Танасковић: И Турска ради на томе да „Србин“ за Европу постане оно што је вековима „Турчин“

ПОСЛЕ ТВ-СЕРИЈА У КОЈИМА СУ СРБИ ЗЛИКОВЦИ, ЛАНСИРАЛА И ФИЛМ „ТУРЦИ ДОЛАЗЕ. САБЉА ПРАВДЕ“

  • Изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да их у будућности заменимо у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или да је, бар, са њима поделимо
  • После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио турски историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“
  • Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија
  • Охоли Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић
  • Турска деца ће имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану…  Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“,  вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности.

У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи.

Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600 (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе.

Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“

Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог.

Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…

Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси.

Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.

После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“.

Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо.

Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.

Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу).

У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо.

Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“.

То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар.

А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?

Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха.

О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо?

Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…

Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе  тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420 000 гледалаца.

Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде,Чилеа, Мексика,Аустралије, Јапана,Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана.

Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше  необичне предилекције, ко зна?

Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла Освајање 1453″ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје.

„Китичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.

Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају.

У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба.

Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.

Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара!

У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.

Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима.

Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од 6 до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације.

Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?

Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама.

Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… 

Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове  будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача?

Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…


Аутор: Проф. др Дарко Танасковић

Извор: Све о Српској

Можете ли замислити Куленовића као потписника „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“?

ОД ДРЕЗДЕНСКОГ КОНГРЕСА КПЈ ПРОШАО БЕЗМАЛО ВЕК, АЛИ ЊЕГОВЕ ОДЛУКЕ И ДУХ – ЈОШ МАРШИРАЈУ

  • Ако се 1928. заузети ставови, па и неке формулације, упореде са текстом „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“, који је првобитно потписало 86 „истакнутих личности са простора некадашње Југославије“, упадљива је њихова подударност
  • Изворни дух Дрездена распомамио се поводом масовних протеста православних верника и народа у Црној Гори који се не слажу са успостављањем правног основа за подржављење, односно имовинско отуђење и отимање цркава и манастира који вековима припадају Српској православној цркви, и то у држави коју је темељно, у истинској „симфонији“ са световном политиком, Црква и створила
  • Какве везе имају с тим „званични Београд“,  некакав „великодржавни патронат“ и фамозна „идеја велике Србије“?
  • У последње време три пута су неки поводи, као лакмусов папир, на простору бивше Југославије изазвали „дрезденску“ грозницу и реакцију, и то је оно што је веома забрињавајуће у погледу будућности народа којима је судбински задато да живе заједно или, бар, мирно и цивилизовано једни поред других. То су: додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, збивања у Црној Гори и обележавање Дана Република Српске у Бањој Луци.  Различити догађаји, али реаговања у складу са истом, антисрпском матрицом, и несуздржаном мржњом
  • Апсолутна искључивост и стално произвођење мржње осујећује досезање и оних животних мета и политичких циљева који би, да је бар мало добре воље, можда могли бити остварљиви

ОД ЧЕТВРТОГ конгреса КПЈ у Дрездену, одржаног новембра 1928. године, прошло је већ скоро цело једно столеће, али је дух његових одлука и даље жив и делатан у суженој свести својих несвесних (а можда и свесних?) следбеника и верника.

Уверићемо се у то прочитамо ли, рецимо, делове закључака Конгреса у којима се констатује да су „већ самим стварањем државе СХС створене многобројне и дубоке супротности унутар државе СХС, које неизбежно воде у сусрет новоме рату и које се могу решити само сломом те државне творевине. Док су при претварању предратне Србије у садашњу државу СХС победнички империјалисти Антанте оставили више стотина хиљада Словенаца и Хрвата под јармом италијанског империјализма, они су ставили под власт великосрпске буржоазије не само Словенце, Хрвате и до рата независне Црногорце и оставили под њеном влашћу 1913. године освојени највећи део Македоније, него су јој прикључили знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“.

Даље се налаже југословенским комунистима да поведу беспоштедну борбу против великосрпског хегемонизма, за рушење мрске „версајске“ творевине и ослобађање свих народа које српска буржоазија немилосрдно тлачи и који треба да добију своје независне државе, а мањинске заједнице право да се отцепе.

О некаквим правима српског народа нема, наравно, ни речи.

Познато је како се све даље одвијало, иако је и сама КПЈ касније одустала од императива разбијања јединствене државе, већ се определила за њено одржавање, али под својом идеолошком влашћу у знаку „братства и јединства“.

У неку руку, наши савремени „дрезденци“ су својеврсни дрезденски фундаменталисти, јер се тврдокорно и доследно придржавају изворног текста одлука донетих 1928.

Е сад, ако се тада заузети ставови, па и неке формулације, упореде са текстом „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“, који је првобитно потписало 86 „истакнутих личности са простора некадашње Југославије“, упадљива је њихова подударност са онима од пре скоро сто година.

„Реч је о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе. Своју државну независност, укинуту након српске окупације 1918. године, Црна Гора је обновила на референдуму 21. маја 2006. /…/ Упозоравамо да су механизми дестабилизације Црне Горе једнаки онима осмишљеним деведесетих година прошлог века. И њихов циљ је исти: задржавање Црне Горе под београдским великодржавним патронатом најсигурнији је начин очувања идеје велике Србије. ‘Споменици’ такве политике званичног Београда су геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“.

Изворни дух Дрездена распомамио се поводом масовних протеста православних верника и народа у Црној Гори који се не слажу са успостављањем правног основа за подржављење, односно имовинско отуђење и отимање цркава и манастира који вековима припадају Српској православној цркви, и то у држави коју је темељно, у истинској „симфонији“ са световном политиком, Црква и створила.

Какве везе има с тим „званични Београд“,  некакав „великодржавни патронат“ и фамозна „идеја велике Србије“? А да не говоримо колико је ван памети, и непоштено, „гарнирати“ овакав апсурдни памфлет флоскулама о „геноциду, етничком чишћењу и масовним ратним злочинима“!

Тихе литије са крстовима и иконама, као јединим симболима, представљају се као потенцијално геноцидне злочиначке фаланге. O tempora, o mores!

Али, оставимо моралну страну ове тужне приче савести оних који су имали храбрости да потпишу такав „Апел“.

Није се чудити неким хронично „дрезденски“ инфицираним потписницима који су, на функцијама које су обнашали и на јавним пословима којима су се бавили, битно допринели смрти Југославије, а сада су,  иако у већ поодмаклим годинама, са комсомолским полетом похитали да ставе свој потпис под овај злоћудни текст.

Не изненађује ни интересно укључивање појединих припадника оних несрпских народа које је „угњетавала  версајска Југославија“, а који још увек преко српских леђа настоје да са њом коначно сведу рачуне. Има ту и осведочено острашћених заробљеника антисрпске хистерије, фрустрираних лучоноша некаквог накарадног анационалног мондијализма и глобализма, којима пролази време…

Није пријатно, и донекле је изненађујуће, међутим, видети и потписе појединих интелектуалаца који би, као историчари и политиколози, морали стручно знати да је највећи део онога чему потписом дају веродостојност једноставно нетачан или, бар, крајње проблематичан.

Отприлике као она комотна Клинтонова (и не само његова) тврдња да су Срби, тј. Гаврило Принцип главни кривци за Први светски рат, а да је влада Краљевине Србије била његов непосредни налогодавац.

У последње време три пута су неки поводи, као лакмусов папир, на простору бивше Југославије изазвали „дрезденску“ грозницу и реакцију, и то је оно што је веома забрињавајуће у погледу будућности народа којима је судбински задато да живе заједно или, бар, мирно и цивилизовано једни поред других.

Додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, збивања у Црној Гори и, пре дан-два, обележавање Дана Република Српске у  Бањој Луци.  Различити догађаји, али реаговања у складу са истом, антисрпском матрицом, и несуздржаном мржњом.

Опет неизоставно, а и неодговорно и опасно, обилато помињање злочина, геноцида, великосрпства…

Како уопште живети као држављанин бошњачке националности у „геноцидној творевини“?

Разумљиво је постојање политичких разлика и неподударних националних интереса на простору бивше Југославије, односно начина на који их некадашњи Југословени и њихове политичке елите сагледавају, али чему толико заслепљене мржње и неспремности да се прихвати да и други имају право на своје виђење ствари?

Потписник ових редова имао је почетком деведесетих година прилику да у Салцбургу разговара са Звонимиром Шепаровићем, тадашњим ректором Загребачког свеучилишта и блиским Туђмановим сарадником, у чије се хрватско родољубље и домољубље свакако не може сумњати.

Била су то тешка времена. Готово ни у чему се нисмо могли сложити, али је хрватски колега смогао снаге да као сасвим логично, природно и, што је најважније, легитимно прихвати да „ви у Србији то све јамачно видите другачије“, како се изразио.

Колико ли смо само далеко од тог минимума, доњег прага толеранције?!

У складу са дијалогиком Мартина Бубера, постојимо „ја“ и „ти“, а у простору између нас настаје наш свет. Какав свет може настати, и какав живот, ако се тај простор насушне дијалошке интеракције немилице засипа и трује непријатељством и мржњом?

То је велики и прави проблем, а не ово или оно неодмерено и непримерено реаговање на поједине поводе и очигледна неспособност оних којима је у овом тренутку поверена народна судбина да изађу из зачараног круга „дрезденске“ догме.

Ако се овако настави, сигурно неће бити среће, без обзира на то колико неко мисли да је у свему апсолутно у праву. Апсолутна искључивост и стално произвођење мржње осујећује досезање и оних животних мета и политичких циљева који би, да је бар мало добре воље, можда могли бити остварљиви.

Рајко Петров Ного

Сред садашњих невеселих прилика, признајем, носталгично прелиставам књигу Рајка Петрова Нога „Запиши и напиши“ ( Београд, 2011). У њој овај велики песник, кога потписници „Апела“ и сличних „дрезденских“ урадака вероватно сматрају српским националистом, топло пише о својој браћи по перу из бивше државе, међу којима их је и неколико из муслиманске средине.

У сећању на Скендера Куленовића, помиње тако и њихов заједнички боравак у Крушевцу, на свечаности поводом 600. годишњице Косовске битке: “ Од свега што се тамо збивало мени је заувек у уву остао глас Скендера Куленовића док је крај Његошеве бисте говорио „Стојанку“… То није глас ни лелек, већ нека библијска ломљава, тутањ и земљотрес, од чега се костреше власи и нагони суза“.

Из садашње перспективе, надреалан призор! Муслиман Куленовић, на свечаности поводом шест векова од Косовског боја, поред статуе великог владике који се данас, у Црној Гори ослобођеној од српске окупације, вероватно у гробу преврће, изговара стихове своје чувене песме посвећене болу непреболном једне српске мајке, јер тада је то била свака босанска мајка, док се данас само српским мајкама не признаје да су у последњем рату оплакивале синове.

Можете ли замислити Скендера Куленовића како потписује „Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“?

Скендер Куленовић

Није свакако случајно баш овај часни човек 1949. године спевао „Збор дервиша“, сатиричну поему против Резолуције Информбироа, с маштовитим илустрацијама Зуке Џумхура, а на наговарања да одустане од подршке аутору једне, од стране „другова“ забрањене и уништене антологије реско одговорио: „Што сам рекао, рекао сам“.

Своју белешку о Скендеру Ного је речито насловио „Бег је бег“.

Куд се дедоше такви бегови?

Бег овде значи Човек. Јер, и Џафер Куленовић беше од истога рода. Он би се данас, по свој прилици, боље сналазио…

Од Дрездена је прошао читав век, а од Скендеровог одласка у вечност мање од половине тога времена. Мора ли зло баш увек бити дуговечније и делотворније од добра, а мржња од љубави?


Аутор: Проф. др Дарко Танасковић

Извор: Све о Српској