Jевреjски брат: Jош jедна епизода рата у Арцаху

Владимир Ружански, рођен у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где је и војску служио, да би се недавно преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра. Преносимо вам Обjавимо jош једно његово сећање на Карабах.

Прво помислих да су помоћници лекара, а можда и самилекари. Било их двојица, у обичноj ратноj униформи. Само на леђима, грудима и рукавима били су им зашивени беликрстови. Задивљен, питао сам jедног од воjника, да ли jе лекар.

“Нисам”, одговори ми. “Зашто си тако помислио, тетак?

Стариjе људе, као jа, у Jермениjи млади обично зову “тетак”.

“Јер имате крст на леђима”, рекох.

“Крстови су зато да би могли да ме разликују од Азербеjџанца, ако будем рањен или убиjен”, – jедноставно ми обjасни воjник.

Разговарали смо у соби за пушење, где у углу видех хрпу трака од беле тканине, од коjих су воjници себи шили крстове.

После овог случаjа виђао сам још доста крстова од беле тканине…

Неко их шио велике, преко целих леђа, неко мале, само на рамену или грудима.

У рату све jе могуће, сетих се речи мог приjатеља с почетка рата.

Требало би да и себи нашиjем такве крстове, помислио сам, али се одмах присетих – ја ипак нисам хришћанин.

Са положаја се видела црква у којој су многи војници крштавани.

А jедном дође код нас свештеник и дуго jе о нечему разговарао са воjницима.

Лоше сам разумео о чему се прича (jер не знам добро jерменски) и замолих приjатеља да ми укратко преведе о чему jе реч.

Он ме погледа, осмехну се и запита: “Желиш ли да прихватиш крштење? Момци иду у цкрву. О томе је реч.”

“Крстити се? Али нисам за то спреман…”

Тако сам једини остао без крста, а моj приjатељ је наставио да ме зове своjим jевреjским братом.


Претходно од истог аутора:

Владимир Ружански, Јеврејин и јерменски добровољац: Утисци из Арцаха


Аутор: Владимир Ружански

Превод: Арам Гарегинијан

Владимир Ружански, Јеврејин и јерменски добровољац: Утисци из Арцаха

Ја, Владимир Ружански, рођен сам у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где сам и војску служио, да бих се недавно преселио у Jермениjу. Историчар сам, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах сам отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра.

Стигли смо у Арцах после поноћи. А звездана, звездана ноћ. Кунем се, у целом животу нисам видео толико великих и сјајних звезда! Када погледаш у ноћно небо Арцаха, изгледа ти, да ћеш, ако испружиш руку, дохватити звезде. Као да те људске очи гледаjу из космоса…

Долазимо у велико склониште, некадашњу школу, сада заклон за жене и децу од неприjатељских бомби и ракета. Тачниjе, то им је сада дом, овде живе, jер су им куће разорене. Дечиjе очи су велике, jасне, блиставе, као звезде Арцаха. У њима нема страха, само одраз воjне, коjа jе постала саставним делом живота.

Раниjе нисам разумео, зашто у књигама о рату, коjе сам читао у детињству, писци (већина их је ратовала у Црвеноj армиjи у Другом светском рату) толико пишу о природи и о простим човечким радостима и тугама у мирно време. Сада разумем: писали су о томе jер је рат још више, суштински ружнији кад се упоређује са савршенством мира и трудбеничког живота.

Jош jедна ратна сцена: напуштено стадо крава између непријатеља и нас. Сељаци су отишли, спасавајући се од непрекидног бомбардовања, а говеда пустили напоље, да би не помрла од глади. Тако говеда лутаjу око наших траншеја, пасу, а ноћу се, сама, враћају у напуштено село… Неколико паса по навици лаjу на њих. Краве пасу и доје телад чак и под ватром. Шта ће, немају другог начина.

Наш командант је легендаран. Геворг (јерменски варијанта имена Ђорђе) је учесник још првог Карабашког рата, од првог до последњег дана, демобилизован као официр. У овај рат је ступио као добровољац и редов. У мирном животу је заваривач највише категорије, са четрдесетогодишњим искуством. Задивљен сам колико jе енергичан, имајући готово шездесет година. Иако строг, веома је добар и тактичан.

Његову уметност објашњњавања нема ни сваки професор. Говори увек мирно, јасно, кратко.

“Кад почне са гађањем, држи уста отворена, да би не добијеш контузију”, објашњава Геворг. “Не пуцати кад је непријатељ још далеко. Пуцати јединачном паљбом. Када већ буду испред тебе, можеш рафално. И изнад свега: не пуцати без команде!”

Једноставне истине, али у рату су као заповести из молитве. Рат их има својих.

Ја имам невелико ратно искуство, али су момци већ били у рату више пута.

“Не мисли сада о кући. Нек ти је у глави само шта је сада и шта је потребно сутра”, каже Геворг.

Момци покушавају да ме не оставе самог.

“Када си сам, мислиш о својим стварима, а у рату то је опасно”, говори ми Геворг. И тако седимо сви заједно док не настане сумрак, и причамо. Због мене, да би ја разумео, сви причају на руском – још један знак високе културе.

Постали ми су као рођаци за ово кратко време. Вероватно им није лако са мном, јер сам старији и мање окретан од њих. Али о свему шта је потребно подучавају веома тактично. Одлично осећају колико сам напет.

Један од њих, Арман, у шали ми предложи да бројимо звезде. А командант Геворг – само за мене – однекуд донесе чашу арцахске дудове ракије. И више немам страха, али не сасвим због ракије. Са таквим људима није могуће бојати се. Они нису само искусни војници, већ, и то најпре, људи. Никад те неће издати, нити оставити у опасности.

Нарек има тридесет година. Код куће су му остали мали син и жена трудница. Таквих, као Нарек, овде су готово сви. Показују ми слике и видеа своје деце и наравно, недостаје им дом…

“Али све почиње од границе”, кратко ће Нарек. “Кућа, живот, све!

“Не можемо да останемо тамо, кад овде ратују осамнаестогодишњаци!”, говоре сви. И не само да говоре – тако живе.

Жељни су да оду на фронт, а за мене је, кажу, да о овом рату пишем…

И ево, пишем.

Основни утисак, или радије убеђење, засновано на оном што сам видео: ратовати са Јерменима никоме не вреди. Јермени су посебног кова. Од несавитљиве и несаломиве легуре. Ко не верује, нек провери. Али не бих му саветовао. Јер не само регуларна војска, него и обични људи, који у мирно доба раде мирнодопске послове, кад постану војници, ето виртуоза оружја. Осим тога, јерменски војник ниjе само неустрашив, него и увек оран за борбу.

Укратко, са Јерменима је боље пријатељевати, него ратовати, верујте. Таквих привржених пријатеља тешко ћете наћи.

Друго. Овај рат није само нова војна ескалација дуготрајног сукоба између Јерменије и Азербејџана. Ово је рат између хришћанске цивилизације и исламских фанатика, који жуде да је униште.

Треће, у овом рату нико неће моћи да остане по страни. Имамо незаситог непријатеља, који неће задовољити само Арцахом. Наредна мета турске агресије могу постати Грци, Срби, Руси Донбаса, било ко.

Да се у то уверите, довољно је доћи у Арцах и погледати разорене градове и села. По ономе што сам видео, личи ми на Други светски рат. Азербејџан ради у Арцаху исто оно што су радили фашисти на окупираним територијама Саветског Савеѕа и Југославије. И ако се историја понови, биће то само зато што људи никако не да се уразуме: туђег бола нема.


Аутор: Владимир Ружански

Превод: Арам Гарегинијан