Професор из САД финансира бесплатне уџбенике за наше ђаке

Београђанин, некадашњи ђак Математичке гимназије, а данас један од водећих информатичара на планети, позвао је наставнике у Србији да пишу уџбенике чије ће издавање финансирати његова фондација „Алек Кавчић”, а затим их бесплатно објављивати на интернету

Александар Кавчић (Фото лична архива)

У току следеће године основци у Србији требало би да имају бесплатан приступ свим школским уџбеницима на интернету уколико се оствари замисао проф. др Александра Кавчића са Карнеги Мелон универзитета у Питсбургу, научног сарадника Математичког института САНУ.

Он је почетком године основао Фондацију „Алек Кавчић” и пре два месеца позвао овдашње наставнике да пишу уџбенике чије ће издавање финансирати, а затим их бесплатно објављивати на интернету. За „Политику” истиче да ће прве бесплатне школске књиге ђацима на интернету бити доступне почетком 2021, а да ће им читаве онлајн комплете за све предмете свих разреда основне школе поклонити до 1. септембра исте године.

Кавчић наводи да ће, рачунајући и уџбенике за стране језике, финансирати издавање више од сто наслова на којима, у доста случајева, раде и по два, три аутора којима ће платити хонораре. Открива да израда једног уџбеника кошта око 5.000 евра и да ће, уз додатне трошкове које има око издавања, на штампање свих школских књига за све разреде осмолетке уложити од пола милиона до милион евра.

– Толики је једнократни трошак који имају издавачи, а процењује се да тржиште уџбеника у Србији годишње вреди око сто милиона евра. И у томе је апсурд целе приче који показује колико се новца ту обрће и колико је израбљивање родитеља у свему овоме. То моја фондација покушава да спречи. А да не причам о чињеници да сваки нови уџбеник који штампају страни издавачи већ постоји у неком од облика јер нова издања припрема и државно предузеће Завод за уџбенике и наставна средства који прати све промене. То значи да су родитељи, као порески обвезници ове земље, већ једном платили издавање уџбеника које ради завод. Покушавам да исправим неправду да плаћају књиге и други пут, али не значи да ћу успети нешто да променим јер директори школа имају право да бирају уџбенике и питање је да ли ће изабрати бесплатна издања која ћу ја да понудим – истиче Кавчић.

Овим потезом, каже, жели да подари свим ђацима исте могућности за напредак и подржи развој српског образовања у коме види једину шансу за извлачење земље „из дубоке кризе” и довођење у стање да се носи са светском конкуренцијом.

– Оно што је Србији потребно је многоструко веће улагање у образовање, што је политички гледано неисплативо, јер изискује далеко више новца, а резултати се виде тек за око три деценије јер ће тада генерације у које се данас уложи својим радом моћи да допринесу друштвеном развоју. Али то је једини начин да постанемо оно што смо раније били и да наши људи уместо полупроизвода за светско тржиште праве готове производе који неупоредиво више вреде –  каже Кавчић.

Он наводи добар пример Италије која има десетак издавача, али се просветне власти на неколико година одлучују за само једног од њих који штампа јединствене уџбенике за целу земљу, а држава покрива трошкове израде школских књига оним издавачким кућама које су конкурисале, а нису изабране.

– Тако да се њима не може догодити да родитељи према избору школе купе деци један комплет уџбеника, а онда због зараде, ђаци слушају наставу на даљину организовану према књигама другог издавача – наглашава проф. Кавчић.

Иначе, он је један од водећих информатичара на планети, аутор осам патената из информационих технологија које је направио на Хардвард и Карнеги Мелон универзитету, на ком је и докторирао и где четири катедре, због заслуга, носе његово име. Овај Београђанин је 1986. године завршио Математичку гимназију у Србији, да би потом као један од најбољих ученика школе која носи титулу од националног значаја наставио школовање у Бохуму, где је дипломирао на Електротехничком факултету. Докторску дисертацију је одбранио на Карнеги Мелон универзитету, а сем на њему, предавао је и на Харварду и на Универзитету Хаваји.

Живи на релацији Остин – Тексас – Београд, а део новца којим је основао Фондацију „Алек Кавчић” добио је на основу рекордне судске одштете за крађу интелектуалне својине у сфери информационих технологија. У питању је проналазак, који је касније и развио у својој докторској дисертацији на Карнеги Мелон универзитету, који се од 2003. године користи за производњу свих чипова за читање са магнетских меморија на планети. Како објашњава за наш лист, мултинационална компанија „Марвел технолоџис” је његов патент незаконито користила у производњи чипова, а после седмогодишњег спора пресуђено је да њему и проф. др Жозеу Моури, његовом ментору на Карнеги Мелон универзитету, уплати 750 милиона долара.

– То је највећа одштета коју је неки универзитет добио за незаконито присвајање интелектуалне својине. Не бих да говорим о расподели те новчане суме, али део новца који је мени припао желим да, кроз рад фондације, искористим за развој Србије, у којој сам стекао основна знања – истиче Кавчић.

(Фото Математичка гимназија)

Рачунари за школе

Помоћ већ три године пружам Математичкој гимназији из које сам потекао, а која је имала застареле рачунаре, каже професор Кавчић.  – Како би најталентованији математичари у земљи добили најбољу технологију за рад, од 2019. их снабдевамо рачунарима последње генерације, а оне које смо им доделили у претходној години заједно са Математичком гимназијом шаљемо основним школама у Србији – каже наш саговорник. Тако је недавно донирао 20 нових рачунара ђацима из Улице краљице Наталије, а прошлогодишње од јуче прослеђују осмолеткама у Батајници, Новом Саду, Кикинди и Ваљеву.

 

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић

Извор: Политика

Пол Крејг Робертс: Не рекоше нам цену мултикултурализма

Кад нам либерални бели гоји и Јевреји наметнуше диверзитет и мултикултурализам, без да питају да ли се слажемо, не рекоше цену и колико ће то утицати на срозавање квалитета живота нас осталих.

Не рекоше да ће цена бити губитак јавне безбедности и јавног реда и мира, али зато Полицијска управа Минеаполиса, на пример, неки дан посаветова своје суграђане да “одустану од свог мобилног телефона и новчаника/торбице” ако им приступе пљачкаши и да се “не свађају и опиру криминалцу, урадите шта вам каже”.

У градовима и државама под контролом демократа, некажњивост коју званичници дароваше пљачкашима, који су палили читаве квартове и грабили све што су стигли из радњи и уреда, подстакла је велики пораст ионако набујалог криминала црнаца. Полиција, због ограничења која јој прописују демократе, каже нам да нам безбедност зависи од послушности криминалцима. Ако ови хоће кључеве аутомобила, дајте им их. У супротном, можете бити убијени.

Кад нам либерални бели гоји и Јевреји наметнуше диверзитет и мултикултурализам, не рекоше да ће нас то коштати наше историје. Научени да су неправедно тлачени од белих гоја као што смо ми, бели расисти које треба сломити, љубимци разноликости сада захтевају да поново напишемо своју историју. Та мода већ неко време влада на либералним универзитетима, а сада се у јавно образовање уноси преко “Пројекта 1619” што га је покренуо “Њујорк тајмс”.

Либерални бели гоји и Јевреји нам не споменуше ни додатни трошак: губитак поноса због достигнућа наше земље у одгајању толико различитих људи, тако да су небелци гоји данас свеприсутни у управама корпорација, као универзитетски предавачи и администратори, медијски пропагандисти, капетани полицијских снага и агресивно отворени чланови Конгреса, док „расистички белци“ нестају из јавности.

Либерални бели гоји и Јевреји нас не обавестише да се морамо одрећи споменика, подигнутих углавном белцима јер је наша држава била претежно белачка – па се монументи белачким супрематистима морају срушити, али не да бисмо удовољили већини америчког становништва, него шареној мултикулти мањини странаца, које либерални бели гоји и Јевреји доведоше да нам упропасте живот.

У чему се успева. Индоктринирани смо да делујемо против себе самих, мозгови су нам испрани, обрвани смо кривицом и превише емоционални и политички слаби да би ишта учинили у вези с тим.

Свет неће жалити због пада Америчке империје, која је била више хегемон него империја. Али, амерички бели гоји ће зажалити – због губитка сопствене безбедности, сопствених прихода, самопоштовања и што постадоше расељена лица у сопственој држави, а све због освајача имиграната које доведоше либерални бели гоји и Јевреји.

 

Аутор: Пол Крејг Робертс

Извор: We Were Not Told The Cost to Us of Multiculturalism и Ћирилизовано

Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу

Преиспитивање

                Кад је реч о образовању у Србији, сведоци смо низа промашаја нашег просветног система који је, у покушајима да копира у свему стране, најчешће западне узоре, десетковао генерације младих. Сетимо се само усмереног образовања, Болоње, инклузије…

                Школска лектира се такође „осавремењивала“, али често на уштрб класичних дела светске књижевности. Брига о образовној лектири младих је одскора  у САД усмерена и на расни и полни квантитет књижевника који се читају у школама. А све због бриге о осетљивости појединих групација ученика које се не проналазе у текстовима већински белих и мушких аутора.

                Ово ме подсећа на чувени избор књижевника из сваке југословенске републике – по „кључу“, из мог детињства. Ми смо то одавно напустили, можда и зато што више нисмо Југославија, али, ево нама из САД долазе нова сазнања. Мислила сам да за квалитет књижевног дела није битно да ли је његов аутор мушко или женско, или да ли је беле, црне или жуте расе.

              Мада, овако претерана брига за осећања мањинске групације у САД ми не слути на добро. Али, човек се учи док је жив. Ако преживи.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

Преиспитивање класичне литературе у школи

Генерације средњошколаца прочитале су Шекспира и Хемингвеја у оквиру школске лектире, а Џин Дичис, професорка на Државном универзитету у Ајови, желела би да ученици преиспитају традиционално проучавање великих, класичних књижевних дела.

„Као прво, морамо размишљати о томе како наше дисциплине унапређују или ‘прећуткују’ одређене приче, и морамо учинити све да ученици наше подучавање виде као неутрално, без наметнутих порука. Потребно је да разговарамо о томе због чега се одређени текстови предају из године у годину“, рекла је професорка Дичис.

Већини ученика било је непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту
Већини ученика било је непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту

Професорка Дичис каже да та дела, без преиспитивања расе и рода аутора, могу искључити ученике који се не проналазе у тексту, и натерати их да сматрају да њихови гласови нису цењени. Одсуство оваквог преиспитивања такође доприноси да се искуства ученика из доминантних група сматрају „нормалним“.

Професорка Дичис због тога охрабрује наставнике да размотре идеологију у текстовима који се налазе на списку литературе, а да ученицима дају одређене „алате“ да испитају оно што читају.

У оквиру истраживања, она је провела одређено време у средњој школи држећи часове књижевности и показујући ученицима како да критички истраже књижевно дело.

Ученици су проучили студије, објављене у протеклих сто година, које се обично препоручују када је реч о изучавању појединих дела, затим националне и локалне стандарде за проучавање одређених текстова, као и локалне и државне курикулуме. Средња школа била је смештена у предграђу, на Средњем западу, а ученици су претежно били белци.

Треба створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива
Треба створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива
Њено истраживање је открило да су лекције ојачале свест ученика и препознавање порука моћи и опресије у класичној литератури. На крају студије, 77 одсто ученика – што је повећање за 27 одсто – препознало је политизовану природу предавања ових традиционалних текстова. Професорка Дичис каже да је већини ученика било непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту, а да су ученици друге боје коже показали већу свест о тим питањима.

Професорка је навела да „морамо створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива на своја образовна искуства и свет око себе“. Такође, важно је да се предавачи, који имају различита уверења и предрасуде, позабаве разним пристрасностима у настави.

„Сви смо политичка бића и, да ли то препознајете или не, увек подучавате из сопственог система веровања. Битно је препознати и разумети како наше идеје или уверења утичу на то како подучавамо.“


Извор: Сајенс дејли / РТС

Приредила: Весна Арсић