Ристо Одавић – Херцеговац који је међу првима преводио Пушкина на српски језик

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, Универзитета у Београду, чувају се књиге и часописи из заоставштине Луке Ћеловића Требињца, велетрговца, једног од најбогатијих људи Србије с почетка 20. века, председника Београдске Задруге, члана Управног одбора Народне банке, националног радника и великог српског добротвора.

Лука, угледни Херцеговац и Требињац, иако недовољно образован, сачувао је примерке часописа за књижевност, науку и друштвени живот „Отаџбина“ чији је власник био Владан Ђорђевић.

Владан Ђорђевић је био лекар, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник, оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва и књижевник.

Поред осталог, сам је финансирао свој часопис „Отаџбина“ који је излазио од 1875. до 1892. године с намером да се српски народ може што боље образовати. Једно време уредник часописа био је и др Милан Јовановић Батут.

У свескама од броја 121 до 129, састављеним у књигама 31 и 32, под рубриком „Лепа књижевност“, 1892. године Ристо Одaвић, који је кроз живот радио као професор, књижевник, драматург, народни посланик, управник Државне Архиве, шеф Пресбироа и начелник Министарства просвете, објавио је свој превод с руског на српски језик романа у стиховима Александра Сергејевича Пушкина „Евгеније Оњегин“.

Као што знамо, роман осликава живот у Русији двадесетих година 19. века кроз ликове два млада племића Ленског и Оњегина и сестара Татјане и Олге Ларине.

Српско читалаштво је тада добило могућност да се преко романа упозна са свим руским друштвеним слојевима, од приказа руског села до балова у Москви, с наглашеним проблемима људи на власти.

Ристо је рођен у Београду 1870. године као четврти син имућног трговца Јована Одавића рођеног у селу Луг крај Требиња. Јован је дошао у Београд средином 19. века и ту развио свој трговачки посао. И он и његови синови постали су богати и угледни грађани Београда.

Захваљујући Луки Ћеловићу Требињцу и његовој заоставштини данас можемо с правом констатовати да је ово само још један пример човека и његовог дела, овог пута Риста Одавића, чији су корени везани за Херцеговину и Требиње, у доприносу развоја српске културе и образовања.


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Борба за очување српских школа у БиХ

У 19. веку, од стране турске власти, донетим Хатишерифом из 1839. Хатихумајуном из 1856. и Законом за општу просвету из 1869. године, у Босни и Херцеговини почело је убрзано отварање школа. То су биле школе с конфесионалним или националним обележјима.  Оснивале су их и издржавале поједине верске организације. Постојале су школе за православне, католике, муслимане и Јевреје.

Српска школа у Босанској Градишци (Фото: www.zapadnisrbi.com)

Становништво Босне и Херцеговине било је просветно и културно много заостало. Око 97% становништва било је неписмено. Отварање школа и ширење писмености био је чин прогреса и наде у боља времена.

Српске школе, и ако с великом муком и  напором, биле су у сталном порасту. То је уједно био и вид борбе за црквено-школском аутономијом и вид отпора према окупатору.

Бенјамин Калај

Кад је почела окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, с изговором Монархије да ће бринути о подизању свести у једној заосталој земљи, наредбом Земаљске Владе од 26.8.1879. године у Сарајеву су отворена два курса намењена образовању, која су се касније претворила у прве основне школе према концепцијама Аустроугарске. То су биле државне школе које су се издржавале из државне касе. Државне школе су служиле као инструмент развијања култа према Хабзбуршкој монархији. Те школе нису имале обележја верске или националне припадности. Издржаване су из општинских каса и државног буџета. Учитељи су исплаћивани преко државних органа тако да су били директно везани за власт и извршење њихове политике.

Окупаторска власт, на челу са Бенјамином Калајем, тежила је да ојача свој положај,  посебно у области образовања и васпитања, поништавајући и укидајући постојеће норме и правила, што се нарочито односило на српски народ. Сматрано је да је школа идеално место где се идеје шире или гуше. Успостављени су строги односи између државних, конфесионалних и верских школа. Сузбијани су народни покрети, друштва и удружења, све због наводне бојазности од долазећих идеја ван Монархије. Није било дозвољено никакво испољавање националних тежњи, па ни у просвети.

У школама које су биле намењене свој деци језик је прво преименован у хрватски а потом у „Земаљски језик„, да би од 1883. године преименован у „Босански језик„.

И школска терминологија је мењана у корист окупаторских идеја. Школе су могле да набављају књиге само оне које је Влада прописивала. У читанкама се избегавала народна поезија, нарочито епске песме. У књигама историје Хрвати, Срби, Мађари и Млечани стављани су у исти положај. Право коришћења ћирилице често је мењано, од ситуације до ситуације, како је одговарало окупатору.

Говорило се да окупација има привремени карактер али се видело да су им идеје на дугорочном плану. Окупатора су посебно интересовале политичке тенденције међу оснивачима и носиоцима школства.

Све су то били поводи за неразумевање и сукобе власти и домаћег становништва.

Српски народ у Херцеговини залагао се за очување свог језика, писма, историје и вероисповести,  што су били елементи очувања идентитета српског народа. Борба и залагање одвијали су се на свим фронтовима и пред свим надлежним органима.

У Мостару је 1881. године, уз јединствену подршку свих српских црквених општина у Херцеговини основан Покрет за слободу школа, са захтевом како би се притисак на школство окончао.

У то време, истакнути учени Срби, схватили су да без опстанка својих школа, својих школских програма, штампања уџбеника и књига на српском језику нема ни опстанка српском народу.

Но, нису само монархистичке уредбе спутавале рад српских школа. Тај проблем су представљале и оскудне финансије црквених школских општина.

О примерима ангажовања за очувањем и опстанком српских школа писала је и  „Босанска вила„ , лист за забаву, поуку и књижевност, у свом броју 10, од 15.5.1898. године, обавештавајући своје читаоце да ће се на други дан Троичиндана столачка омладина, на позив Црквено школске општине, окупити у селу Доњем Поплату, котор столачки, и приредити забаву у просторијама православне основне школе. Чист приход био је намењен тој школи, чији је опстанак био доведен у питање.

Ово је био први пример у Херцеговини да се забава наменски организује у једном селу од стране становништва града, како би се помогло својој браћи.

https://bs.wikipedia.org/w/index.php?curid=154071

И у свом следећем броју „Босанска вила„ је најавила да ће 30. јуна 1889. године српско-православна омладина у Љубињу приредити забаву у корист проширења зграде српске основне школе. У програму је поред осталог најављен наступ мешовитог хора и позоришни комад „Смрт Стефана Дечанског„.

И наредне 1889. године српска омладина у Љубињу је за Петров дан организовала забаву чији је приход био намењен у корист српске школе.

Ово су само неки од примера тешке и сталне борбе  и бриге српског народа за очувањем и унапређењем образовања и школства у Херцеговини.

Срби су водили непрестану борбу и бригу на пољу образовања свог народа, како по градовима тако и по селима широм Херцеговине. Нарочито су биле активне Црквене општине. Српски народ је схавтио да је незнање скупље од образовања.

Један од примера који нам ово потврђујe је и тај да је у Гацку 1903. године подигнут парохијски дом који је служио за потребе православне школе.

На Митровдан 1904. године у Поцрњеву, селу између Љубиња и Стоца,  уз помоћ прилога српског народа и Српске православне општине столачке, освештана је нова зграда за потребе рада српске основне школе.

Срби требињских села Струјићи, Дола, Додановићи и Котези својим радом и добровољним прилозима изградили су у порти цркве Свете Варваре српску школу, која је почела са радом 1906. године.

Са градњом храма Светог Преображења Господњег у Требињу, започетог 1888. а завршеног 1908. године, упоредо је грађен и објекат у коме је 1908. започела рад Српска школа у Требињу.

Све просветне тортуре, од стране Аустроугарске, које су одговарале њиховим просветним, економским, политичким и војним циљевима настављене су и после анексије Босне и Херцеговине. По неким питањима у нешто блажој форми, захваљујући упорној борби и  настојањима јавних радника, представника Срба.

Али, већ по избијању Првог светског рата, српске школе су затворене, по наредби Земаљске Владе од 13. октобра 1914. године,  а сва српска друштва распуштена или им је био забрањен рад. И рад мостарске државне гимназије обустављен је 1914. и 1915. године због тога што се у њој развила организација националне омладине.

Као и у другим местима широм Херцеговине тако су и српске православне основне школе у Невесињу, Биограду и Кифином Селу биле затворене а није било ни учитељског кадра јер су свештеници похапшени а учитељи или похапшени или мобилисани у аустроугарску војску.

Фото: Национална и свеучилишна књижница

Земаљска Ввлада је 10. новембра 1915. године донела наредбу о забрани коришћења ћирилице.

По наредби од 27. априла 1916. године Српска православна општина у Мостару је морала да скине натпис са своје школе јер је био написан на ћирилици.

Широм Херцеговине, уз помоћ људи из државне полиције и шуцкора, вршена је тиранија над  српским народом, па и на просветно-културном плану.

Завршетак Првог светског рата, поред слободе, донео је српском народу у Херцеговини плодове рада и борбе за правилним и признатим начином образовања. Наставак те борбе представља пут којим се још увек иде и стреми ка циљу очувања српског идентитета. Кроз унапређење и препород образовног система циљ мора бити на видику.

Давно је Еразмо Ротердамски рекао „Највећа нада сваке земље лежи у примереном школовању младих„, а Доситеј Обрадовић је упозоравао рекавши „Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили…


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина

ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ: Нисам ни видио натписе, а камоли тражио да се скину!

Након што су поједини медији објавили како су глумци Војин Ћетковић и Дејан Луткић напустили свечаност у Невесињу, јер им је наводно засметао грб РС, те натпис Владе РС и Митровданске битке, данас у се огласили глумац Војин Ћетковић и редитељ Александар Пејаковић демантујући те наводе.

Фотографије са пробе Директ портал уступио је Војин Ћетковић

Сала препуна дивних људи који су прилазили и говорили и наш сте кум. Са радошћу сам на Митровдан поново дошао у Невесиње да говорим поезију поводом Дана општине. Рекли су ми да треба да постанем и невесињски кум. Прихватио сам уметнички концепт редитеља Александра Пејаковића, али када сам сазнао да се редитељ повлачи, јер у уметничком делу програма морају да буду и некакви транспаренти, одлучио сам да га подржим и да не наступам.

Нисам ни видио те натписе, а камоли тражио да се скину. Никакав инцидент се није десио у Невесињу. Ја сам подржао уметност и с драгим Невесињцима који ме зову кумом наставио дружење у том дивном херцеговачком месту, рекао је глумац Војин Ћетковић за Леутар.нет.

Редитељ Александар Пејаковић који је осмислио свечану академију поводом обиљежавања Митровдана у Невесињу демантовао је писање појединих медија да су глумци Војин Ћетковић и Дејан Луткић тражили скидање натписа Митровданске битке. Наводећи да глумци поменуте натписе и амблеме нису ни видјели истакао је да је жалосно како су поједини политички манипулатори једну племениту умјетничку и патриотску идеју злонамјерно покушали да претворе у скандал зарад скупљања јефтиних политичких поена.

Ћетковић је за „Директ“ рекао да се никакав инцидент није десио у Невесињу те да натписе није ни видио, а камоли затражио да се скину.

“С радошћу сам на Митровдан поново дошао у Невесиње да говорим поезију поводом дана општине. Рекли су ми да треба да постанем и невесињски кум. Прихватио сам умјетнички концепт редитеља Александра Пејаковића, али када сам сазнао да се редитељ повлачи, јер у умјетничком дијелу програма морају да буду и некакви транспаренти, одлучио сам да га подржим и да не наступам. Нисам ни видио те натписе, а камоли тражио да се скину. Ја сам подржао умјетност и с драгим Невесињцима који ме зову кумом наставио дружење у том дивном херцеговачком мјесту“, рекао је Ћетковић.

Он је подсјетио да је заједно са Дејаном Луткићем и Небојшом Илићем у Невесињу већ играо двије представе и да је било величанствено искуство.

“Сала је била препуна дивних људи који су ми прилазили и говорили – ви сте наш кум. Сваки пут у Невесиње долазим с посебним осјећањем”, додао је Ћетковић.


Аутор: Никола Бјелица

Извор: Директ портал

Чланак на српском писму преузет са: Слободна Херцеговина