ДР ЂОРЂЕ РАДИЋ (1839 – 1922) – ПОЉОПРИВРЕДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ И НАУЧНИК

ОД 23. СЕПТЕМБРА ДО 17. ОКТОБРА 2020. ГОДИНЕ

Аутори изложбе: Драган Драшковић  и Оливера Ћосовић
Oрганизација: Савез инжењера и техничара Србије и Академијски одбор за село САНУ

Др Ђорђе Радић (1839-1922), пољопривредни просветитељ и научник, први доктор пољопривредних наука код нас и почасни члан Српске Краљевске академије.

Он је био први Србин који је на Бечком универзитету положио докторат из филозофије с пољопривредном расправом. Име Ђорђа Радића је постало познато и потребно Србији, те га је Кнез Михаило Обреновић више пута позивао и ангажовао, први пут 1864. године.

Оснивањем Друштва за пољску привреду 1869. године, др Ђорђе Радић је дошао у Србију и тада започиње нови период његовог живота и рада. Знање које је стекао школовањем, као и практична знања стечена обиласцима и проучавањем пољопривредних достигнућа већине европских земаља (од 1862–1869. обишао је Аустрију, Чешку, Француску, Немачку, Италију, Швајцарску, Холандију и Белгију) стављено је у функцију просвећивања и напретка српског сељака.

О значају и доприносу др Ђорђа Радића у утемељењу српске пољопривреде најбоље говоре његова дела: преко 40 објављених књига и више од 500 објављених чланака, уредништво у листовима СељакТежакДомаћинЦветарство, затим чланство у 67 пољопривредних и културних друштава (од којих су три америчка).

Међу његовим бројним научним достигнућима можемо поменути хибридизацију кукуруза коју је започео пре него што је то учињено у САД-у, добијање разних сорти кукуруза и кромпира, као и нових врста поврћа. Заслужан је за производњу првог памука у Угарској, увођење племенитије расе стоке и извођење укрштања. Изводио је огледе са узгојем свилене бубе, а захваљујући њему су и набављене, за оно време, нове справе и алати – гвоздени плугови и вршалице са витлом. Радио је на оснивању пољопривредних школа у Пожаревцу, Даниловграду и Краљеву, обављао послове секретара у Српском пољопривредном друштву и сарађивао са свим релевантним именима пољопривредне науке у Европи и свету.

Такође, др Ђорђе Радић је био редовни члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске Краљевске академије.

 

Извор: САНУ

Непозната српска прошлост: Путокази у рукописима монаха са Синаја

Политички коректна наука није наука, већ инструмент за подупирање догме, неизбежан је утисак после читања књиге “Српска књижевна реч у својим првим столећима”, др Виктора Савића, научног сарадника Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ и доцента Катедре за српски језик с јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду. Његово дело упознаје нас са најстаријим српским рукописима писаним глагољицом и ћирилицом који су деценијама скривани иза неодређеног термина “старословенски”.

Виктор Савић

– До пре двадесетак година у српској науци као да није било смелости да се гласније изрекне мисао да је Маријино четворјеванђеље споменик са српскога подручја, а тиме би се одлучније закорачило у прошлост старију од 12. столећа. Остајало се на тврђењу да је то “старословенски споменик” можда “српске провенијенције”. Таквим ставом остваривана је “објективност” а заправо ништа више до “научна коректност” ограничена на културну ранотежу међу народима у контексту некадашње Југославије – каже др Савић.

Његова анализа најстаријих споменика српске књижевности открива нам непознату слику времена и простора на коме су ова дела настала. Као и првог познатог српског књижевника, монаха Димитрија и његову школу коју је основао у центру блискоисточног хришћанства, у Манастиру Свете Катарине на Синају, крајем 11. века.

У манастирским скривницама откривено је више од 20 српских рукописа. Први међу њима познати су још од половине 19. столећа, а последњи су пронађени 1975. године. Њима су се током целог 20. века бавили руски, грчки, амерички, чешки, бугарски, аустријски и други научници. Сви одреда су их сврстали у српску књижевност. Само је у Југославији српска баштина лебдела у сфери митова и легенди, а због политичке коректности називана је старословенском.

Такав однос је после распада Југославије дао прилику новокомпонованим државама и нацијама да присвајају најстарију српску баштину. Томе се тек у 21. веку супротставио др Савић и на међународној научној сцени успешно одбранио српски идентитет Грешног Димитрија са Синаја. Др Савић сада у књизи показује како је научним инструментима из древних рукописа могуће оживети писца који је крајем 11. века из Србије стигао до Синаја. Његов дијалект скривен у древној глагољици открива да Димитрије потиче из околине Звечана, а да се подвижавао и образовао у монашким пустињама географске области Македоније. Када су крсташи кренули у први поход у Свету земљу Димитрије им се прикључио, носећи књиге писане на српском и прибор за писање. Неким невероватним и опасним путевима стигао подно Синајске горе и оставио нам непроцењиву баштину. Димитрије Синаит је само једна од тема књиге која показује да наука није незанимљива и да могу да је разумеју лаици. Др Савић нам је, дајући широку слику почетака српске писмености, отворио нова питања која далеко превазилазе филологију.

МОЛИТВА ПРОТИВ ВУКОВА

ГЛАГОЉСКИ рукописи са Синаја које је превео др Савић откривају нам и проблеме које су мучиле средњовековног човека, који је тражио помоћ од Бога специфичним молитвама:

– Молитва о вуку да не улази у кошару: Господе Исусе Христе, Боже наш…. Боже, који си запечатио лавова уста за пророка Данила и за Теклу. Запечати и уста вучја и дивљих паса да не улазе у кошару, нити да искаспе брава овога Твојега слуге… Помилуј, Господе, ове домове и њихову стоку и дан и ноћ… Ниште и хроме сачувај и њихов иметак, молимо те, Господе, и децу…

 

Аутор: Борис Субашић

Извор: Вечерње новости

Речник САНУ, речник “српскохрватског књижевног и народног језика”

Србски културни центар Ћирилица - Београд

            Завршен је двадесети том речника сада по називу непостојећег језика сада непостојеће државе.

            Ако је језик једне државе, између осталог и једна од њених идентитетских одлика, поставља се питање чији идентитет представља ДАНАС српскохрватски језик.

            Не мора се ићи у дубље анализе настанка назива тог језика које ће показати да је српскохрватски био политичка одлука, а није занемарљив ни податак да је ту одлуку донело пет Хрвата, два Србина и један Словенац. Та два Србина су били Ђура Даничић и Вук Стефановић Караџић, чија биографија се у последње време упоптпуњује неславним делима.

            Како је настао, српскохрватски језик је и нестао, као политичко недоношче. Данас се третира као један од мртвих језика. Тако САНУ истрајава на званичном називу речника који одражава један мртав идентитет.

            Ако се позабавимо дефиницијом идентитета, према једној од њих „појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета између онога што је био некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек битиУ нашој причи Србија (или Срби) су тај појединац. С обзиром на чињеницу да је у Србији и ћирилица као идентитетско писмо српског народа на умору са својих око 12,5 % заступљености, можемо закључити да овај речник тачно дефинише и српски идентитет – Срби нису стекли осећање личног идентитета, јер би онда имали доживљај континуитета између онога што су били, што су данас и онога што замишљају да ће тек бити. А наша прошлост, садашњост и будућност, према овом речнику, су замрзнуте у једном политичком идентитету израженом  у мртвом језику.

            Да ли ће се нешто променити до 35. тома, колико је предвиђено за, милије ми је рећи незваничан назив – Речник САНУ?

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра

“Ћирилица” Београд


Прилог:

Речник САНУ

Пише: др Слободан Новокмет, Институт за српски језик САНУ

 

Речник је универзум сложен по алфабету.

Анатол Франс (1844‒1924)

Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (или Речник САНУ), као плод тимског рада ауторског колектива Института за српски језик, капитално је и монументално дело не само српске филологије већ и српске културе уопште, и једног дана биће, према обиму, међу највећим речницима у словенском свету. Он представља најкомплексније, најамбициозније и најзначајније достигнуће домаће лексикографије у претходном, али и у првим деценијама овог века, иако идеја за његов настанак потиче с краја 19. века. Наиме,  почеци израде Речника САНУ везани су за 1888. годину и посланицу Академији наука философских под називом „Српска краљевска академија и неговање језика српког”, коју је, поводом сто година од Вуковог рођења, написао и пред Академијом прочитао Стојан Новаковић. Новаковић, истакнути српски политичар, историчар и филолог, у Посланици истиче значај стварања речника савременог српског језика, пре свега у контексту језичке стандардизације, док његову израду везује за Српску академију наука, наводећи:

„Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.”

Конкретан рад на Речнику САНУ почиње основањем Лексикографског oдсека при Академији 1893. године (из кога је 1947. проистекао и Институт за српски језик), а важнa је и 1899. година, када је у складу са Новаковићевим замислима Момчило Иванић израдио „Упутство за купљење речи по народу”, којим су се књижевници, професори, свештеници и други припадници српске интелигенције позивали да Лексикографском oдсеку шаљу народне речи којих нема у постојећим речницима. На тај начин сакупљен је велики број збирки речи које су коришћење у изради Речника САНУ, као што су нпр. збирка речи Јована Јовановића Змаја из различитих крајева, а понајвише из Војводине (преко 8000 речи), збирка Андрије Јовићевића из Црне Горе, збирка речи и речник Владана Арсенијевића итд. У ексцерпирању грађе за Речник учествовали су, између осталих, и Стојан Новаковић, Јаша Продановић, Радоје Домановић, Јован Скерлић, Исидора Секулић и др., сакупивши грађу коју чини око 10 милиона листића са исписаним речима и њиховом употребом. Први том појавио се 1959. године, а засад последњи 2017. године.

Овај наш највећи једнојезични, описни речник, тзв. тезаурусног типа (thesauros – грч. благо, ризница, место за одлагање блага), садржаће, када рад на њему буде завршен, преко 35 томова и око пола милиона речи (одредница). Овај речник се издваја и због заиста богате и комплексне грађе, која обухвата примере књижевног и народног језика са целовитог простора штокавског наречја, у временском распону од стваралаштва Вука и Доситеја, па све до савременог доба. У Уводу првог тома академик Александар Белић, који је био први главни уредник Речника САНУ, каже да овај речник обухвата „традиционални књижевни и општекултурни језик тога времена и савремени разговорни језик културних кругова наших народа” (VII).

Најважнији извори за овај речник представљају штампана дела, из готово свих области културног живота, писана различитим функционалним стиловима. По речима А. Белића, на првом месту долази уметничка и народна књижевност (преко 50%), етнографија, историја, биографије, естетика и уметност, етика и морал, педагогија, религија, филозофске науке, географија, путописи, право, привреда, медицина, природне науке, математика, закони, финансије, војска, саобраћај, календари. Ексцерпирана је и грађа из 32 часописа од 350 различитих писаца, као и различити речници и енциклопедије, а у корпусу се нашао и лексички материјал из дела старе српске књижевности (српскословенски, рускословенски и славеносрпски језик). У његовој изради стигло се до лексике на слово /п/, тачније последња одредница у недавно објављеном XX тому јесте реч погдегод (а прва – петогодан). Све учесталијим радом на дигитализацији грађе, извора и других лексикографских ресурса који се користе у изради Речника САНУ, очекује се да се рад на преосталим томовима значајно убрза.

Литература:

Вуловић, Наташа, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић, „Реч више о Речнику САНУ”, Књижевност и језик, LV/1-2, Београд, 2008, стр. 171‒182.

Новокмет, Слободан, Маријана Богдановић, „Примена Речника САНУ у средњошколској настави српског језика и књижевности”, Књижевност и језик, LXII/1-2, Београд, 2015, стр. 173‒187.

Новаковић, Стојан, „Српска Краљевска Академија и неговање језика српског”, посланица Академији наука философских, прочитана на свечаном скупу академије, држаном 10. септембра 1888. у славу стогодишњице Вука Стеф. Караџића, Београд, Краљевско-српска државна штампарија, 1888.


Извор: Језикофил