Заборављене речи српског језика

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика

Рајна Драгићевић (Фото лична архива)

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.

Немали значај у успостављању покиданих веза с нашом језичком прошлошћу има Матица српска, под чијим окриљем се израђује Речник славеносрпског језика. Матичини сарадници, историчари српског језика – Исидора Бјелаковић, Ирена Цветковић Теофиловић, Александар Милановић, Милена Зорић и Јелена Стошић – израдили су, 2017. године, Огледну свеску Речника славеносрпског језика, у којој су широј публици одшкринули врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и једне надахњујуће културолошке парадигме која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања.

Просветитељски дух славеносрпске епохе оличен је у великом броју апстрактних именица забележених у Речнику: „вниманије”, „воображеније”, „воспитаније”, „воспоминаније”, „воспријатије”, „движеније”, „двоумије”, „дејствије”, „достојаније”, „жестокосердије”, „зверонаравије”, „злополучије”, „знаније”, „изабраније”, „изјатије”, „почитаније”.

У заборав су отишле и многе речи са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: „безрасудан” (који без довољно размишљања доноси одлуке), „бешчеловечан” (нечовечан), „богатодаровит” (који је веома дарежљив), „велеречије” (красноречивост), „зверонаравије” (необузданост, окрутност, свирепост), „краснонаравије” (доброта, племенитост), „распутица” (место где се пут рачва, раскрсница), „самољубац” (егоиста), „храбодушије” (храброст).

Неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица „безделник” означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица „високоумије” није значила висок степен интелектуалних способности, већ „уображеност, надменост”. „Внутрење” није било каква унутрашњост, већ „људска природа, карактер”. Придев „времен” значио је привремен, пролазан; „дејствителан” – стваран, реалан, истински; „љубоименије” се односило на шкртост, тврдичлук; „могућство” на силу, моћ; „неистовство” на бес, јарост, љутину. Необична реч „паметозлобије” значила је „злопамћење”. Именица „прикљученије” многима је позната из наслова аутобиографског дела Доситеја Обрадовића, па се зна да не означава „прикључивање”, већ „догађај, дешавање”.

О задовољству и задовољствима с наслажденијем се могло писати богатим избором лексичких могућности: „угодије”, „удовољствије”, „благополучије”, „задовољство”, „наслажденије”, „сладост”, „сласт”, „сластољубије”, „прелестан”, „наслаждавати се”, „услаждавати се”.

Неким славенизмима били су именовани појмови за које данас не постоје именовања. Тако се повратак кући именовао речју „домувозврашченије”. Такође, требало је назвати особину онога који је достојан љубави, па је за то био задужен придев „љубведостојан”. Познавалац људске душе називао се „срцеведац”. И за чување тајни постојало је именовање – „тајносохраненије”.

Има славенизама толико тешких за изговор да се, вероватно, не би очували ни у другачијим друштвено-језичким околностима. С муком се изговара именица „јестествоиспитатељ” (природњак). Слично се може рећи и за именицу „корабљекрушеније” (бродолом). Замршено је за изговор и именовање за власника брода „корбљепритјажатељ”. Особина онога ко воли награде и подмићивање називала се „мздопремчивост”. Реч „неудобвразумитељно” значила је „неразумљиво, нејасно”, а придевом „притворноулагљив” карактерисала се неискрена особа.

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда.


Аутор: Рајна Драгићевић, редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика

Речник који одузима речи

Из „Речника сувишних речи” јасно је да је веза између језика и друштвене стварности толико јака да говорници понекад не успевају да разлуче речи од појмова који су њима именовани, па као главну сувишну реч српског језика издвајају „ријалити шоу”

Проф. др Рајна Драгићевић

Издефинисати, издоминирати, изигнорисати, изиницирати, изорганизовати, изреаговати, искоментарисати, искомуницирати, испаузирати, испозирати, испреговарати, испоштовати… Ове новокомпоноване творенице само су део збирке „сувишних речи” које је лингвиста и антрополог Гордана Ђерић прикупила путем анкете спроведене међу својим пријатељима и колегама, изворним говорницима српског језика, и објавила као „Речник сувишних речи”, у издању Књижарнице „Златно руно” и Института за европске студије. Испитаници су према сопственим критеријумима судили речима и на свој начин тумачили синтагму „сувишна реч”.

И баш у тој спонтаности, у изостанку лингвистичких теорија и крутих нормативистичких правила којима се лексика обично осматра и оцењује, лежи интригантност овог речника. Говорници, а не лингвисти, осуђивали су и протеривали по сопственим мерилима изабране речи, показујући притом наглашено узаврео однос према матерњем језику као према чувалишту сопственог идентитета, над којим имају право и које би да штите из све снаге. Тако, све већи број глагола с префиксом из- говорници погрдно називају „исизмима” и „из-новотаријама”, „фолкерско-фолирантским речима”, „школским примером испразности и накарадности језика”, „мафијашким језиком”, „новоговором” и немоћно откривају да их те речи „једноставно поражавају”.

Испитаници су с правом приметили и пораст броја глагола с префиксом од-, нарочито у језику спортских новинара: одреаговати, одрентирати, одризиковати, као и умножавање конструкције „за” плус инфинитив: за избегавати, за извести, за надокнадити, за обући, за очекивати, за поверовати. Речник показује колико нам сметају клишеи, поштапалице (значи, само да кажем), еуфемизми (бизнисмен за криминалца), плеоназми (врхунац кулминације), нове појаве исказане речима из енглеског језика (инфлуенсер, коучинг, пи-ар), хиперболе у новинским насловима (језиво упозорење, страховито важно, ужасно важно, ултрарадикално, шок цена), речи које су у уличарском дискурсу добиле нова значења (респект, комбинација, по дифолту).

Из „Речника сувишних речи” јасно је да је веза између језика и друштвене стварности толико јака да говорници понекад не успевају да разлуче речи од појмова који су њима именовани, па као главну сувишну реч српског језика издвајају „ријалити шоу”, наводећи више од двадесет образложења за свој избор: „најјефтинији ововремени опијум за народ”, „окупација баналношћу и простаклуком”, „колективна хипноза”, „воајеризам као национална дисциплина”, „такмичење у псовању и вређању”, „показатељ опште беспослености, испразног трошења времена, бежања од реалности; чист ескапизам”. У непожељне речи или изразе испитаници су укључили и ове (појмове и појаве, које не одвајају од назива): академске и културне елите, вишак историје, две Србије, демократски изборни процес, директне стране инвестиције, друштво једнаких шанси, еманципаторски потенцијал, естрадна уметница, испратити догађај, круна каријере, лака забава, људски ресурси, модна икона, политичка коректност, популизам, све од Цеце, спиновање јавности…

Остали речници сабирају речи, а овај их „одузима”, како каже др Гордана Ђерић у предговору. У осталим речницима обрађују се речи које су говорницима непознате, а овај садржи оне које су свима познате, врло учестале, али, из различитих разлога, одбојне говорницима. „Протеране речи” изазивају читаоце да размишљају о језику којим се служе и да пажљиво обликују свој језички израз. У овом речнику се суди речима, али нема једног судије и његовог субјективног увида, већ се у улози судије јавља колектив, па су изнесене информације заједничке, наше. И као што су нам свима познате речи које би испитаници удаљили из српског језика, тако су многима од нас блиски и разлози за њихово одбацивање јер разумемо улогу језика у механизмима и упориштима деловања симулакрума у којем живимо.

Речи забележене у овом речнику и реакције говорника на њих представљају фотографију наше стварности, замрзнуту слику данашњице, која ће омогућити и следећим генерацијама да истраже нашу садашњу језичку и друштвену стварност. И каква је она? Испитаници, често и несвесни тога, поручују да иза речи, конструкција и израза којима нас медији засипају о елити, улагањима, успесима, напредовању, иза мулти-, ултра- и нај-, иза слободне воље, слободних грађана, слободних медија, слободног тржишта – пуца празнина, изостанак садржаја и смисла. Већину речи које су предложене „за одстрел” у „Речнику сувишних речи” повезује нелагодност коју осећамо под теретом празнословља.


Аутор: Проф.  др Рајна Драгићевић, редовни професор Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Проф. др Рајна Драгићевић: Ирена Грицкат о части људског духа

Ове године навршава се деценија од смрти Ирене Грицкат, па је прилика подсетити се неких њених разматрања с којима су се читаоци упознавали управо на страницама „Политике”

Ирена Грицкат-Радуловић

Колико је уважавала своје читаоце и њихове духовне и интелектуалне потребе, „Политика” је показивала и тиме што је током целе друге половине 20. века повремено објављивала текстове академика Ирене Грицкат (1922–2009), српског лингвисте, лексикографа, семантичара, историчара српског језика. Колико јој је било стало до „Политике”, Ирена Грицкат је показивала тако што је писала за овај лист, делећи са читаоцима своја размишљања о науци као облику људског стваралаштва, утиске о прожимању науке и уметности, дилеме о значењима речи и проблемима њихове лексикографске обраде, тумачење диглосије у српском језику током средњег века.

Ове године навршава се деценија од смрти Ирене Грицкат, па је прилика подсетити се неких њених разматрања с којима су се читаоци упознавали управо на страницама нашег најстаријег дневног листа.

Данас, док свакодневно добијамо нове потврде о ниподаштавању и урушавању науке, старовременски полетно изгледа позив Ирене Грицкат упућен читаоцима давне 1976. године: „Погледајмо научни рад на један нешто мање конвенционалан начин. Размислимо о једној његовој димензији – не о практичној, нити моралној, него о оној која се може назвати уметничком.” Према науци треба отворити срце с истим узбуђењем као кад слушамо музику. Навела је, затим, два примера таквог узбуђења. Уочи Првог светског рата, три поларна истраживача из Скотове експедиције кренула су у петонедељну потрагу за јајима царских пингвина у периоду инкубације. Нека својства тих јаја требало је да им помогну у разумевању недостајуће карике између птица и гмизаваца. Узбуђење ових истраживача било је толико покретачко да су издржали надљудске напоре и, борећи се са поларним снегом и ледом, остварили свој циљ. Као и у другим својим текстовима у којима потенцира везу између различитих научних и уметничких дисциплина, Ирена Грицкат је здружила овај природњачки подухват са једним лингвистичким – Ђуро Даничић је, наиме, о везнику „а” у Речнику ЈАЗУ написао чак 29.000 речи. Петар Будмани је у истом речнику о везнику „да” написао 58.500 речи. „Мучан је био и тај ход, међу небројеним скупљеним на столу примерима за ’а’ и ’да’, као по снегу који мете и замеће.” На крају, ова ауторка наводи свој суд, толико потребан нама данас, оптерећеним преиспитивањем о смислу духовног рада: „На овом месту не треба питати коме је то потребно. Не знамо ни одговор на питање коме су потребне Моцартове 54 симфоније и још мноштво других композиција које никад неће умрети. И једно и друго је ваљда потребно због части људског духа.”

Замишљена над свесливеношћу и свеусловљеношћу духовног живота, Ирена Грицкат се у јуну 1991. године, упркос почетку распада наше бивше државе и свим дневним темама тога времена, са страница „Политике” оглашава текстом о сазвучју Николаја Велимировића и Ајнштајна. Иако су ходили раздалеким стазама, пише Ирена Грицкат, чини се као да су се нашли тамо, у најдаљим пределима, где све постаје и слутња и мудрост, јер истражитељи највиших ствари морају се додиривати. Обојица су размишљала о општој повезаности свега, па Николај Велимировић каже: „Кроз милијарду жица и конаца везана је свака ствар са Васионом.” Слично размишља и Ајнштајн: „И честица је средиште бескраја, и сваки објекат оваплоћује бесконачно време: објекат се само може дефинисати својом корелацијом са Свемиром.”

Ирена Грицкат је упознавала читаоце „Политике” с проблемима које је свакодневно решавала као лексикограф на Речнику САНУ. У два наврата (1991. и 2002. године), она обавештава о глаголу имати, чија су значења у Речнику распоређена у 15 основних тачака, са укупно 51 различитом дефиницијом. „Нестручњак би помислио да имати може значити само поседовати. Откуд се онда може рећи – он има туђе ципеле на ногама, или Његошево: Имам мртав паднут од смијеха.” Пита се Ирена Грицкат о односу између крпе од памука и крпе облака, стуба ватре и стуба од човека. Покушава да пробуди радозналост читалаца и поручује им: „Све је на овом свету занимљиво, само треба одмалена упућивати људско биће да широм отвара погледе. И још нешто: ваља сазнавати, сазнавати, па затим ревидирати сазнато и наново сазнавати.”


Аутор:

Проф. др Рајна Драгићевић, управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика