ПИСМО ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ: Кад се сјетим…

Сјетим се понекад прошлих времена, па ме одмах ухвати страх од њих. више пута сам чак и сањао да сам поново гимназијалац и да ме, испред школске табле, испитује математику чувени професор Куреш.

А ја запео па не умијем да ријешим постављени задатак, а све сам више свјестан да ми слиједи негативна оцјена и губитак године, јер је професор строг, досљедан и неумољив. Пробудим се, ознојен и препаднут, и како ми свијест надолази, све сам радоснији што више нисам гимназијалац.

А са вршњацима се редовно сложим када тврде да би све дали кад би се живот поновио, па да опет буду гимназијалци. Али, кад се сјетим. А тако се често сјећам онога некадашњег.

И чим се сјетим, пред очи ми изађу херцеговачки брђани који, четвртком кад је пазарни дан у Билећи, код пекара Пера Пецолаја купују фртаљ бијелог хљеба да би га понијели дјеци, умјесто колача и слаткиша. Понеко би купио и цијелу штруцу, али би је обавезно пререзао, па пола ставио у торбу да понесе кући, а остатак под мишку па гули успут, одмичући уз брдо. Нек се и на тај начин зна да је био у граду и макар малчице осјетио градског лагодног живота.

Градски мангупи онога времена, исмијавајући сељаке и сељачку дјецу, причали би да су на пазаришту видјели нас горњаше како са црном и скорјелом ржаницом смочимо фртаљ бијелог хљеба, купљен код пекара Пецолаја. Како сам се само осјећао понижено и увријеђено кад би ко од градске дјеце рекао да ми из ткане ђачке торбе с ресама и китама, коју сам носио упрћену на леђа, вири ржаница. Послије тих ријечи, редовно би се засмијао, сматрајући да је испао духовит и важан.

Мој рођак Јоцо, кад је био матурант билећке гимназије, скупио је нешто ситниша, свратио у Пецолајеву пекару и купио цијелу четврт бијелог хљеба. Спремао се да, по завршетку наставе, пјешице крене кући уз Пријеворску страну, а она је стрма и дуга, па су му биле потребне калорије да је савлада.

Како је био већ одрастао, стидио се да једе улицом и успут, па се склонио иза отворених врата пекаре и ту, онако гладан, на брзину гулио и у сласт мотао велике комаде, и то без икаквог смока и додатка.

У том тренутку, у пекару је бануо дјечак од седамосам година, вјероватно градско официрско дијете тек кренуло у први разред па онако, без стида, зазора и устезања, затражио три бијела хљеба, као да је какав одрастао и значајан грађанин. Засигурно га је мајка послала по хљеб, а успут и комшинице замолиле да и њима купи и донесе. И док је дјечак отварао новчаник да плати, а пекар му трпао хљебове у торбу, осврнуо се иза себе и угледао матуранта Јоца иза врата.

Неколико тренутака га је посматрао како, онако гладан и жељан свега што је градско, у сласт гута комаде бијелог хљеба, а онда је значајно подигао главу, па га запитао:

-А богати, мали, јеси ли ти икад прије јео бијелог хљеба?

Рођаку је застао залогај у грлу. Хтио је да му опали шамарчину, али се одмах потом досјетио да нема право ни да погледа градско официрско дијете а не то да учини. И шта је могао него да се смањи и постане седмогодишњи дјечак, а њему да препусти улогу матуранта гимназије.

Пошто је тако и учинио, није му преостало ништа друго него да ћутњом одговори на постављено питање. Дјечак, који се претворио у матуранта, још неколико тренутака је чекао на одговор, а кад је схватио да упитани не умије да одговори и да му знање није боља страна, једноставно је одмахнуо руком и отишао, носећи у торби купљене бијеле хљебове.

Ни пекар Пецолај није имао ништа да каже матуранту ни првачићу. Њему је било само до продаје хљеба и зараде, па га није интересовало ко је првачић а ко матурант гимназије. и кад се само сјетим дјетињстава и оне херцеговачке сеоске сиротиње која је, испод Радмиловића куће, гдје су почињали град и асфалт, изувала каљаче и опанке и на ноге обувала ципеле, како се на тај начин не би превише разликовали од градске чељади.

Каљаче и опанке би стрпали у купину крај пута да би их, кад се врате из града, опет обули и у њима продужили до села. Тако су штедјели и чували ципеле, наравно они који су их имали.

Додуше, чинили су то претежно млађи, поготово дјевојке, али понекад и старији који нису вољели да им градска мангупарија добацује: „Кад су ти шљегли опанци с брда“?

Поподне кад би се враћали из града, често су затицали разбацане и измијешане опанке и каљаче, па су задуго морали да их разабирају и упарују, разлучујући које су чије.

Презување је било обавезно и у гимназији. Кад би ујутру стигли у школу, морали смо на улазу да се изујемо и на ноге обујемо шлапе, приглавке или у најбољем папуче, које су имали само ђаци из града. Обућу у којој смо дошли остављали смо у школски подрум.

Кад сам већ постао матурант, купили су ми модерне патике у којима сам се делијао, срећан што се, бар на тај начин, не разликујем превише од градске дјеце. Већ за петнаестак дана, украли су ми патике, па сам тог дана кући стигао у плетеним шлапама које су одоздо биле подшивене овчијом кожом.

Не постоје ријечи којима бих описао како сам се осјећао идући кроз град у шлапама и колико ми је тешко пала та крађа. Не бих се данас толико сјекирао и жалио да ми украду и „голф“ који је навршио равне тридесет и три године. А био сам скоро потпуно сигуран да је то дјело некога ученика из града.

Драга данашња херцеговачка дјецо, овдје у Херцеговини и по свијету, не замјерите што ово пишем. Сигурно се, у невјерици и сумњи, ако ко од вас случајно прочита ову причу, подсмјехујете писцу, под модерно га називајући носталгичарем и старим лажовом.

Знам добро, не можете ви ни повјеровати у све ово, а не доживјети причу на прави начин. И заиста ми је драго што је тако.

Радујем се што ни ваша дјеца никада неће моћи да схвате ни прихвате да је заиста могуће све оно што су преживјели ваши очеви и дједови. А како је тек било вашим прадједовима, чукундједовима, наврђедовима…

Све до прије једног вијека, овдје се умирало од глади и неухрањености.

Сјетимо се само Првог свјетског рата и болести које су биле директна посљедица глади и немања сваке врсте.

И још да вам нешто испричам, па да завршимо.

Послије приче о бијелом хљебу и презувању, да вам испричам ону о бијелом колачу или короману. Наравно, не знате ви ни шта је то.

Е па, кад већ не знате, да вам објасним, премда сам унапријед сигуран да ме нећете разумјети нити ми повјеровати.

То је, у оно давно вријеме, била главна дјечија посластица. А ријеч је о најобичнијем бијелом хљебу, тврдопеченом и смотаном у круг попут пите пресукаче.

Ти коромани су, у оно вријеме, висили по продавницама нанизани на дебљи конац или канап. Дохватали су се и прихватали трговачким и сељачким рукама, најчешће неопраним и квргавим, у њима превртани и окретани да би се изабрао и купио онај који је најбољи.

А кад би се изабрао, онда би био стрпан у велику ткану врећу у којој је дотјеран кромпир на пијацу, и то између флаше уља, канте газа, каљача, ексера, коњских потковица, говеђих поводаца и ланаца, зобнице у којој је ношена храна за коња и ко зна све чега још.

А кад се стигне кући, отовари се врећа, па се све из ње повади и на крају пронађе онај бијели колач звани короман, и то на самом дну гдје је запао између осталих ствари. Преломе га у троје или четворо, а био је толико тврд да је требала јака мушка рука за то, и потом подијеле дјеци. Па кад онда настане хрскање и оштрење зуба.

Кад се свега сјетим, некако ми буде драго што су данас сва херцеговачка дјеца градска и што и она ријетка, која још увијек живе на селу, имају градске животне услове, васпитање и навике.

 

Аутор: Шћепан Алексић

Извор: Глас Требиња, број 1.117

Преузето са: Слободна Херцеговина

ЋИРИЛИЦА НАША НАСУШНА: Док ми не знамо зашто треба да је бранимо, србофобни народи знају!

У Скупштини Србије расправа о ћирилици ЈОШ није дошла на ред.Добро, постоје већи проблеми, разумем. А и што да се у Србији расправља о ћирилици? Што би ми о томе мислили и бринули?

Ћирилица је одувек овде, могла је и до сада без нас, што баш сада да око тога губимо време? Сада када је Србија после једног века југословенског сна опет самостална, сада када не морамо „по кључу“, због братствојединственог, одговорног, савесног односа према народима И народностима, које су нас додуше у сваком рату убијале и клале јездећи на крилима било ког крвника, од Османлија, преко Хабзбурга и нациста до НАТО шејтана; да штампамо уџбенике на латиници! Зато их сада штампамо ћирилично, са латиничним садржајем, али, то је друга тема!

Просто, ми смо им увек били сметња на путу изградње свог идентитета. МИ, мислим Срби. Дакле, сметали смо им ми, наша историја, наша Црква, наше капе, шуме и ливаде, куће, њиве, пси, мачке, све што се српским може назвати, али, више од свега сметало им је наше писмо,наша ћирилица! Сметало им је писмо којим су исписане најславније странице историје овог простора, на коме су писали дубровачки Срби, Тесла, Његош, Андрић…
Али, ја не замерам непријатељима што не воле оно што је највредније у нас! Мени смета што ми и даље не схватамо колико је ћирилица важан део нашег идентитета и колико ми не можемо постојати без ње, као што не бисмо постојали без Српске Православне Цркве! Стопили би смо се у османске и ватиканске гомиле!

Ћирилица је један од стубова српског идентитета а ми смо је довели до „просјачког штапа“. Довели смо је до тога да о њеном „спашавању“ треба да расправља Скупштина. Требало би, али нема кад, па је спашавање сведено на гледање дављеника и куражење са обале, оних који ,додуше, брину али не би да се поквасе!

И док ми не знамо зашто је ћирилица важна и зашто треба да је бранимо, србофобни народи и народности знају! О, и те како знају!!!! Знали су и окупатори. Забрањивали су је. Бомбардовали су је! Палили су је! А „браћа“ су због ње клали ,вадили очи, драли кожу!

Сваки геноцид над Србима почињао је геноцидом над ћирилицом.

Хрватска, Босна, Црна Гора…

И сада, када су отерали Србе, поскидали ћириличне табле, спалили ћириличне књиге, када присвајају писце и научнике, којима су сву родбину поклали, због ћирилице, чак и сада када у једној групи посвећеној размени искустава о лечењу природном медицином ( ),добију савет на ћирилици, госпође из Лијепе њихове реагују речима: „Пишите латиницом!“ „Нећете?“ „ Админееее,кмееее…ћирилица, реши то!!! Реши то одмах! Напада ме! Геноцидише ме!“

И Админ решава проблем! Избацује из групе Српкињу која се усудила да им савет за лечење обољења нокта напише ћирилицом!!!

Је л вам сада јасно зашто треба да је бранимо?

Је л схватате колико је трагично што наша Скупштина за то нема времена?!

 

Аутор: Јасна Поповић

Извор:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

МИРЈАНА МАОДУШ: Умјетница која слави ћирилицу

Захваљујући Галерији 73 београдска публика упознала је Мирјану Маодуш једну од најзнаменитијих Српкиња из свијета умјетности. Она живи и ствара у Паризу и Београду, повремено и у Јокохами.

Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)

Мирјанин пространи београдски атеље налази у реконструисаној кући познатог сликара Васе Поморишца, а онај париски некада је користио широм свијета прослављан Хаим Сутин, а посјећивали су га Модиљани, Фужита, наш Растко Петровић и многи други гласовити умјетници.

Мирјана Маодуш није само посебна зато што су њене слике тражене на свим меридијанима. Ова поносна Личанка школовала се у Франкфурту, Венецији и у Паризу. Огромну славу стекла је и у Јапану, отаџбини свог супруга. Ипак, животна судбина која је водила широм планете није промијенила њен однос према личком камену са кога је потекла. Изузетно динамичан живот навео је да, поред матерњег српског, говори њемачки, италијански, француски, енглески и руски, а служи се и шпанским језиком.

Као хуманиста и умjетник, одлучила је да на свој начин кроз сликарство реагује на трагедију Срба. Учинила је то ћирилицом, сликајући писмо свог народа. Због тога се данас убраја у ред најзначајнијих представника летризма у свjетском сликарству.

Радила је фигуративне композиције блиске њемачком експресионизму, затим се усмјерила ка особеном фовизму. Експлозивним бојама, са изузетним осјећањем за материју, користећи слова, ријечи или строфе омиљених јој пјесника извела је много значајних дјела са ненаметљивом, а тако снажном поруком љубави према свом роду. Исто је показала и исписивањем стихова Ђуре Јакшића, посебно оних којима се обраћао Јевропи.

Инспирисана фрескама

Каже да је инспирацију за своје радове нашла у фрескама које је још као дијете видјела у Цркви Светог Јована у родном Медаку.
– Mоје сликарство је врста графита настала под утицајем свjетских трендова. Живим у Паризу у коме је велика концентрација умjетности из читавог свијета. У таквој средини природно је да човјек тражи себе. Ко сам ја?

ЋИРИЛИЦА: Мирјана Маодуш у свом београдском атељеу (Фото: Трифко Ћоровић)

Мала Мира која се крстила у медачкој цркви. Прве слике које сам видјела биле су иконе. Мама ме је као дијете водила у цркву у којој би док траје црквена служба имала осјећај да уз упаљене свијеће злато са икона има посебан сјај. Читав амбијент је прелијеп, јер и окупљени сељаци након напорне седмице долазе на недјељну литургију обучени у своја најбоља и најчистија одијела. Звуци хора, глас свештеника, мирис тамјана и рефлексија свијећа тај тренутак чини јединственим. Мислим да су те слике заувијек остале исписане у мом сјећању.

Један од радова Мирјане Маодуш који је завршио и на Унесковим новогодишњим честиткама (Фото: Трифко Ћоровић)

Зато сам се одлучила да пишем ћирилична слова која су и естетски врло лијепа. Код нас у Лици литургија је била на старославенском језику, а црквени календар био је исписан старославенским словима. Зато су моји графити исписани на мом језику и мојим словима. Једноставно, то сам ја – прича Мирјана Маодуш.
У њеном животу много тога је необично, па и сам чин рођења.

Рођена у војном логору

Наиме, у јеку Другог свјетског рата, рођена је 14. октобра 1942. године у италијанском војном логору у селу Медак код Госпића.

Каже да јој је мајка причала да је породио италијански војни љекар Коломбо који је, као пелену искористио војничку кошуљу.

– Моја мајка претходно је била заточена у затвору и свако јутро је гледала људе које одводе и бацају у јаму. Чекала је свој ред, да би стражар, видjевши је трудну, наговорио да побjегне уз обећање да ће пуцати у ваздух. Три дана је чучала у жбуњу, а ноћу би ишла док није стигла до Италијана који су тада држали центар Медака. Било је то вријеме када је наш народ Италијане звао „српском мајком”. Они нису дирали жене и дјецу, а код њих су уточиште налазили и Јевреји и Срби. Италијани су прихватали свакога. Ту сам рођена, а можда је то рођење предодредило да ми касније у животу Италија буде судбина.

УНЕСКОВЕ НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ

Слике ћириличних слова Мирјане Маодуш освајале су меридијане, а њој су донијеле и једну од највећих животних сатисфакција.
– У штампарији у којој су штампане Унескове новогодишње честитке случајно се затекао један француски официр из владине војне агенције. С обзиром на то да Унеско узме велики број радова од којих само поједине користи, он је дуго пребирао фотографије неискоришћених слика. За око му је запао један од мојих радова. Тако се десило да је Франкофонска војна владина агенција одштампала мој рад у 10.000 примјерака. Фотографија ћириличних слова завршила је и на њиховој новогодишњој честитки. Неколико година касније помислила сам да је можда баш тај исти официр наредио да се бомбардују Срби, можда и не знајући да је ћирилица наше писмо које је сам изабрао.  У симболичком смислу управо ту серију новогодишњих честитки доживљавам као врсту личне побједе.

Мирјана је од малих ногу цртала, али није имала подршку најближих.

– Кад сам била мала увијек сам цртала кријући се од маме. Знајући да међу умјетницима има оних који једва преживљавају или се одају алкохолу, мама се плашила шта ће бити са мном и хтјела је да ми љубав према сликарству истера страхом. Можда зато и данас имам утисак када сам сама, када се затворим и сликам, да радим нешто забрањено. Сликање је мој живот. У ствари, једино то и знам да радим.

Након преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима у Лици током Другог свјетског рата њена породица преселила се у Београд.

– Пресељење у Београд оставило је трагове на језику којим сам причала што је некад наилазило на неразумијевање околине. Ипак, брзо сам стекла симпатије друштва, јер сам захваљујући дједу научила њемачки језик и помагала друштву из школе да га савладају.

Мирјана Маодуш у свом атељу (Фото: Трифко Ћоровић)

Познавање њемачког језика много јој је помогло када је љубав Мирјану одвела у Њемачку гдје је уписала Школу примијењене умјетности у Франкфурту.

– Учећи код Нијемаца стекла сам радне навике и дисциплину која ће ми касније пуно значити у животу. Када сам се срела са радовима изложеним у култном Музеју Штедел у Франкфурту била сам задивљена једноставношћу тамошњих умјетника. Један од мојих професора Јозеф Бојс, кога савремени теоретичари сматрају једним од најважнијих умјетника 20. вијека, био је веома скроман човјек који је возом долазио у Франкфурт да би држао часове студентима. По држању и гардероби није се разликовао од ученика. У Франкфурту се подразумијевало пуно рада. Све што сам током каријере касније стварала оставило је трагове њемачког експресионизма.

Мада Мира Маодуш каже да је стицајем околности школовање наставила у Венецији, стиче се утисак да јој је Италија била суђена. Ведар дух ове медитеранске земље одредио је њену палету, односно допринио је да од тада на њој посебно мјесто заузима црвена – боја радости.

Преласком у Париз 1972, Мира Маодуш се усавршавала на угледном Бозару и наставила да излаже. Стручњаци су запазили њене слике од којих се неке репродукују на Унесковим новогодишњим честиткама од 1988. године. Наредних 12 година штампане су новогодишње честитке са потписом Мирјане Маодуш.

Ништа мање није битно ни то што су сликама Мире Маодуш најбољи француски сценографи изванредно и узорно опремали студио француског националног Другог програма, између осталог за гостовања Жискара Дестена и Карле Бруни.

Јапан као судбина

Током боравка у Италији, Мирјана Маодуш припадала је групи италијанских сликара Макијоли, који су почели своје радове да шаљу у Јапан.

У земљи излазећег сунца прву изложбу је имала 1975. године, да би 1978. године склопила први уговор са јапанским галеристима о излагању својих слика. Прилагођавајући се јапанској култури, са великих формата Мирјана се посветила минијатурама и успјех није могао изостати.

Да је Јапан њена судбина свједочи и чињеница да ју је током боравка у Венецији судбина спојила са животним партнером, јапанским дипломатом, др Риођи Наказато, професором, деканом и предсједником Кјорицу универзитета у Токију.

Свуда тражена и призната сликарка Мирјана Маодуш, како сама каже, исувише цијени своје слике да би тражила медијско присуство.

– Није ми стало до вjештачког публицитета, јер то је краткотрајно. Ако слике ваљају, саме ће наћи свој пут.

НИКАД СЕ НИСАМ ПОЗИВАЛА НА ТЕСЛУ


О преплитању живота и умјетности свједочи и чињеница да су 1993. године јапански стручњаци за корице Библије савременог доба, књиге са програмима Мајкрософта одабрали слику Мире Маодуш. Нису ни слутили да је њен рођак Никола Тесла, генијалан научник без чијих проналазака не би било ни компјутера ни ове књиге. Наиме, Мирјанин прадјед са мајчине стране (Софије) родом је из Радуча и рођени је брат оца Николе Тесле, Милутина.
Поносна на родну Лику: Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)
– Из Лике сам понијела понос који је карактеристичан за наш крај. Никад нисам истицала сродство са Теслом који је код нас задњих година постао популаран попут Краљевића Марка. Док смо живјели у великој земљи били смо довољни сами себи, данас када се земља смањила ваљда из страха од нестанка, настала је потреба да чувамо оно што је наше. Тако је Тесла постао национални идол. У Америци се о њему понешто и знало, док у Европи његово име се више помиње тек развојем интернета. У сваком случају никада се нисам позивала на његово име.

Можда је то разлог што се Београд начекао да у ХХI вијеку ужива у сликама Мирјане Маодуш. Након 17 година управо у Галерији 73 Мирјана је приказала изложбу под називом Хроматска експлозија.
Директорка Галерије 73 Мирела Пудар и Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)
– Било ми је задовољство да се одазовем позиву ове реномиране културне установе. Задовољна искуством обећала сам директорки Мирели Пудар да ћу на истом мјесту поново излагати.

Народни музеј у Београду чува и излаже слике Мире Маодуш, а уврстио их је и у монументалну ретроспективу под називом Српско сликарство 20. вијека, приређеној поводом преласка у трећи миленијум. Овај најстарији и најугледнији међу музејима Србије, у сарадњи са Руским домом у Београду, изложбом Мире Маодуш, обиљежио је 1.150 година словенске писмености.


ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић
Српско коло број 52. 

Извор: Слободна Херцеговина