Рада Стијовић: СПАСИТИ И ОДМАРАТИ

У говорној пракси неретко се срећу примери типа: Морам мало да одмарам, Одмарао си цео дан, време је да нешто радиш. Иван Клајн наводи да је оваква употреба преузета из војничког жаргона, „где војници пре подне ‘занимају’, а после подне ‘одмарају’“


Рада СТИЈОВИЋ

Наша читатељка Дубравка Бута обратила нам се с молбом да, како пише, објаснимо „употребу глагола одмарати (одмарам и одмарам се) и глагола спасти и спасити (спасао и спасио)“.

Претпостављам да се проблем употребе глагола одмарати (се) своди на питање да ли је правилно рећи ја одмарам (Цео дан ништа не радим, само одмарам) или се мора рећи ја се одмарам, а ја одмарам коња (овце, очи).

О овом нормативни приручници имају неподељено мишљење – исправно је једино ово друго. Облик одмарати, без заменице се, треба употребити само у значењу „чинити да неко или нешто мировањем, одмором добије или поврати изгубљену снагу“, нпр.: Аганлија одмара војску, прави план (Прота Матија Ненадовић, Мемоари), Спавам и одмарам и тијело и дух од пређашњег напрезања (Стеван Сремац, Приповетке), Одмарали су и појили коње (Ерих Кош, У потрази за месијом).

Када желимо да кажемо да мировањем тј. одмором надокнађујемо сопствену снагу, тада је једино исправно употребити облик са повратном заменицом – одмарати се: Баш сам се одмарао! Или спавам или се шетам (Јанко Веселиновић, Слике из сеоског живота), Хоћете ли ме примити да дођем код вас мало да се одмарам? (Десанка Максимовић, Како они живе).

У говорној пракси неретко се срећу примери типа: Морам мало да одмарам, Одмарао си цео дан, време је да нешто радиш. Иван Клајн наводи да је оваква употреба преузета из војничког жаргона, „где војници пре подне ‘занимају’, а после подне ‘одмарају’“ и да се све више шири и на радио и на телевизију показујући „колико је крхка и нестабилна наша језичка норма“. Егон Фекете образлаже продирање ове појаве чињеницом „да се ‘повратни’ однос између глагола и субјекта може разумети и без заменице се“, као и тиме да је глагол одмарати значењски близак неким глаголима који уз себе нормално немају се, као што је, нпр., глагол лежати. И поред тога, Фекете овакву употребу  глагола одмарати не сматра оправданом „у коректном језичком општењу“. Такав став износи се и у Нормативној граматици српског језика П. Пипера и И. Клајна.

Оно што може да изазове извесне недоумице јесте чињеница да наши савремени речници не обележавају овај облик као некњижеван (ни једнотомник ни шестотомник Матице српске, као ни Речник САНУ). Истина, сви га они упућују на правилан облик одмарати се, али би било боље да су експлицитно рекли да је неправилан.

. . .

Што се глагола спасти и спасити тиче, проблем је другачији. Томо Маретић у свом Хрватском или српском језичком савјетнику каже: „Спасити, спасим, ријеч, коју говори и говорио је народ наш западне цркве, а народ источне цркве говори: спасти, спасем. Добро је једно и друго“.

Карикатура Миланка КАЛИЧАНИНА

Реч је дакле о два облика глагола, који су били заступљени на различитим језичким територијама, а који, осим инфинитива, имају различите и неке друге облике. Глагол спасти у презенту гласи: спасем, спасеш … (они) спасу, радни придев је – спасао, спасла, а трпни – спасен; глаголска именица је спасење. Глагол спасити, који се с временом раширио и у нашој средини, али му нормативисти још увек не дају равноправан статус, гласи: спасим, спасиш, (они) спасе, спасио, спасила, спашен; глаголска именица је спашење. Несвршен облик од спасти је спасавати, а од спаситиспашавати.

Мада најновији нормативни приручници не искључују облик спасити (спасим, спашен), предност дају облику спасти (спасем, спасен). То је у складу и са традиционалном крилатицом којом се тумаче четири слова с односно четири оцила на српској капи: Само слога Србина спасава.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 28. децембар 2019;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)

Преузето са: Словенски вѣсник

Рада Стијовић: СНИСХОДЉИВОСТ – НАДМЕНОСТ ИЛИ ПОНИЗНОСТ

Примери показују да се у старијим потврдама чешће јавља значење „љубазан, учтив, попустљив, великодушан“, а да је у новије време преовладало значење „понизан“. Када су у питању преводи са руског језика, оправдано је употребити значење „надмен“.


Рада СТИЈОВИЋ

Књижевни критичар, писац, уредник књига Наташа Анђелковић обратила нам се писмом: „Као уредник у Платоу, разговарајући с преводиоцима, сусрела сам се неколико пута у последње време са, за мене, ‘језичком недоумицом’. Ради се о значењу речи, односно прилога снисходљиво. Моје је питање да ли, када се неко према некоме односи снисходљиво, то значи да је он понизан према тој особи или, супротно, да је надмен према тој особи? Ако не грешим, овај облик је настао као спојеница облика ‘сниза се опходити’, али то ми још увек не разјашњава дилему са којом сам се суочила. Ја сам разумела да је то сниза усмерено на оног ко јесте или ко себе свесно ставља у ниску позицију па се из ње опходи према другоме, а ето у разговору са врло еминентним преводиоцем, а потом и током читања неких других превода, дошло је до обрта у разумевању. Врло је могуће да ја грешим у вези с тим, зато би ми било драгоцено да ми разјасните значење ове речи.“

Придев снисходљив пореклом је из руског језика и у руском језику значи, с једне стране, „попустљив, толерантан, благ, трпељив, који није захтеван, који не тражи много“, а, с друге, „који на некога или нешто гледа с висине, охол, надмен“ (глагол снисходит у руском значи „спуштати се, силазити“). Ако су у питању преводи с руског језика, онда је значење „надмен“ могуће и оправдано. Тако је и с прилогом снисходљиво.

Међутим, у српском језику су се развила другачија значења. Шестотомни речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске бележи значење „услужан, великодушан, попустљив, љубазан“, а једнотомни Речник српског језика, такође у издању Матице српске, значење „услужан, понизан (човек), који одаје понизност (тон, глас)“. Богата грађа на којој се израђује Речник САНУ казује да се овај придев употребљава у различитим значењима: „благонаклон, услужан, добронамеран, великодушан“ (Према сиротињи питом и снисходљив. Свак је могао на његову племенитост апеловати – Мићун Павићевић), затим, „у великој мери љубазан, учтив, пријатан, предусретљив, односно, који изражава такве особине“ ([То је] мотив о гордим лепотицама које не хају за своје снисходљиве удвараче – Јаша Продановић; Био [сам] веселији, срећнији но обично. Јер сам вас видео тако добру, тако снисходљиву према мојој сестри – Милан Грол; Говорио је као човек бистар, с карактером благим и снисходљивим – Милан Ђ. Милићевић). Јавља се и значење „попустљив“, чак „претерано попустљив“, али је врло раширено и сасвим супротно значење, развијено управо због те прекомерности у опхођењу, прекомерне љубазности, попустљивости, значење „понизан, услужан“ (у мом језичком осећању је то готово „удворички“). То значење, које бележи и најсавременији Речник српскога језика, потврђују примери: На први поглед он се сваком показивао као поводљив, гибак, снисходљив до одвратности. Своје мишљење редовно је подешавао према мишљењу онога с ким говори (Иво Андрић, Травничка хроника); Не сме се бити неправично оштар према малим ни удворички снисходљив према моћнима (Јаша Продановић, Наши и страни); У суду судија се заборавља, и види само пропис. Снисходљив за велике и суров за мале (Милан Грол: Бомарше, Фигарова женидба). Тако је и са прилогом снисходљиво: Он се врло снисходљиво клања … говори поданички (Боривоје Јевтић, Дани на Миљацки).

Примери показују да се у старијим потврдама чешће јавља значење „љубазан, учтив, попустљив, великодушан“, а да је у новије време преовладало значење „понизан“. Када су у питању преводи са руског језика, оправдано је употребити значење  „надмен“.

 

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Политика (штампано издање, 30. новембар 2019;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)

Преузето са: Словенски вѣсник

Бранко Анђић: УМНОЈ ПАТЊИ НЕСТАСАЛИ

Без трунке стида млађани британски „инфлуенсер“ Фреди Бентли тврди да предавања о Другом светском рату и његовим жртвама штете менталном здрављу деце. Једна анкета међу београдским ученицима завршне године средње школе показала је да огромна већина њих нема појма шта је Берлински зид


Бранко АНЂИЋ

Многи кажу да је данас тешко пронаћи тачку на глобусу где се живи добро и спокојно. Оазе богатства и благостања, наравно, одувек постоје, као и цикличне кризе, али људи широм света почињу да се питају зашто упркос напретку науке и технологије, све више њих живи све горе. Зашто толико људи данас нема посао, а ако га има, нема времена ни да се поштено испава? Јасно се сећам нечег што је данас незамисливо: после свог радног дана, мој отац је имао времена и воље да после ручка мало прилегне, да посвети пуно сати свом сину и да има хоби – који се с годинама мењао, од сликања и прављења украсне грнчарије, преко скупљања и поправљања сатова до билијара. И, наравно, имао је времена и за моју мајку. Данас његова скромна свакидашњица личи на неостварив сан милиона људи, и то не у заосталим, него у многим напредним земљама. Довољно је осврнути се на протесте и незадовољство у Чилеу и Аргентини, а богами и у многим деловима развијеног света. Неки криве глобализацију, неки превише либералну економију, неки корупцију, а неки (владаоци) – народ. Да не говоримо о малтусовцима који тврде да нас, једноставно, има превише.

Реакција на живот у којем обичне ствари постају луксуз – пре две деценије сам се томе чудио у кући добростојећег професорског пара на Харварду, у рафинираном, богатом Бостону, који се жалио да је прави луксуз имати домаћицу, бебиситерку, где се свакодневно мора читати дебели приручник за паркирање и други, за бацање смећа, где је „нормална“ храна (тзв. органска – несрећно изабран термин, као да постоји нека неорганска) прескупа – за многе мање ратоборне је анестезија, бекство у незнање и апатију, као што се види по београдским кафићима и ресторанима Буенос Ајреса, на пример, где пасиван став „што мање знам, мање се нервирам“ пише на челу гостима за шанком. То се, једноставније речено, може свести на синтагму „блажено незнање“, што је еуфемизам за бекство од живота и његових изазова.

Колико вреди реч

Недавна анкета у Британији показала је да огромна већина средњошколаца не зна кад је био Други светски рат, а ни имена његових протагониста им нису баш блиска. Јавност и друштвене мреже су, дакако, на то с негодовањем реаговале, али је занимљив одговор генерације рођене с трећим миленијумом: у неколико острвских телевизијских дебата између старијих и млађих, став ових потоњих је био „шта нас се тичу Први и Други светски рат, као да нема довољно данашњих проблема којима треба да се посветимо“! Сем тога, како без трунке стида тврди млађани британски „инфлуенсер“ (дивне ли речи!) Фреди Бентли, предавања о Другом светском рату и његовим жртвама штете менталном здрављу деце (?); подучавати их у школи колико је људи изгинуло, када, како и зашто може да повреди дечју осећајност. Треба, дакле, те ратове избацити из школских програма, као штетне. Мада ниједан психолог ни социолог није научно потврдио овакву тезу, очигледно је да младеж жели да се удаљи од ружне стране човечанства и да се склони – у незнање. Старији су јасно крикнули до неба да деца не могу да се држе под стакленим звоном и да морају бити свесна да је 50 милиона људи животом платило њихову данашњу слободу и (релативни) мир.

Готово истовремено, једна анкета међу београдским ученицима завршне године средње школе показала је да огромна већина њих нема појма шта је Берлински зид нити када је срушен, а још мање шта је то значило за ток савремене историје. То је било такорећи јуче, али размишљати о симболу Берлинског зида и његовог рушења подразумева размишљање.

Мрђан Бајић, Црвено или црно, 2017, Галерија Рима, Крагујевац

Можда свет данас живи како живи јер се превише људи – од неписмених до владајућих режима – труди да сведе мишљење на најмању нужну меру. У новинама се то зове свођење наниже; спуштање нивоа информисања и драстично упрошћавање садржаја, језика, свега што би подразумевало делимичну проактивност читалаца. Све је унапред сварено, а ко баш хоће да види (не да размишља о томе) шта се догађа, има Инстаграм. Одавно је речено да једна слика вреди стотину речи. Питање је, међутим, колико вреди права реч.

Заштићено ментално здравље

Данас се нико не стиди незнања. Млади понајмање. Пошто је будућност у већем делу света све неизвеснија, шта ће нам поуке прошлости? Амнезија је заједнички именитељ свих народа – да није тако, зар би људи у толико земаља демократски враћали на власт оне који су их убијали, упропашћавали, пљачкали, доводили пред стечај, само неколико година после катаклизмичних криза? Па кад је већ тако, можда изрека како нас „историја учи да нас историја ничем не учи“ није само пример вицкастог енглеског хумора? Да ова сумња није оправдана, зар бисмо могли да појмимо откуд опет у Европи и неким ваневропским земљама васкрснуће фашистичких доктрина? Зар 50 милиона колико јуче страћених живота није довољно да се човечанство никад више томе не врати? Кад у школама, не само британским, деца постану апсолутно заштићена од ружних историјских поука, кад њихово „ментално здравље“ буде апсолутно заштићено од размишљања, можда ће свет заиста постати једно велико, кротко стадо послушних потрошача, „умној патњи нестасало“ – како је то некад рекао Брана Петровић – ничим узнемиравано, идеалан народ о коме сањају сви апсолутисти, популисти и други демагози света. Ако још важи она да на младима свет остаје, крајње је време да се ти млади пробуде из летаргичног сна и схвате да су сами одговорни за своју будућност.


Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 16. новембар 2019; додатак Култура Уметност Наука, стр. 4)

Пренето са: Словенски вѣсник