Проф. др Рајна Драгићевић: Ирена Грицкат о части људског духа

Ове године навршава се деценија од смрти Ирене Грицкат, па је прилика подсетити се неких њених разматрања с којима су се читаоци упознавали управо на страницама „Политике”

Ирена Грицкат-Радуловић

Колико је уважавала своје читаоце и њихове духовне и интелектуалне потребе, „Политика” је показивала и тиме што је током целе друге половине 20. века повремено објављивала текстове академика Ирене Грицкат (1922–2009), српског лингвисте, лексикографа, семантичара, историчара српског језика. Колико јој је било стало до „Политике”, Ирена Грицкат је показивала тако што је писала за овај лист, делећи са читаоцима своја размишљања о науци као облику људског стваралаштва, утиске о прожимању науке и уметности, дилеме о значењима речи и проблемима њихове лексикографске обраде, тумачење диглосије у српском језику током средњег века.

Ове године навршава се деценија од смрти Ирене Грицкат, па је прилика подсетити се неких њених разматрања с којима су се читаоци упознавали управо на страницама нашег најстаријег дневног листа.

Данас, док свакодневно добијамо нове потврде о ниподаштавању и урушавању науке, старовременски полетно изгледа позив Ирене Грицкат упућен читаоцима давне 1976. године: „Погледајмо научни рад на један нешто мање конвенционалан начин. Размислимо о једној његовој димензији – не о практичној, нити моралној, него о оној која се може назвати уметничком.” Према науци треба отворити срце с истим узбуђењем као кад слушамо музику. Навела је, затим, два примера таквог узбуђења. Уочи Првог светског рата, три поларна истраживача из Скотове експедиције кренула су у петонедељну потрагу за јајима царских пингвина у периоду инкубације. Нека својства тих јаја требало је да им помогну у разумевању недостајуће карике између птица и гмизаваца. Узбуђење ових истраживача било је толико покретачко да су издржали надљудске напоре и, борећи се са поларним снегом и ледом, остварили свој циљ. Као и у другим својим текстовима у којима потенцира везу између различитих научних и уметничких дисциплина, Ирена Грицкат је здружила овај природњачки подухват са једним лингвистичким – Ђуро Даничић је, наиме, о везнику „а” у Речнику ЈАЗУ написао чак 29.000 речи. Петар Будмани је у истом речнику о везнику „да” написао 58.500 речи. „Мучан је био и тај ход, међу небројеним скупљеним на столу примерима за ’а’ и ’да’, као по снегу који мете и замеће.” На крају, ова ауторка наводи свој суд, толико потребан нама данас, оптерећеним преиспитивањем о смислу духовног рада: „На овом месту не треба питати коме је то потребно. Не знамо ни одговор на питање коме су потребне Моцартове 54 симфоније и још мноштво других композиција које никад неће умрети. И једно и друго је ваљда потребно због части људског духа.”

Замишљена над свесливеношћу и свеусловљеношћу духовног живота, Ирена Грицкат се у јуну 1991. године, упркос почетку распада наше бивше државе и свим дневним темама тога времена, са страница „Политике” оглашава текстом о сазвучју Николаја Велимировића и Ајнштајна. Иако су ходили раздалеким стазама, пише Ирена Грицкат, чини се као да су се нашли тамо, у најдаљим пределима, где све постаје и слутња и мудрост, јер истражитељи највиших ствари морају се додиривати. Обојица су размишљала о општој повезаности свега, па Николај Велимировић каже: „Кроз милијарду жица и конаца везана је свака ствар са Васионом.” Слично размишља и Ајнштајн: „И честица је средиште бескраја, и сваки објекат оваплоћује бесконачно време: објекат се само може дефинисати својом корелацијом са Свемиром.”

Ирена Грицкат је упознавала читаоце „Политике” с проблемима које је свакодневно решавала као лексикограф на Речнику САНУ. У два наврата (1991. и 2002. године), она обавештава о глаголу имати, чија су значења у Речнику распоређена у 15 основних тачака, са укупно 51 различитом дефиницијом. „Нестручњак би помислио да имати може значити само поседовати. Откуд се онда може рећи – он има туђе ципеле на ногама, или Његошево: Имам мртав паднут од смијеха.” Пита се Ирена Грицкат о односу између крпе од памука и крпе облака, стуба ватре и стуба од човека. Покушава да пробуди радозналост читалаца и поручује им: „Све је на овом свету занимљиво, само треба одмалена упућивати људско биће да широм отвара погледе. И још нешто: ваља сазнавати, сазнавати, па затим ревидирати сазнато и наново сазнавати.”


Аутор:

Проф. др Рајна Драгићевић, управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика