Српски мелод Љуба Манасијевић посветио песму др Лази

Осетио сам потребу да се придружим свим оним пријатељима и људима који су волели и поштовали доктора Лазу,  једном мојом пригодном песмом која носи назив ,,Дрино реко, водо валовита“.

За Српску историју, Љубомир Љуба Манасијевић, мелод српски

Поштовани брате Ђорђе,
Подржавам твоју племениту намеру и петицију да болница у Нишу понесе име великог, недавно преминулог дивног доктора и човека, часног Србина и нашег брата Миодрага Лазића.
Морам да кажем да нисам био упознат са делом и племенитим подвигом сјајног хирурга на спасавању многих живота у рату у Српској Крајини и Босни и Херцеговини деведесетих година.
Његов одлазак усред врхунца кризе које је проузроковала пошаст звана Корона је изазвала велику пажњу нас, који смо из куће пратили догађаје али и осветлила  лик човека који ће верујем бити заувек упамћен као симбол храбрости, пожртвовања, хришћанске љубави и хероја који је храбро и зналачки спасавао невероватним захватима, многе најтеже и безнадежне случајеве хируршке ратне праксе.

У времену пада свих људских, традиционалних и патриотских вредности кроз бизарне, ружне и  приземне антихришћанске и вулгарне до бола, прилоге и написе у медијима које гледамо и читамо сваки дан, изненада је просијало једно лице, прострујала је вест о одласку човека о коме се није писало  у свим  медијима као о што се пише о многим безвредним личностима и њиховим приватним животима а који је био лучоноша наше савести и учитељ човечности и патриотизма.

Међу нама живе многи људи који су ван домашаја медијске пажње а они су својим животом и многим људским вредностима и достигнућима као и преданим радом заслужили да се сваки дан пише о њима на понос и корист свих грађана Србије.

То такође, важи и за наше људе у свету који бележе сваки дан изванредна достигнућа и успехе за које ми  не знамо или пак дознајемо са великим закашњењем.
Утолико пре, уздиже се дело и име доктора Миодрага коме је и име одредило природу а  кога су од миља сви звали ,,Доктор Лаза“.

Испраћен је са песмом ,,Марш на Дрину“ према његовој последњој жељи у Републици Српској као и у његовом вољеном граду Нишу.

Осетио сам потребу да се придружим свим оним пријатељима и људима који су волели и поштовали доктора Лазу,  једном мојом пригодном песмом која носи назив ,,Дрино реко, водо валовита“.

 

Извор: Српска историја

СЕМ НОВАКА ЂОКОВИЋА СРБИЈА ИМА ЈОШ ЈЕДНОГ ВЕЛИКОГ АМБАСАДОРА СРБИЈЕ У СВЕТУ – ПРОФ. РАДМИЛУ ТОНКОВИЋ

АЛИ, КОГА У СРБИЈИ ЈОШ ЗАНИМА ПРОМОВИСАЊЕ СРПСКЕ НАУКЕ И ИСТОРИЈЕ?

Па, ми смо НЕБЕСКИ НАРОД, нама не треба ни наука ни историја, ми све знамо, а опет, како би рекао Лав Толстој, живимо овако како живимо – НИКАКО. Јер, нама су много занимљивије приземне ствари, лака штива, лака музика (којом два србомрзитеља, Муслимана, Јала брат и Буба корели, који су до пре неку годину у Сарајеву подврискивали „СРБЕ НА ВРБЕ“, на Ташмајдану окупљају на својим концертима хиљаде млађаних Београђана и њихових плиткоумних родитеља). Нама су много ближи од света науке и наше историје трачеви – рекла – казала, што је давно приметио и прота Стева Димитријевић 1899.године, који је рекао да смо због тога ушли и у наше пословице. А просто лудујемо за штивима „мудрих“ ,силиконима набијених, тзв, звезда из шоу бизниса и „Парова“ и „Задруге“ зар не?

Професор Радмила Тонковић, студент чувеног руског универзитета „ЛОМОНОСОВ“ из Москве је, као председник Савета Српске асоцијације, представљала Србију на Регионалном форуму странаца дипломаца руских универзитета, у Либану 10.маја 2019.год на коме су учествовале 23 земље. Овај сјајан форум завршен је величанственом тортом, која је била украшена симболима држава учесница, а која је сечена арапском сабљом.

Драги моји и драге моје,ако желите ипак нешто паметно да чујете и научите, потражите на Јутјубу, на „БУМ – БУМ “ радију сјајна казивања проф.Тонковић у серијалу „ПОМАЖЕ БОГ НАРОДЕ МОЈ“.

Приредила, Зорица Пелеш, публициста

Извор Српска историја

Kошаре и ново српско песничко стваралаштво

Од давнина, народно предање је налазило форме песничког изражавања које су уз Српску Православну Цркву, постале покретачка сила, генератор формирања националног идентитета српског народа.

Српске епске и лирске народне песме представљају праву ризницу историјског наслеђа. У периоду турског ропства биле су носилац идеје слободе и борбе за ослобођење. У великој мери, уз Православну цркву, биле су чувар народне душе, преносилац културолошких, моралних и етичких норми. Упућивале ка истини и Божијој правди, здравим породичним односима, чојству и јунаштву, формирајући у појединцу кодекс витеза, честитих, храбрих и пожртвованих људи спремних да стану у одбрану народа.

Заиста народ који је тако васпитавао своју децу није могао да се не ослободи од турског ропства, или да не извојује славне победе у Првом светском рату.

Међутим, почетком XXI века омладина у Србији се одваја од свог историјског наслеђа. Неки од значајаних периода српске историје или нису предвиђени за детаљну обраду или је термин за обрађивање значајних наставних јединица предвиђен у време када, по природи ствари, не може се дати добар резултат.

И управо у тренутку када може некоме да се учини да је период родољубивог и духовног стваралаштва одавно превазиђен и да је отишао у заборав, народ је изнедрило нове песме савременог доба. Тако су настале и одмах су почеле да живе са народом песме: „Суза Косова“, „Ми смо деца Неба“, „Славни граде на Бистрици“, као и надалеко познате и чувене песме „Јунаци са Кошара“ и  „Вила са Кошара“.

Управо песме „Јунаци са Кошара“ и „Вила са Кошара“, описују херојски подвиг припадника Војске Југославије који су зауставили копнену агресију на нашу земљу 1999.године. Одолели су нападима далеко бројнијег и технолошки развијенијег непријатеља, натеравши га да потражи решење завршетка агресије у потписивању мировног споразума. Тако да је са Кошара и Паштрика проистекла резолуција 1244 Савета Безбедности УН на основу које и данас Косово и Метохија су саставни део Републике Србије.

Након 05.октобра и промене власти, подвиг ових нових Обилића, као и многих других био је гурнут на страну. Ипак, народно стваралаштво је изнедрило песме које су истргле од заборава и пронеле њихову славу, дубоко је уткавши у срж слободарског народа за њихов вечни спомен, да се незаборави.

Заиста, сваки Србин и држављанин Републике Србије може да се поноси овим херојима који су своје животе положили за нас, своје ближње, који су као вечна стража остали на Кошарама, Паштрику. Песме овог новог стваралаштва требамо чувати и неговати заједно уз све остале и оне ће васпитавати и надахњивати будуће генерације чинећи их истински слободним.


Приредио публициста, Дејан Јовановић

Извор: Српска историја