Пером на пергаменту ћирилици у част

Изложба калиграфских радова на отвореном (Фото С. Јовичић)

Бајина Башта – Манифестација „Ћирилична баштина” отворена је прексиноћ у Бајиној Башти у галерији Установе „Култура”, уз маске и мере заштите у складу с приликама, а садржаји су представљени и у галерији и на отвореном, у шетачкој зони.

На оба места постављени су калиграфски радови Душана Мишића (Шабац) на пергаменту исписани ћирилицом, савремени уметнички пут у нашу давну прошлост. Мишић, који води школу калиграфије у Саборној цркви у Београду и који у Бајиној Башти током трајања манифестације одржава и јавни час калиграфије на отвореном за младе и друге зантересоване, у оквиру свог циклуса „Слика и реч” изложио је 20 радова. Са украсним орнаментима налик средњовековним, с текстовима који су молитве из богослужбених књига. Реч је о савременом приказу средњовековног начина писања, уметничкој оди нашем наслеђу и дугом културном трајању.

– У Србији је мало калиграфа, жар у мени да истражујем и стварам пробудио је додир са страницима јеванђеља и средњевековним рукописима. Моја животна жеља је да се у Београду, као што постоји галерија фресака, отвори и галерија средњовековних рукописа – изјавио је Душан Мишић.

Са литерарног, ликовног и интернет конкурса за младе о ћирилици представљени су најуспешнији радови. „Да ли би наша књижевност била овако развијена да немамо ћирилицу? Не, не би. Наше писмо, наш језик – наша Србија… Негујмо српски језик и волимо нашу ћирилицу, јер она је основ књижевности и постојања”, написала је Јована Гајић, ученица седмог разреда школе из оближње Рогачице и добила прву награду на једном од конкурса.

Милован Јездић, директор Установе „Култура”, говорећи на отварању манифестације подсетио је да је прошле године установљена „Ћирилична баштина” добила награду Министарства културе „Културни образац године”, те да је ова установа као организатор предузела све како би се и у овој ситуацији наставила традиција одржавања смотре.

Манифестација се наставља програмом поезије коју казују ученици и  мултимедијалним предавањем Анђелке Петровић „Глагољате ли ћирилицу”, а данас је у манастиру Рача беседа и разговор о нашем вековном писму.

 

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: Политика     

Претходно:

Ћирилица се пише срцем у Бајиној Башти

 

МИРЈАНА МАОДУШ: Умјетница која слави ћирилицу

Захваљујући Галерији 73 београдска публика упознала је Мирјану Маодуш једну од најзнаменитијих Српкиња из свијета умјетности. Она живи и ствара у Паризу и Београду, повремено и у Јокохами.

Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)

Мирјанин пространи београдски атеље налази у реконструисаној кући познатог сликара Васе Поморишца, а онај париски некада је користио широм свијета прослављан Хаим Сутин, а посјећивали су га Модиљани, Фужита, наш Растко Петровић и многи други гласовити умјетници.

Мирјана Маодуш није само посебна зато што су њене слике тражене на свим меридијанима. Ова поносна Личанка школовала се у Франкфурту, Венецији и у Паризу. Огромну славу стекла је и у Јапану, отаџбини свог супруга. Ипак, животна судбина која је водила широм планете није промијенила њен однос према личком камену са кога је потекла. Изузетно динамичан живот навео је да, поред матерњег српског, говори њемачки, италијански, француски, енглески и руски, а служи се и шпанским језиком.

Као хуманиста и умjетник, одлучила је да на свој начин кроз сликарство реагује на трагедију Срба. Учинила је то ћирилицом, сликајући писмо свог народа. Због тога се данас убраја у ред најзначајнијих представника летризма у свjетском сликарству.

Радила је фигуративне композиције блиске њемачком експресионизму, затим се усмјерила ка особеном фовизму. Експлозивним бојама, са изузетним осјећањем за материју, користећи слова, ријечи или строфе омиљених јој пјесника извела је много значајних дјела са ненаметљивом, а тако снажном поруком љубави према свом роду. Исто је показала и исписивањем стихова Ђуре Јакшића, посебно оних којима се обраћао Јевропи.

Инспирисана фрескама

Каже да је инспирацију за своје радове нашла у фрескама које је још као дијете видјела у Цркви Светог Јована у родном Медаку.
– Mоје сликарство је врста графита настала под утицајем свjетских трендова. Живим у Паризу у коме је велика концентрација умjетности из читавог свијета. У таквој средини природно је да човјек тражи себе. Ко сам ја?

ЋИРИЛИЦА: Мирјана Маодуш у свом београдском атељеу (Фото: Трифко Ћоровић)

Мала Мира која се крстила у медачкој цркви. Прве слике које сам видјела биле су иконе. Мама ме је као дијете водила у цркву у којој би док траје црквена служба имала осјећај да уз упаљене свијеће злато са икона има посебан сјај. Читав амбијент је прелијеп, јер и окупљени сељаци након напорне седмице долазе на недјељну литургију обучени у своја најбоља и најчистија одијела. Звуци хора, глас свештеника, мирис тамјана и рефлексија свијећа тај тренутак чини јединственим. Мислим да су те слике заувијек остале исписане у мом сјећању.

Један од радова Мирјане Маодуш који је завршио и на Унесковим новогодишњим честиткама (Фото: Трифко Ћоровић)

Зато сам се одлучила да пишем ћирилична слова која су и естетски врло лијепа. Код нас у Лици литургија је била на старославенском језику, а црквени календар био је исписан старославенским словима. Зато су моји графити исписани на мом језику и мојим словима. Једноставно, то сам ја – прича Мирјана Маодуш.
У њеном животу много тога је необично, па и сам чин рођења.

Рођена у војном логору

Наиме, у јеку Другог свјетског рата, рођена је 14. октобра 1942. године у италијанском војном логору у селу Медак код Госпића.

Каже да јој је мајка причала да је породио италијански војни љекар Коломбо који је, као пелену искористио војничку кошуљу.

– Моја мајка претходно је била заточена у затвору и свако јутро је гледала људе које одводе и бацају у јаму. Чекала је свој ред, да би стражар, видjевши је трудну, наговорио да побjегне уз обећање да ће пуцати у ваздух. Три дана је чучала у жбуњу, а ноћу би ишла док није стигла до Италијана који су тада држали центар Медака. Било је то вријеме када је наш народ Италијане звао „српском мајком”. Они нису дирали жене и дјецу, а код њих су уточиште налазили и Јевреји и Срби. Италијани су прихватали свакога. Ту сам рођена, а можда је то рођење предодредило да ми касније у животу Италија буде судбина.

УНЕСКОВЕ НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ

Слике ћириличних слова Мирјане Маодуш освајале су меридијане, а њој су донијеле и једну од највећих животних сатисфакција.
– У штампарији у којој су штампане Унескове новогодишње честитке случајно се затекао један француски официр из владине војне агенције. С обзиром на то да Унеско узме велики број радова од којих само поједине користи, он је дуго пребирао фотографије неискоришћених слика. За око му је запао један од мојих радова. Тако се десило да је Франкофонска војна владина агенција одштампала мој рад у 10.000 примјерака. Фотографија ћириличних слова завршила је и на њиховој новогодишњој честитки. Неколико година касније помислила сам да је можда баш тај исти официр наредио да се бомбардују Срби, можда и не знајући да је ћирилица наше писмо које је сам изабрао.  У симболичком смислу управо ту серију новогодишњих честитки доживљавам као врсту личне побједе.

Мирјана је од малих ногу цртала, али није имала подршку најближих.

– Кад сам била мала увијек сам цртала кријући се од маме. Знајући да међу умјетницима има оних који једва преживљавају или се одају алкохолу, мама се плашила шта ће бити са мном и хтјела је да ми љубав према сликарству истера страхом. Можда зато и данас имам утисак када сам сама, када се затворим и сликам, да радим нешто забрањено. Сликање је мој живот. У ствари, једино то и знам да радим.

Након преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима у Лици током Другог свјетског рата њена породица преселила се у Београд.

– Пресељење у Београд оставило је трагове на језику којим сам причала што је некад наилазило на неразумијевање околине. Ипак, брзо сам стекла симпатије друштва, јер сам захваљујући дједу научила њемачки језик и помагала друштву из школе да га савладају.

Мирјана Маодуш у свом атељу (Фото: Трифко Ћоровић)

Познавање њемачког језика много јој је помогло када је љубав Мирјану одвела у Њемачку гдје је уписала Школу примијењене умјетности у Франкфурту.

– Учећи код Нијемаца стекла сам радне навике и дисциплину која ће ми касније пуно значити у животу. Када сам се срела са радовима изложеним у култном Музеју Штедел у Франкфурту била сам задивљена једноставношћу тамошњих умјетника. Један од мојих професора Јозеф Бојс, кога савремени теоретичари сматрају једним од најважнијих умјетника 20. вијека, био је веома скроман човјек који је возом долазио у Франкфурт да би држао часове студентима. По држању и гардероби није се разликовао од ученика. У Франкфурту се подразумијевало пуно рада. Све што сам током каријере касније стварала оставило је трагове њемачког експресионизма.

Мада Мира Маодуш каже да је стицајем околности школовање наставила у Венецији, стиче се утисак да јој је Италија била суђена. Ведар дух ове медитеранске земље одредио је њену палету, односно допринио је да од тада на њој посебно мјесто заузима црвена – боја радости.

Преласком у Париз 1972, Мира Маодуш се усавршавала на угледном Бозару и наставила да излаже. Стручњаци су запазили њене слике од којих се неке репродукују на Унесковим новогодишњим честиткама од 1988. године. Наредних 12 година штампане су новогодишње честитке са потписом Мирјане Маодуш.

Ништа мање није битно ни то што су сликама Мире Маодуш најбољи француски сценографи изванредно и узорно опремали студио француског националног Другог програма, између осталог за гостовања Жискара Дестена и Карле Бруни.

Јапан као судбина

Током боравка у Италији, Мирјана Маодуш припадала је групи италијанских сликара Макијоли, који су почели своје радове да шаљу у Јапан.

У земљи излазећег сунца прву изложбу је имала 1975. године, да би 1978. године склопила први уговор са јапанским галеристима о излагању својих слика. Прилагођавајући се јапанској култури, са великих формата Мирјана се посветила минијатурама и успјех није могао изостати.

Да је Јапан њена судбина свједочи и чињеница да ју је током боравка у Венецији судбина спојила са животним партнером, јапанским дипломатом, др Риођи Наказато, професором, деканом и предсједником Кјорицу универзитета у Токију.

Свуда тражена и призната сликарка Мирјана Маодуш, како сама каже, исувише цијени своје слике да би тражила медијско присуство.

– Није ми стало до вjештачког публицитета, јер то је краткотрајно. Ако слике ваљају, саме ће наћи свој пут.

НИКАД СЕ НИСАМ ПОЗИВАЛА НА ТЕСЛУ


О преплитању живота и умјетности свједочи и чињеница да су 1993. године јапански стручњаци за корице Библије савременог доба, књиге са програмима Мајкрософта одабрали слику Мире Маодуш. Нису ни слутили да је њен рођак Никола Тесла, генијалан научник без чијих проналазака не би било ни компјутера ни ове књиге. Наиме, Мирјанин прадјед са мајчине стране (Софије) родом је из Радуча и рођени је брат оца Николе Тесле, Милутина.
Поносна на родну Лику: Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)
– Из Лике сам понијела понос који је карактеристичан за наш крај. Никад нисам истицала сродство са Теслом који је код нас задњих година постао популаран попут Краљевића Марка. Док смо живјели у великој земљи били смо довољни сами себи, данас када се земља смањила ваљда из страха од нестанка, настала је потреба да чувамо оно што је наше. Тако је Тесла постао национални идол. У Америци се о њему понешто и знало, док у Европи његово име се више помиње тек развојем интернета. У сваком случају никада се нисам позивала на његово име.

Можда је то разлог што се Београд начекао да у ХХI вијеку ужива у сликама Мирјане Маодуш. Након 17 година управо у Галерији 73 Мирјана је приказала изложбу под називом Хроматска експлозија.
Директорка Галерије 73 Мирела Пудар и Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)
– Било ми је задовољство да се одазовем позиву ове реномиране културне установе. Задовољна искуством обећала сам директорки Мирели Пудар да ћу на истом мјесту поново излагати.

Народни музеј у Београду чува и излаже слике Мире Маодуш, а уврстио их је и у монументалну ретроспективу под називом Српско сликарство 20. вијека, приређеној поводом преласка у трећи миленијум. Овај најстарији и најугледнији међу музејима Србије, у сарадњи са Руским домом у Београду, изложбом Мире Маодуш, обиљежио је 1.150 година словенске писмености.


ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић
Српско коло број 52. 

Извор: Слободна Херцеговина

Нови људи на челу Народне библиотеке Србије и Музеја савремене уметности

  Избори челника институција културе у Србији су понекад вишеструко неиуспешни, а понекад изненађујуће брзометни.

  Данас су објављене вести о изборима два управника – Народне библиотеке Србије и Музеја савремене уметности.

  Конкурси за управника Народне библиотеке Србије су више пута поништавани, мењали се управни одбори, Статут, тако да бирање траје већ другу годину. Управник је коначно изабран, али остаје још једна неизвесност о коначности.

  Што се тиче избора диртектора Музеја савремене уметности, познатог најпре по деценији реконструкције и због тога затворености за јавност, а прошле године по контроверзној изложби и гостовању исто тако контроверзне перформанс уметнице Марине Абрамовић, нови челник ове установе је именован уместо претходног вршиоца дужности.

  О детаљима ова два избора објављујемо прилоге из Вечерњих новости.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра

“Ћирилица” Београд


Управни одбор Народне библиотеке Србије одлучио: Вукићевић добио предност

Њихов предлог и образложење до краја радног времена није стигао у Министарство културе, због чега није дат на увид јавности

Вук Вукићевић Фото Фејсбук

ПОСЛЕ вишечасовног дводневног заседања, чланови Управног одбора Народне библиотеке Србије у четвртак су одлучили, како “Новости” незванично сазнају, да од шесторо кандидата за управника ове националне институције предност дају Вуку Вукићевићу (1977), садашњем директору Завода за проучавање културног развитка Србије. Њихов предлог и образложење до краја радног времена није стигао у Министарство културе, због чега није дат на увид јавности.

После краха априлског конкурса, који је поништен и праћен великим оспоравањима и оставкама, на поновљено надметање за првог човека НБС, уз Вукићевића јавили су се и Ласло Блашковић, досадашњи управник НБС, Милорад Вучковић, доскорашњи начелник у овој културној институцији, иначе пензионер, Дејан Ристић, историчар и некадашњи управник Библиотеке, Јасмина Ахметагић, критичарка и сарадница Института за српску културу у Лепосавићу и Ненад Кебар, доктор књижевности из Крагујевца.

Чланови УО Вељко Брборић (председник), Александар Јовановић, Драгана Грујић, Драгана Типсаревић и Мирјана Станишић размотрили су њихове кандидатуре и после појединачних разговора изјаснили се за Вука Вукићевића.

Према процедури, о овом предлогу изјасниће се Министарство културе и своје мишљење проследити Влади Србије на коначну одлуку. Према неким наговештајима, међутим, постоји велика вероватноћа да ће и овај конкурс бити поништен и да ће се на пролеће кренути у нови трећи избор управника НБС.

Наиме, уколико предлог Министарства културе не дође на дневни ред Владе до 5. марта, када је крајњи рок за расписивање избора, не може бити разматран. Влада улази у технички мандат и више не може да доноси никакве кадровске одлуке.


Почистили Накараду после “Чистача”: Виктор Киш именован за в. д. директора Музеја савремене уметности

Влада Србије именовала Виктора Киша за в. д. директора МСУ

Фото З. Јовановић

САМО десет дана после затварања изложбе “Чистач” Марине Абрамовић, Музеј савремене уметности добио је новог руководиоца – Влада Србије именовала је скулптора и једног од покретача фестивала “Девет” Виктора Киша за вршиоца дужности директора. Он је на то место дошао уместо Слободана Накараде, који је за в. д. директора МСУ именован септембра 2015, у време док је министар културе био Иван Тасовац, а реконструкција зграде на Ушћу упала у ћорсокак неуспелог тендера.

Како је обнова здања већ отпочела када је Тасовац смењен, Владан Вукосављевић, који је дошао на његово место, одлучио је да Накарда остане у стању в.д. на месту првог човека МСУ, до отварања музеја, без обзира на то што су у свим другим републичким институцијама расписани конкурси за директоре.

Тек годину и по после свечаног отварања матичне зграде, Управни одбор МСУ, чији председник је Никола Шуица, а у коме су били и Владимир Величковић, Аја Јунг, Александра Лазар и Светлана Митић, расписао је 24. јануара 2019. конкурс за директора. На њега су се поред в. д. Слободана Накараде, јавили Владислав Шћепановић, сликар и професор ФПУ, Зоран Ерић, кустос МСУ и историчар уметности Бранислав Димитријевић.

Управни одбор изјаснио се о сваком кандидату описно, с тим што су покојни Владимир Величковић и Аја Јунг (поднела оставку у међувремену) издвојили своја мишљења, јер су сматрали да је Накарада најпогоднији за ту функцију. Министарство културе предложило је Шћепановића, а предлог је онда прослеђен Влади Србије, која се о њему никада званично није изјаснила.

Слободан Накарада Фото К. Михајловић

Према информацији која се у четвртак по подне појавила на Танјугу, Министарство културе је Шћепановића касније (мада се не прецизира тачно када) повукло као предлог. Јавност, а ни кандидати на овом конкурсу, о томе до четвртка нису били обавештени. Предвиђено је да Влада Србије, када се сматра да је конкурс “пропао”, именује вршиоца дужности. Опет, на предлог Министарства културе и информисања које се сада определило за Виктора Киша као новог вршиоца дужности.

Виктор Киш Фото Јутјуб

Да севају варнице

НА Факултету примењених уметности, Виктор Киш (рођен 1973. године у Београду) завршио је одсек керамике.

– Покушаћу да више популаризујем уметност, уметника и његов рад – рекао је у првој изјави Танјугу. – Има доста уметника који имају енергију, знање и одличан рад… Моја идеја је да рад тих уметника промовишемо у Музеју савремене уметности. Музеј мора да буде место где севају варнице, баш као што је то случај са стварањем уметничких дела.


Извор: Вечерње новости, овде и овде

Приредила: Весна Арсић