Курикуларно куку леле

Сава Росић

“Манипулација свешћу” Сергеја Кара-Мурзе спада међу најважније књиге које сам прочитала. Толико ми је у животу значила да сам је превела на српски и некако постигла да буде објављена, како би и другим људима помогла да се снађу у овом времену свеобухватног слуђивања. У њој је читаво поглавље посвећено кварењу језика, уз објашњење у коју сврху се то чини. Прерађено у новински чланак, може се наћи на интернету под насловом “Језик и власт”. И мени је својевремено наручен чланак под истим насловом, а написала сам и “Разарање српске културе” (оба се могу наћи на интернету). Зато овом приликом одмах прелазим на ствар, изостављајући уводно објашњење опасности туђица.

У часопису “Печат” одушевљено видим исход буре у јавности око школских програма, али ме сместа пресече – у Тршићу је одржана konferencija на којој су једногласно донете две (уистину садржајне) deklaracije о statusu српског језика. Прочитавши их, схватам у коликој мери је стање забрињавајуће, чим најстручнијем српском саставу онолике туђице нити режу слух нити боду очи… Значи, ни они више не запажају… А буквално ме је згромио kurikulum (ток)! Српско школство је толике векове и без њега опстајало; па што би нас сада изнебуха заскочио!?

Зар је могуће да се после толиких подвала и даље тако неодговорно прчка по језику!? О улози неуког Вука и последицама његовог ломљења преко колена већ су многи писали. И сами малтене свакодневно откривамо досад непознате туђице, не увиђајући (у новоговору „препознајући“) да то нимало није случајно. А да се и српским речима може богаљити свест сведоче разноразни душебрижници који нам готово свакодневно „подижу свест“ о неким сасвим небитним стварима, или свисока поучавају (у новоговору „edukuju“) „овај народ“. Дабоме, и наша земља им је „ова земља“.

Знам ја да нема језика без туђица, али ваљда имамо паметнија посла од свакодневног убацивања нових туђица уместо већ постојећих речи. Размислите да ли следеће речи и изрази из наведених deklaracijа доликују ваљано и бираним речима сачињеним изјавама најужег круга језичких зналаца, тим пре што ми није пошло за руком да све распетљам:

Тако ли се чува од предака наслеђен српски језик како би се пренео потомцима? Kurikularno!? Куку леле…

 

Аутор: Сава Росић

Сава Росић: ЈЕЗИК И ВЛАСТ

Лакше на руском откријем значење неке мени непознате речи, премда они (на сву срећу!) нису имали Вука Караџића да им „поједностави“

Сава РОСИЋ

Сергеј Кара-Мурза објавио је под тим насловом прерађено поглавље о језику из своје књиге „Манипулација свешћу“ (посрбљен чланак постоји у „светској паучини“). Шта томе, петнаестак година касније и гледано из српског угла, можемо да додамо?

После „хладног рата“ (већином схваћеног као метафора), сада је на делу оно што се назива „информациони рат”, „мрежноцентрични рат”, „хибридни рат” или „рат нове генерације”. Какво год му име наденули, све упућује на то да се води свеобухватни рат у коме се користи и неопипљиво оружје. Размислимо: које су нам нове речи убачене и схватамо ли њихов прави смисао, а које смо већ готово заборавили, или им је напречац промењен смисао? Зар је могуће да и језик може бити моћно средство поробљавања? Није ваљда да нам и по главама роваре? Може ли се говорити а ништа не рећи? Или вештом акробатиком изврнути смисао? Или забрбљавањем прикрити суштина збивања? Или оно најважније сасвим уклонити из видног поља?

Наши духовити земљаци већ у „светској паучини“ дају примере за „Речник новоговора српског евро-политичара“, па чак и „Фразеолошку таблицу“ за склапање испразних реченица:

Без све шале, покушајте да својим речима препричате следеће са сајта Министарства одбране РС: „Програм за изградњу интегритета представља део пројеката којим НАТО настоји да потврди своју посвећеност идеји јачања добре управе у ресору одбране и сектору безбедности. Основни циљеви Програма су подизање нивоа свести, промовисање добре праксе и развој практичних механизама који могу помоћи државама учесницама да побољшају стање интегритета и снизе присуство ризика корупције у националним секторима безбедности, јачајући транспарентност и одговорност. Активности у оквиру Програма првенствено су усмерене ка проблематици управљања финансијским средствима, материјалним и људским ресурсима“.

Свако може да наведе небројене примере. Рецимо: „услови за одређивање датума почетка преговора“, „критеријуми за отварање поглавља“, „корак на мапи пута Србије ка ЕУ“ (што личи на трку са препонама у којој се не зна ни дужина стазе, ни број препона). Вазда до обећане шаргарепе преостаје још који корак… А хоће ли ЕУ уопште постојати када најзад и на нас дође ред?

Или: и даље хорски понављамо како се Југославија „распала“, иако су се у међувремену појавили бројни докази смишљеног разбијања Југославије (и не само ње). А Руси су један документарни филм јасно назвали „Како су убијали Југославију“. Одавно слушамо и шта све „међународна заједница“ захтева од нас, некако подразумевајући да се ради о Организацији уједињених нација, док Ноам Чомски објашњава шта се иза тог имена скрива: „Оно што се у Америци назива међународном заједницом подразумева Сједињене Државе и било кога ко је у том тренутку на њиховој страни“. И већ годинама таворимо у „транзицији“, не увиђајући да је то заправо лажно име за повратак у „дивљи“ капитализам, првобитну акумулацију капитала.

Такође, већ двадесетак година слушамо исту јадиковку: „Срби нису схватили да је пао берлински зид“, „што се нисмо са њима договорили“, „што им нисмо понудили базе“ (или нешто друго). Међутим, све више се разоткрива да смо ми заправо први схватили како почиње нови „дранг нах Остен“ у коме смо ми мета, или јело на столу, или циљана жртва коју ће стране „у дилу“ да черече као награду. Да ли је могућ договор са оним који смера да те убије и опљачка, или се можда одобровољи и задовољи само израбљивањем?

Још једна јадиковка коју такође двадесетак година слушамо: „попут Карађорђа стално срљамо у рат, уместо да мудро, попут Милоша Обреновића, исто постигнемо дипломатски“. То ме је чак навело да прочитам књигу „Вожд Карађорђе“ Радоша Љушића. Из ње сам сазнала да је и Карађорђе покушавао да преговара са Турцима, али је први њихов одговор гласио нека им Срби дођу с омчама око врата и то на коленима, па ће размислити шта ће са њима. Преговори су постали могући тек после успешних бојева. Како у светлу тога схватити изјаве како „Србија никад више неће ратовати“?

Даље, сви смо сведоци гушења српског језика коровом туђица, што је чак излишно поткрепљивати доказима. А сврху те појаве народ је одавно раскринкао: „Закукуљено, замумуљено, задевећено, задесећено; нико га не може раскукуљити, размумуљити, него онај који га је закукуљио, замумуљио, задеветио, задесетио“. Пошто сам о томе већ писала („Разарање српске културе“) овде ћу навести само два примера. Први: на све стране слушамо о „националном идентитету“, а покушајте да посрбите реч „идентитет“ користећи постојеће речнике… Како онда да сачувамо самосвојност? Да ли ће нам у будућности српски претворити у енглески с падежима и глаголским наставцима, да би на крају и њих укинули? Други: сећам се како ми је као детету било тешко да разликујем центрифугалну и центрипеталну силу, што ми је отежало схватање физике.

Дабоме, тада смо рубље још увек у кориту прали, те нисмо ималицентрифуге. Недавно сам откопала да су то заправо средобежна и средотежна сила. У самој речи је, кратко и јасно, садржано објашњење. А заустите ли коју против претеране употребе туђица – сместа хорски потежу Хрвате и „околотрбушни панталодржач“. Премда за каиш постоје српске речи ремен, појас, опасач, како то да свима (случајно?) управо то пада на памет? Па шта ако и Хрвати то раде? Ако они српски језик већ неких век и пô бесплатно користе, да ли то значи да се морамо одрећи сваке наше речи коју присвоје? Као у шаху: такнуто – макнуто? Мора ли онда и око да постане ај?

Сем тога, поједине српске речи напречац су стекле негативну обојеност – србовање, на пример. И посрбити. Кад испод превода напишем да сам га посрбила, готово увек ми исправе у превела. Чак је и српски језик постао наш језик, док се иза упорног истрајавања Хрвата на србијанскомуместо српског јамачно крије неки подли циљ. И тако даље.

Речи су оружје страховите моћи, пошто нам преко њих неприметно улазе у главу да по њој роваре. Зато се глобалисти прво лаћају језикословља: „И ова нова идеологија глобализма као и она претходна, под окриљем аустријског царизма, уведене су путем лингвистике као прве глобалистичке науке и кроз реформу српскога језика“ („Јересоначелници србистике“ Мирјане Влајисављевић). Слутим да се у истим центрима у којима нам кроје будућу судбину истовремено баве и смишљањем изговора и мантри којима ће „поклопити“ сваку здраворазумску упитаност, примењујући поступке ућуткивања, прећуткивања, замагљивања, забрбљавања, оповргавања, извртања, злоупотребљавања, подметања, исмевања, усмеравања, завођења… Ту су и „теорија завере“, и „ми морамо да (уђемо у евроатлантске интеграције, раскрстимо са својом мрачном прошлошћу итд.)“, чак и вицеви којима се исмевају непожељне појаве. Вероватно сте не једном чули како су прво настали Срби, потом амебе, па тек онда Јевреји и остали народи. А када се појавила књига Анатолија Кљосова „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“ у којој је научним доказима поткрепљена тврдња да су Словени – преци Аријеваца и потичу са Хелма (Балкана), онда је, пошто се нема чиме побити, Кљосову (који је десетак година предавао на универзитету Харвард) подмукло приписан туђи чланак о томе како је „српски ген стар 12.000 година и потиче од Нојевог сина“. Како би то могло научно да се утврди без костију установљене припадности управо Нојевом сину? Није важно, важно је читаву ствар извргнути руглу.

Изнебуха нас са свих страна запљусне бујица сличних фраза на неку тему, да би се већ за који дан прешло на нешто друго, и тако у круг. У међувремену никако да дођемо себи и поставимо уистину суштинска питања како бисмо их свестрано размотрили. Једна од кључних тема данашњице морала би бити откривање и примерено кажњавање трговаца људским органима, како се тако нешто никад више не би поновило. Не спада ваљда то непочинство у „европске вредности“? Присетите се колико је и како о томе писано? Изретка понеки стубац (нипошто на првим странама) о очајничким покушајима родбине отетих и несталих да извиде где су и како завршили њихови најмилији, или их каткад неко снисходљиво прими и саосећајно климајући главом саслуша, да би сместа све заборавио. Па онда сви одједном забрује о „жутој кући“, као да се тако сложене операције могу изводити у некој забити. Још 2008. године изашла је књига „Лов: ја и ратни злочинци“ Карле дел Понте, у којој бивши главни тужилац хашког трибунала, накнадно перући нечисту савест, први пут спомиње ту страхоту. Занимљиво питање у вези наслова књиге: ако их тек лови, како то да су и пре суђења већ постали ратни злочинци? „Кадија те тужи, кадија ти суди“. А шта је било с извештајем Дика Мартија (на свега педесетак страница) који је комитет Савета Европе усвојио још 2010. године? Тек пролетос сазнајемо да ће у Приштини бити формиран Специјални суд само за случајеве из тог извештаја. А шта је с осталим случајевима? У међувремену стижу вести из Новорусије да и тамо проналазе лешеве без органа… Док нас кљукају разноразним „ријалити-шоуима“, у стварности се освајачки ратови финансирају и органима жртава. Нама набијају на нос „нетолерантност“ према „елџибити-популацији“ (не знам откад се то у српском „спелују“ скраћенице) док брда наше истранжиране сабраће само расту.

Да ли је све то започело тек деведесетих година 20. века? Навешћу на прескок неколико књига и филмова.

Још 1920. године Јевгениј Замјатин је објавио роман „Ми“, Олдос Хаксли 1932. роман „Врли нови свет“, а Џорџ Орвел 1949. роман „1984“. Која је сврха Орвеловог „новоговора“? Постепено потискивање одређених речи како би свака непожељна мисао постала непомислива. Ограничавањем броја расположивих речи власт ограничава и људско мишљење: ако не постоји језички израз за нешто, не може постојати ни мисао о томе.

Реј Бредбери објавио је 1953. роман „Фаренхајт 451“, по коме је Франсоа Трифо 1966. снимио истоимени филм. Бредберијев свет у коме су сви заокупљени телевизијом, ватрогасци спаљују књиге, док ретки књигољупци беже из цивилизације и уче књиге напамет, изгледао нам је немогућ. Реј Бредбери нас је упозоравао: „Ја не покушавам да предвидим будућност, ја покушавам да је спречим“. И поживео је довољно дуго (до 2012) да види остварење својих предвиђања за далеку будућност, изузев потребе за ватрогасцима: то је решено неупоредиво лукавије – књиге су још увек ту, али их више не читају. Бредбери јесте видео али, у међувремену и сâм препариран, није препознао остварење сопствених најцрњих слутњи.

Сва та упозорења сматрали смо научном фантастиком невезаном са стварношћу, безбрижно уљуљкани причама о „прогресу“ и скором „крају историје“, пошто ћемо сви срећно живети у „глобалном селу“. Онда је Ингмар Бергман 1977. снимио филм „Змијско јаје“. На крају филма откачени научник објашњава зашто се народ смишљено уводи у дуготрајно стање очајања (ево и Србе већ четврт века на све могуће начине одржавају у истом стању). А коју поруку је носио филм „Теорија завере“ са Мелом Гибсоном у главној улози (1997)?

Сергеј Кара-Мурза, наводећи у „Манипулацији свешћу“ прозорљиве увиде Фјодора Достојевског у „Браћи Карамазовима“ и Антонија Грамшија у „Тамничким свескама“, огорчено закључује како ми на њихова упозорења нисмо обратили пажњу, док су их помно читали „они други“. За нас су, пак, припремили препричану лектиру (легенда о Великом инквизитору сажета је на интернету у свега једну мамутску реченицу од 170 речи), игроказе на телевизији и у животу, као и „конзумеризам“ (настао као покрет самоорганизовања потрошача да би се временом изродио у потрошачку грозницу). Антонио Грамши, између осталог, каже да је промена свести – „молекуларни процес“ (то јест, одвија се миц по миц, неприметно). Међутим, Немци се на почетку 21. века изненада залажу за наглу промену свести Срба. Било би занимљиво прокљувити зашто им се сада толико жури, кад је изгледало да смо већ готово клинички мртви, што је запазио и руски новинар Константин Семин (заправо Сјомин) у чланку „Косово: мрачна геополитика“: „’Ми смо издали свог краља. Ми смо рђав народ. Ми не заслужујемо право на живот…’, са сузама ми говори познаница, Српкиња… Ово расположење – међу Србима и Русима веома распрострањено – често покушавају да представе као пâтос покајања. У ствари, то је – геополитичка некроза. Умртвљење ткива… Симптоми тог умртвљења су сиромаштво и незапосленост, секташтво и опскурантизам, шаролике параде на једној страни улице и мрзовољни, скинхед реваншизам на другој… После сецесије Косова Срби су изашли на тужни молебан. Завршило се… нередима, паљењем Мек Доналдса и америчке амбасаде. Американци су на ту ствар гледали спокојно – као на конвулзије. Ти грчеви су закономерни и безопасни, већ урачунати у историју болести. Све је под контролом“.

Колико дубоко у прошлост та Аријаднина нит може да нас одведе? Како почиње Јеванђеље по Јовану? „Искони бѣ Слово“ (у почетку беше Реч). И песници имају дубоке увиде: „уби ме прејака реч… не рече ко је кривац за тај метак од речи“ (Бранко Миљковић). Значи, толико је то моћно и важно.

Размотримо поближе један давни случај злоупотребе речи у оквиру операције под лажном заставом (иако смо за сâмо постојање „лажних застава“ тек недавно сазнали). Пре 202 године Вук Караџић се преселио у Беч. Шта о томе пише у Википедији? „Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи“. Која питања поводом те две реченице искрсавају? Зашто је изостављено право име Копитара: Бартоломеј? Зашто је уопште била потребна „борба“ за увођење народног језика у књижевост? И какав је то „славеносрпски“ језик који је том „борбом“ потиснут у корист „српског“ језика? Није ваљда на том загонетном „славеносрпском језику“ и деспот Стефан Лазаревић писао своја књижевна дела? Како то да постоји староруски језик, док је старосрпски преименован у славеносрпски, славјаносербски, српскословенски, црквенословенски? И какав је то „црквенословенски“ језик, за разлику од старословенског? Википедија: „црквенословенски се почео употребљавати након мисија Ћирила и Методија“; „старословенски је први писани словенски језик… кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије“. Има ли разлике?

Да ли је и пре било сличних покушаја? Јесте. Погледајмо опет Википедију. „За Гаврила Стефановића Венцловића се слабо зна. Још мање се зна да је он у српску азбуку увео слова ћ, ђ и џ, и радио на поправци правописа добрих стотину година пре Вука, па је тако био претеча и Доситеја Обрадовића и Вука Караџића“. Код нас је 1966. године објављена књига „Црни биво у срцу“ с избором његових дела и предговором Милорада Павића. Учени јеромонах Гаврил писао је једним стилом за образоване људе, а другим проповеди за прост народ. Уосталом, тако је у сваком језику: једним стилом пишу се оде, другим научни радови, трећим романи, четвртим се разговара код куће… Погледајмо ознаке стилова у речнику Матице српске у шест књига: вулгарно, дијалекатски, књижевно, народски, народно песништво, поетски, покрајински, разговорни језик, свечано, фамилијарно. Међутим, сви они поново су се природно запатили током више од век и пô колико је протекло од „Вукове победе“ (Википедија: „Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба“). Заправо је те године „српска штокавица ијекавског изговора била службено проглашена у хрватском сабору за хрватски језик, умјесто дотад употребљаваног латинског језика“ (Мирјана Влајисављевић). Значи, шта је то учинио „реформатор и отац савременог српског језика“? Издвојио речи само једног стила – простонародног (народског из десет побројаних стилова савременог језика), а све остало избацио. Тако је на разгранатом стаблу српског језика преостала само једна грана. А да ли је „смели и борбени самоук“ („Књижевни језик као инструмент културе и продукт историје народа“ Павла Ивића) уопште био погодан за такав посао? Онако неук, све што није разумео преломио је преко колена и одбацио. Па је онда у свој „превод“ Новог завета (урађен за свега шест месеци) уместо њему неразумљивих речи убацивао њему разумљиве турцизме. Старосрпски не може (пошто није „једини прави“), а турцизми могу. Уопште, не знам шта је све брљано по најважнијој хришћанској књизи, само знам да понекад морам добрано да се помучим када неки навод из Библије убацујем у превод: руска и српска верзија се разликују, као и ознаке бројева глава и стихова. А колике смо само туђице у међувремену преузели, пошто за било који појам недостижан простом пастиру више нисмо имали својих речи. А стари „правни текстови откривају изненађујуће разуђену терминологију правног, друштвеног и привредног живота“ (Павле Ивић). Толико смо отад „узнапредовали“ да нам већ и постојеће српске речи замењују туђицама (процесуирање, имплементација, едукација, евалуација, емоција, адаптација, интересантан, девастирати итд.).

Али ни то није било доста. „Зашто се сва та академска елита, ти сувопарно-озбиљни научни духови не запитају како то да баш нико други у својој језичко-правописној реформи није пошао вуковским путем (‘пиши као што говориш…’), том уистину припростом странпутицом која ласка неукости и једноставности схваћеној као баналност; како то да чак ни сами Немци (а баш је Немац Аделунг промовисао правило ‘пиши као што говориш…’!) нису преузели истоветан образац него су се определили за много сложенију али културолошки утемељенију варијанту?!“ („Вукова културна револуција“ Саве Дамјанова). Гле, Вук Караџић је не само на „реформу“ био подстакнут од царског цензора Бартоломеја Копитара (који није исто учинио с немачким језиком) него је и „генијално правило“ смислио Немац! Такође, својевремено је Џорџ Бернард Шо оставио поприличан новчани износ као награду ономе ко направи фонетску азбуку за енглески језик. И? Ништа. Остадосмо једини европски народ са два писма („богатством двоазбучја“ у теорији и превлашћу латинице у пракси) и строго фонетским писањем, однедавно стекавши и шифровани надимак, поткрепљен „угледом“ хашког трибунала (језик „БХС“, тј. „босанско-хрватско-српски“). А зашто је онда у Аустрији језик и даље остао немачки, у САД, Канади и Аустралији – енглески, а у Јужној Америци шпански, односно португалски?

Опет, кад већ уз шаролике граматичке приручнике једино строго правило остаје оно Аделунгово-Караџићево, зашто ипак морамо да пишемо најјачи иако не изговарамо два Ј, хемиЈски са Ј које се не изговара, како то да је преТседник прешао у преДседника, поТсетити у поДсетити, докнадживети и наджети нису постали „наџивети“ и „наџети“? А истовремено српски мора, доксрбски нипошто не сме? (Занимљиво, споменути глумац Мел Гибсон није по истом правилу преведен у Гипсона.) Јесмо ли то постали од српова? Заправо јесмо, али смо заборавили да су то били србови које су користили ратници да срубе непријатељске главе (више о томе у „Српско-српском речнику“ Радована Дамјановића). И како да неко слабије упућен у „српску језичку акробатику“ у множини преци препозна једнину предак уместо прец? Зато је мени лакше да пишем на руском, без потребе да сваки час проверавам како се нека реч по најновијем правилу пише. И лакше на руском откријем значење неке мени непознате речи, премда они (на сву срећу!) нису имали Вука Караџића да им „поједностави“.

Ускоро излази још једна поучна књига Сергеја Кара-Мурзе – „Демонтажа народа“. Зашто би се то уопште чинило? Како би се по потреби ситнили неподобни народи и „монтирали“ нови, подобни. Колико дугорочним и страховитим плодом је уродило избацивање само једног „непотребног“ слова „ѣ“ схватили смо тек после појаве нових „језика“, после чега је уследило признавање нових „народа“. Некада се писало „млѣко“, што су неки читали млеко, неки млијеко а неки млико. Тим „потезом постигнуто је књижевнојезичко уједињење Хрвата, који су се дотада служили регионалним књижевним језицима. Уједно је омогућено да хрватско национално опредељење продре у пределе који су дотад имали само регионалну свест, а по језику су били неупоредиво ближи Караџићевом српском говору него хрватском кајкавском наречју, које је до 30-их година 19. века имало статус књижевног језика у Загребу“ (Павле Ивић). Покушајте да читате „Баладе Петрице Керемпуха“ Мирослава Крлеже не гледајући „Тумач мање познатих ријечи, фраза и појмова“ на крају збирке. Значи, тако је омогућено да од Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације (настале 1868. године нагодбом с Угарском) накнадно остане само Хрватска! А ко је живео у Славонији и Далмацији пре него што их је Хрватска прогутала? Шта мислите зашто, на пример, Кинези не одбаце своје хијероглифе па примене „генијално“ чисто фонетско начело? Ако се међусобно не разумеју у разговору, они неразумљиву реч напишу, и све је јасно. Колико би само нових народа могло да се „монтира“ после „демонтаже“ кинеског народа! Притом јамачно греши онај ко то повеже са старим правилом „подели па владај“…

Погледајмо случај мађарске државе основане 1000. године. „У периоду 1836–1840. у Краљевини Мађарској било је 36–37 % Мађара, док је попис из периода 1850–1851. довео до бројке од 45,4 %“ (Википедија). „Према попису из 1910. године у Мађарској је говорило (без Хрватске и Славоније): мађарски 54 % становништва“ (Википедија). Значи, тек после девет векова постали су већинско становништво у сопственој држави. У међувремену је, од готово четврт милиона, колико их је пре нешто више од три века било, према попису из 2001. Срба преостало свега 3.583. А како се то постиже видимо и на случају Албаније. У новинама пише: „Према последњим пописима у Албанији, у последњих 20 година најмање 100.000 Срба је нестало – ишчезло из матичних књига, тако што су покрштени и наметнута су им албанска имена и презимена, а према тим подацима остало је још око 30.000 Срба“. А колико их је нестало ранијих година? У новинама пише и ово: „Срби у Албанији и даље не могу да имају српско име и презиме. После вишедеценијске борбе, добили су право да врате раније насилно промењено или додељено име – или презиме. Никако и једно и друго! И за то морају да плате хиљаду евра“. Шта се то у 21. веку дешава у Европи!? Зар у Албанији нема „невладиних организација“, толико ратоборних код нас? Биће да је на делу старо латинско правило „што приличи Јупитеру, не приличи волу“ (јасно је куда сврставају Србе, за разлику од свих осталих „Јупитера“).

Још један пример. Румунски данас спада у романске језике. Римљани су се пред крај трећег века повукли из Дакије. Старорумунски језик је непознат, зато после тринаест векова празнине израња најстарији документ на румунском језику – писмо бојара Неакшула из 1521. године. И већину не чуди што су Римљани оставили језик у наслеђе народу на самом рубу крајњег домета свог ширења, уместо негде ближе, где су знатно дуже владали. Као ни то што је „код Румуна … црквенословенски био језик богослужења, а од XIV до XVIII века и књижевни језик“ (Википедија). Да ли је „црквенословенски“ језик икад наметан несловенским народима? А који је крајњи исход? Јужни и Источни Словени остали су без непосредног додира.

„По плодовима њиховим познаћете их“. Много је воде (и српских лешева) Савом протекло од Вукове „реформе“, већ одавно је очито којим плодом је уродила, тако да је крајње време за извлачење поука. Важно је било започети парање: „Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо створио је претпоставке за даљу разградњу српског језика и писма“ („Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика“ Огњена Војводића). Мислите ли да ће процес бити завршен најновијим црногорским „матерњим“ језиком (са новим словима с́ и з́, строго се држећи Аделунговог-Караџићевог начела)? Да ли нам већ спремају и врањански „језик“ са додатним словима (због речи из песме: „петлови појев, Морава дз`мни“)? „Пут до пакла поплочан је добрим намерама“. Те тако сада, заведени лепим причама, жањемо плодове двовековне операције под лажном заставом, за коју су предуслови створени Вуковом „реформом“. „Ала га је оправио, свака му част!“ (навод из филма „Маратонци трче почасни круг“)

Код Павла Ивића читамо: „Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу… За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили.“ Словени очито не смеју да имају заједнички језик, јер би то осујетило нечије далекосежне циљеве. А шта пише у Википедији на „хрватском“: „Са овом реформом српског језика, Јернеј Копитар је успио сломити културну те православну спону између Срба и Русије, и тиме их везати за Хрвате и за Хабзбуршку монархију“ (Марио Грчевић, „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књижевно-језичне реформе“). Гле, за нас пишу да је „на његов подстицај“, а за себе да је „стратег“. Налогодавци су високо ценили залагање царског цензора: „Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена“ (Зоран Милошевић). О истом пише и сâм Копитар у једном извештају из 1827. године: “Српска православна црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе пасти у руке”. Засад још није, али и дан-данас се истрајно ради на томе да и преостали „заробе себе у туђина“ (Његош). „У Хрватској је похрваћење и покатоличење Срба узело далеко више маха, него што се то прича“ (Саво Штрбац, 2011). А могу и да, за почетак, постану „другосрбијанци“.

Биће да су то схватали и највећи противници Вукове работе, митрополит Стеван Стратимировић и Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Велики руски песник Александар Пушкин као да је неуког Вука имао у виду када је 1829. написао песму (препевао Никола Бертолино)

Обућар
(Парабола)

Једанпут обућар, гледајући слику,
Грешку на обући откри уметнику.
Овај, махнув кистом, ствар поправи сместа.
Али, гле, подбочен, обућар не преста:
„Лице је некако криво, чини ми се…
Да нису превише огољене сисе?…“
Не издржа Апел да га чова куди:
„Чуј, друшкане, само о обући суди!“

Знам једног ком свака част по много чему,
Сем што не знам за шта, за какву је тему
Он стручњак, мада строг је наспрам људи;
Но ђаво га тера да суди о свему,
А нек` о чизмама покуша да суди!

Често се потеже „кључни аргумент“ како су Вука Караџића хвалили Гете и браћа Грим. Свиделе им се народне песме, али какве то везе има са богаљењем језика? Па и евроунијатски комесари нас већ петнаест година хвале због спровођења реформи, а живимо ли боље? „Што је за Немца спасоносно, за Србина је погубно“ (Ранко Гојковић).

У „светској паучини“ може да се пронађе одломак из књиге „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ Александра Гиљфердинга с објашњењем како се од Срба преверавањем „монтирају“ нови народи и са каквим последицама. Учени Рус је још у 19. веку схватио узрок мржње према православним Србима, која ће их у наредном столећу коштати небројених жртава: „Ренегат постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“.

Сергеј Кара-Мурза у књизи „Манипулација свешћу“ наводи поучан пример: „Тако су се, на пример, у мравињацима сместиле сићушне бубице – Ломехузове бубе. Својим понашањем и покретима Ломехузове бубе веома подсећају на мраве и добро познају њихов језик гестова. Солидарни и вредни мрави на прву молбу дају храну сабрату. Мрав изражава ту молбу куцкајући другога на посебан начин. Бубице су ‘освојиле’ те гестове и лако измамљују храну. Али, оне су прождрљиве и приморавају читаве одреде мрава да се усмере на њихово храњење. Бубице на телу имају праменове злаћаних длачица на којима се излучевине сакупљају. Мрави-радилице лижу те излучевине и сасвим губе здрав разум. (У томе бубице користе други програм забележен у мравима. Мрави у специјално уређеним оборима држе читаве фарме посебних лисних ваши које луче слатку течност налик на нектар. Мрави музу ваши као краве, стискајући ножицама одговарајући део њиховог тела, и сладе се лижући течност са длачица. Ломехузове бубе, правећи се да су храниоци, нуде мравима своје ‘млекце’.) Они почињу да бубице и њихове ларве толико ревносно узгајају да без хране остављају сабраћу, па чак и сопствене ларве. Заволевши дошљаке, они западају у потпуно понижење, чак дотле да бубице хране мрављим јајима, остајући без потомства. А ако мравињаку запрети опасност, они спасавају ларве буба, напуштајући сопствене. Јасно је да својим наркотичким излучевинама Ломехузове бубице шаљу мравима сигнал који блокира важан програм понашања, уметнут у организам мрава. Онај програм који по правилу побуђује мрава да врши радње усмерене на опстанак мравињака и продужетак врсте. А информације које бубице преносе, по свему судећи, не само да блокирају ‘нормалан’ програм, већ га и прекодирају, активирајући оне радње мрава које паразиту користе. И то тако да су мрави једноставно срећни да те радње изврше.“

Тако и ми, напивши се „млекца“, и даље хранимо „српскохрватски“ језик (Институт за српски језик САНУ објавио је 2010. године 18. књигу „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“). Откуд у „Хрватско-руском рјечнику“ израз „ни по бабу ни по стричевима“? У српској народној песми „Урош и Мрњавчевићи“ читамо:

„Кол´ко Марко тежио на правду,
тол´ко моли Јевросима мајка:
‘Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја ´рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу’.“

Даље следи стих: „узе Марко књиге староставне“, пошто је то било пре него што их је Вук Караџић распродао по белом свету да наплати свој труд… Добро де, ово је шала, премда у свакој шали има и мало шале (остало је истина). Опет, можда је и због тога „православну цркву… на мучан начин спутавао недостатак црквених књига неопходних за богослужење и за верско образовање свештенства. Аустријске власти намерно нису допуштале штампање српских књига“ (Павле Ивић). А Вуку су допуштале…

 

Преузето са:

http://sloven.org.rs/srb/?p=3344

Приредио: Милорад Ђошић

 

Јуриш на непријатељски бункер

Успомена руског добровољца Александра Кравченка о томе како су руски добровољци заузели непријатељски утврђени ватрени положај у босанским планинама крајем 1992. године.

 

Био је крај децембра 1992. године. Пре годину дана у Босни је било мирно, а ја сам био војник совјетске армије у Литванији.

 

Босанска зима у планинама и њиховим огранцима представља необичну појаву. Могла би се назвати руском, али у њој нема оштрине ни променљивости. Она је блага, ако може тако да се каже, а истовремено је у њој некаква пуноћа. Пуна је снега који преображава лепоту босанских планина у васељенску велелепност. Велики снегови, велике јеле, велике горе… Ми, ратници који иду кроз ту велелепност, нисмо јој противречни, не вређамо је. Ми смо ту органски део пејзажа.

 

Заглавак смо освојили пре недељу дана. Тада смо пешачили. Сада смо имали минобацач, и пружала нам се јединствена могућност да се до Заглавка провозамо војним камионом, то јест доспемо на гору пошто је Срби заузму.

 

Сећајући се огромних снегова, одлучили смо да направимо маскирне беле огртаче од сопствених чаршава, такорећи војничка довитљивост на делу. Зборно место тактичке групе било је српско село Кочарим, насеље најближе Заглавку. Дотле су нас довезли, и у кући крај пута требало је да чекамо свој ред за покрет.

 

Сместили смо се у добро загрејаној соби око девет сати ујутро. Одлучили смо да нешто поједемо, премда је то погрешно – пре боја не сме се јести. Претходног дана добили смо читаво мноштво одличних конзерви – грашак са месом, пасуљ са месом, млевено месо. Све то смо отворили и ставили на пећ да се греје. Уто стиже наредба – сви у камион. А наше конзерве остадоше на пећи.

 

Одред је приспео на Заглавак без посебних догодовштина, главну потешкоћу представљао је дубоки снег. На гори је већ био српски истурени одред и требало је да дотуримо минобацач и муницију за њега. Пошто смо поставили минобацач, на гору се испео тенк.

 

Вишеградска бригада имала је два тенка из Другог светског рата америчке марке „Шерман“, које су Срби из неког разлога називали „самохоткама“. И ето, једна таква „самохотка“ је превалила читав нимало једноставан пут до Заглавка, успентрала се на њега и отворила ватру на непријатељске положаје, прво из тешког митраљеза, а потом из свог топа. После извесног времена тенк се спустио под гору, очигледно прибојавајући се узвратне ватре противника.

 

Добивши наредбу да кренемо напред, почели смо да се спуштамо са Заглавка, са његове северозападне падине. Неколико пута смо морали да савладавамо брисани простор. Противник је био близу, те је у таквим случајевима део одреда отварао баражну ватру, што је за последицу имало помањкање муниције.

 

На путу смо на ивици шуме наишли на напуштено сеоце од неколико кућа; биле су затворене, а трагова људи унаоколо није било. Пут нас је даље водио на јужну падину горе иза Заглавка. Касније смо сазнали њено име – то је био Столац.

 

Чим смо избили на јужну страну, на нас је неочекивано дугим рафалима запуцао митраљез. Одозго се на нас просуше огромне јелове гране. Јурнули смо у шуму, залегли, почели да стржемо са себе чаршаве; ту је већ била јужна падина, готово без снега. Шума је била густа и поуздано је скривала од непријатељског митраљеза. Почели смо да се пробијамо у правцу одакле се у даљини чула пуцњава. Највероватније су тамо негде били наши, главнина Срба која је наступала на Ђанкиће са стране горе Столац.

 

Неко време смо се налазили у шуми као у заклону, процењујући ситуцију. Изненада у гранама дрвећа изнад наших глава одјекну експлозија, и на нас се опет просуше јелове гране; то је била граната из ручног бацача граната.

 

Опаљивање из бацача граната одало је непријатељски положај. Кренули смо у борбеном поретку у том правцу, заклањајући се дрвећем, испред су ишли наш командир Ас и Жења из Одесе, као и Србин, наш водич. Противник нас је приметио, јер смо били прилично близу. Над главама нам је пролетела још једна граната, али високо, чак не закачивши ни дрвеће, док је непријатељски митраљез јаросно штектао према нама.

 

Ас је седео иза великог дрвета и, како нам је потом причао, јелку испред њега меци су избушили. Рекао је: да је противник имао немачки митраљез MG-42 уместо нашег ПКМ (митраљез Калашњикова модификовани 7,62), меци би свакако досегнули и до дрвета за којим је седео. У нашој групи није било никаквих средстава за неутралисање непријатељске ватре из митраљеза – ни митраљеза, ни бацача граната. Али треба рећи да се при силаску са Заглавка са нама упутила митраљеска послуга у коју су улазили Дмитриј Чекалин (митраљезац) и Иља, добровољац из Караганде као његов помоћник. Међутим, са пола пута су их упутили натраг на Заглавак. Дмитрију и Иљи је било врло тешко да изађу на крај са митраљезом у тим горама покривеним снегом.

 

Одједном је Ас устао и рекао: „Бићу као Александар Матросов!“; следио сам се – шта то намерава?

 

Ас је одмерен човек, нимало склон непромишљеним поступцима, али у рату се свашта дешава. После његових речи на трен је завладала тишина, сви су га немо гледали.

 

Тишину су прекинули гласни узвици „Ура!“ и јаростан урлик непријатељског митраљеза. Срби су усправно кренули у јуриш на митраљезе преко снегом покривене пољане. Све то дешавало се неких 200 метара десно од нас. Видели смо како је истрчало много људи, неко је пао, а остали су се опет повукли у шуму. На пољани су остали само убијени и рањени.

 

И ево Ас је кренуо у свој чувени јуриш. Приближавао се „бункеру“ некаквом стазицом коју су оивичавала два строја великог дрвећа. Стаза је била налик на парковску алеју, а пре ње је требало пресећи сеоски пут – 5-6 метара чистине. Негде педесетак метара од тог пута у дубини „алеје“ стајао је исти онај „бункер“. Открили смо га по танком диму који се дизао над њим.

 

И ево, Ас и Србин-водич кренули су напред у кратким скоковима, заклањајући се иза дрвећа, са леве и десне стране алеје. Штитио их је Жења из Одесе. Иза њих смо, у колони по један, на растојању од петнаестак метара, ишли ми.

 

Приближивши се „бункеру“, Ас је видео како рука непријатеља баца ка њему гранату – непријатељ га је већ приметио. Граната је пала поред њега. Он се откотрљао на извесно растојање. Граната је експлодирала али није поткачила Аса. Гранате су полетеле и на Србина-водича који је заједно са Асом јуришао. Преостајало им је 20-25 метара до непријатељског положаја, лежали су иза дрвећа, од „бункера“ их је одвајала чистина. Непријатељ се усредсредио на њих, покушавајући да их погоди ватром из аутоматских пушака.

 

У том тренутку је Жења из Одесе, скочивши на једно колено, запуцао право у горњи део „бункера“. Утврђени ватрени положај се састојао из наслаганог камења. Меци из Жењине аутоматске пушке заривали су се са страшним звуком у горње камење „бункера“, противник није могао да савлада страх и већ није пружао отпор навали добровољаца. Непријатељ није издржао и почео је да се повлачи. Ас и Србин уз њега бацили су по гранату у „бункер“. После експлозија Ас је притрчао и ускочио у тешки бункер (сталну ватрену тачку-?), а тамо више није било никога да пружи отпор. Почели смо да притрчавамо и заузимамо места крај спољног зида. Већ смо готово сви пришли, Ас је већ излазио из „бункера“ носећи снајперску пушку, митраљез ПКМ и бацач граната РПГ-7.

 

То је била велика срећа и победа. Премда је борба још увек трајала, и непријатељ је већ долазио себи и отварао ватру на остављени „бункер“, ми смо се радовали и ликовали.

 

Тај ватрени положај се налазио на узвишици испод које је била низина која је прелазила у пашњак са стоговима сена, а лево су се виделе куће села Ђанкићи. Доле на пашњацима видели смо како појединци беже на све стране; то су били наши непријатељи – донедавни браниоци „бункера“.

 

Муниција нам је била при крају. Ас је радио-везом позвао Черугу, одважног Црногорца, који је ускоро стигао до нас скупа са својим братом. Донели су нам нешто метака, и то у прави час: док смо чекали, испуцали смо читав борбени комплет – и оно што је остало у реденику трофејног митраљеза, и оно што је било у оквиру снајперске пушке.

 

Нисмо могли даље да наступамо пошто смо сазнали да су Срби изгубили тројицу погинулих и још четворицу рањених током њиховог напада на исти бункер. Сем тога, сунце је залазило и имали смо мало муниције.

 

Одлучено је да се повлачимо. Почели смо да се постепено повлачимо у шуму и ускоро смо се спојили са главнином српских снага, са којима смо заједно стигли до места где су нас већ чекали камиони.

 

Присећајући се онога што се десило, пада ми на памет мисао да је тај бој био прави племенити окршај. У савременом рату царује маневар и тешко врло делотворно оружје. Искључиво је снага духа довела руске добровољце до победе тога дана у босанским планинама.

 

 

Босанска зима

 

 

Александар Мухарјов – Ас, командир 2. Руског добровољачког одреда

 

 

2. Руски добровољачки одред

 

 

Остаци утврђења на гори Заглавак

 

 

Зимски пут у Босанским горама

 

Посрбили Сава и Петар Росић

Извор: