Преиспитивање

                Кад је реч о образовању у Србији, сведоци смо низа промашаја нашег просветног система који је, у покушајима да копира у свему стране, најчешће западне узоре, десетковао генерације младих. Сетимо се само усмереног образовања, Болоње, инклузије…

                Школска лектира се такође „осавремењивала“, али често на уштрб класичних дела светске књижевности. Брига о образовној лектири младих је одскора  у САД усмерена и на расни и полни квантитет књижевника који се читају у школама. А све због бриге о осетљивости појединих групација ученика које се не проналазе у текстовима већински белих и мушких аутора.

                Ово ме подсећа на чувени избор књижевника из сваке југословенске републике – по „кључу“, из мог детињства. Ми смо то одавно напустили, можда и зато што више нисмо Југославија, али, ево нама из САД долазе нова сазнања. Мислила сам да за квалитет књижевног дела није битно да ли је његов аутор мушко или женско, или да ли је беле, црне или жуте расе.

              Мада, овако претерана брига за осећања мањинске групације у САД ми не слути на добро. Али, човек се учи док је жив. Ако преживи.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Преиспитивање класичне литературе у школи

Генерације средњошколаца прочитале су Шекспира и Хемингвеја у оквиру школске лектире, а Џин Дичис, професорка на Државном универзитету у Ајови, желела би да ученици преиспитају традиционално проучавање великих, класичних књижевних дела.

„Као прво, морамо размишљати о томе како наше дисциплине унапређују или ‘прећуткују’ одређене приче, и морамо учинити све да ученици наше подучавање виде као неутрално, без наметнутих порука. Потребно је да разговарамо о томе због чега се одређени текстови предају из године у годину“, рекла је професорка Дичис.

Већини ученика било је непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту
Већини ученика било је непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту

Професорка Дичис каже да та дела, без преиспитивања расе и рода аутора, могу искључити ученике који се не проналазе у тексту, и натерати их да сматрају да њихови гласови нису цењени. Одсуство оваквог преиспитивања такође доприноси да се искуства ученика из доминантних група сматрају „нормалним“.

Професорка Дичис због тога охрабрује наставнике да размотре идеологију у текстовима који се налазе на списку литературе, а да ученицима дају одређене „алате“ да испитају оно што читају.

У оквиру истраживања, она је провела одређено време у средњој школи држећи часове књижевности и показујући ученицима како да критички истраже књижевно дело.

Ученици су проучили студије, објављене у протеклих сто година, које се обично препоручују када је реч о изучавању појединих дела, затим националне и локалне стандарде за проучавање одређених текстова, као и локалне и државне курикулуме. Средња школа била је смештена у предграђу, на Средњем западу, а ученици су претежно били белци.

Треба створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива
Треба створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива
Њено истраживање је открило да су лекције ојачале свест ученика и препознавање порука моћи и опресије у класичној литератури. На крају студије, 77 одсто ученика – што је повећање за 27 одсто – препознало је политизовану природу предавања ових традиционалних текстова. Професорка Дичис каже да је већини ученика било непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту, а да су ученици друге боје коже показали већу свест о тим питањима.

Професорка је навела да „морамо створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива на своја образовна искуства и свет око себе“. Такође, важно је да се предавачи, који имају различита уверења и предрасуде, позабаве разним пристрасностима у настави.

„Сви смо политичка бића и, да ли то препознајете или не, увек подучавате из сопственог система веровања. Битно је препознати и разумети како наше идеје или уверења утичу на то како подучавамо.“


Извор: Сајенс дејли / РТС

Приредила: Весна Арсић