету, / сви смо у млину. // Од нас се лудо брашно / за пекару неког ђавола прави.“ Таман тако. А од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја. Светски Курјаци, широко насмешени, све мање се прикривају испод немарно огрнуте јагњеће коже. Али зато, опитно и плански, сеју офанзивни вирус страха на изабране теме, прекривајући штеточинства и болештине од којих убирају стратешку добит. И залуд што је Ноам Чомски, као за првачиће, свеснима у свету исцртао механизам глобалног замајавања, прост и делатан. Сви смо у обртним вратима.

Народ наш, са сваке стране изваран, куван и печен, несклон је да верује бајкама и успаванкама светских курјака и домаћих курјачића – али реално нема куд, подозрева да нема повољног, једино мање неповољног исхода. Током читаве млаке и устајале зиме, рецимо, нигде (до на планинама) не могасмо удахнути без укуса загоретине. Редитељ и Главни Глумац Нашег Јавног Позорја с подсмехом нам, тим поводом, поручи да нема нових радних места без дима и гарежи. Дисати или примати какву-такву плату? Преломио је он – да не мучи друге мукама тешких и храбрих избора. И ко је задржао зрнце поверења – а човек је биће поверења – у речи с највиших места глобалних и овдашњих емитера истине за јавну употребу неизбежно се упита којим истинама на исту тему веровати, јучерашњим или данашњим, тренутним или од пре пет минута реченим? Јер једна другу поричу, ускачу једна другој у уста.

Све је извесније да се силе у ваздуху отржу контроли а овакве приредбе брижника глобалног здравља периодично обнављају, те да је опасност од новог конспиративног вирусног продукта „већа од своје величине“. Удара у танку струну инстинкта одржања свачим пометене, аутоматизоване масе умрежене глобалним пауковим, лепљивим и отровним мрежама. Показујемо склоност утапања у чашу воде, као и вратоломни распон човечанског ниског просека. Невесели каталог људскости.

Често помислим „Боље је не знати но знати“, понављајући затурени стих Ивана В. Лалића. Људи се иначе деле на плошно обавештене, исувише обавештене и на оне што одбијају да знају. Сви смо помало и једно и друго и треће. Полуистине, о многим стварима на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, полусазнања, махом неповезана, и не хотећи прихрањују вирус страха и безнађа што кути у нашој тами, где пребивају наше унутарње бубе што се, на светло сијалице у ноћи, размиле по ћошковима, или мишеви који дрхтуре у рупама, не би ли остали непримећени, несмазани.

Колико је и какво тек лице ствари које не знамо, нити умемо да замислимо?

Свака реч има реп. Песма с тим додатком рачуна, као бонусом који каткад заслужи као слушкиња старог и мудрог Писма, памети независне од поседнутог знања песника. Тако се и понешто што писац ових редова не зна да зна стекло у овом сонету о вирусу, сонету са репом:

СОНЕТ О ВИРУСУ, СА РЕПОМ

Свете наш, једва и досад подношен,
Са грешком фабричком (а и сâм кваран сам)
Колају посвуд тајне клицоноше.
Почетак пролећа, сунчан и заразан.

Маску преко маске на лице намичем
Под кужним дахом медијских налаза,
У слатком станишту самоутамничен.
Смак света спреман – можда и заказан.

Тело не остаје иметак приватни
Ако ли угости, у себе прихвати
Умни вирус, фине научне израде.

Ојачан, сагори плот што га негује,
Задат да промине и привилегује
Здрава плућна крила златне милијарде.

*

А душа лакома и склона наслади
Грчи се, гризе, али не помишља
Да нам дубоко Светска Моћ засади
Вирус људске бубе и човекòмиша.

Прочитајте још