Другосрбијанци о Косову, Немањићима, ћирилици и СПЦ

Слободан Георгиев (62.600 пратилаца): „Косово није било срце немањићке Србије (!? – С. А). Није било срце ни деспотовине (!? – С. А). Није било срце ни устаничке Србије (али је пре тога, више од двеста година [1557-1766] било срце Пећке патријаршије! – С. А). Постало је Срце када се Србија одржавила (!? – С. А) после Берлинског конгреса“.

Биљана Лукић (108.800 пратилаца): „На Газиместану су погубљени кнез Лазар и Милош Обилић, а српска војска доживела је ужасан пораз уз огромне жртве – славна српска традиција слављења пораза, представљеног као победа“ (сама битка завршена је, заправо, војнички нерешено, а краљ Твртко је чак прогласио и победу – С. А).

Антонела Риха (35.300 пратилаца): (на питање: „Шта је спорно у уџбенику историје у ком пише како је `данак у крви` омогућавао дечацима напредовање на друштвеној лествици?“, одговара) „Ништа. Не можемо вредновати историјске периоде из садашњих стандарда“ (наравно, јер су раније родитељи мање волели своју децу и налазили добре стране њихове отмице – као што су налазили и позитивне аспекте Ћеле куле [иновативност у употреби нових грађевинских материјала] или позитивне аспекте турских силовања [прилика за повећање генетске разноврсности и наталитета] – С. А)

Милан Антонијевић (8.207 пратилаца): „Турци нису много дирали домаће становништво у првим вековима своје владавине. Одмах након освајања живот се враћао, цркве су сачуване, тако да те молим да не вређаш оне који су некада владали овим просторима“ (нарочито су Турци били фини, након пада Београда 1521, према београдским Србима, које су колективно одвели на путовање до Истамбула и тамо им обезбедили трајни боравак око Београдске капије – С. А).

Редовне и омиљене теме негативних (ниподаштавајућих) коментара нашег секуларног свештенства јесу и сви уобичајени знакови националног идентитета.

Химна

Антонела Риха: „На Боже правде не реагујем. Док се неко не дигне уопште не капирам да свира химна“. „Кад чујем Хеј Словени и даље имам импулс да устанем, неку чудну реакцију да се нешто догађа, да нпр. следи нека свечаност, нешто важно“.

Ћирилица

Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге без прочитане књиге у животу“.

Дашко Милићевић: „Кад видим ћирилицу једва се убедим да прочитам“.

Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“.

Милан Ћирковић: „`Одбрана` ћирилице је скупо и бесмислено србовање“.

Саша Миленић: (исмева) „грађанске слободе и људска права на руско-православној ћирилици“ (да прочита православно-ћирилични Сретењски устав и Устав из 1888, па да се јави – С. А).

Биљана Лукић: „`Поштовање ћирилице` је преслатка флоскула. Небитно што нема никакво значење (!? – С. А), баш добро звучи“. „Ако је ћирилица српска, а латиница хрватска, јесмо ли сви ми са латиничним тастатурама Хрвати?“ (нисте, али ко се тиме поноси или је сноб, или незналица који не уме да намести тастатуру – С. А).

Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“. „То је писмо геноцида, фашизма и мржње. Стога га од данас више не користим и блокиран све што пише њиме“.

Предраг Стојадиновић: „Ћирилица и јесте заштитни знак српских нациста“.

СПЦ

Биљана Лукић: „Молим да се црква, пошто се изјасни о Косову, изјасни и поводом возних паркова и педофила“. „И кога сад боли уво шта СПЦ има да каже о Косову? Гледам их онако на гомили и у глави ми једино питање ко су Качавендини јатаци“. „Шта каже СПЦ, за шта је казна ова кишурина?“ (али заправо, шта брига Лукићку шта СПЦ каже о било чему, када је она лично опсесивно не подноси?; нека пусти да о мишљењу СПЦ воде рачуна они који разумеју да се Црква не може изједначити са сваким јерархом, а поготово не са сваким њиховим грехом – С. А).

Антонела Риха: „Нисам верница. Ту смо дошли до разлике између вере као интимног осећања и цркве као организације. Мени је свака религија блиска, иако сам атеиста, али мало свештеника било које вере поштујем“ (ова изјава, као код Лукићке, заправо значи: „Атеисткиња сам, али највише мрзим СПЦ, а то је зато што сам много паметна; и ти да будеш као ја!“ – С. А).

Горан Јешић (22.900 пратилаца): „А у чему је проблем ухапсити попа?! Јахати је већ мало незгодно због короне, али ухапсити га с маском и свим мерама заштите је сасвим ок“ (а у чему је проблем рећи да је Јешић парадигма суши-левичара: одрастеш у малом радничком стану, али онда уђеш, као левичар, у ГСС и ДС, постанеш председник општине, и убрзо, како и доликује левичарском ударнику транзиције, кушиш стан од €250.000 у Инђији и стан од €300.000 у Бечу, па на свој твитер налог окачиш петокраку уз напис „Ужичка република“ и наставиш да с левичарске висине пљуцкаш по СПЦ [овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…], по српском фашизизму [овде, овде, овде, овде…], по недавачима Косова [овде овде овде овде…], по Русима [овде, овде, овде, овде…], и по осталим српским страшилима – С. А).

Марија Ратковић (поводом литија у ЦГ): „Мени је супер кад људи телима бране цркву и њену имовину која је настала у рату (?! – С. А), крви (?! – С. А) и од њихових сопствених тела (?! – С. А), и не сети се (СПЦ – С. А) да уложи у људе да их учи или утеши, већ само траје да би паразитирала на најемотивнијим тренуцима, даље ширила моћ, изазивала хаос и поделе“. „Људи, браните људе од цркве и њених одвратних крвожедних упосленика, који штите ратне злочинце, убице, педофиле, насилнике, лопове и криминалце“ (ове и друге објаве помоћнице градоначелника Шапца за питања младих показују колико је само Ћирјаковић био у праву када је Зеленовићев Шабац описао као својеврсну вишијевску престоницу Друге Србије, за коју се сада каже: „Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам“).

Извор: Видовдан

Црна Гора: Службеници својевољно издају документа на латиници и „црногорском језику“ иако грађани траже ћирилицу

Наиме, приликом подизања нових личних докумената грађани су јутрос остали непријатно изненађени када су им службеници МУП-а, издали латинична документа, упркос захтјевима у којима су тражили да иста буду искључиво на ћирилици

Ако си Црногорац пиши на латиници, а ако си Србин ето ти ћирилице. Ово је слика и прилика данашње Црне Горе у којој насупрот уставној одредби о равноправности писама у јавној комуникацији, ћирилица има статус дозвољеног, али не и обавезујућег писма.

Након доношења Устава 2007. у коме је такозвани црногорски промовисан као „службени језик“, тј. „језик државе“, латиницом су исписани сви државни обрасци, рачуни за струју, комуналије. 

Оно што посебно забрињава грађане Црне Горе је нови случај дискриминације ћириличног писма.

Наиме, приликом подизања нових личних докумената грађани су јутрос остали непријатно изненађени када су им службеници МУП-а, издали латинична документа, упркос захтјевима у којима су тражили да иста буду искључиво на ћирилици.

Бјелопољац Горан Бубања данас је предао захтјев за продужење личне карте, а исту је тражио на ћирилици, службеник Подручне јединице МУП-а у Бијелом Пољу му је саопштио да може одмах на латиници, а за ћирилицу немају програм.

,,Сходно Закону о личној карти Црне Горе јемчи се право на издавање исте и на ћириличном писмом“, саопштио је Бубања.

Исти проблем имао је и Мојковчанин, који је јутрос добио личну карту на латиници.

„Приликом предаје захтјева за нова документа инсистирао сам да ми иста остану као и до сада – на ћирилици. Међутим, након три мјесеца колико сам чекао на нова документа данас сам их добио али на латиници. Као образложење саопштили су ми да тренутно немају програм за ћирилицу. Желим да укажем на овај срамни покушај затирања српског идентитета од стране режима. Свакако ћу се жалити и тражити своја права, јер по Уставу Црне Горе оба писма су равноправна, казао је за наш портал Мојковчанин који је желио да остане анониман.

Ово је само наставак прогона ћирилице, а већ небројени удар на припаднике српског народа који већински користе ћирилично писмо.

Овим поводом огласио се  шеф Информативне службе и функционер ДФ-а Петар Драшковић који је казао да је овим примјером „Милов режим дотакао дно издајничке баруштине потирући сопствену историју и културу“.

„Ћирилицу прогоне као што прогоне српски језик, Српску православну цркву и српски народ у Црној Гори. У заносу усташког лудила, црногорски режим сматра ћирилицу окупаторским писмом. Зато и сви уређаји који би требали да је подрже фале или су се изгубили на неком складишту, истиче Драшковић за ИН4С.

Неизрецива је срамота, сматра он,  да се власт у земљи која је баш на том писму имала прву штампарију међу Словенима и Србима одриче таквог блага.

„Тиме се одричу свега што Црна Гора јесте. Знајући да је тај њихов Монтенегро искључиво латинични, католички и баштиник усташке традиције, за Ивана Црнојевића, јеромонаха Макарија, Божидара Вуковића Подгоричанина и Вука Караџића ту нема мјеста, закључио је Драшковић.

 

Извор: ИН4С

Божидар Зечевић: Коначно новац за филм о Јасеновцу или нови ветрови у ФЦС

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард
Осим Зафрановићевог филма, подржан је и америчко-српски филм о Жутој кући. Доскора, у Филмском центру Србије дували су сасвим други ветрови

Најновија решења Управног одбора Филмског центра Србије да усвоји одлуке својих двају комисија и подржи пројекте “Дјеца Козаре”, Лордана Зафрановића, и “Хероји Халијарда”, Радоша Бајића, односно “Жетва” америчког редитеља Пола Кампфа, одјекнуле су у јавности као прилично изненађење, будући да се у доброј мери разликују од досадашње програмске концепције и праксе ове установе.

Све комисије које су у више наврата одбијале “Дјецу Козаре” наводиле су “извесне примедбе” на тобожњу несавременост сценарија Арсена Диклића и “неке друге” мане овог пројекта, као и недостатак средстава и продукциона ограничења ФЦС, што је “аминовао” исти управни одбор, који сада, без резерве, хвали овај пројекат и не помиње више икаква ограничења. Сада одједном више нема “извесних недостатака” нити “низа примедаба”, него се у први план истичу високи квалитети Диклићевог текста, што су за последње две године упорно понављали и овај критичар и неки чланови, па и бивши председник надлежне комисије, кога је због оставке ФЦС чак – тужио суду!

Сада нема говора ни о “недостатку пара” него су “Дјеци Козаре” – богу хвала! – безусловно додељена скромна иницијална средства (тридесет милиона). Свима као да је лакнуло што су на крају победили морална чврстина и уметнички квалитети пројекта, чему су допринели и упорни гласови јавности, па и самог Министарства културе и информисања. Овај државни орган је поводом наведене одлуке УО ФЦС пре неки дан чак изразио “задовољство, јер ће тако садржај Зафрановићевог остварења допринети развоју културе сећања на жртве усташког геноцида над српским народом”.

И подвукао: “Верујемо да је овај пројекат заслуживао подршку комисија и ранијих година, али је најважније да је она коначно и уследила.” Признају ли се тиме промашаји истог УО и менаџмента ФЦС из претходног периода, који су имали катастрофалне последице, на шта је, у више наврата, указивао и наш лист? Да се разумемо: радујемо се, као и већина наших читалаца, одлуци УО ФЦС и ничим не желимо да је помутимо, верујући да ће се из овог родити филмско остварење вредно указаног поверења. Са друге стране, не може се прећутати питање одговорности за друштвену, уметничку и моралну штету до које је дошло дугогодишњим одбијањем “Дјеце Козаре” и фаворизовањем других приоритета ФЦС. А какви су били ти “приоритети”, врло добро знамо.

Дакле, сада ФЦС подржава и америчко-српски пројекат о “жутој кући” и трговини органима српских жртава (“Жетва”) на основу романа Веселина Џелетовића “Српско срце Јоханово”, управо у предвечерје хашког процеса о злочинима ОВК. Доскора, продукцијом ФЦС дували су сасвим други ветрови. Подсетимо да је главни фаворит ове куће био филм “Терет” Огњена Главоњића, који је инсинуирао српске ратне злочине над невиним албанским жртвама. Менаџмент ФЦС је упорно промовисао и на сва уста хвалио парадирање овог филма по Кану, Сарајеву и где год би се у свету појавио, а притом још тврдио како је управо тај и такав “Терет” – права “национална тема”! Биле су то речи тадашњег директора ФЦС, који је за њих преузео пуну одговорност, док је сам Огњен Главоњић ускоро почео да одлучује у ФЦС о пројектима других аутора.

Недуго затим пред реализацијом нашао се и филм “Мезимица”, срочен у духу исте политике која је изнедрила “Терет”. Према речима самог сценаристе Војнова, у овом филму “српски полицајци и српски доктор учествују у ланцу трговина и продаје органа, што је и прилично реалистично, јер филм се догађа у Србији”(!) То да српски лекари ваде унутрашње органе лицима доведеним са Косова и Метохије и продају их широм света, одјекнуло је као бомба у домаћој јавности и показало да манипулисање оваквим темама припада истој “стратегији” ФЦС. Тек после жестоког јавног протеста Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, који су у великом броју дошли у њихове просторије, УО ФЦС обуставља пројекат са следећим образложењем:

“Увид у сценарио јасно показује да није реч ни о каквој универзалној теми трговине органима, него о инсинуацијама које директно оптужују Србију, с обзиром на то да се вађење органа обавља у Србији, врше је лекари Клиничког центра Србије, а у свему учествује полиција Србије. Снимање оваквог филма скренуло би пажњу са теме “жуте куће” и оснивања Специјалног суда на КиМ за злочине над Србима и представљало релативизацију одговорности”.

Дакле, “жута кућа” је сада поново тема, али са сасвим другачије тачке гледишта. Слажемо се са министром да никада није касно, али се питамо шта би било да се није догодио јавни протест породица жртава са Косова и Метохије и да нису изречене критичке речи, које је неко негде ипак чуо?

 

Аутор: Божидар Зечевић

Извор: Вечерње новости, . Нови Стандард