Срозавање језичке културе

Можда има пречих и прешнијих ствари у данашњем тешком и неизвесном времену, од ове предочене теме, а чији је смисао сугерисан самим насловом.

Међутим, како су језичке накарадности, код нас, узеле толико маха, а  злочин према језику постао све присутнији и очигледнији (посебно на телевизији), чини се да је опет потребно подсетити да феномен језика није само обична и неважна појава свакодневног живота, већ да представља (по класичној дефиницији, коју је поставио још Аристотел) суштаство човековог битисања.

Дакле, човек је, како вели Х. Г. Гадамер „живо биће које има језик“ Језик је истинско средиште човековог бића, односно, кључ света и водич кроз његов лавиринт. Он је хранитељ народа (Вук Ст. Караџић), па се, самим тим,  не сме успостављати стање глувоће према исквареним и карикатуралним наступима разних спикера, репортера, новинара и других посленика у  јавном обраћању конзументима аудио-визуелних медија.

Њихово свакодневно  кварење  граматике и дикције, као и уочљив  нехај према осећају доброг казивања, толико су постали учестала појава, која пара уши и код многих слушалаца  изазива непријатност, а често и гнев. Појединци то доживљавају као својеврсно примање „шамара“, други, као болно боцкање  са телевизијских екрана, а да је жив покојни професор дикције на новосадској Позоришној академији, Жарко Ружић, он би одмах револтирано звао (и опомињао) радио и телевизијске редакције  да престану да  кваре дух српског језика.

Спикери се најчешће не удубљују у оно што говоре, већ механички читају текстове, правећи лапсусе типа „петроварадински пост“, уместо „Петровски пост“ и сл. Све је чешће и присутније отегнуто и продужено изговарање самогласника (углавном тамо где не треба), чиме казана реч добија сасвим друго значење (примера ради, реч град, као врста атмосферске падавине, тако изговорена, упућује нас на помисао да је у питању град као урбана насеобина).  То је, свакако,  једна од последица нападног умекшавања говора, који подсећа на кућну „мазну“ варијанту, чиме актери таквих казивања причају као да им је мармелада у устима. Они немају потребан осећај за метафизичку димензију језика,  нити урођен дар   за његово онтолошко поимање, које се може поредити са  надареношћу приликом истинског доживљавања садржаја уметничког дела.

Језик сакате и разни брбљивци, који гутају слова и слогове, смандрљавају речи, говоре уњкавим гласом, или себи дају важност кроз употребу неприродног реченичног ритма, у коме се препознају страни утицаји. Дијалози који се воде на телевизији пуни су надвикивања и претеране гестикулације, којима треба да се надомести очигледно предметно незнање, као и умеће лепог казивања. Губи се јасноћа и финоћа израза, при чему свака будала говори шта јој падне на памет.

Наше познато фонолошко правило: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“, учестало и свакодневно крше спикери и други представници Радио телевизије Србије, именујући свој студио као ER-TE-ES, док иза њих стоје ћирилична слова РТС. И ником  ништа.

Глумци, који гостују у разним програмима (а од којих се очекује складно и избрушено казивање), у свом покушају да буду лежерни и спонтани, углавном показују оскудан фонд речи, пун поштапалица и излизаних фраза; кревеље се, пребацују ногу преко ноге, чешкају се из ува…

Дакле, разни дилетанти и дебелокошци немају никаквог смисла за умешност говорења и изражавања, већ нам мимикријски, или отворено (у име модерне комуникације), подмећу потребу да их следимо. Њихове мајсторије у „поправљању“ језика, јесу, уствари, примери његовог кварења, које се камуфлира потребама свеукупног Напретка. Другим речима, користећи ароганцију уместо знања, они дрско разарају истинско биће српског језика, намећући језичке стандарде по сопственом нахођењу.

Свакодневним демолирањем језика, они газе велико и историјско дело наших старих, замењујући га магловитим и неразумљивим жаргоном. Зато имамо примере да телевизијски репортери имају лошије изражавање од људи из унутрашњости, које питају о одређеним проблемима, а који показују језичку чистоту и непатворено богатство мисли у својим казивањима.

Ревносни слушаоци и језички зналци могли би да наведу мноштво примера свакодневних граматичих и дикцијских грешака на разним телевизијама и радио програмима. Њихово побројавање било би дуготрајно и (овом приликом) непотребно. Зато је смисао овог текста, пре свега, у томе, да још једном скрене пажњу нашој културној и друштвеној јавности на све израженије аномалије на подручју језичке културе, а које прати приметно ћутање и небрига.


Аутор: Проф. др Јово Радош

Извор: Слободна Херцеговина

У продаји монографија “Срби у Далмацији и приморју”

Монографија СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ И ПРИМОРЈУ, аутора др Косте Новаковића, на око 600 страница текста, говори о Србима у северној, средњој и јужној Далмацији и Боки Которској, настањеним на овим просторима почетком 9. века.

Аутор је посебну пажњу посветио Србима који настањују Трст почетком 18. века, што је потврђено сведочењима и документима иностраних и српских историчара.

Уз коришћење релевантних историјских показатеља, архивских и других докумената и обимне литературе, аутор је дао осврт на географске, демографске, верске, просветне, културне, политичке и друге чињенице о Србима у Далмацији и Приморју.

У књизи су представљене 242 познате личности српске националности из Далмације, Боке, северног приморја и Трста, који су на овим просторима оставили значајан траг у свим областима живота и рада. Уз биографије личности дате су и њихове фотографије, а одговарајуће делове текста пропратило је још шездесетак географских мапа, фотографија и табела.

Аутор указује на потребу очувања српског језика и ћириличког писма, чувања и неговања српског културног, националног и верског идентитета, посебно због процеса асимилације преосталог српског становништва у Далмацији и приморју.

Ова изузетна књига може се набавити у београдској књижари “Златно руно” у Светогорској улици бр. 3  (код Политике) или поручити код аутора на мејл dkdnovakovic@gmail.com.

Извор: Слободна Херцеговина

ЈУГОСФЕРА КАО “СРПСКА МЈЕРА”: Како нам је речено кога (не) треба читати ?

Током велике распре о књизи “Јасеновац” хрватског историчара Ива Голдштајна – који своје јеврејско поријекло и “научни” рад ставља у функцију хрватског национализма и историјског ревизионизма подударног са векторима Туђманове политике – чије смо београдско издање удомили у српским библиотекама, као какву репрезентативну литературу, постављена су многа питања, међу којима треба да предњачи питање утицаја хрватске културне политике на српску културу – поглавито на њено институционално средиште у Београду.

Наши бесмислени покушаји да се српско-хрватски културни односи на неки начин измире и доведу у сагласје, уродили су југоносталгичарским плодовима, међу којима се, на различите начине, издваја неколико имена: Миљенко Јерговић, Мухарем Баздуљ, Игор Мандић..

У Јерговићевим и Баздуљевим настојањима ми видимо покушај да се политички пораз југословенства надомјести обновом, у извјесном смислу, југословенског културног простора, југосфере, која као заједнички садржилац треба да има заједнички (српско-хрватски, БХС итд. ) језик, да би се на нечему што сматрају заједничким насљеђем (Ујевић, Андрић, Крлежа, Киш..) одржала илузија о јединственом културном простору – „осакаћеном“ у својим националним партикуларностима и потенцијално свемогућим у својој “југосфероидној” цјелини.

Духовна идентификација Баздуља и Јерговића са Мирославом Крлежом очитава се у њиховој назови-немогућности да своју интелектуалну ширину смјесте у хрватској и “босанској” култури, односно у убјеђењу да се њихови књижевни потенцијали не могу остварити у тако малим и закржљалим културама, које су без кровног југословенског насљеђа осуђене на декаденцију.

Пошто сваки југословенски – културни и политички – кров може опстајати само на српским стубовима, они су пронашли своје саговорнике у Београду, спремне да учествују у подухвату новог натопљавања српске културе прерађеним идеолошким садржајима огрнутим шареним плаштом југосфероидног помирења, испод којег се назире стари, сиви титоистички капут.

Пошто у хрватској и тзв.босанској култури нема мјеста за аутентичне садржаје српске културе, наши “помиритељи” су концентрисали своје снаге у Београду, обилно користећи гостопримство на многим медијима, а нарочито на главној београдској услужној руци хрватске културне политике – РТС-у.

Продор наизглед наивне и бенигне “југосфероидне” господе у српски јавни простор, дао је вјетар у леђа хрватској националистичкој пропаганди да увуче своје најподлије садржаје у српску културу, при чему је публиковање Голдштајнових подлости само врх леденог бријега са којег, тихо и постепено, треба стрмоглављивати српство, да би нови поклоници југосфере, у распону од најлабилнијих југоносталгичара до најопскурнијих бојовника другосрбијанске интелигеције, могли заузети своје мјесто у денационализованом Београду.

Док за Ива Голдштајна и сличне хрватске “мислиоце” у Београду има мјеста, оно се не може пронаћи за хрватске ауторе чија би критика могла угрозити хрватске интересе у Београду. Када се хрватство критикује са југословенског становишта, ова критика увијек отвара простор за критику српског политичког крила и неизоставно, након извјесног времена, прераста у критику “великосрпског национализма” и “српске хегемоније”.

Критика злочина НДХ, се увијек завршава критиком “Милошевићевог разбијања Југославије.”

Њихова критика геноцида у Јасеновцу, увијек се завршава “геноцидом у Сребреници”.

Када југоносталгичарски критички лук почне у Јасеновцу, он лаконски корача преко црвеног терора над српским народом, кроз “Олују” пролази као нож кроз маслац, да би напокон дошао до “етничког чишћења косовских Албанаца” и заокружио разорну повијест “великосрпског национализма.”

Сваки југоносталгичарски корак је покрет којим се гази преко српских лешева са равнодушношћу амбициозног каријеристе у Брозовој бирократији. Наизглед добродушна појава југоносталгичара – чији београдски дани почињу на Пешчанику, а настављају се на РТС-у – не би убирала велике симпатије – изузев свагда лаковјерног дијела српске јавности – кад управо њима не би била пружена могућност да на медијском јавном сервису, као свезнајући тумачи повијести, воде главну ријеч о српским темама : било да се ради о Гаћиновићу или Андрићу, о Младој Босни или ћирилици, они су ту, као свеприсутни коментатори наше историјске судбине.

Док у српски јавни простор хрватски садржаји продиру у најразличитијим облицима, док се штампају, објављују и распростиру по Србији књиге попут Голдштајновог “Јасеновца”, док Крлежино “југославенство” врши беспримјерни продор у Србију, никоме, у српској медијској и културној политици није пало на памет да потенцира комплетне хрватске мислиоце.

Док предводе афирмацију Крлежиног лика и дјела у Србији, никоме од наших “помиритеља” није пало на памет, на примјер, да објави “Аутобиографске списе” Станка Ласића, хрватског књижевног теоретичара и историчара књижевности, највећег крлежолога.

Зашто?

Зато што је Станко Ласић, као аутентична личност и оригинални мислилац, искрена према себи, хрватству и хрватској култури, изнио низ тема за дубоко размишљање. Зато што Станко Ласић не говори вођен југоносталгичарским сентиментима, нити скрива своја најдубља осјећања, своју огорченост због дубоких пораза хрватске културе, јер његова личност није пребивала у сивилу самообмане и самозаборава, него покушала да буде оно што треба бити: истинољубив човјек аутентичан у својој егзистенцији. Тако Станко Ласић, у “Аутобиографским списима”, пише: „Најчишћа форма хрватског идентитета – хрватска држава – дробила је својим чељустима мој хуманизам, њежност и вјеру у праведност Бога на којега се стално позивала. (…) Тако се хрватски народ оличен у хрватској држави и њезину Поглавару за мене претворио у суд који због једног јединог повика суди на смрт. Пао сам у црно и очај: не желим припадати овом Народу, овој Држави, ја то нисам, ја то не могу бити. (…) Ниједан мој обожавани или цијењени писац није рикнуо, од Назора до Цесарића, читао сам да су ишли у поклонства да су се смуцали по некаквим делегацијама, у Софију, у Венецију…Сви су моји професори, у том скандалу над скандалима, и даље мирно и брижно предавали о Цезаревој Галији или о кемијском саставу воде.“ Крлежа је, пише Ласић, „у свом дневнику, у вријеме најтежих покоља уплакане дјеце, парадно“ настављао „говорити о Европи која се протегла на самртничком одру. Као да је за људску доброту и трагична чувства било важније говорити о Европи него о ономе што се догађало ту одмах испод његовог пребивалишта, његовог радног стола.“ И, стога, каже Ласић: „из утробе бацам цијели хрватски народ и себе самога, своју припадност том народу, свој хрватски идентитет, Идентитет као такав.“

Ма колико ових неколико Ласићевих ријечи упућује на аутошовинистички карактер њеног аутора, оне нијесу плод мрзитеља сопствене народа, него крик човјека који је гледао како његова хрватска култура понире у злочину и како замире глас савјести у НДХ, да би, пола стољећа касније, у једној новој, али истоликој Хрватској, он покушао да буде насушни глас савјести.

Међутим, стаза хрватске културне политике у Београду је данас заштићена београдским услужним рукама – по чијим длановима сигурно корача хрватски шовинизам, тако да, усред наратива о српско-хрватском помирењу, мјеста за мишљење Станка Ласића, ни у Београду, нема.

Наша југоносталгичарска интелигенција огрнута љевичарским капутима, не оставља простора за суштинску критику хрватског национализма, јер се управо она, попут српских комуниста у Брозовој Југославији, појављује као вјерни чувар хрватских националних интереса на српску штету. Она је ту да шири све критике српског национализма, народа и његове државотворне идеје, и да, истовремено, ускрати критику дубоких усташких засада у хрватској култури и политици.

Зато у српским књижарама нема ни новог издања “Каптолског колодвора” Бориса Будена: управо зато што суочава Хрвате са идентитетским истинама. Он пише да прошлост „није бесплатно самопослуживање у којем се с полица произвољно узима оно што нам у датом тренутку треба. Желите да НДХ буде дио вашег повијесног идентитета? Добро, али онда преузмите одговорност за њене злочине.“

Буден такође каже „Данас је у Хрватској Јасеновац симбол српског злочина. Поквареног покушаја да се јадним, подјармљеним Хрватима неоправдано натовари страшна повијесна кривња. И ништа више. У томе и јест повијесна улога Туђмана – осигурати хрватском народу континуитет у самозабораву.“

Није, дакле, наш проблем у томе што је овај Буденов став непожељан у Загребу. Наш проблем и наша несрећа се састоји у томе што су овакви ставови непожељни и у Београду. Зашто? Зато што осигурање хрватског „континуитета у самозабораву“ није могуће без српског заборава хрватских злочина.

У наметању кривице српском народу, нема мјеста за бављење “туђим двориштем”, пошто, како другосрбијански чистунци кажу: “треба прво очистити своје.”

„Идеолошки облик у којем је Хрватска била погрешно препозната односно непризната, је национализам … Хрвати су остали непризнати као нешто неприхватљиво у својој партикуларности, повијесном анакронизму и као нешто што је у својој егзистенцији потпуно неаутентично“ – пише Буден којег нећемо читати, јер разноразни Голдштајни још нијесу рекли посљедњу ријеч своје усташке оптужнице против српскога народа. Србима је, напросто, испостављен налог о томе кога (не) треба читати и будућност српске културе је везана за питање хоћемо ли прихватити да „југосфера“ буде српска мјера: у култури, науци и политици. Српска култура – чувена по својем инклузивном карактеру – мора пружити снажан отпор продору једне културне ретардације формиране на рубу вишевјековних аустро-њемачких културних утицаја, која се с правом може назвати култура Magnum Crimen-a, а чији је највећи културни домет постигнут управо у Јасеновцу.

 

Аутор: Раде Црногорац

Извор: Слободна Херцеговина