Четворојевађеље манастира Студеница изложено у галерији САНУ. Брутална претензија Софије: Сад тврде да је и српски језик — бугарски!? /видео/

У памфлету „О званичном језику у Републици Северној Македонији“, који је издала Бугарска академија почетком маја, нема ни трага од науке, већ се ради о политиканству.

Шокирани закључцима памфлета из Српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља, апеловали су на стручну јавност у Србији да реагује, јер бугарски академици тврде да се бугарским језиком говори на простору од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиње и Охрида.

„Бугарска академија наука је издала ’књигу‘ — политички памфлет… у којој се налази директна и брутална претензија на српски језички, а тиме и национални, историјски и културни простор“, стоји у апелу СПОНА.

Апел који су представници српског народа упутили из Северне Македоније, био је повод да о претензијама бугарске државе на српски и македонски културно-језички, историјски и национални простор разговарамо са лингвистом, некадашњим директором Института за српски језик САНУ и потпредседником Академије наука Републике Српске Слободаном Реметићем и Милутином Станчићем, оснивачем Српског културно-информативног центра СПОНА.

У памфлету „О званичном језику у Републици Северној Македонији“, који је издала Бугарска академија почетком маја, нема ни трага од науке, већ се ради о политиканству.

Шокирани закључцима памфлета из Српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља, апеловали су на стручну јавност у Србији да реагује, јер бугарски академици тврде да се бугарским језиком говори на простору од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиње и Охрида.

„Бугарска академија наука је издала ’књигу‘ — политички памфлет… у којој се налази директна и брутална претензија на српски језички, а тиме и национални, историјски и културни простор“, стоји у апелу СПОНА.

Апел који су представници српског народа упутили из Северне Македоније, био је повод да о претензијама бугарске државе на српски и македонски културно-језички, историјски и национални простор разговарамо са лингвистом, некадашњим директором Института за српски језик САНУ и потпредседником Академије наука Републике Српске Слободаном Реметићем и Милутином Станчићем, оснивачем Српског културно-информативног центра СПОНА.

Прагматична бугарофилија

Иако је у Србији апел СПОНА имао доста одјека, у Северној Македонији и апел, али и памфлет бугарских академика прошли су готово незапажено, јер је, како Станчић објашњава, стање у јужном српском суседу оптерећено темама попут предстојећих избора и уласка земље у НАТО.

„Ови реметилачки фактори и овај интензивни атак бугарске стране у Македонији делује и помало успављујуће, јер су такве претензије, и у вези са језиком, и у вези са црквом, проткане обећањима за улазак у ЕУ и НАТО, за благостање. Тако да ове појаве, које се тичу и угрожавања македонског језика и идентитета, пролазе некако неометано и под плаштом нових ’благодатних околности‘“, каже Станчић.

У македонском друштвено-политичком миљеу према оваквим питањима постоји нешто што наш саговорник назива прагматичним односом. Поједини припадници друштвене и политичке елите у Северној Македонији, који су били пројугословенски опредељени, данас заговарају бугарофилска осећања. Да је Србија чланица ЕУ и њихов став био би просрпски, сматра наш саговорник.

Он подсећа да су Бугари на територији данашње Северне Македоније чинили страховите злочине, којима су покушали да сатру српску и македонску традицију. Кампања сатирања српских трагова у Македонији, према његовим речима, траје и данас. Бугарски злочини у прошлости се не виде и заговара се „нова реалност“ која не одговара истини.

„Они који заговарају бугарштину и бугаризацију, славе крсну славу, а знамо да је слава у православном свету обичај само код Срба. Затим, сваке године имате здушну кампању за сатирање обичаја налагања бадњака или уношења сламе у кућу“, каже Станчић.

Ситуација од пре сто година пресликана је на почетку XXI века. Свако дете у Бугарској научено је да је Македонија бугарска земља, иако то није истина. Из Бугарске стално долазе екскурзије, иако не постоји ниједан писани траг да је Северна Македонија икада била Бугарска, закључује наш саговорник.

Присвајање српских дијалеката

У време када је наука имала дигнитет, бугарски лингвисти су прихватали македонску посебност и македонску баштину, објашњава Слободан Реметић. Тако је радио највећи бугарски дијалектолог Стојко Стојков, који је 1954. издао атлас бугарских дијалеката, у коме нису прелажене границе Србије и Македоније.

Стојков је код прелазних говора између српског и бугарског предложио поделу према националном осећању — тамо где се људи осећају Србима, да се ради о српском, а тамо где се осећају Бугарима, да се ради о бугарском језику.

Међутим, средином осамдесетих година променили су политику и због негирања македонског језика и 1984. су изашли из међународних пројеката.

„Две године касније, Бугарска академија наука издаје атлас бугарског говора Босилеграда и Димитровграда и прешли су у Понишавље и Пирот. Године 2001. излази нови том атласа, у који улазе сви говори Македоније, Егејске Македоније, призренско-тимочка зона, али стају на границама покрајине Косово и Метохија“, каже Реметић.

Реметић признаје да је као научник разоружан када се говори о најновијем бугарском памфлету, управо зато што су бугарски лингвисти направили неприродну поделу између призренског дијалекта и других дијалеката који су настали на основу њега. Из тога се види да се ради о политиканству.

„Код овога својатања има потпуно апсурдних ствари. Они говоре о Копаонику! Тамо се, између осталог, чува прасловенски акценат. Смешно је посебно стати на граници Косова и Метохије, разоружава вас као научника. Ту стаје свако размишљање“, каже он.

Овде се ради о политичком пројекту, јер је, додаје он, језичка политика део опште политике.

„Не присвајају они случајно дијалекатски комплекс. Дијалекти, народни говори, чувају етнички, језички и национални идентитет свакога народа, па и српског, и македонског, и бугарског, и турског, и енглеског. Ту је све јасно и прозирно“, објашњава Реметић.

Књижевни језик је, према речима нашег саговорника, ствар конвенције, договора, док су дијалекти темељи нације, народни говори чувари су идентитета и континуитета.

Извор:СпутњикРусија

 

ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА ИЗ 2010. И МИШЉЕЊА О ЊЕМУ

Евелина Грозданова[1]

Пловдивски университет „Паисий Хилендарски“

Филологически факултет

ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА ИЗ 2010. И МИШЉЕЊА О ЊЕМУ

Циљ овог реферата је приказати последњи Правопис српскога језика кроз различита мишљења исказана о њему. С тим у вези наш основни задатак био је прегледати различита стручна издања, дневну штампу, интернет како бисмо сакупили мњења образованих говорника српског књижевног језика, укључујући наравно и стручњаке за језик. У раду се скреће пажња на нова правила која уноси измењено издање Правописа, те став ауторског колектива.

Кључне речи: правопис, правопис српског језика

Појава Правописа и новине које уводи

У октобру 2010. одштампано је измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске. Ово ново издање Правописа српскога језика из 1993. (и у поновљеним издањима 1994. и 2002. године) приредила је група састављена од лингвиста из три редакторска центра и две државе – Србија и Црна Гора: Мато Пижурица (главни редактор, Нови Сад), Милорад Дешић и Живојин Станојчић (Београд), те водећи црногорски лингвиста Бранислав Остојић. Ово је пројекат Матице српске у организацији Одбора за стандардизацију српског језика.

Као главне одлике актуелног Правописа Матице српске редактори наводе следеће:

 • прекомпонован (у редоследу поглавља вратио се белићевској традицији),

• изостављени су прилози који не спадају у правописну проблематику,

• текст је скраћен, темељно прерађен и престилизован, ослобођен је позивања на Правопис српскохрватскога језика двеју матица из 1960. године и свих релација према хрватској стандардизацији,

• уведене су ограничене новине у скоро свим поглављима,

• написан је готово нов текст о интерпункцији, потпунији и инструктивнији,

• одељак о транскрипцији допуњен скандинавским језицима, замењен је текст о писању имена из енглеског језика, а ретуширан је и проширен део о француском и незнатно о словенским језицима,

• речник уз правопис је допуњен и то, пре свега, пописом примена правописних правила актуелном грађом.

Као најважније за широку употребу истиче се то што је уведено знатно више инструктивних детаља и илустрација којима се подржава разноврснија функционална писменост.

Писање великих слова је у великој мери уједначено. Мато Пижурица, један од редактора, каже да је отклоњена збрка у писању назива улица, те ће се реч улица посматрати увек као саставни део назива и писати великим почетним словом: Улица бродараца, Улица Димитрија Туцовића, Улица Жоржа Клемансоа. „Искључили смо наопаки критеријум по коме постоје “велике” и “мале” револуције. Ко може да процени да је Октобарска револуција велика, па је треба писати великим словом, а Кинеска мала, па јој припада мало почетно слово. Сада се све револуције пишу великим словом и Октобарска, и Кинеска, и Југословенска, и Алжирска… Слично је и у писању историјских административних јединица. Било је Зворничка нахија, али нахија Зворник – сада је Нахија Зворник”– наводи примере М. Пижурица (Граф 2010). Од сада ће се и атрибут свети писати увек великим словом уз имена светаца, као и почетна слова имена цркава и храмова: Свети Сава, Храм Светог Саве, Црква Успења.

Спојено и одвојено писање речи је најосетљивије за ауторе Правописа, јер је малим захватима лако добити посве нове речи, пореметити словни поредак у речницима. Ова област је запуштена, стихијно је решавана, а грађа је нарасла продором страних речи, признаје Пижурица. У напору да се успостави унутрашња логика настало је основно правило: спој речи које могу да стоје и самостално пише се са цртицом (радио-драма, ауто-превозник, ауто-делови, ауто-механичар, фото-репортер, ауто-пут, ауто-школа), а ако једна од речи није самостална онда се пишу састављено (аутострада). Међутим, ауто у речи аутобиографија, у смислу лично, није самостална и та сложеница се пише без цртице. Промена има у вези са спојеним и одвојеним писањем речи. На пример, до сада удвојена женска презимена писана су са цртицом: Марија Поповић-Павловић. По најновијем издању Правописа ова презимена се пишу засебно и без цртице: Марија Поповић Павловић. „Увидело се да нема потребе разликовати женска двострука, а понекад и трострука презимена од мушких, истина ређих таквих презимена. Овим се поједностављује писање удвојених презимена у документима и не морају се стављати две цртице при преношењу једног презимена у следећи ред – објашњава други редактор Милорад Дешић. Он скреће пажњу и на то да се неки предлошки спојеви сада пишу састављено: довиђења, доврага, укоштац, али остаје до слушања и до гледања јер није толико често у употреби.

Нови Правопис доноси измене и у терминологији. Напр. усвојен је интерпункцијски термин запета уместо ранијег дублета запета / зарез. Запета је стари српски термин, а зарез преузет од Хрвата, подсећа Дешић.

Реакције које изазива ново издање Правописа

Реакције које изазива ново издање Правописа су у већини позитивне, а судећи да се ретуширано издање Правописа ишчекивало пуних шест година, догађај је и више него велики. Већина лингвиста хвали и топло препоручује приручник.

Тако на пример сам председник Матице српске академик Чедомир Попов изјавио је на промоцији приручника да је Правопис српског језика, у издању Ма- Евелина Грозданова 475 тице српске, до сада најсавршенији српски правопис, а та књига је закон кога се сваки писмени Србин мора придржавати.

У посебном осврту за часопис НИН Срето Танасић, директор Института за српски језик, истиче као главна врлина новог издања смањен број правила, као и чињеница да је ослобођен сувишних текстова и коментара који су у Правопису из 1993. године више личили на научне расправе из граматике и историје језика. „Правопис је тиме постао приступачнији јавности. Поглавља су сложена боље и логичније, текст употпуњен, скраћен, прерађен и престилизован“ (Граф 2010).

Истиче се да, поред свих предности, нови Правопис није лишен ни мана. Поједини му замерају да су одређена поглавља и даље предугачка – правило о запети простире се на преко двадесет страна. Ситни пропусти уочљиви су у речнику, који не прати у свим случајевима довољно правила. На пример, одредница „доврага“ је у речнику написана састављено, а под одредницом враг „до врага“ је написано одвојено. Можда су и правила писања великог слова могла бити још једноставнија. На страницама истог часописа Иван Клајн, један од рецензената, констатује да се могло и мање нормирати, да се каже да то није битно, јер велико слово је само једна конвенција. У већини европских језика аутор сам може да пише великим или малим словом реч ако сматра да тако треба. Једини већи пропуст ретушираног Правописа по њему је неакцентован речник. Правопис из 1960. имао је 70.000 одредница и све су биле акцентоване.

Милорад Дешић на то одговара следећим речима: „Уско гледано акценат не припада правопису, али према традицији правопис служи као језички саветник и на једном месту читалац треба да добије више информација. А ми смо каснили са издавањем Правописа првенствено зато што је то тешка материја, а и није било довољно сарадње међу члановима групе која је на њему радила. Да је било сарадње међу редакторима, можда би било и мање пропуста и можда би се неки избегли. Он чврсто обећава да ће у свом школском издању правописа додатно поједноставити правила и акцентовати речник.

Језички стручњаци који последњих година упозоравају на угрожавање српске ћирилице траже објашњења и Правопис оцењују чак неуставним због тзв. двоазбучја. Иако и сам сматра да је ћирилица озбиљно угрожено писмо, професор Пижурица тврди да није на редакторима Правописа Матице Српске да је „штите“, јер употреба писма није лингвистичко већ државно питање које мора бити регулисано законом (Лубардић 2010).

У изјави за “Блиц” Милан Шипка истиче: „На први поглед има побољшања, такође рекао бих да има више скраћивања, прекомпозиција и сличног, него новина. Шездесетих смо имали праксу да се правописима бави правописна комисија поштујући одређену процедуру, касније смо прешли на ауторске правописе. И овај правопис је мишљење групе аутора. Мислим да правопис мора проћи кроз јавну дискусију пре него што постане норма, кроз сучељавање мишљења се искристалишу ствари, а онда озваничи норма. Али, пракса ће најбоље одредити ствари, усвојиће оно што ваља, а неће оно што није добро” (Њезић 2010). М. Шишка обраћа већу пажњу на измењено издање Правописа у трећој књизи својих Стандарднојезичких преиспитивања (Шипка 2011), али овде се на томе нећемо задржавати јер је то рад који заслужује да буде разматран посебно.

У свом тексту о измењеном издању Правописа Милош Ковачевић (Ковачевић, 2011) истиче да иако је ово издање боље од претходног из 1993., мора се још (по)радити на његовом тексту. Док разматра текст Правописа, он прати три принципа која је Луис Хјелмслев издвојио за разраду емпириjског начела нау- 476 чности – према првом принципу опис не сме бити контрадикторан, према другом – опис мора бити потпун и према трећем – опис мора бити једноставан и јасан. На страницама Правописа Ковачевић запажа велики број противуречности. То се види код правописних правила у тексту и у речнику, поново се даје као пример израз доврага и његово спојено писање, док се у речнику (стр. 283) под одредницом враг прописује “одвојено писање предлога у устаљеним изразима до врага”. Несагласност постоји и у правилима о употреби запете. Ковачевић сматра да овакви пропусти, који нису усамљени, морају бити отклоњени из правописа, јер они не само доводе у забуну његове кориснике него једноставно доводе у питање смисленост постављених правила и наставља да се противуречношћу могу сматрати и случајеви лоше формулисаних правила.

Аутор наводи правило о великом слову датом у т. 60. и 61, где се у т. 60. каже да се „великим словом пишу устаљена имена историјских догађаја – ратова, буна и устанака, битака и ратних фронтова, револуција, закључених пактова, мирова и споразума и сл.“, па се као „устаљени“ препоручују само називи битака и бојева са посесивним придјевом: Косовска битка, Бородинска битка, док се за писања типа бој на Мишару, битка на Косову и сл. препоручује у т. 61. писање малим словом, јер су такви називи „дати описно и слободније стилизовани, непрецизно идентификовани”.

Поред свих контрадикторности у тексту, Ковачевић наглашава да ни комбинација између друга два принципа – потпуност описа и једноставност описа, није сасвим успешна. Правописни наручници су намењени ширем кругу корисника различитог језичког знања и због тога правила у њима морају бити јасно формулисана, а текст и примери морају бити разумљиви. А да то није тако у Правопису најбоље се може видети у поглављу о спојеном и одвојеном писању речи. Научник поново наглашава да “правопис би требало само да садржи правила, општа специфична, изузимајућа, а никако да буде научна расправа о питањима која се нормирају. Правопис не сме да улази у историјат питања, у изношење дилема које је правописац имао приликом формулисања правила, да даје правопишчеве ограде од властитог текста, или пак негацију критеријума које сам наводи и сл. А свега тога, на жалост, има у поглављу о спојеном и одвојеном писању ријечи”.

Реакције у интернетском простору

А какво је мишљење обичних људи, можемо закључити по речима новинарке Миље Лукић о новом издању Правописа (Лукић 2012). Она пише да ће га запамтити по цртицама, као да је српски језик првак света по броју полусложеница, а закључује да ће за десетак година осванути нови правопис и да ће се у њему наћи тушта и тма недоумица, чисто да се не изневери традиција. Зашто просто кад може и компликовано?

Закључак

Ново издање Правописа боље се прихвата од стране лингвиста и образованих људи у поређењу са претходним издањима. Правопис је ослобођен сувишних текстова и коментара. Садржај је боље структуриран, правила су скраћена, написан је готово нов текст о интерпункцији, одељак о транскрипцији речи из страних језика и речник су допуњени. Упркос томе у њему се запажају и неке не- Евелина Грозданова 477 тачности, претежно код спојеног и одвојеног писања речи. А како би један правописни приручник био заиста добар, изгледа најтачније да се мора формирати шира Правописна комисија састављена од лингвиста, али и социолингвиста, стручњака за стране језике, и публициста. Рад те Комисије треба да буде доступан широј јавности, како би се организовале веће расправе о томе што је неопходно, а што није једном правописном приручнику.

Литература:

Граф 2010: М. Граф, Нови Правопис српскога језика. Практични приручник, НИН, 23 12 2010: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=58013. Ковачевић 2011: М. Ковачевић, О новом Матичном правопису и поводом њега. Нова Зора, бр. 30, 2011: 92–100. Лубардић 2010: С. Лубардић, Нови, стари, бољи правопис. Православље, бр. 1056, 2010: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1056/tekst/novi-stari-bolji-pravopis/. Лукић 2012: M. Lukić, Muke s pravopisom: može i ovako i onako i nikako. 01 6 2012. http:// miljalukic.blogspot.com/2012/07/muke-s-pravopisom-moze-i-ovako-i-onako.html. Њежић 2010: T. Nježić, Bez većih promena u novom izdanju Pravopisa. Blic, 10 11 2010. Правопис 2010: М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица Српска, 2010. Шипка 2011: М. Шипка, Стандарднојезичка преиспитивања 3. Нови Сад: Прометеј, 2011.

ORTHOGRAPHY OF SERBIAN LANGUAGE FROM 2010. AND OPINIONS ABOUT IT

Summary

The aim of this paper is to present the latest Orthography of Serbian language through different opinions expressed about it. In this regard, our main task was to review the various professional publications, newspapers, the Internet in order to gather opinions of educated speakers of Serbian standard language, including, of course, and linguists. The paper draws attention to the new rules that the revised edition introduces along with the authors’ view and attitude.

Key words: orthography, orthography of Serbian language

Evelina Grozdanova


Извор: Academia

Приредила: Весна Арсић

Руски парадокс: Срби латиницом, Хрвати ћирилицом

Стара, али златна (Old, but gold) рекли би говорници енглеског језика. А исто и нама пада на памет са сликом коју смо начинили у Русији прије скоро деценије.

Као што је видљиво, дани хрватске културе најављени су плакатом у петербуршком метроу потпуно на руском језику. Истовремено, неко је имао потребу да име српског извођача који ће наступити на данима српске културе, напише латиницом.

Да ли због овог Балканополис у имену музичке пратње Слободана Тркуље, или због тога што се неко помирио да Срби пишу латиницом, па их у томе треба испоштовати.

По моделу светих ријечи „американских“, за које се и код нас мисли да ће изгубити на светости ако се не напишу изворно.

Обавјештавамо Русе: Тако почиње.


Извор: Фронтал