Коме смета обнова Његошеве капеле на Ловћену која мири, а не дијели Црну Гору

Капела на Ловћену срушена је 1972. године (Фото Документација „Политике”)

Оштре реакције режимских медија на најаву митрополита Амфилохија да ће Његошева капела на Ловћену бити обновљена до идуће године доказ су да одлазећа власт не схвата да циљ тог потеза није да наново дијели и закрвљује Црну Гору, него да је поново сједињава.

Историчар професор др Александар Стаматовић тако коментарише оцјене у појединим медијима поводом изјаве митрополита црногорско-приморског Амфилохија да се нада да ће идуће године бити обновљена порушена Његошева капела на Ловћену, и тиме бити испуњен аманет владике Рада остављен Црногорцима – да буде сахрањен у капели коју је сам за живота пројектовао.

Митрополит је такође рекао да жели да испуни и аманет краља Николе Петровића да се изгради црква Свете Тројице на Цетињу, између Биљарде и Владиног дома, а у којој би требало да буду похрањене три највеће светиње Цетињског манастира – између осталог и икона Богородице Филермосе која се тренутно налази у Народном музеју на Цетињу.

Режимски медији против обнове капеле на Ловћену

Снажно противљење обнављању Његошеве капеле на Ловћену, међутим, путем медија изразио је одлазећи подгорички режим, који овај чин пак тумачи искључиво у свјетлу митрополитовог „наставка ширења светосавља“, те наводног митрополитовог настојања да сагради своју задужбину, која ће прије свега бити „симбол одлука нелегитимне Подгоричке скупштине“.

Историчар Александар Стаматовић сматра да се томе не треба чудити јер је, како каже, опште је познато да је Црна Гора једина држава тзв. источног лагера у којој од симболичког рушења Берлинског зида није дошло до дисконтинуитета комунистичке власти успостављене 1945. године.

Он додаје да управо једна од главних карактеристика тог и таквог 75- годишњег режима  које је у међувремену од 1990. у Црној Гори од формално комунистичког само мутирао, континуитет систематске пљачке црквене имовине, али и милитантна атеизација становништва, комбинована са денационализацијом српског народног ума.

© SPUTNIK / АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ
Обновом порушене Његошеве капеле био би испуњен аманет владике Рада остављен Црногорцима – да буде сахрањен у капели коју је сам за живота пројектовао.

Рушење капеле симбол антицрквене кампање

„Најизразитији примјер антицрквене кампање комбиноване са денационализацијом је свакако рушење Његошеве капеле на Ловћену чиме се жељело показати да је Црна Гора одбацила свој српски идентитет и карактеристике словенског православља у каквом је била вјековима“, каже Стаматовић за Спутњик.

Он додаје да су изградњом Маузеолеја на Ловћену хрватски вајар Иван Мештровић и његови ментори хтјели да покажу да тиме почиње једна нова Црна Гора која одбацује свој српски и православни идентитет, те да је доношење фамозног закона о вјерским заједницама у Црној Гори у том смислу требало да зада завршни ударац за ликвидацију православног и српског идентитета Црне Горе.

„Дакле, то је један процес који траје деценијама. Стога митрополит Амфилохије најавом обнове изворне Његошеве капеле на Ловћену и изградње цркве на Цетињу чији је идејни покретач био књаз Никола Петровић, о чему постоји неспорна архивска грађа која то доказује, не измишља ништа ново. Он враћа стање ствари онакве какве јесу заиста била, а Црну Гору онаквом каква она суштински јесте била. Дакле, српска, православно-словенска, и на крају крајева, у глобалном смислу источно-византијског цивилизацијског идентитетског кода“, јасан је Стаматовић.

Циљ митрополита Амфилохија да наново сједини Црну Гору

Наш саговорник примјећује да је сада несумњиво да с тиме не могу да се помире не само остаци одлазећег режима, него и они који су његов идентитетски производ, настао калемљењем и натурањем нечега туђег и несвојственог Црној Гори од 1945. године.

„Међутим, то су њихови последњи трзаји. Они су сада свакако лишени логистике грубе силе комбиноване са асимилаторском пропагандом, и они ће у протоку времена природно да се врате свом старом и изворном идентитету. То је неминован процес који нико не може да заустави. Стога циљ митрополита Амфилохија овим потезима није да наново дијели и закрвљује Црну Гору, него да наново сједињава Црну Гору у свом истинском вјерском и етничком идентитету какав је био у њој вјековима“, закључује Стаматовић.


Аутор: Небојша Поповић

Извор: Спутњик

Приредио: Администратор

Могу ли београдске улице и тргови спасити Сајам књига? /видео/

© Sputnik / Радоје Пантовић

Октобар у Београду за многе је радостан месец, јер се тада одржава једна од најзначајнијих манифестација културе у Србији – Сајам књига. Да ли ће ове године, први пут у историји дужој од пола века, београдски празник књиге потпуно изостати? Да ли се решење крије у београдским улицама и трговима и шта је све потребно да се таква идеја оствари?

У околностима које је донела пандемија вируса корона тешко је замисливо одржавање Сајма књига у халама Београдског сајма. Гужва, лоше проветрен сајамски простор, безброј сусрета читалаца, издавача, писаца не уклапају се у представу о здравствено безбедном понашању.

Истовремено, слабија посета која се с правом очекује због страха људи од заразе, изостанка међународних гостију и других мера условљениих пандемијом, не иду у корист издавачима, посебно оним мањим, којима би учешће на таквом Сајму књига, у финансијском смислу, донело више штете него користи.

Ипак, да ли су ово довољно јаки разлози да се Сајам књига у Београду не одржи? Могу ли добре идеје, добра воља и љубав према књизи бити довољан покретач и за издаваче, и за писце, и за све оне који учествују у организацији Сајма књига у Београду, да се он одржи и ове године, да задовољи и здравствене, и финансијске потребе свих учесника, а можда чак и да донесе читаоцима нека нова искуства? Може ли Београд у октобру бити „Град књиге“?

О томе смо разговарали с издавачима Дејаном Папићем, власником издавачке куће „Лагуна“ и председником Удружења издавача и књижара Србије, директором „Чигоја штампе“ и представником самосталних издавача Жарком Чигојом, као и са Зораном Хамовићем, власником “Клија” и председником Удружења професионалних издавача Србије.

Новац као главни непријатељ књига и читања

Као датум када се очекује коначна одлука о томе да ли ће Сајам књига ове године бити одржан означен је 15. септембар. У протеклим месецима представници репрезентативних издавачких удружења неколико пута су се састали са члановима Одбора за организацију Сајма књига у Београду, предузећа „Београдски сајам“, Града Београда и Министарства културе Србије.

Томе је претходило писмо издавача надлежнима поводом учешћа на Сајму, у којем су тражили, пре свега, ниже цене закупа сајамског простора и ниже цене улазница за посетиоце, као и да улаз на Сајам буде бесплатан за пензионере и ђаке. Затражили су, такође, да се представници издавача врате у Одбор за организацију Сајма књига.

Из Одбора је поручено да постоји разумевање за потребе издавача, али да би испуњење њихових захтева предузеће „Београдски сајам“ довело до банкрота.

„Јасно нам је да ове године Сајам књига неће имати ни приближно једнаку посету претходним годинама, а ако томе додамо и економску кризу која је већ наступила, сасвим је јасно да је немогуће за издаваче да наступе на Сајму под истим економским условима као и прошле године, односно да цене закупа сајамског простора не буду прилагођене новонасталој ситуацији. Ми то очекујемо од ‘Београдског сајма’, али нисам сигуран да смо наишли на довољно разумевања. Оно у шта сам сигуран јесте да се о томе није довољно разговарало“, каже у разговору за Спутњик Дејан Папић.

Сајам књига у децембру – последња сламка спаса

Коментаришући један од предлога који се могао чути током протеклих петнаестак дана, а то је да се Сајам књига ове године одржи у децембру, пред новогодишње празнике, Дејан Папић оцењује да је то само „последња сламка спаса“ ако се има у виду да се у том периоду очекује сусрет два вируса – сезонског грипа и ковида.

„На први поглед рекло би се да је крај децембра, период када се иначе одржава Новогодишњи вашар, можда и прави тренутак за куповину књига. Нисам сигуран, ипак, да би по таквим временским приликама, уз мноштво књижара које већ постоје и близу су већини купаца и читалаца, људи ишли до Сајма. Можда је боље не радити ствари на силу, него сачекати боља времена, односно следећу годину, и организовати Сајам књига како доликује – ако говоримо о простору на којем смо га до сада организовали“, констатује Папић.

Без здравља се не може, с новцем се мора, а шта је културом?

Жарко Чигоја се категорички противи одржавању Сајма књига у традиционалној варијанти уколико се епидемија потпуно не стиша у октобру. Ипак, наглашава он, здравствени и финансијски критеријум нипошто не треба да буду једини када је реч о Сајму књига.

„Нико не говори о културолошком аспекту. Шта ћемо с оним издавачима који нису комерцијални, то су важни пројекти, малотиражни, али битни да се покажу јавности Србије, Балкана и Европе управо на тај начин, на Сајму књига“, каже Жарко Чигоја.

Он подсећа да су за време Велике депресије у Америци у прошлом веку преживеле само три привредне гране – графичка индустрија, индустрија забаве (односно синемаскоп) и индустрија брзе хране.

„Дакле, човек мора да чита, да се забави и да једе. Мислим да ће се сценарио развијати у сличном правцу, с тим што сада имамо нове технологије које се могу искористити за одбрану књиге“, каже Жарко Чигоја.

Виртуелни сајам књига – да ли је то могуће?

Зоран Хамовић указује на то да је данас најинтезивнија врста промоције електронска, која се може искористити и када је реч о одбрани књига и читања.

„Данас не морате да идете у Франкфурт да бисте видели издаваче, агенте и потписали уговор, то се све завршава електронски. Када је реч о културним програмима, виртуелни простор је много креативнији, интересантнији, провокативнији, нуди нове видове комуникације, представљања књига, трибина, професионалног усавршавања“, напомиње Зоран Хамовић.

Ипак, наш саговорник сматра да је то само помоћно средство и да никако не треба да постане примарно.

„То може да буде протеза, нешто што нам омогућава да превазиђемо тренутне проблеме, али никада не може да замени људски контакт уживо. Стога је Сајам важан као могућност да се људи састану на једном месту, и ако им то укинете, укинули сте им не само љубав према књизи него и једну врсту културне провокације коју таква атмосфера даје“, наглашава Хамовић.

И Дејан Папић сматра да онлајн презентовање и продаја књига, иако одавно функционишу и код нас, не могу бити замена за Сајам књига.

Љубитељи књиге се радују Сајму, дружењу с писцима, издавачима. Било је идеја да се направи сајт Сајма књига, али нема времена за то до краја октобра. Како би изгледао тај виртуелни сајам и да ли би заиста сви читаоци ишли и гледали књиге на том сајту? То не може бити замена! Сајам какав смо навикли треба да постоји, као и сви други сајмови у свету. Он је добар, иако се може радити на његовом побољшању“, оцењује Папић.

Интернет би, ипак, могао послужити као платформа за сусрете читалаца с иностраним писцима, преводиоцима и издавачима, као и за трибине које су један од заштитних знакова Сајма књига.

„И ако будемо имали Сајам књига, а не будемо имали странце, онда је нужно управо то. Ова ситуација ће потрајати и натераће многе да преобликују активности, ма колико оне минимизирале и обарале приходе“, наглашава Жарко Чигоја.

Фестивал књиге на улицама и трговима

Наши саговорници се слажу да би одржавање Сајма књига изван сајамских хала могло бити једно од добрих решења за ову годину, па можда чак и смерница за развијање ове манифестације у будућности.

Према мишљењу Жарка Чигоје, Београд је идеалан град за одржавање фестивала књиге на улицама и трговима, а сличног мишљења је и Зоран Хамовић који каже да би један од узора за такву манифестацију могао бити и модел Франкфуртског сајма књига који је, у жељи да „изађе из сопствене кутије“, одабрао разне тачке свог урбаног простора као места за окупљање аутора, издавача и публике.

Дејан Папић каже да његова издавачка кућа и ланац књижара већ припремају активности за период када се традиционално одржава Сајам књига, али се слаже с тим да би укључивање и других ланаца књижара и издавача у Србији у организовање својеврсног фестивала књиге могло да буде спасоносно за овогодишњу манифестацију.

За реализацију такве идеје је, како истиче наш саговорник, неопходна, пре свега, подршка Града Београда, као оснивача Сајма књига.

„Град би могао да зна које просторе може да понуди за то, на који начин да организује да та дешавања буду безбедна за публику. У то, наравно, треба да буду укључени и издавачи, јер они ће изнети све те идеје, они дочекују писце, знају шта публика жели. У сваком случају, нити ми сами можемо без града, нити град може без нас. За сада, та комуникација није успоствљена, било би веома добро да се успостави“, каже Папић.

На питање шта ће се догодити уколико ове године потпуно изостане Сајам књига у Београду Жарко Чигоја упозорава:

„Ако не одбранимо књигу, имаћемо судбину главног јунака књиге Жила Верна ‘Париз у 20. веку’. Књига је ту главни јунак и нестала је у Паризу. Београд – град књиге, можда је то и парола којом треба бранити књигу овде. Град има стратешки интерес, Сајам књига је њихова највећа манифестација, нема ништа ни боље, ни веће, ни гламурозније од тога. Имамо и огроман потенцијал интелектуалаца и писаца, људи с универзитета. Постоје и њихове идеје, видећемо шта можемо урадити и како можемо укључити те институције да бисмо омогућили читаоцима у Србији да се радују књигама“, закључује Жарко Чигоја.

 

Историјско откриће: Хрватски кнез Вишеслав је — Србин | Спутњик интервју

 

Гост Спутњка је археолог Марко Алексић, који својом књигом „Српске земље пре Немањића“ скида вео тајне са дела наше историје о коме се мало зна.

Мали број сачуваних писаних извора главни је проблем у стварању праве слике о доласку Срба на наше просторе и српским земљама између 7. и 10. века.

Алексић доноси резултате археолошких истраживања у земљама које нас окружују, нове крунске доказе о организацији живота Срба на простору Балкана и њиховом прихватању хришћанства.

Сазнајте ко је био први српски кнез Дерван и зашто је као историјска личност потпуно запостављен.

Где се налазила земља Бојки из које су словенска племена дошла на ове просторе.

Откривамо прву српску владарску палату из 8. века, најраније изграђен овакав објекат, који досад није био познат.

Алексић открива и истину о чувеној крстионици кнеза Вишеслава — дефинитивно је утврђено да је припадала српском кнезу, јер хрватски кнез Вишеслав није постојао.

 

Аузтор: Сенка Милош

Извор: Спутњик / Јутјуб