Стање ствари уживо 2: Србија мора да обнови везе са својом дијаспором

Извештај са трибине СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 – МАТИЦА И РАСЕЈАЊЕ, одржаној 11. јануара 2020. у СКЦ „Ћирилица“ написала Драгана Трифковић

У просторијама Српског културног центра „Ћирилица“ у Београду, портал „Стање ствари“ је 11. јануара организовао трибину на тему: Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење. На трибини су говорили: Александар Лазић, главни уредник портала „Стање ствари“, Мило Ломпар, професор Филолошког факултета, Милош Ковић, професор Филозофског факултета и Никола Живковић, публициста и преводилац.

Милош Ковић, Мило Ломпар, Никола Н. Живковић и Александар Лазић (Фото: Соња Ракочевић)

Ова тема је веома важна за српско друштво с обзиром на то да више милиона Срба живи изван своје земље, према проценама – једна трећина укупне популације.

Држава Србија је својевремено развијала односе са српском дијаспором и покушавала да институционализује сарадњу кроз Министарство за дијаспору што је имало одређене резултате, али променом власти 2012. године је то министарство укинуто, као и Министарство за Косово и Метохију.

У прошлости су се успостављањем веза матице и дијаспоре ванинституционално бавили и они који су изиграли поверење Срба који живе у иностранству, што је створило огромну препреку.

У уводном делу Александар Лазић је изнео мишљење да сви Срби који живе у расејању имају право да учествују у јавном животу Србије и да нико нема право да им то оспорава.

Он мисли да матица мора да успостави везу са дијаспором и обнови поверење. Његово цело излагање прочитајте овде.

Трибина СС УЖИВО 2 одржана пред препуном салом СКЦ „Ћирилица“ (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Мило Ломпар је подсетио на мисао историчара Радована Самарџића да су Срби кроз историју били народ код кога се увек један део народа одвајао. То је подела Срба унутар верских прекомпозиција Балкана што је временом попримило облике различитих својстава. Једно од тих својстава је оно које је уочио Бенјамин Калај, можда један од најбољих познавалаца српског менталитета, да је регионална, односно партикуларистичка, свест код Срба, неко стање духа.

Професор Ломпар сматра да је тај увид Калајев веома сложен и тачан и да он показује да та врста неспособности за целину је нешто што битно обележава нашу културну ситуацију.

Он наводи пример недавне изјаве министра спољних послова Србије, која је била усмерена привидно против црногорске политике, а у ствари је имала за циљ да сакрије главну тему а то је сарадња подгоричког и београдског режима.

Мило Ломпар говори на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Око тога се повела тема како се одиграла црногорска окупација Србије што је постакло страсти у тренутку када Српска православна црква трпи застрашујући удар у Црној гори и када њени великодостојници, превасходно митрополит Амфилохије и владика Јоаникије, управо делују интегралистички сматрајући да унутар православних људи у Црној гори не треба јачати оно што их разликује, већ треба јачати осећај заједништва.

Професор Ломпар је навео пример Јермена који су успели да интегралистичком свешћу повежу матицу и своју бројну дијаспору и да заједнички делују на остваривању својих циљева што се видело приликом лобирања и коришћења међународних околности што је довело до тога да Амерички конгрес и Француска и Шведска признају геноцид над Јерменима који је извршен 1915. године. Он сматра да Србима недостаје та врста свести усред различитих прилика и околности у 20. веку. По његовом мишљењу, највећа препрека успостављању и развоју добрих контаката Србије са дијаспором тај што држава нема културну политику и што је Српска православна црква практично једна једина интегралистичка установа. То је разлог зашто СПЦ трпи оволике притиске, како би се та комуникација прекинула. Он сматра да је пасивни отпор у овим околностима оно што има облик и садржај отпора. Овакав предлог може да наиђе на неразумевање због тога што то прво није у нашој традицији, а са друге стране наши људи често мисле да је пасивни отпор кад не радиш ништа. Ово што сада гледамо у Црној гори, то је пасивни отпор. То је мирно, али упорно показивање незадовољства у различитим садржајима јавног живота.

Мило Ломпар и Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Милош Ковић је говорио о искуству које су он, професор Ломпар и Бранимир Нешић стекли на серији трибина одржаних у САД и Канади током августа и септембра прошле године под називом: „Темељи српске културе и заветна историја Срба“. Он сматра да се последњих десет година појављује једна нова генерација која није спремна много на компромис и која није расла у заблуди као што је то генерација њихових родитеља (мислећи на Југославију).

Професор Ковић сматра да смо сада у ситуацији да поново сагледавамо своју прошлост и размишљамо о низу тема које нисмо довољно разјаснили, а тичу се нашег идентитета.

„Ми имамо сјајне и веома способне појединце, велике потенцијале, али нам је јако тешко да саставимо тим“, додао је професор Ковић.

Милош Ковић на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Он сматра да се мора артикулисати политичко вођство и да то људи не могу сами да ураде. Кључну улогу би требало да одигра наша држава, али она се тиме не бави. То је још један доказ посусталости и пропасти у коју су нас довеле политичке елите.

Нашу људи у иностранству би морали да се бави лобирањем за државне и националне интересе, али им је потребан утицај матичне државе.

Господин Никола Живковић је говорио о свом дугогодишњем искуству живота у Немачкој и проблемима са којима се српска заједница тамо сусреће.

У дискусију се путем Скајпа укључио и новинар Небојша Малић који већ годинама живи и ради у Вашингтону. Текст Небојше Малића који је настао на основу излагања прочитајте овде.

За укључење Небојше Малића заслужан Милан Матовић (Фото: Соња Ракочевић)

Професор Слободан Самарџић, који је био у публици, изнео је своје утиске о теми трибине. Он сматра да Влада има инструменталан однос према дијаспори и да нема никакву стратегију, што је одликовало и неке претходне власти. „Укидањем Министарстава за дијаспору и Косову и Метохију 2012. године назначено је да ове теме нису приоритет. С друге стране без државних институција се не може ништа урадити. Ми можемо да разговарамо на ову тему, можемо и спонтано да се организујемо и остварујемо везе са нашим људима у целом свету али све то нема снагу коју би такав један посао захтевао, а то је снага државне администрације. То не значи да треба чекати да се таква околност промени, потребно је деловати“, истакао је професор Самарџић.

Слободан Самарџић говори на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Као пример навео је организацију „Група за просперитет Србије“ коју чине Срби-повратници из расејања.


Драгана Трифковић

Опрема: Стање ствари

(Њуз фронт, 13. 1. 2020)


Пренето са: Стање ствари

Одбор за стандардизацију српског језика: Холандија остаје Холандија

Поштовани читаоци,

иако су неки чланци наоко бајати, увек можемо да их ставимо у рубрику Актуелно, или како то новомодернисти српског језика кажу „евергрин“. 

Холандија или Низоземска, Немачка, Алеманија или Германија, Јапан или Нипон (старији се сећају), Бурма или Мијанмар итд. 

У сваком случају, тачна је реченица која се код нас одомаћила, а то је: „језик је жив и мења се“, али да ли у свему томе постоји и „силовање језика“? Размислите и закључите сами. Увод нам је свакако дала професорка Рајна Драгићевић с чланком „Речник који одузима речи„.

.Милорад Ђошић

Одбор за стандардизацију српског језика: Холандија остаје Холандија

Одбор за стандардизацију српског језика заузео је у петак 10. јануара званичан став да се у Србији и даље употребљава назив Холандија

Дилеме више нема – Холандија остаје Холандија. Одбор за стандардизацију српског језика заузео је у петак 10. јануара званичан став да се у Србији и даље употребљава назив Холандија, иако је та европска краљевина одлучила да од 1. јануара користи искључиво своје право име Низоземска.

„Препорука Одбора је да се остане при називу Холандија, као што је већ устаљено у Србији. То није никакав преседан, јер већ имамо низ примера попут Немачке, Грчке, Финске или Јапана, држава које имају другачије изворне називе. Када неки термин уђе у језик, притом не мислимо само на називе држава, не постоји ваљан разлог да се мења. Немамо никакву обавезу да преносимо оригинални назив, уосталом нико то од нас није ни тражио“, изјавио је за Н1 председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић, закључујући да треба наставити са постојећом праксом и традицијом.

У прилог препоруци Одбора иде и став амбасаде ове државе, чији су званичници истакли да се „измена назива односи на брендинг, а не на промену имена“.

(Н1, 10. 1. 2020)

Политика: Холандија или Низоземска – питање за локалну употребу

Избор имена је интерна одлука Холандије о томе како ће се представљати и не би требало да утиче на то како ће се земља називати на неком језику, појашњавају у амбасади ове краљевине у Београду

Појам Холандија односи се на само две од 12 покрајина у земљи (Фото: Пиксабеј/Политика)

За годину у којој ће бити домаћин Евровизије и један од домаћина Европског првенства у фудбалу Холандија је спремила велику стратегију ребрендирања, која, између осталог, предвиђа да од 2020. званичан назив земље буде Низоземска (Nederland у оригиналу). До сада су се паралелно користили називи Низоземска и Холандија, па је и званични туристички сајт земље http://www.holland.com, а налог на „Твитеру” @visitHolland. Иако су и сајт и Твитер налог још увек активни под овим називима, многи медији у свету и код нас објавили су да Холандија као земља више не постоји.

Како су нам рекли у амбасади ове краљевине у Београду, промена се односи на брендинг, а не на промену имена.

„Ово је интерна одлука Холандије о томе како ће се представљати и не би требало да утиче на то како ће се земља звати на ком језику”, наводи се у одговору који су нам послали након консултација са Министарством спољних послова у Хагу.

Дакле, земље које су је до сада звале Холандија, укључујући Србију, Турску, Пољску и друге, могу да задрже тај назив. Он се избацује из маркетиншког материјала у самој краљевини, а компаније, амбасаде, владине службе и универзитети мораће да користе само појам Краљевина Низоземска или како би се дословно превело Краљевина Ниских Земаља.

У суштини, ова густо насељена земља са 17 милиона становника много је више од Холандије. Тај појам се односи на само две од 12 покрајина које су 19. веку биле центар привреде и богатства: Северну Холандију којој припада Амстердам, и Јужну Холандију, где су Ротердам и Хаг.

„Помало је чудно у свету рекламирати Холандију која је само мали део Низоземске”, рекао је портпарол министарства спољних послова када је у октобру представљена кампања брендирања. Влада је тада рекла да не забрањује употребу назива Холандија, али да се одлучила да га више не користи у службеној комуникацији.

У употреби је и нови логотип који је одбацио реч Холандија, а национални симбол лала је знатно суптилније изражен као део стилизованих слова НЛ. Задржана је наранџаста као боја владајуће краљевске породице.

Фокус је заправо на новој стратегији развоја туризма, да се странци подсете да ту има још нечег сем Холандије и усмере на мање посећене делове земље, а растерете они који већ пате због инвазије туриста. Они углавном иду на исте локације унутар Северне и Јужне Холандије, првенствено у Амстердам.

Холандија је 2018. имала 18 милиона посетилаца, више него што има становника. Прогнозе су да би тај број за десет година могао да нарасте на 29, а можда чак и на 42 милиона годишње. Национална туристичка организација је у програму развоја за следећих 10 година навела да је уместо промоције дестинација време за „управљање дестинацијама”. Прошлог маја је објавила да ће престати да активно рекламира земљу због претеране навале туриста на највеће атракције и да ће овог пролећа затворити канцеларије у Шпанији , Италији и Јапану, а отворити их у земљама из којих долази већи број пословних путника.

Уведене су још неке мере да се смање хорде туриста. Прошле године је повећана боравишна такса и сада је са три евра за ноћ међу најскупљим у Европи. Од ове године забрањене су вођене туре по амстердамској четврти црвених фењера.

Холандски сајтови пишу да нови лого, који је коштао 200.000 евра, има верзије на осам различитих језика, али не наводе на којим. У енглеском, данском, шведском, немачком и још неким језицима облик је приближан изворном холандском Недерланд. На хрватском и чешком је Низоземска, односно Низоземско, што је заправо превод имена. Ту варијанту превода имају и Французи, Шпанци и Италијани (Пејба, Паисес Бахос, Паези Баси). Русија и Украјина је зову Нидерланди, односно Нидерландија, Турци Холанда, Румуни Оланда, а Пољаци Холандија.

Јелена Чалија

(Политика, 10. 1. 2020)

Преузето са: Стање ствари

Приредио: Милорад Ђошић