Зоран Туцаковић: ЈЕДНА ЦЕЛОВИТА СВАШТАРА

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца


Зоран ТУЦАКОВИЋ

– О књизи УНЕЗВЕРИЊАК
Драгана Буковичког, Краљевски сатирични круг, Краљево 2020)

Кад неко осети потребу да у посебном, завршном делу књиге коју чине сатирични стихови читаоцу приближи место, време, услове и разлоге настанка појединих стихотворина писаних у временском раздобљу од безмало три деценије, па ту потребу и задовољи упркос саветима датим пре објављивања књиге, у великој мери ризикује да они којима се поверио помисле да имају посла са, најблаже речено, посебним типом. А када томе придодамо да тај исти на почетку књиге подробно објашњава поднаслов књиге (Летописна сваштара), као и сâм наслов (Унезверињак), упуштајући се у крсташки обрачун са творцима чудноватих и неутемељених народића и језика и опредељујући се за корекцију важећег правописа враћањем „десетеричног и“ уместо латиничне јоте, „дебелог јер“ и двогласника „јат“, онда се ово „полиглотско“ издање упушта у мртву трку са аутором за примат у стицању права на сасвим посебан приступ и тумачење.

Човек и свесно и подсвесно покушава да се одупре неумитном протеку времена. Тако и ја, кад прочитах испод једне од песама годину „1993.“, помислих да је од тада прошло тек 17 година. А онда, са извесним душевним потресом, схватих да сам протекло време смањио за једну деценију. Са све већом узнемиреношћу почех да у сећању ређам слике и обликујем закључке, пре свега о писцу ове књиге, у локалним сатиричним круговима познатом као Буки (другде више знан као Бунар). Зашто су ти косе побелеле, друже? Вазда си, додуше, дугокос био, коси си поодавно и браду придружио, оставши изгледом на сабирници и разделници битника и хиландарског монаха. „Ајде, Буки, дај нешто за новине!“, могло се чути колико јуче – пре три, пре две и пре малко више од једне деценије – пола са прекором, пола са молбом, од чланова редакције било Краљевачких новина, било Чичка (првог, другог, па и трећег), било Стршљена, било Кваке… А Буки увек некако мултимедијално оријентисан и стварносно дезоријентисан, несагласан са наметнутим обавезама, решен да увек испоштује обавезу да буде и остане човек. Крик генерације у њему помало затомљен, унеколико јаснији у књизи (несатиричних) песама Бездушје. Зар заиста прође тоооооооооолико времена од нашег прегалаштва у првоме Чичку и Краљевачким новинама? Скоро све што садржи Унезверињак већ сам имао прилике да прочитам, много тога и да чујем. Склон пародирању познатих песама познатих српских песника, морао сам одавно скинути капу пред Посветом краху мајке Србије и Santa Europe du bist My Mutter.

Драган Буковички у безбрадом издању, без снега у коси и магле у очима. Карикатура: Миланко Каличанин

Неизоставно, и у сатиричном песништву Буковичког може се препознати она, са његове стране радо (скоро побожно) прихваћена сливеност рескости и музике познатих руских песника. Ту црту препознао је и Миланко, по вокацији карикатуриста, смањивши домете Димитријеве и моје а узвисивши стваралаштво Буковичког речима: „Ха… Ви пишете песме, али Буки је Песник!“ (Престаде, додуше, карикатуриста да изриче хвалоспеве пошто после више година успе да прочита и оно место у уводној Посвети краху…,  које се тиче једне од њему драгих личности.) Покуша тако песник да се у своме сатиричном исказу мало отргне од своје задатости, али чак ни свесном, додатном банализацијом (иначе) баналних ствари и појава не успева у томе. Када се окрене смугравим и опскурним ликовима, пошастима, лудостима људским, расапима и разним катастрофама, намеран да жигоше, прозове, укаже, расветли и обзнани, аутор се „у своме вају“ сâм показује  као дрхтава мембрана и затегнута струна. Ипак, и када га „хвата корозија“, и кад пред Просперитетном Европом признаје да је „постао јадо“, и кад му „у животу иде наопако“, он, „у праведном гневу“, успева да се подсмехне просташтву, надобудности, алавости и лицемерју. Било да су типови типски или преиспољне типчине из наше (о)тужне стварности, Буковички им без задршке одваљује васпитне ћушке, свестан да би устезање и компромис водили издаји истине и врлине, и свега онога што типови покушавају да обесмисле и обезвреде, а што наш песник свим срцем брани.

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца. Упуштен у јадовање, препуштен фукари, злом режиму, распикућама, Великом Брату и разним крвницима, испуштени народ као да следи „добронамерни“ савет од једне речи: „Опуштено!“, па опушта ли се, опушта, прилике за спас пропушта и надоле спушта (може бити и спуста, следећи аналогију из једне карикатуре поменутог М. Каличанина обухваћене књигом, где се два Србина на крају и потуку, не желећи, чак ни у корист прокламоване слоге, да приближе своје тврде међусобно опречне ставове – један је сигуран да се пише и говори „спашава“, а други сасвим поуздан да је једино исправно „спасава“).

Тај злосрећни „под чизмама народ пали“ који савршено лако поприма обележја „похотне гомиле“, та „марва свеколика“ истовремено је и „народ у ранама“. Припадници тог и таквог народа су крчмили „част и веру“, па их не остаде „ни један промил“. Оно што се изметнуло, одродило и однародило, претворило се у нејаке уроше и бранковиће, лелемуде, отпаднике и стрвине, потпало под психологију (и преузело философију) свиње, окренуло се нужди и лови уместо образу и части, задовољно грокћући зато што је досегло највиша „Људска Права“. Масовни медији су масовну забаву у последње 2,5–3 деценије уздигли на неслућене висине, али је суштина и даље иста: да влада беда „дубока ко море“, да су „контејнери пуни беба“, да је закон срушен, да је жаба потпуно скувана, те да смо и даље „на светлом путу у Јевропу“, уздајући се у саопштења, писмене протесте и дипломатске ноте и онда кад је неопходна осмишљена и хитна одбрамбена акција. Како то није случај, остаје горка констатација „све је џабе, кућа части!“. Симулирање протеста испред скупштине и осталих здања, где тражиоци ишту „малко већу плату нашем казамату“ завршава се управо према заслугама – тражиоци добијају круту, жилаву и дебелу „батину“.

Има још много мотива, призора, узлета, потонућа, типова, слика, стихованих бравура и реских запажања у овој Летописној сваштари. Оно мало лимерика, специфичних епиграма, сковано је мајсторски и има необичну патину, очекивану од аутора са таквим узорима и познавањем садржине и форме тог сатиричног вида и израза. Оно мало више „живих споменика“ препознатљиво је упућенима чак и када се не ради о сатиричним епитафима са све сликом и спомеником (у којима су заступљени и чланови Краљевског сатиричног круга), а за неупућене има сасвим солидне грађе за тачан увид у карактер одређених типова људи.

На самоме крају, нешто о крају књиге. Ваља, заиста, ишчитати све стихотворине из поглавља „Певам ти причу“, а затим прећи на завршна објашњења, сликање времена и атмосфере настанка појединих стихованих сочињенија у поглављу „Причам ти песму“. Зашто је боље тако, него прочитати неки од једанаест посебно осенчених урадака и одмах прећи на њему одговарајућу осенченост, тј. стварносно приближавање „дешавања, појава и личности“ чији се колоплет вихорно разигравао у души аутора, „његовом ужем завичају, Отаџбини, свету“? Зато што се читаоцу тако пружа неочекивана могућност за самокорекцију у погледу обликовања става према личности и делу аутора. И зато што ће тада још боље увидети да је аутор заиста песник невољан да се правда, вољан да омогући скупљање и састављање комађа у Једно, Цело и Истинито.


Аутор: Зоран Туцаковић

Извор: Словенски весник

Јевгеније Авдѣјенко: РАСПОЗНАЈА КАИНИЋАНА У СВѢТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Каинићани су мистичка заједница која се уподобљује Цркви Божјој, и као што Црква небеска јача кроз своје мученике, тако и Каинићани ослабљују своје противнике на Земљи, побуђујући их на безаконе радње према себѣ


Јевгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

У Књизи Постања прича о Каину била је засићена и вишепланска: Каин је историјска личност, а такође „Каин“ је – историјска општост. Неопходно је сумирати знање које смо добили из Св. Писма о Каину и Каинићанима.

Каин се као историјска личност без грѣшке прѣпознавао по знамењу које му је дао Господ. Шта је било то знамење, ми нѣ знамо, то нам нѣје потрѣбно. Међутѣм, „Каин“ је такође историјска општост. Каин је родоначелник антицрквеног друштва, које је привезано за Цркву Божију до скончања свѣта. Каинити као историјска општост увѣк устају на Цркву или се боре с њом изнутра, распознавање Каинићана јесте практичан задатак црквеног живота. Стога Св. Писмо саопштава признаке по којима се могу распознати Каинићани у свѣм епохама људске историје. Нѣке од тѣх признака можемо дознати из Каиновог живота, друге – из историје његовог потомства, и сви они се дѣле у четири одѣљка:
1) прѣступ у духу
2) проклетство Каину
3) Каинов печат
4) Каинићанска цивилизација.

I Прѣступ као жртвоприношење

Каинов прѣступ започео је жртвоприношењем Богу, и нѣје био жртвоприношење Богу. Каин је „заклао“ брата својег и тиме се усиновио ђаволу (1Јн. 3: 12). Човѣкоубиство је овдѣ разоткривало сâм принцип богоборства и било почетком пута, који се зато именује као „Каинов пут“ (Јуд. 11). Каиново убиство нѣ стоји у једном реду са другим убиствима у људској историји.

Мариото Албертинели (1474-1515): КАИН УБИЈА АВЕЉА, уље на дрвету, 56,2х68,2 цм, 1510-1515. Из збирке Ђованија Морелија, 1891.

Каинов злочин је био у духу, њега нѣје могуће објаснити кроз психолошки мотив. Закључци за распознавање Каинићана из овог су слѣдећи.

1. Каинићани су духовна општост, дакле, они су у нѣчему слични Цркви. Између осталог, заједница Каинићана се унутар себе подраздѣљује према различитим служењима. Они су монолитни у духу, али раде различит посао, служе разнолико – нѣ мање разноврсно него чланови „тѣла Христова“.

2. Нѣки дѣо Каинићана је свагда нѣпосрѣдно поред Цркве. Каинићани осѣћају неодољиву тежњу према праведницима. Каин је убио Авеља зато што дѣла Авељова бѣху праведна, а самог Каина – лукава (1Јн. 3: 12). Каинићани се ничѣм нѣ могу придобити, од њих се нѣ може оградити, њих ничѣм нѣје могуће одбити од Цркве. И нѣ трѣба се у то уздати – они ће увѣк бити поред.

3. Каинов злочин се десио у духу. Каин нѣје морао осѣћати никакву личну одбојност према убијеном (могао је осѣћати, могао је нѣ осѣћати). Нѣ може се казати да је Каин био „зао“ човѣк. Каин је могао нѣ бити зао човѣк: он „бѣјаше од лукавога“. Постоји мишљење да је Каин „из зависти“ убио брата (блж. Августин). Ово је тачно само у једном смислу: колико је то примѣњиво на ђавола: „завишћу ђавола смрт уђе у свѣт“ (Прем. 2: 24). Завист ђавола нѣје психолошка карактеристика (ђаво је – дух); завист ђавола је ево шта: воља „нѣ имати подобног себѣ“[1], и због тога се ђаво сурвао и одвратио од небеса (тамо има подобних њему). Каинићани су духовна општост, а у личном општењу могу бити сасвѣм добронамѣрни људи – учтиви, трпѣљиви, разборити, мирни – али то нѣ трѣба да заварава.

4. Као Црква Божја, тако ни Каинићани нѣсу никакав етнос. По посрѣдним подацима може се судити да послѣ Потопа ниједне капље крви Каинићана нѣје остало (Пост. 7: 22). Каинићани нѣсу нација, али Каинићани лажу да су они нација: зарад маскирања своје духовне природе они се могу скривати под видом нације и кривити своје противнике за националну фобију. Зато, ако стално слушамо о нѣкој посебно врѣђаној нацији, има смисла упитати: да ли је то нација?

5. Када народ прима на себе Каинов печат, у карактеру етноса као да се помаља духовна физиономија. Почетни догађај, с којим народ постаје носилац печата, увѣк је истог типа: крвопролиће у духу, заклáње (умртвљивање као култно дѣјство), за којим обавезно слѣди лаж (о Авељу, о Васкрслом, о послѣдњем руском цару).

6. Послѣдњи подстѣцаји понашања каинске заједнице находе се изван области психологије – зато често дѣлују као неосвѣшћени. Нѣсвѣсно (ројно) понашање заједнице може бити ванредно усаглашеним, што се код Каинићана и запажа.

II Проклетство Каину

Малобројни од Каинићана знају шта раде. Они што знају шта раде носе проклетство. Из проклетства датог Каину прѣпознајемо слѣдеће признаке по којима се распознају Каинићани. Каин је – „стењући“ (ТМ: „сѣтујући“):

7. Каин је Бога слагао „у лице“. Каин је постао „стењући“ – нѣ може да ћути: осуђен је да издаје глас. По звучању тај глас је стењање. У стењању Каинићана у једно се сједињују униније и ропот, који у нѣчем звуче женски (Пост. 3: 16, LXX, 4: 12).

8. По садржају, оно што говоре Каинићани увѣк садржи лаж или дѣо лажи. Кад се све сабере, то је клевета против Бога. У стењању Каина садржан је ропот и рѣшеност да се живи без Бога. Каин се умѣ жалити на посебан начин. Каин се жали ономе на кога ропће и коме лаже у очи. Такво стењање јесте „безочност“.

9. Нѣспособност ћутања Каинићани су окренули у способност сталног говорења:

– Каинићани ће увѣк иступати за неограничену слободу говора. За Каинићане нѣма забрањених тема, они увѣк прѣдлажу да се размотри нѣко питање, покрећу свакојаке расправе.

– што се масовнијим и „слободнијим“ од наравствених обавеза чине срѣдства говора (штампа, емисије, размѣна информација), то већи утѣцај на живот друштва имају Каинићани.

– ограничавање слободе говора Каинићани доживљавају као лишавање од живота. Зато ће се они тући за оно што називају „слободом рѣчи“.

– говорење је нарочито служење унутар каинићанске заједнице. Ипак, пошто су сви Каинићани стењући, они су кадри у једном трену произвести потрѣбан звук говора – ларму.

Проклетство Каиново је такође у томе што је он „тресући се“ (ТМ: „климав, колебајући се“):

10. Каинићани нипошто нѣсу заједница уплашена или плашљива. Њихов страх је беспрѣдметан. Каинићани су увѣк спремни да се помакну с мѣста, свуда остају нѣспокојним, брзо савлађују туђ језик. Надареност Каинићана за језике је савршено посебна: за њих нѣма иностраних језика.

11. Страх Каинићана нѣма конкретну мотивацију, зато је најчешће нѣсвѣстан – тресење на разини плоти са повратним дѣловањем на психу.

12. „Стењање и тресење“ су одлике које Каинићани нѣ желе да признају за своје. Каинићани су „стењање и тресење“ подмѣнили (најпрѣ у својој традицији, а затѣм и на разини самоосѣћања) са „изгнанством и лутањем“. Тако су Каинићани за себе изабрали став изабраништва и сачинили себѣ „свѣтски бол“. Патње Каинићана су стварне, а став – лажан. У патњама Каинићана нѣма трагизма. Страдање без Бога с претензијом на изабраништво, мучеништво и племенитост је комичан став. Далеко лакше је распознати Каинићане кад се не подлѣже сугестији да је њихово битисање у свѣту трагично; нѣ, они су изволѣли да заузму позу, и утолико је њихов став – комичан. Ако желите, то је став „узвишеног комизма“.

Каин је такође „проклет од земље“:

13. Неки Каинићани носе Каиново проклетство (други – Каинов печат без проклетства). Они што су проклети никад неће да се покају. Отуда слѣди да су покушаји да се Каинићани окрену Богу – посао уопште тежак, а кадикад и савршено бескористан (опасан). Ко је од Каинићана способан за покајање, а ко нѣ, откриће се у послѣдње дане, када нѣки од њих неће прихватити антихриста.

14. „Каин“ је проклет од Земље, и тѣм силније он жели да влада земаљским животом, њега он цѣни изнад свега. Живот земаљски је приврѣмен, и „Каин“ има најизоштреније чуло за врѣме. Жеља за владањем земним животом за Каинићане, паметне и мистичне, била је схваћена као цѣљ овладавања врѣменом, рачунањем врѣмена, календаром. Хронологија Свештене Историја даје се у родословима „синова Божјих“. То значи да врѣме Историји тече кроз Цркву. За Каинићане је то нѣподношљиво. Каинићани се силе да Цркви наметну други календар. Ако се на нѣко врѣме стишавају покушаји наметања Цркви другог календара, нѣ трѣба се заваравати: они ће се обавезно поновити.

Још Каину је речено: „Земља неће додати силе своје да би је дала тебѣ“. Из овог нѣ слѣди да Каинићани нѣ могу живѣти сѣдѣлачки, они могу живѣти сѣдѣлачки, но ипак:

15. Каинићани воле странствовати – с врѣмена на врѣме мѣњати мѣсто боравка, помѣрати се по планети.

16. Народ који нѣма корѣна на планети, сања да има корѣн на тлу. Отуд нагонска тежња дѣла Каинићана да се на земљи учврсти помоћу колективних облика вођења пољопривреде (кибуц, колхоз).

17. Најдѣлотворнији облик опстанка без везе са земљом пронашао је сâм Каин – град. Град одговара Каиновом осигуравању. „Град“ као облик живота изван везе са земљом је срѣдиште посрѣдничке дѣлатности. Каин бѣјаше оснивач првога града, као и (пошто је граду дао име) – господар градског живота (буржоа). Каин је универзални и нѣпрѣвазиђени посрѣдник.

III Каинов печат

Кад је Каин добио проклетство, огласио се својим првим стењањем и показао шта је то Каиново тресење: „Биће тако да свако ко ме срѣтне, убиће ме“. Каину је по његовој молби био дат „Каинов печат“.

18. Човѣк под Каиновим печатом види сваког другог човѣка: је ли ми он корист или прѣтња? – само у односу према себѣ. Такав човѣк друге људе нѣ види као друге, не разумѣ их, он је – усамљен. За таквог човѣка стваралаштво је тек област самоизражавања[2]. Најгори је случај када човѣк друге људе види само као самог себе: лажов види лажове, трговац – трговце, убица – убице. Такав човѣк је савршено сâм. Такав је био Каин кад је стењао Богу: биће, свако ко ме срѣтне убиће ме.

19. Каин је од Бога измолио себѣ знамење: за насиље над Каином Господ је одредио „седмоструко раслабљавање“ (Пост. 4: 15 LXX). Каиновој заједници дата је савршена заштита од насиља. Каин се у својој усамљености налази под заштитом.

20. Каинов печат је одбрана за Каинићане; они је, међутѣм, могу окренути ка нападу. Пошто се за насиље над Каином враћа седмоструким раслабљивањем, Каинови духовни синови могу изазивати друге народе (и синове Божје) на убијање себе. Једно од служења унутар каинићанске заједнице је провокација погрома. Подметањем дѣла своје заједнице за уништавање, Каинићани слабе друге народе у чијој срѣдини живе. Каинићани су животно заинтересовани за ширење агресивног национализма. Каинићани су мистичка заједница која се уподобљује Цркви Божјој, и као што Црква небеска јача кроз своје мученике, тако и Каинићани ослабљују своје противнике на Земљи, побуђујући их на безаконе радње према себѣ. Простор за каинићанске провокације расте заједно са слободом говора – слободом рѣчи без наравствених ограничења.

IV Каинићанска цивилизација

21. Први Каинов чин био је „скрити се од лица Божија“. Каин је отишао од Бога, изгубио отаџбину – и земљу, и оца Адама. Заједница која прима Каинов печат себе схвата савршено изузетном од других Адамових синова – приписујући себи другачију људску природу него што је у других народа[3]. Покретачка снага цивилизације је сан о промѣни људске природе. Када су градитељи вавилонске цивилизације дошли до свѣсти да је њихов главни задатак промѣна људске природе, у њима је васкрсао дух „Каина“.

22. Када је Каин изобрѣо нов облик живота и назвао га именом свога сина (град „Енох“), показао је покретачку снагу цивилизације – сан о новом животу и бољем животу за будућа поколѣња. Човѣчанство може од врѣмена до врѣмена доживљавати помаман занос, религиозни ентузијазам због нових проналазака цивилизације. „Уздање“ своје читави народи одједном почињу полагати у изградњу земаљског живота. Таква нада је маштарија.

23. Каин бѣше отргнут од земље и постаде изумитељем града као центра посрѣдничке дѣлатности. Град је првобитни облик цивилизације – таквог друштвеног устројства, које постоји нѣзависно од богопоштовања. У складу с развојем цивилизације, удѣо посрѣдничких операција ће расти: од натуралне размѣне („кожа за кожу“) до свѣтског кредитно-финансијског система. Мѣњач, трговац и финансијер, често прѣварант – Каинићанин друге људе види као себе самог, зато ће он бити најбољи мѣњач, најбољи трговац, најбољи финансијер, најбољи преварант. Каинићанин нѣ може живѣти на земљи, али он може ширити град на земљу. Посрѣдничка дѣлатност нашла се у рукама нѣ имајућег спокоја, сметеног, тресућег се човѣка, град ће се ширити на сву земљу – цивилизација унутар себе нѣма никаквог ограничитеља раста. Начин живота каинићанске цивилизације је стално ширење. С развојем цивилизације и свѣх облика посрѣдовања дешава се концентрација свѣх срѣдстава посрѣдничке дѣлатности – на језику Библије: злата – у једним рукама. Синови Божји ово морају знати и нимало се тѣм нѣ узрујавати. Свето Писмо слика ђавола (коме се усиновио Каин) као чудовиште које господари свѣм златом свѣта за нѣчовѣчну употрѣбу[4]

24. Сан о „новом животу“ трајао је у Каинићанима нѣ даље од петог поколѣња од Каина. Кад је сан нѣстао, десио се цивилизациони прасак (дѣца Ламехових жена) и цивилизација је показала своју безнадежност (Ламехова пѣсма). Можда су се на тој етапи у Каинићанима почели јављати признаци изрођавања, управо се на овој етапи десила измѣна поимања родства. Родство се почело прѣносити кроз материнску крв, и појавило се нарочито служење каинићанских жена – укључивање у Каинићане дѣце од мушкараца из друге заједнице.

25. Два догађаја су се врѣменски поклопила – промѣна схватања родства (крвног осѣћаја) и други (након подизања града) цивилизацијски скок. Каинићани су имали могућност увидѣти да развој цивилизације доводи до коначног утврђивања Каиновог печата над њиховим родом (Ламехова пѣсма). Ово откриће Каинићани могу окренути у своју корист: када други народ стѣче вѣру у „напрѣдак“, он постаје савезником Каинићана у историји. Каинићани подржавају вѣру у напрѣдак код других народа. Савезници Каинићана у историји су они што дѣлују у име „напрѣтка“. Уколико човѣк у потпуности прихвата достигнућа цивилизације, он свеконачно ступа на „Каинов пут“ (Јуд. 1: 11). Сâм човѣк то нѣ мора желѣти, знати за то, те остајати добродушним и безбрижним.

26. Проналасци цивилизације су амбивалентни с наравствене тачке гледишта, али у оквирима каинићанске цивилизације они прѣ имају одрѣчан прѣдзнак. Град (Енох) се показао неоствареним сном о новом животу. Номадско сточарство је могло бити самовољни покушај да се нађе веза са земљом. Инструментална музика је без сумње пратила интонације Каиновог стењања. Обрада метáлā довела је до проналаска оруђа убиства.

27. Каинићанин је био први наоружани војник и први агресор. Тресући се човѣк може постати подстрекач рдовних борбених дѣјстава – да се то схвати једноставније је ако се сѣти да се нѣмоћ Каина (његова печал и страх) спајала с његовом енергичном одлучношћу (да живи без Бога) у нарочитом стању „безочности“ – исту безочност испољавају тресући се Каинићани у својој агресивности (стратегија „превентивног удара“). 28. Послѣдњу црту духовног лика Каинићана означава извѣсна матријархалност зрѣлог каинићанског друштва. Жене-Каинићанке се опрѣдѣљују у свом служењу и свака тачно зна своју улогу: 1) жена за своје; 2) жена за туђе; 3) блудница-кедешá – за завођење „синова Божјих“. Каинићани увѣк иступају за легализацију свѣх облика разврата и изопачених односа. Каинов дух се вишекратно испољавао у Свештеној Историји у узајамним односима са „синовима Божјим“, први пут – у виду „кћери човѣчјих“, које су продрле до Ситових потомака, синова Божјих. Синови Божји су пошли „Каиновим путем“ и заблудѣло човѣчанство је пропало у Потопу.

Посрбио Драган Буковички


[1] В. Јов 41: 24 LXX; ср. Мк. 15: 10: „првосвештеници су Га (Христа) прѣдали из зависти“ – διὰ φθόνον. „Јудејскије људи завист ниње садѣла, Тебе на крсте вазнесшија, Словѣ Божји (в. Канон васкршњи, глас 6, пѣсма 8).

[2] На примѣр, расуђујући о Достојевском, Лав Шестов је искрено полагао да је аутор прѣко других ликова говорио само о себѣ, те нѣје то Раскољников убио старицу, него је Достојевски убио старицу. Ову мисао Шестова репродукују П. Вајл и А. Генис (в.: „Преступление и наказание“: Каинова печать и русская революция. Глава 2.

[3] У Старом Завѣту овакво гледиште је изражено у 3. Јездриној књизи, која се односи на период послѣ ропства. Јездра се моли: „Господе… ради нас Си створио вѣк овај. А о прочим народима који су потекли од Адама рекао Си да су ништа; јер су слини уподобљени, и капљању из сасуда уподобио Си мноштво њихово. И сада, Господе, гле, ти народи, што су за ништа сматрани, почеше владати нама… Ако зарад нас би створен вѣк овај, због чега онда нѣ добијамо наслѣђе с вѣком? И доклѣ ће ово?“ (3. Јездр. 6: 55-57, 59).

[4] В.: Све злато свѣта је под трбухом левијатана.


Извор:

http://sloven.org.rs/srb/?p=19423

Јевгеније Авдѣјенко: ЛАМЕХОВА ПѢСМА – КОНЧИНА ПРВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Пѣсма Ламехова је „подвукла црту“ под развојем цивилизације чији родоначелник и надахнитељ бѣјаше Каин; она се исцрпла на успону, живота у њој нѣма


Јевгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

Каинов потомак Ламех је изобрѣо многоженство (вѣроватно се у његово доба родство почело прѣносити по мајци). Дѣца жéнā Ламеха, Каиновог потомка, бѣху изумитељи – номадског сточарства, инструменталне музике, ковања и оштрења метала, ритуалне проституције. Ламехово доба било је прѣломно: догодили су се истоврѣмено цивилизацијски прасак и смрт каинске цивилизације.

Постојао је човѣк који је посвѣдочио кончину – сâм Ламех. То дѣца његових жена бѣху проналазачи и покретачи „напрѣтка“, у њихово доба се све намах тако вишеплански и блиставо размахало. Али, Каинићани су религиозни људи: Ламех је све схватио и пропѣвао – ја ли пророчанство, ја ли плач. То је – Ламехова пѣсма. Прва цивилизација нѣстала је с пѣсмом.

Цивилизација каинског духа нѣ пропада због спољашњих разлога, она вене – пропада „сама од себе“ (Откр. 18: 2). Управо на успону она је слаба.

Ова истина је веома шкрто изложена у Књизи Постања, и сасвѣм детаљно је изложена у Апокалипси – примѣњено на послѣдњу свѣтску каинску цивилизацију „Вавилон“.

„Ламехова пѣсма је први споменик поезије у Библији. Главни умѣтнички поступак Ламехове пѣсме је упоредност чланова у стиху[1]

И рече Ламех својим женама:

Ада и Цила, чујте глас мој,
жене Ламехове, послушајте рѣчи моје.
Пошто мужа убих јер ме рани,
и јуношу – јер ме удари.

Стога што се седмоструко освети Каин,
а Ламех ће седамдесет и седам пута.

Пост. 4. 23, 24

Ламех убија Каина: минијатура, Француска, послѣ 1246.
Psalter-Hours of Guiluys de Boisleux MS M.730 fol. 11r

У тумачењу Септуагинте Ламех говори: „седмоструко се свети од Каина“ – ἐκδεδίκηται ἐκ Καιν. Ово он правилно каже, Ламех правилно схвата „Каинов печат“: на Каину лѣжи знамење од Бога, и одмазда (ако нѣко убије Каина) потѣче „од Каина“ – од нарушеног печата. И ТМ допушта схватање да ће одмазда потѣћи од Каина (букв.: „освети се Каин“). Ако се освета догађа „због Каина“ (нѣтачан прѣвод) – ко се онда свети? Бог никога нѣ проклиње и ником се нѣ свети[2].

Ламех каже: свети се од Ламеха „седамдесет пута седмоструко“ – ἑβδομηκοντάκις ἑπτά. „70 помножено са 7“ је символично повишавање појма до савршене пуноће. У Јеванђељу се говори о отпуштању грѣхова брату – до „седамдесет пута седам“ (Мт. 18: 22). У Христа Спаситеља „70 пута 7“ је пуноћа милости. У Ламеха је, природно, супротно. Кроз Ламехову пѣсму означено је оно што ће се јавити у апокалиптичка врѣмена: на завршним ступњевима развитка цивилизације појављује се особена крвожедност – као тотална беспоштедност и нови укус крви, кад је крвопролиће санкционисано.

„Цивилизација производи у човѣку само вишестраност осѣћања и ама баш ништа више. А кроз развитак те вишестраности човѣк ће још, можда доћи дотле да ће у крви наћи насладу… У најмању руку, човѣк је постао, ако нѣ крвожеднији, а оно свакако горе, гадније крвожедан него раније“[3].

*
Фигура Ламеха је гранична. Ламехова пѣсма допушта дијаметрално супротна тумачења. Каквих тумачења „Ламехове пѣсме“ има? Какав је њихов општи смисао?

1) То је побѣдна пѣсма, химна мачу који је исковао Тувал-каин. „Убих“ – каже Ламех – у значењу: „Убићу“ свакога, буди то човѣк или дѣте. „И ако је Бог за смрт Каина обѣћао да врати седмоструко, то ћу ја, снабдѣвен оружјем, умѣти седамдесет пута боље да се заложим сâм за себе!“[4]

2) Супротно гледиште има блажени Теодорит (његово мишљење дѣлио је св. Андрѣј Критски). Према смислу његовог тумачења, Ламех је спѣвао покајну пѣсму. Он је убио нѣ двојицу, већ „једног мужа, находећег се у јуношком узрасту. Ламех је избѣгао наказање признавањем грѣха и, сâм над собом изрѣкавши суд, тиме зауставио суд Божји“.

Нѣ може се искључити могућност ни првог ни другог толковања, али ћемо покушати „Ламехову пѣсму“ да укључимо у шири контекст. Седам Каинових поколѣња је створило развијену цивилизацију, чије срѣдиште је – „Каинов печат“.

Lamech en zijn twee vrouwen, Johann Sadeler (I), after Maerten de Vos, 1583. Ламех и његове двѣ жене које, слѣва на прѣдњем плану, сѣде прѣд својом кућом. Крај њих су
дѣца – Јувал и Ноема, а на прѣдњем плану здесна – Тувал-Каин и Ада (Op de voorgrond rechts de kinderen Tubal-Kaïn en Ada). Ламех се куне да он никада нѣће бити убијен. На задњем плану су пронађена два леша. Отисак је с латинским потписом.

3) У јудаизму постоји опит оваквог толковања Ламехове пѣсме – е да би питање Каиновог печата било скинуто. Ово јудејско толковање прѣдставља праву правцату измишљотину – жеља да се древном тексту прида свакидашња конкретност и психолошки разумљив смисао. Израз ТМ „свакоме ко убије Каина, осветиће се седмоструко“ тобоже значи: „Нѣ усуђујте се да убијете Каина! Он ће бити кажњен послѣ седам“ нараштаја (Раши; нѣће се осветити убици Каина, него ће сâм Каин повући освету). Седмо поколѣње од Адама, уколико се Адам рачуна првим, био је тобоже Ламех (примѣтићемо да се Адам никако нѣ може рачунати првим у низу поколѣња Каинићана. А Ламех је био пето поколѣње послѣ Каина). Измишљена прича живопише како је Ламех тобоже убио самог Каина и свога штитоношу. Ламех је пошао у лов заједно са момком. Ламех је био слѣп и његов лук је усмѣравао дѣчак. Праотац Каин је за то врѣме бѣжао из града Еноха и, прогоњен страхом, блудѣо, крио се, одѣвао у животињске коже. Момак је Каина узео за звѣр, усмѣрио Ламехов лук, овај је устрѣлио Каина, а Ламех је затѣм у гнѣву убио момка. „Смрт ‘мужа’ – Каина – за Ламехову савѣст је ‘јазва’, а убиство момка – ‘рана’. О нѣпријатељима тако нѣ би било речено“[5]. Постоји и друго јудејско толковање: Ламех је наводно убио Каина и свог сина Тувал-Каина. Али суштина је иста: Каин је убијен у доба седмог поколѣња, догодило се речено Богом о Каиновом печату и то је све, Каиновог печата више нѣма, питање је затворено.

4) Каинов печат нѣ нѣстаје с Каиновом смрћу. „Каин“ је и личност и општност. Смисао Ламехове пѣсме нѣје побѣдна химна мачу, нѣје покајање за прѣдумишљено убиство, нѣје туга због нѣхотичног злочина.

Пѣсма Ламехова је увиђање тога да је „Каиново знамење“ занавѣк утиснуто на самог Ламеха, на дѣцу његових жена („Ада и Цила, слушајте“) и на све Каинићане.

„Седамдесет пута по седам“ (ТМ: „седамдесет седам пута“)[6] је напечатано Каиново знамење на Ламеху; стога су убиства која је извршио Ламех њему „рана“ и „јазва“. Баш од Ламеха, који бѣше пети од Каина, могло се очекивати да Каиново проклетство на њега нѣће пасти. Десило се управо супротно: за Ламеха је постало јасно да је цивилизација направила заокрет ка изуму, проширењу, матријархалности, разврату и рату. Каиново проклетство ће заувѣк остати на његовим потомцима.

Ламех је у свему узео учешћа – и посрѣдно, преко жена и дѣце, и нѣпосредно, кроз убиство. Унутар прве, каинске цивилизације, убиство добија нѣки нови укус: то је и примѣна новог оружја[7], и то што је ново убиство у Писму обѣлѣжено првим пѣсничким опусом.

Ламех је други Каин.

Али Каин је још могао маштати о напрѣтку и желѣти срѣћу својим потомцима: Каин је изумѣо градски живот и назвао град по имену свог сина „Енох“. Ламех је већ искусио цивилизацију и схвата да нѣће бити никаквог „новог живота“. „Нови свѣт“ је изграђен, „нови живот“ је – опсѣна. А „Каинов печат“ – с тѣм трѣба живѣти, кад будућности нѣма.

Жели се знати, наравно, с каквим осѣћањем је била испѣвана та „пѣсма“. Јер прѣд нама је поезија. Поезија, као и музика, јесте амбивалентна умѣтност. Ево, Ламехова пѣсма – има у њој плача, унинија, ужаса… Има – заједно са гордом одлучношћу (све је рѣшено!) – живљења без Бога. По чувству, пѣсма Ламехова је оно исто „Каиново стењање“, кад он говораше Богу: „Кривица моја већа је него што ми се може опростити. Казна моје већа је него што ми је могуће поднѣти. Од лица Твога ћу да се сакријем“ (Пост. 4: 13). У свом стењању Каин се тресао и био одлучан: смртно униније и смртна одлучност – један звук.

Свето Писмо с великом шкртошћу рѣчи говори о збивањима прѣ Потопа. Ту је заиста свака рѣч злата врѣдна. И одједном – доста пространа пѣсма Ламеха, на њој се завршава прича о каинићанској цивилизацији. То је њен исход. Ламеха нѣје обмануо спољашњи процват сила, проналазаштво и подвизи Адине и Цилине дѣце, прѣ ће бити обратно: у кулминацији Ламех је видѣо кончину.

Нѣ сâм конац, већ (што је можда страшније) – обрѣченост, кончину. Ламех је увидѣо да у његовој родовској заједници смрти – има, проклетства – има, а живота и будућности у каинићанске цивилизације нѣма.

Каинићани нѣ могу живѣти изоловано од синова Божјих.

Када Каин одлазаше од Адама, њему ово нѣ бѣше јасно. Ламеху је све постало јасно, чак у потпуности – до „седамдесет пута седмицом“. У рају је ђаво искушао прве људе: „Отвориће се очи ваше“ (Пост 3: 5); људи прођоше пут грѣхопада до краја и „отворише се очи обома, и разумѣше да су наги“ (Пост. 3:7). У случају с Каином, ђаво га подбоде да оде од Адама; кад потомци Каинови прођоше пут своје цивилизације до краја (крај – то је „Ноема“, даље се нѣма куд), отворише се очи Ламеху и он позна да ту живота нѣма.

Као што је ђаво засвагда везан за човѣка, јер „према човѣку је обраћање његово“ (Пост. 4: 7), тако су и Каинићани занавѣк везани за синове Божије – без њих им живота нѣма.

Синови Божји и кћери човѣчије. Фреска из манастира Дечани.

И ово је најважнија карактеристика Каинићана као историјске општости: такав народ у изолованом стању почиње да се изрођава. Уколико нѣ долази уразумљење, а каински печат се дубље и дубље запечаћује на њему (како је то Ламех видѣо на себѣ), онда се народ везује за други народ, једна општост за другу општост. Каина нико нѣ прогањаше, Каинићане нико нѣ прогања на земљи, а они само иду и иду… Пѣсма Ламехова је свѣдочанство да су Каинићани кренули у поход синовима Божјим.

Полако и неумитно се ближимо том страшном догађају: кад „синови Божји узимаху за жене кћери човѣчје“ (в. Пост. 6: 2) – кћери Каиновог рода. А онда – Потоп.

О каинићанској цивилизацији више се нѣма шта рѣћи: резултати су сабрани. Онда Св. Писмо о истом говори посрѣдно, нѣ отворено, и још једном подвлачи црту, залази са друге стране – толико је то важан прѣдмет.

*
Повѣст прѣлази на Адамовог сина Сита и Ситовог сина Еноса и прѣдлаже нам да рѣшимо задатак. О Ситу и Еносу говориће се дваред: први пут послѣ „Ламехове пѣсме, а други пут Сит и Енос ће да се појаве у засебном родослову (толдот’у) синова Божјих (гл. 5 књ. Постања).

Постоји такав начин приповѣдања у Св. Писму – „дваред о истом“; он се примѣњује кад ваља да на један догађај погледамо с разних тачака гледишта.

Прво спомињање Сита и Еноса иде одмах иза историје Каинита и било је потрѣбно зато да бисмо кориговали наше разумѣвање каинићанске цивилизације. Св. Писмо нас поставља на тачку гледишта тако да се можемо „осврнути“ на каинићанско друштво и осмотримо га у цѣлини. Прва прича о Ситу и Еносу је прѣ свега прича о Каину и Каинићанима. Каинићани су творци прве цивилизације са свѣм њеним тадашњим изумима. А чиме су се бавили Ситови потомци и ко је Сит?

И позна Адам опет жену своју, и она роди сина, и надѣну му име Сит [говорећи: Сит,] јер положи ми Бог сѣме друго умѣсто Авеља, пошто га уби Каин.

Пост. 4: 25

Поново (в. Пост. 4: 1) име сину даје Ева. Древни људи могаху у човѣковом имену провидѣти његов будући живот. Ситово име је врло високо: у Ситу је обновљен Авељов дух[8].

Праведни Сит. Фреска из манастира Дечани

Име Сит (Шет שׁת) потѣче од глагола шит – „почињати, заснивати“. Сит је „надомѣштење“ („намѣсто“ Авеља), „оснивање, утврђивање“ (истинског богопоштовања, вѣрског духа). Сит је од Бога, од Сита ће потѣћи Спаситељ. Сит се „прославио међу људима“ (в. Сир. 49: 16/18).

И Ситу се исто роди син, и он му даде име Енос. Тада се поче призивање имена Господа (Јахве).

Пост. 4: 26

„Енос“ – Енош значи „човѣк“. Рѣч „Енош“ אנושׁ има иста слова у корѣну као и глагол са значењем „бити слаб, нѣмоћан, подвргнут болѣстима“. Енош – синоним адам: Шта је човѣк (енош) да га се опомињеш, или син човѣчји (бен-адам), те га посѣћујеш?“ (Пс. 8: 5)

И за таквог човѣка, који се именује нѣ као силан, већ као слаб – започело је призивање имена Божјег? Зашто тако? Објашњава апостол Павле.

Апостол Павле је молио Господа да га избави од нѣке нѣмоћи и зачуо од Господа: „Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја савршава у нѣмоћи“. Апостол је спознао: у човѣка енош – слабога „усељава се сила Христова“ (2Кор. 12: 9).

Зато апостол каже: „Благовољан сам у нѣмоћима, у поругама, у нѣвољама (крајњим нуждама: ἐν ἀνάγκαις), у гоњењима, у тѣскобама за Христа, јер кад нѣмоћствујем, онда сам силан (2Кор. 12: 10). Узгред, име „Павле“ значи „мали“.

*
У грчком тексту је о Еносу рѣчено: „Овај задоби наду призивати име Господа Бога“ (Пост. 4: 26). Друго је у ТМ: „Тада се поче призивати име Јахвеа (у име Јахвеа)“[9]. Разлика LXX и ТМ је суштинска:
1) у ТМ је неизвѣсно ко је започео призивање имена Божјег; сагласно LXX, започео је – Енос.
2) Он је „задобио наду, узнадао се“ ((ἤλπισεν) призивати име Божје. У Масоретском тексту „нада“ нѣје поменута.

Ако се грчки текст упореди са јеврејским, онда за разумѣвање кључних рѣчи: да је баш овај „људски нѣмоћан“ (по Богу снажан) „Енос“ почео призивати име Божје имајући „наду“ – тѣх кључних рѣчи нѣма у Масоретском тексту. Можда је грчки текст интерпретативан прѣвод? Таква могућност се нѣ може искључити. Међутѣм, онда ваља допустити да је прѣд нама богословска интерпретација прѣвођеног текста такве смѣлости и ширине, којој (ако се урачуна изузетан значај датог мѣста Књиге Постања) нѣма сличне можда у читавој Септуагинти.

Каква је богословска мисао садржана у грчком тексту о нади коју је због нечег задобио Енос кад поче призивати име Божје?

Сѣтимо се у каквим околностима је апостол Павле удостојен откровења од Бога („сила моја показује се у нѣмоћи“). Павле је био „узнесен до трећег неба“ које је „рај“ и „чу неисказане рѣчи, које човѣку нѣје допуштено прѣпричати“. А бѣше апостол у нѣмоћи: даде му се „анђео сатанин“ да га мучи (κολοφίζω: бити по лицу, по глави; тако су били Христа: ср. Мт. 26: 67). Тај анђео сатанин био је „жалац у плоти“. Кад је Апостол био на трећем небу, он нѣје знао да ли је „у тѣлу, да ли изван тѣла“, али је трипут молио Господа да тај мучитељ „одступи“ од њега (в. 2Кор. 12: 2-10).

Сад замислимо какву је вражбу са сатаном имао Апостол ако га је на трећем небу, у рају, нѣсвѣсног да ли је у тѣлу или нѣ, сѣћање – у души и у плоти – на свог противника натѣрала да се моли за избављење.

Право схватање да се сила Христова врши у нѣмоћи човѣчјој има онај ко је у сталној борби са сатаном.

Тако нѣмоћним био је Павле („мали“). И тако нѣмоћним бѣше Енос (слаби). Енос нѣје просто призивао име Божје, он је „задобио наду“ на то. А кад се појавила у човѣчанству нада? на шта је била та нада? чиме се нада разликује од маштања, жеље, повољне прогнозе, опсѣне?

Изгон из раја. Фреска из манастира Дечани

Нада је била повезана с неопходношћу да се спасава: до грѣхопада нѣје било наде. Послѣ грѣхопада човѣку бѣху дате нарочите силе (духовне способности) за борбу са грѣхом. О томе је Господ казао у проклетству змији:

Вражду ћу да положим између тебе и између жене, и између сѣмена твог и сѣмена њеног: Он (сѣме жене) ће бљусти твоју главу, а ти ћеш бљусти Његову пету.

Пост. 3: 15

Човѣку је од Бога стављена вражда са змијом и нада на спасење. Нада – као духовна способност – скопчана је са враждом.

Без наде нѣма вражде са сатаном. И обратно, без вражде са сатаном нѣма наде, а има маштања и жеља. Каин се прѣдао маштању о „новом животу“ (утемељио је град) и пожелѣо срѣћу својој дѣци (град је назвао именом сина) – тиме је Каин дао моћни подстѣцај развоју цивилизације. Сан о новом животу и желѣње срѣће будућим поколѣњима је покретач напрѣтка.

Напрѣдак је покретан маштом[10]. Пут „напрѣтка“ завршен је „Ламеховом пѣсмом“.

А Сит нѣје градио цивилизацију. Наш заједнички свѣм људима прѣдак Сит, Адамов син, нѣје маштао о „новом животу“ нити се заносио жељама за срѣћом. Сит је „надомѣстио“ собом Авељов дух, а Ситов син направио слѣдећи корак: Ситов син је већ имао такву борбу са сатаном да је „задобио наду“ да призива име Божје.

А „нада нѣће посрамити“ (Рим. 5: 5). Машта ће посрамити: „Нада је нѣстала заувѣк, а живота има, и много живота прѣдстоји. Умрѣти нѣ могу, мада бих хтѣо“. Ово је – Лав Шестов[11], ХХ вѣк – по чему се разликује од „Ламехове пѣсме“? Али нада нѣће посрамити: Ситови синови призиваху име Божје, и над њима се нарѣче име Божје – Ситови синови почеше да се називају „синови Божји“ (Пост. 6: 2).

*
Дакле, пѣсма Ламехова је „подвукла црту“ под развојем цивилизације чији родоначелник и надахнитељ бѣјаше Каин; она се исцрпла на успону, живота у њој нѣма, Каинићани нѣ могу живѣти одвојено од синова Божјих. Ово је био поглед „изнутра“ каинске цивилизације. Свето Писмо нам прѣдлаже да погледамо и „споља“ – са стране синова Божјих, а први од њих бѣху Сит и Енос.

Овај поглед „са стране“ јединствен је макар зато што живимо у свѣту гдѣ је „Каин“ увѣк поред нас и мѣша се, он се свакојако противи одмакнутом погледу.

Каин се као историјска општост највише боји директног погледа.

Синови Божји – они никуд нѣсу одлазили из земље која је одговарала мѣсту гдѣ раније на земљи бѣше рај. Они живљаху гдѣ се родише, и живљаху на земљи. То бѣше заједница којој нѣ бѣху потрѣбни никакви проналасци цивилизације нити сама цивилизација.

Синови Божји посѣдоваху највишу умѣтност – живота. Они су „просто“ живѣли[12].

Једно су „започели“ синови Божји, једино на потрѣбу – да призивају име Божје. И то је све, то се показало довољним. Нѣје човѣку потрѣбна цивилизација, него је он потрѣбан њој: да би човѣк све више узимао од њених достигнућа, да би се умножавале његове потрѣбе, а он сâм од цивилизације све више зависѣо и од ње хтѣо.

Tubal-Kaïn in zijn smidse, Johann Sadeler (I), after Maerten de Vos, 1583. Тувал-Каин у својој ковачници. Десно његова сестра Ноема преде.

Култу истинског Бога цивилизација супротставља култивисање потрѣба. Проналасци ће нудити себе, а понуда ће рађати потражњу. Корѣни овог процеса су у грѣхопаду. Упознајући ново, човѣк преуређује свѣт „према себѣ“, самог себе смѣштајући у центар свемира. Овај процес је тако давно почео и тако далеко зашао да се може помислити као да се у њему састоји природан ток ствари. Свето Писмо нам говори да је то противприродан ток ствари. Чак и ако ништа с тѣм нѣ можемо учинити, нѣ трѣба мислити да је то добро.

Посрбио Драган Буковички


[1] Овај поступак постаће карактеристичан признак семитске поезије. Примѣр такве упоредности: „Помилуј ме, Боже, по велицѣј милости Твојеј“ је први дѣо стиха. И други, паралелни: „И по множеству штедрот Твоих очисти беззаконије моје“.

[2] В. „Проклета је земља у дѣлима твојим“.

[3] Рѣчи човѣка „из подземља“. Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, М. 1985, стр. 244.

[4] Толковая Библия. Т. 1. Петербург, 1904, с. 38, 39.

[5] Д. Шћедровицки, указ. дѣло, стр. 69, 70.

[6] Постоји такав приступ у хришћанској егзегези (он иде од блж. Августина), који сравњује историју Ламеха с родословљем Исуса Христа. Толковање блж. Августина нашло је одјек у срѣди јудејствујућих хришћана.

У Ламеховој пѣсми израз шивим ве-шива (оно што LXX разумѣ као „70 помножено са 7“) прѣводе као „седамдесет седам пута“ (70+7) и закључују да ће се Ламех осветити – то јест, његова кривица биће искупљена(?) – у 77 поколѣња. Због чега освета јесте искупљење – овај проблем занесени тумачи нѣ запажају. Они обраћају пажњу на друго: у родослову Исуса Христа, које води до Адама је – 77 имена (Лк. 3: 23-38; напоменимо да се то родословље нѣ поклапа с Масоретским текстом). „Дакле, у 77 поколѣња од Адама биће искупљен грѣх нѣвољног убице“ Ламеха (Д. Шћедровицки, указ. дѣло, стр. 69, 70; курзив наш – Ј. А.). – Тако Ламех говори о Каиновом печату (Каин ће се се осветити седмоструко) и о себѣ (Ламех ће се осветити седамдесет седам пута). Тумач говори о Ламеху и Исусу Христу; питање Каиновог печата је скинуто, освета се разумѣва као искупљење.

[7] Нови смисао убиства повезују с примѣном кованог оружја. Историчар религије примѣћује да се у нѣким пастирским друштвима ковач може поштовати или прѣзирати, али увѣк изазива страх. Сматрало се да је ковач „господар ватре“. Свака техника је сродна магији (Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 1, Od каменог доба до Елеусинских мистерија, Prosveta, Beograd, 1991, стр. 144-145.

[8] У јудаизму Сит је човѣк душеван. Сит је тип, Сит је – амблем. „Тројица главних Адамових синова прѣдстављају праузоре трију типова будућих људи: Каин – људи тѣлесних, Авељ – духовних и најзад Сит – душевних људи“, а „душевни човѣк нѣ прихвата оно што је од Духа Божија“ (1Кор. 2: 14). – Овако јудејствујући богослов (Д. Шћедровицки, указ. дѣло, стр. 70, 71) вуче Апостола на своју страну. Поступак се користи стандардан: рашчлањавање човѣкове личности на саставнице и оличавање сваког дѣла у једном од библијских ликова. Каину су одрѣкли духовност, и Ситу су одрѣкли духовност, а Авељ – он је умръо – нѣк Авељ буде Духован. Сит (од кога је потекао Исус из Назарета, Галилејанин) – ма онако, „душеван тип“. А шта ћемо с рѣчима Писма да је Сит (Шет) – „надомѣштење Авеља“? Нѣ разматра се.

[9] У јудаизму постоји мишљење да су се за Еноса именом „бога“ почела називати друга бића те да се тако појавило идолопоклонство (Раши). Тако у Ситу никако нѣје обновљен Авељов дух, како о томе говораше матер Ева, него је, савршено супротно, већ при Еносу почело богоодступништво.

[10] Беспримѣран случај када машта покреће „напрѣдак“ је – „амерички сан“. „Нове елите управљача и стручњака нарочит нагласак стављају на појам „социјалне покретљивости“. Појам социјалне покретљивости садржи у себѣ прилично касно и тужно осиромашено схватање „америчког сна“. „Сан“ је, како говораше о томе Л. Ворнер (1953. године), чинило се, живѣо својим сопственим животом: он се прѣтворио у неопходну илузију, чије очување је мирило људе с нѣравноправношћу“ (К. Леш – Устанак елита и издаја демократије, дѣо I, глава III). К. Леш наводи рѣчи Е. Чиноја да је амерички сан био „народним јеванђељем отворености могућности и успѣха“, „главним извором лажне самосвѣсти међу америчким радницима“ (исто). „Американци се, по мишљењу К. Сиракузе, држе савршено далеке од стварности прѣдставе о друштву као лѣствици, којом се доспѣвању на врх може надати свако ко посѣдује енергију и частољубље; и поред тога што је одавно морало постати очигледним да су они што су се већ попели уз њу, повукли лѣствицу за собом“ (исто).

[11] Л. Шестов, Достојевски и Ниче, 11.

[12] В. Живот и енергенти.

Извор: