Рајна Драгићевић – Ћирилица и латиница су два културолошка модела

Србски културни центар „Ћирилица“ Београд преноси интервју са Рајном Драгићевић, професором Филолошког факултета у Београду објављен у недељном издању Вечерњих новости.

     У овом интервјуу она говори о српском језику, српском образовању и српској ћирилици – једном речју о стању у српској култури. Осећања су нам подељена – песимистичка због стања у нашој култури, али и оптимистичка, јер имамо још наде све док има професора као што је Рајна Драгићевић. А има их још таквих на Филолошком факултету, без обзира на немиле догађаје о којима се говори последњих месеци у вези са овом научном установом.

 

Весна Арсић


Рајна Драгићевић, проф. Филолошког факултета у Београду: Деца говоре језиком ријалитија и криминала

Фото Приватна архива

ЈЕЗИК прати стање духа народа који њиме говори, па се у нашем језику, нарочито у лексици, огледа својеврсни културни преврат изазван друштвеном збиљом у којој су се променили узори.

Језичка заједница почела је постепено да се оријентише у својим језичким идеалима на експресивни јавни језик средстава масовних информација, а не на језик најбољих писаца.

Некада је свима било важно да беспрекоран српски језик усвајају читајући књижевна дела, а данас се говорници одричу елитног у култури и језику у корист општенародног, неотесаног, ниског, агресивног.

Овако, др Рајна Драгићевић, професорка на катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду, одговара на питање – због чега је статус српског језика у нашем друштву на тако ниском новоу.

Колико нови начини комуникације и различите непримерене друштвене појаве угрожавају српски језик и општу културу говора, нарочито код омладине…

– Скоро све нове речи, које већ неколико година прикупљам из штампе, имају снажно пејоративно обележје, јер су настале за именовање појава које гледамо у грубој свакодневици ријалитија, уличног криминала и политичких обрачуна. Време антикултуре налаже рушење узора, норми и мере. Питање позајмљеница постало је споредно у односу на огроман број вулгаризама у јавној комуникацији, намерно кршење граматичке и правописне норме и свођење свих стилова на неформални, разговорни.

Однос према српском језику понајбоље се може видети у школи где ученици имају недопустиво мали број часова из овог предмета. Предлажете да му се у школама да натпредметни статус. Верујете ли да ће школски систем на то пристати?

– Школа се, нажалост, све више отуђује од ученика јер у друштву нема довољно слуха и храбрости за озбиљне реформе школског система. Преко потребне промене није лако спровести јер је озбиљан школски систем дужан да се истовремено креће у два смера – да негује традицију и концепт конзервативног образовања, али и да прати развој нових научних и технолошких достигнућа. За успешно спровођење оба та смера неопходно је појачати дечју пријемчивост за наставне садржаје, а услов да се то постигне јесте развијање њихових језичких способности. Ако деца не разумеју уџбенички текст или предавање свог наставника, а све више је таквих примера, нема те реформе која може дати добар резултат, а то значи да нема ни успешног образовања и, шире, напретка у свим областима. Зато је први корак сваке образовне реформе увођење натпредметног статуса српског језика као школског предмета.

Тај статус би омогућио увећање броја часова српског језика у школи, без потребе за нивелацијом са бројем часова других школских предмета. Овакав статус има настава руског језика као матерњег у руским школама и запажају се одлични резултати.

о Ћирилица код нас готово да изумире. Закон којим би се ова област регулисала годинама чами у фиоци. Шта би лингвисти, али и цело друштво требало да предузму?

– У оквиру надлежности Одбора за стандардизацију српског језика и других србистичких институција, србисти се предано залажу за законско уређење статуса ћирилице. Међутим, свесни смо чињенице да се проблем ћирилице не може решити само законом, јер однос између ћирилице и латинице има дубоку симболичку вредност у нашем, нажалост, подељеном друштву, у којем два писма не представљају предност, већ симболе два система вредности. Колика је психолошка и културолошка пукотина између заговорника ћирилице и латинице најбоље показују подаци из “Асоцијативног речника српског језика”. Асоцијације на речи “ћирилица” и “латиница” врло су острашћене и указују на два културолошка модела.

Прва помисао говорника на “ћирилицу” јесте: српско, православље, Ћирило и Методије, старо, традиција, буквар, Словени, Србин, црква, књига, слава, историја, јеванђеље и др., а асоцијације на реч “латиница” иду у супротном смеру: Запад, енглески, Рим, католици, ружно, туђе, страни језик итд. Очигледно је да судбина ћирилице зависи и зависиће од политичке опције на власти и њених следбеника, јер се опредељење за њу схвата као национална или анационална политичка оријентација.

СТИД ЗБОГ СКАНДАЛА

A ДУГОГОДИШЊИ сте професор Филолошког факултета, због чега је та установа доспела у жижу интересовања по скандалима и свађама?

– Стојан Новаковић је у белешкама о свом учитељу Ђури Даничићу написао да је свака његова поука “властитим делом потврђивана”. Назвао га је ненадмашним учитељом, који је “с уверењем потпуно и искрено силним своју дужност вршио тако да је безмало с пером у руци и издахнуо”. Ко има таквог учитеља тај има и снажне корене из којих ће се развити у чврсту, честиту личност, без обзира на пут који изабере.

Имајући у виду дешавања на Филолошком факултету, са стидом и страхом размишљам о томе какав пример дајемо својим студентима, какве им темеље изграђујемо и какву им поруку шаљемо док о нама, својим професорима, и свом факултету, истом оном на којем је предавао и Даничић, читају новинске чланке посвећене крађи, корупцији, преписивању и свакојаком неморалу.

Српски језик и ћирилица нарочито су угрожени у Црној Гори, одакле су званично протерани, иако највећи део народа говори српским језиком. Очекујете ли да ће нова црногорска власт да исправи ову грешку?

– Нова црногорска власт ће се суочити са нагомиланим економским и епидемиолошким проблемима, који ће јој, претпостављам, бити у првом плану, а у вези са српским језиком и ћирилицом очекујем да ће се промене одвијати споро и да ће још дуго бити више симболичке него суштинске. Ипак, дужни смо да покажемо више разумевања према својим црногорским сународницима и мање нестрпљивости. Треба да подржимо и поздравимо сваки напор који се у црногорској политици чини да би се заштитио српски језик. Примећујем да моје колеге србисти из Црне Горе с оптимизмом гледају на будућност и верују да ће доста тога моћи да се промени у вези са статусом српског језика и ћирилице, чак и без промене Устава. Надам се да ће се нова влада с њима консултовати и послушати њихове предлоге.

Корона ће, кажу стручњаци, оставити велике последице у свим областима живота? Као професор, шта мислите какве ће последице оставити на образовање?

– Тек ћемо осетити да је образовање највећа жртва короне. Нема правог школовања без физичке близине учитеља и ученика у учионици. Предавање није само преношење чињеница, већ најдубља размена видљивог и невидљивог, вербалног и невербалног, рационог и емоционалног. Предавања на даљину јесу само привид образовања.

 Како сте ви провели време у коме је корона оковала све нас?

– Као и друге тешке ситуације, време короне подносим тако што се штитим радом. Управо излази из штампе моја нова књига “Граматика у огледалу семантике”, у издању “Чигоја штампе”. Савез славистичких друштава Србије објавио је зборник радова Ирене Грицкат, који сам приредила са жељом да оживим сећање на ову изузетну научницу. Са групом колега, написала сам колективну монографију о западнословенским – јужнословенским језичким, књижевним и културним везама. Ту књигу објављује Универзитет у Варшави и послужиће као приручник пољским студентима србистике. Многи не рачунају ову годину у својим биографијама, а ја сам је дубоко проживела, управо бежећи од ње.


Аутор: Љиљана Бегенишић

Извор: Новости

Заборављене речи српског језика

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика

Рајна Драгићевић (Фото лична архива)

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.

Немали значај у успостављању покиданих веза с нашом језичком прошлошћу има Матица српска, под чијим окриљем се израђује Речник славеносрпског језика. Матичини сарадници, историчари српског језика – Исидора Бјелаковић, Ирена Цветковић Теофиловић, Александар Милановић, Милена Зорић и Јелена Стошић – израдили су, 2017. године, Огледну свеску Речника славеносрпског језика, у којој су широј публици одшкринули врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и једне надахњујуће културолошке парадигме која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања.

Просветитељски дух славеносрпске епохе оличен је у великом броју апстрактних именица забележених у Речнику: „вниманије”, „воображеније”, „воспитаније”, „воспоминаније”, „воспријатије”, „движеније”, „двоумије”, „дејствије”, „достојаније”, „жестокосердије”, „зверонаравије”, „злополучије”, „знаније”, „изабраније”, „изјатије”, „почитаније”.

У заборав су отишле и многе речи са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: „безрасудан” (који без довољно размишљања доноси одлуке), „бешчеловечан” (нечовечан), „богатодаровит” (који је веома дарежљив), „велеречије” (красноречивост), „зверонаравије” (необузданост, окрутност, свирепост), „краснонаравије” (доброта, племенитост), „распутица” (место где се пут рачва, раскрсница), „самољубац” (егоиста), „храбодушије” (храброст).

Неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица „безделник” означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица „високоумије” није значила висок степен интелектуалних способности, већ „уображеност, надменост”. „Внутрење” није било каква унутрашњост, већ „људска природа, карактер”. Придев „времен” значио је привремен, пролазан; „дејствителан” – стваран, реалан, истински; „љубоименије” се односило на шкртост, тврдичлук; „могућство” на силу, моћ; „неистовство” на бес, јарост, љутину. Необична реч „паметозлобије” значила је „злопамћење”. Именица „прикљученије” многима је позната из наслова аутобиографског дела Доситеја Обрадовића, па се зна да не означава „прикључивање”, већ „догађај, дешавање”.

О задовољству и задовољствима с наслажденијем се могло писати богатим избором лексичких могућности: „угодије”, „удовољствије”, „благополучије”, „задовољство”, „наслажденије”, „сладост”, „сласт”, „сластољубије”, „прелестан”, „наслаждавати се”, „услаждавати се”.

Неким славенизмима били су именовани појмови за које данас не постоје именовања. Тако се повратак кући именовао речју „домувозврашченије”. Такође, требало је назвати особину онога који је достојан љубави, па је за то био задужен придев „љубведостојан”. Познавалац људске душе називао се „срцеведац”. И за чување тајни постојало је именовање – „тајносохраненије”.

Има славенизама толико тешких за изговор да се, вероватно, не би очували ни у другачијим друштвено-језичким околностима. С муком се изговара именица „јестествоиспитатељ” (природњак). Слично се може рећи и за именицу „корабљекрушеније” (бродолом). Замршено је за изговор и именовање за власника брода „корбљепритјажатељ”. Особина онога ко воли награде и подмићивање називала се „мздопремчивост”. Реч „неудобвразумитељно” значила је „неразумљиво, нејасно”, а придевом „притворноулагљив” карактерисала се неискрена особа.

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда.


Аутор: Рајна Драгићевић, редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика

Речник који одузима речи

Из „Речника сувишних речи” јасно је да је веза између језика и друштвене стварности толико јака да говорници понекад не успевају да разлуче речи од појмова који су њима именовани, па као главну сувишну реч српског језика издвајају „ријалити шоу”

Проф. др Рајна Драгићевић

Издефинисати, издоминирати, изигнорисати, изиницирати, изорганизовати, изреаговати, искоментарисати, искомуницирати, испаузирати, испозирати, испреговарати, испоштовати… Ове новокомпоноване творенице само су део збирке „сувишних речи” које је лингвиста и антрополог Гордана Ђерић прикупила путем анкете спроведене међу својим пријатељима и колегама, изворним говорницима српског језика, и објавила као „Речник сувишних речи”, у издању Књижарнице „Златно руно” и Института за европске студије. Испитаници су према сопственим критеријумима судили речима и на свој начин тумачили синтагму „сувишна реч”.

И баш у тој спонтаности, у изостанку лингвистичких теорија и крутих нормативистичких правила којима се лексика обично осматра и оцењује, лежи интригантност овог речника. Говорници, а не лингвисти, осуђивали су и протеривали по сопственим мерилима изабране речи, показујући притом наглашено узаврео однос према матерњем језику као према чувалишту сопственог идентитета, над којим имају право и које би да штите из све снаге. Тако, све већи број глагола с префиксом из- говорници погрдно називају „исизмима” и „из-новотаријама”, „фолкерско-фолирантским речима”, „школским примером испразности и накарадности језика”, „мафијашким језиком”, „новоговором” и немоћно откривају да их те речи „једноставно поражавају”.

Испитаници су с правом приметили и пораст броја глагола с префиксом од-, нарочито у језику спортских новинара: одреаговати, одрентирати, одризиковати, као и умножавање конструкције „за” плус инфинитив: за избегавати, за извести, за надокнадити, за обући, за очекивати, за поверовати. Речник показује колико нам сметају клишеи, поштапалице (значи, само да кажем), еуфемизми (бизнисмен за криминалца), плеоназми (врхунац кулминације), нове појаве исказане речима из енглеског језика (инфлуенсер, коучинг, пи-ар), хиперболе у новинским насловима (језиво упозорење, страховито важно, ужасно важно, ултрарадикално, шок цена), речи које су у уличарском дискурсу добиле нова значења (респект, комбинација, по дифолту).

Из „Речника сувишних речи” јасно је да је веза између језика и друштвене стварности толико јака да говорници понекад не успевају да разлуче речи од појмова који су њима именовани, па као главну сувишну реч српског језика издвајају „ријалити шоу”, наводећи више од двадесет образложења за свој избор: „најјефтинији ововремени опијум за народ”, „окупација баналношћу и простаклуком”, „колективна хипноза”, „воајеризам као национална дисциплина”, „такмичење у псовању и вређању”, „показатељ опште беспослености, испразног трошења времена, бежања од реалности; чист ескапизам”. У непожељне речи или изразе испитаници су укључили и ове (појмове и појаве, које не одвајају од назива): академске и културне елите, вишак историје, две Србије, демократски изборни процес, директне стране инвестиције, друштво једнаких шанси, еманципаторски потенцијал, естрадна уметница, испратити догађај, круна каријере, лака забава, људски ресурси, модна икона, политичка коректност, популизам, све од Цеце, спиновање јавности…

Остали речници сабирају речи, а овај их „одузима”, како каже др Гордана Ђерић у предговору. У осталим речницима обрађују се речи које су говорницима непознате, а овај садржи оне које су свима познате, врло учестале, али, из различитих разлога, одбојне говорницима. „Протеране речи” изазивају читаоце да размишљају о језику којим се служе и да пажљиво обликују свој језички израз. У овом речнику се суди речима, али нема једног судије и његовог субјективног увида, већ се у улози судије јавља колектив, па су изнесене информације заједничке, наше. И као што су нам свима познате речи које би испитаници удаљили из српског језика, тако су многима од нас блиски и разлози за њихово одбацивање јер разумемо улогу језика у механизмима и упориштима деловања симулакрума у којем живимо.

Речи забележене у овом речнику и реакције говорника на њих представљају фотографију наше стварности, замрзнуту слику данашњице, која ће омогућити и следећим генерацијама да истраже нашу садашњу језичку и друштвену стварност. И каква је она? Испитаници, често и несвесни тога, поручују да иза речи, конструкција и израза којима нас медији засипају о елити, улагањима, успесима, напредовању, иза мулти-, ултра- и нај-, иза слободне воље, слободних грађана, слободних медија, слободног тржишта – пуца празнина, изостанак садржаја и смисла. Већину речи које су предложене „за одстрел” у „Речнику сувишних речи” повезује нелагодност коју осећамо под теретом празнословља.


Аутор: Проф.  др Рајна Драгићевић, редовни професор Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду