Пером на пергаменту ћирилици у част

Изложба калиграфских радова на отвореном (Фото С. Јовичић)

Бајина Башта – Манифестација „Ћирилична баштина” отворена је прексиноћ у Бајиној Башти у галерији Установе „Култура”, уз маске и мере заштите у складу с приликама, а садржаји су представљени и у галерији и на отвореном, у шетачкој зони.

На оба места постављени су калиграфски радови Душана Мишића (Шабац) на пергаменту исписани ћирилицом, савремени уметнички пут у нашу давну прошлост. Мишић, који води школу калиграфије у Саборној цркви у Београду и који у Бајиној Башти током трајања манифестације одржава и јавни час калиграфије на отвореном за младе и друге зантересоване, у оквиру свог циклуса „Слика и реч” изложио је 20 радова. Са украсним орнаментима налик средњовековним, с текстовима који су молитве из богослужбених књига. Реч је о савременом приказу средњовековног начина писања, уметничкој оди нашем наслеђу и дугом културном трајању.

– У Србији је мало калиграфа, жар у мени да истражујем и стварам пробудио је додир са страницима јеванђеља и средњевековним рукописима. Моја животна жеља је да се у Београду, као што постоји галерија фресака, отвори и галерија средњовековних рукописа – изјавио је Душан Мишић.

Са литерарног, ликовног и интернет конкурса за младе о ћирилици представљени су најуспешнији радови. „Да ли би наша књижевност била овако развијена да немамо ћирилицу? Не, не би. Наше писмо, наш језик – наша Србија… Негујмо српски језик и волимо нашу ћирилицу, јер она је основ књижевности и постојања”, написала је Јована Гајић, ученица седмог разреда школе из оближње Рогачице и добила прву награду на једном од конкурса.

Милован Јездић, директор Установе „Култура”, говорећи на отварању манифестације подсетио је да је прошле године установљена „Ћирилична баштина” добила награду Министарства културе „Културни образац године”, те да је ова установа као организатор предузела све како би се и у овој ситуацији наставила традиција одржавања смотре.

Манифестација се наставља програмом поезије коју казују ученици и  мултимедијалним предавањем Анђелке Петровић „Глагољате ли ћирилицу”, а данас је у манастиру Рача беседа и разговор о нашем вековном писму.

 

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: Политика     

Претходно:

Ћирилица се пише срцем у Бајиној Башти

 

Неда Ковачевић: Споменик је концентрат историје

Фотографија: Неда Ковачевић
Фотографисала сам и пописала 1943 споменика у Београду, и објавила књигу. Данас појединац може много, питање је имамо ли новца, идеја, организованости и воље

Задужбинарство представља заветни ковчег, поруку у боци, сваког народа и сваке културе. Током векова сеоба, ратова и ропства, као и у доба политичког и економског успона, српски задужбинари су остављали споменике културе покољењима која долазе. Некада се дешавало да су се поједини потомци бахато односили према тој баштини, да нису били на висини задатка, али то није обесхрабривало нове генерације задужбинара и људи из културе да својим талентом, радом и вером наставе давно започети низ чувајући језик, историју и писмо.

Песникиња Неда Ковачевић на себе је преузела задатак да забележи податке везане за споменике у Београду и до сада је објавила више књига које се баве том тематиком. Њен рад изнова показује да је лична иницијатива важнија од великих прича и сталног чекања на институције, фондове намењене култури или промене партијске номенклатуре.

Можете ли рећи неколико речи о томе како сте се, као неко ко је дипломирао италијанистику, заинтересовали за београдску културну баштину, тачније за споменике који се налазе на отвореном, као и за оне друге који се налазе далеко од очију јавности у различитим институцијама, депоима и магацинима?
— Истина је да сам, као велики љубитељ италијанске историје, културе и језика, студирала италијанистику. Али заправо све време сам по свом првенственом и најважнијем позиву – песник и писац. Пре ове – засад тротомне – монографије БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК, написала сам и до сад објавила три збирке песама и четири романа. Скупљајући грађу за свој роман „Повратак кошаве у Београд“, у коме има много историјских података о Београду, почела сам, по узору на неке старе београдске фотографе (Марко Стојановић, пук. Јеремија Станојевић) да интезивно фотографишем разне београдске мотиве.

Корице тротомне књиге БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК ауторке Неде Ковачевић

Ускоро схватих да имам највише фотографија споменика, а потом и зашто су ме споменици нарочито заинтригирали: они представљају својеврсни концентрат историје. Један су од важних показатеља односа према властитој прошлости, историји. Знаменити људи и догађаји, који су обележили нашу историју и задужили нас. Размишљала сам и питала се како смо се ми њима одужили? И напросто ме је затим заинтересовало – колико то уопште укупно има споменика у Београду, и коме су подигнути. Kоје људе и догађаје памтимо, а које смо некако и заборавили? Колико је споменика било, па их више нема, и зашто…

И тако, систематски, од марта 2012. до сад фотографисала сам и пописала 1943 споменика и осталих скулптура на подручју града Београда. Под појмом споменик ја подразумевам оне скулптуре које се односе на историјске личности и догађаје. Затим се то, некако природно, све трагом скулптура, проширило и на „поглед у вис” c на фасаде зграда, где такође постоји мноштво занимљивих и уметнички вредних скулптура, само што су оне на специфичном месту, и тако је настала и Књига трећа. Фотографисала сам фасадне скулптуре, свих видова, од плитког рељефа до статуа у пуној пластици, на око 1100 зграда у Београду, а пошто на многима има више скулптура, то би било око 1500 скулптура.

Какву сте грађу користили приликом писања књига о београдским споменицима и шта Вам је представљало највећу потешкоћу?
— Користила сам грађу из историјских архива, града Београда и Архива Југославије, разне документе, по заводима за заштиту споменика, архиву разних новина и часописа, вајарске монографије, брошуре с изложби, разнолику литературу. Много сам тога затим пронашла и сама на разне начине, или од људи, који би ми јављали где се све налазе разне скулптуре, међу њима и споменици знаменитим личностима и догађајима… Много је попрсја, а има и фигура у пуној величини ( нпр. споменик Милораду Драшковићу у згради Народне банке Србије), личности у разним ентеријерима. По природи ствари о њима је теже и сазнати, јер за њихово постављање не важе тако строги критеријуми као за оне постављене напољу, на отвореним јавним местима, па нису званично нигде забележени.

Можда најзанимљивије такво откриће ми је споменик „Помирење” знаменитог Ђоке Јовановића, једини уопште на ком су приказани заједно Карађорђе и кнез Милош Обреновић, у згради Патријаршије СПЦ. За фотографисање сам добила благослов Његове светости патријарха Иринеја.

Споменик „Помирење” вајара Ђоке Јовановића на којем су приказани Карађорђе и Књаз Милош (Фото: Неда Ковачевић)

Морам напоменути још једну специфичност зашто је још овај мој рад до сада јединствен: било ми је важно да уз сваку личност и догађај којем је посвећен споменик приложим и текст о тим личностима и догађајима. Само их набројати и приложити фотографије, уз навођење најосновнијих података о вајару и години настанка/постављања, такође је велики посао, али, што се мене тиче, недовољан. Битно је да знамо зашто је нека личност заслужила споменик. Такође, ту је и попис несталих споменика. То се све може наћи у мојим књигама БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, и зато он носи поднаслов: „Путовање српском историјом кроз споменике у Београду”.

Припремајући књиге у међувремену сам – проводећи време за рачунаром у кућним условима – начинила и 413 кратких филмова, исто поводом споменика, с архивским материјалом, својим фотографијама и текстом, који сам снимила и све монтирала. Данас, уз рачунар, није тешко савладати сву ту технику, доступна је, и није скупа. Нарочито ми је драго што мој филм о краљици Марији Карађорђевић (иначе једини постојећи о њој уопште) на мом Јутјуб каналу до сад има преко 105 хиљада прегледа .

Највеће тешкоће имала сам код истраживања фасадних скулптура. Разлог лежи у оскудности извора и литературе. Осим брошуре из 1965. Завода за заштиту споменика града Београда, коју је урадила Ђурђица Сикимић, и Шаренчеве, иначе изврсне књиге, која обрађује само статуе на фасадама, уз цртеже, никакве друге литературе за полазну основу нисам имала. Пошто сам узела у обзир и остале видове фасадне скулптуре, нигде до тад обрађиване (рељефи, маске, херме), овај мој рад је заправо пионирски. А и ту је код Сикимићеве било на списку 475 зграда, док сам ја потом, исто на разне начине, сама пронашла још око 600.

Рељеф на Палати Деванха у Краља Милана 21 (Фото: Неда Ковачевић)

Кад човек шета градом и баци поглед на неку фасаду, често на њој угледа неку до сад незабележену скулптуру. Због тога је тешко пронаћи ко су аутори многих од фасадних скулптура, иако су то махом најпознатији вајари. У техничкој документацији зграда тих података најчешће нема.

Колико је могуће реконструисати Београд друге половине 19.века и каснију престоницу Краљевине Југославије након бројних ратова и разарања која су девастирали споменике?
— С обзиром да неким чудом постоји прилично очуване грађе, архитектонских планова и старих фотографија, заправо је технички могуће реконструисати већину тога. Али, важније је питање – колико за то има новца, идеја, организованости и воље.

Да ли може да се направи паралела задужбинарства у Срба некад и сада, и колико је нашим савременицима важна национална култура?
— У ранијим временима постојала је у Срба врло јака свест о важности националне културе, у свим њеним видовима, духовној, културној, образовној, привредној, здравственој.

До Другогог светског рата, готово сви богатији људи осећали су то скоро као свету дужност — да оставе потомству различите задужбине. Дизали су цркве, болнице, школе, остављали знатна средства за различите потребе у култури, образовању, здравству. Чини ми се (но, остављам ипак и да је то само мој лични утисак) да савременицима национална традиција и култура није толико важна, као да нису довољно свесни општег добра, као да мисле само на себе… Наравно, не треба генерализовати, има и светлих примера. Али данас и кад нешто раде, као да се некако крију.

Колика је несразмера између споменика посвећеним мушкарцима и споменика женским историјским личностима? Да ли је та диспропорција типична за наше поднебље или је и у другим европским престоницама слична ситуација?
Несразмера је велика и очевидна. У Књизи првој мога БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА од укупно 437 споменика само њих 39 посвећено је женама. Напросто, није их било више. У међувремену, пронашла сам још неколико, али је то и даље огромна разлика.

Посебно је карактеристичан пример да је први уопште икад подигнути споменик једној жени у Србији – постављен у парку Калемегдан 1926. године и посвећен кнегињи Зорки Карађорђевић – срушили титоисти 1945. године, из идеолошких разлога.

Докле сте стигли у свом истраживању и какве планове имате ове 2020.године?
Конкретно, прво ми је на реду да пронађем податке о зградама у Земуну на којима су фасадне скулптуре. Већ сам их скоро све фотографисала, и пописала фасадну скулптуру, то је на око 90 зграда у Земуну. Требало је већ пре неколико месеци да будем по архивима, али је ова ситуација с коронавирусом мало успорила све, пошто установе нису радиле. Иначе, у Земуну постоје врло занимљиве и оригиналне фасадне скулптуре, али, ето, испоставило се да се пре овога мог истраживања никад нико није бавио том темом. Ово ће бити, ако Бог да, прва књига о фасадној скулптури у Земуну уопште.

Попрсје Велимира Теодоровића у његовој гробници у Алеји великана (Фото: Неда Ковачевић)

Ово истраживање заправо нема краја. Подижу се нови, а још увек успевам да пронађем и до сад непознате (барем за мене) споменике у разним унутрашњим просторима.

Све је извесније да ће књига прва БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА – посвећена личностима којима су у Београду подигнути споменици – ускоро добити и свој други том, с новоподигнутим и новопронађеним споменицима. Тако ми је практичније, него да проширујем и допуњујем већ постојећу књигу.

Иначе, све три досадашње књиге објавила сам у властитом издању, на стари добри начин, уз помоћ пренумераната, људи који су ми се јавили и претплатили се на књигу по повлашћеној цени пре него је изишла из штампе. Осим што су њихова имена наведена у књигама, ја увек изнова користим прилику да им се захвалим на поверењу и подршци.

 

Аутор: Стефан Бранисављевић

Извор: Нови Стандард

Изложба која се виђа једном у животу: Најбоље од Немањића

Стројимиров печатњак из IX века, Маријинско еванђеље из XI, Дечанска хрисовуља и кивот Стефана Дечанског из XIII века и мали али непроценив камени фрагмент са престола његовог сина, цара Душана, само су неки од изузетних експоната које имамо прилику да видимо на изложби „Краљеви и светитељи српски“ у Историјском музеју Србије. Прилику која се пружа, можда, једном у животу.

Савин штап / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Прича о најдуговечнијој српској средњовековној династији Немањића, који су током нешто више од два века (1166-1371) дали 11 владара, почиње њиховим претходницима на челу српске државе. Њих на изложби “заступа” изузетно вредан златни печатњак који је припадао кнезу Стројимиру, српском владару из друге половине IX века, иначе најстарији експонат у власништву Историјског музеја Србије.

Стројимир, Мутимир и Гојник била су тројица синова кнеза Властимира (око 805-851). Према списима византијског цара Константина Порфирогентиа, после Властимирове смрти дошло је до сукоба његових синова, услед чега је Мутимир послао млађу браћу Стројимира и Гојника у Бугарску.

Печат кнеза Стројимира исписан је речима: “Боже, помози Стројимиру” и има двоструки крст.

Стројимиров печатњак / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Овај, преднемањићки период наше историје, представљен је на изложби накитом и наоружањем из тог времена, приказом Цркве Пречисте Богородице Крајинске код Скадарског језера где је сахрањен наш први светитељ, Јован Владимир као и Маријинским еванђељем, писаним на глагољици.

Један од најстаријих старословенских рукописа потиче из 11. века и његова копија из Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” такође је изложена у Историјском музеју Србије.

Галерија посвећена преднемањићком периоду / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Потом следи део посвећен Немањићима.

– У малом уводном делу хтели смо да кажемо нешто о пореклу Немањића, о којима се скоро ништа не зна. Понешто је сачувано у Немањиној Хиландарској повељи, чији оригинал не постоји. Њу су 1896. хиландарски монаси поклонили краљу Александру, заједно са Мирослављевим еванђељем, међутим, она је изгубљена 1915. Сачуване су фотографије и препис. За тај први период је значајна и Црква Св. Петра и Павла код Бијелог Поља у којој је сачуван натпис где се Завида помиње као Мирослављев, односно Немањин отац – каже за Нова.рс Вања Вуксан, ауторка изложбе.

Не постоји, додаје она, апсолутни доказ да су Немањићи били у роду са Властимировићима.

– У владарским повељама имате сачуван траг да се Немањићи позивају на своју дедовину, на своје порекло од давнина, у смислу на Дукљанску краљевину, али немате нигде прецизно наведено да вуку директно порекло од неког преднемањићког владара. То негде, можда, може да се наслути у њиховим именима – наводи кустоскиња.

Прича о именима води нас даље до, за Немањиће, два важна имена: Стефана и Уроша.
Сви су носили владарско име Стефан, по Стефану Првомученику. Урош је уведен у традицију нешто касније, од владавине Уроша I (1243-1276)

– У бици код Гацка Стефана Уроша 1276. збацује са престола син Драгутин и постаје Стефан Драгутин. Када је 1282. Драгутин пао с коња и сломио ногу, престо је предао брату Милутину, на Сабору у Дежеву. Међутим, Драгутин се не повлачи потпуно, имате један период када практично паралелно владају и остаје неразјашњено ко ће после њих да наследи престо. Претпоставља се да је у Дежеву постигнут споразум који се односи на Драгутинове синове, али, међу браћом долази до сукоба кад се Милутин жени византијском принцезом Симонидом – прича нам Вања Вуксан.

Наиме, византијски цареви су захтевали да се њихове принцезе “рођене у пурпуру”, удају за наследнике престола и принц кога би Симонида, евентуално, родила, имао би право да наследи српски престо. Сукоб између Драгутина и Милутина траје од 1301. до 1311. “а Милутин почиње, уз оно Стефан да додаје и Урош II, како би својим именом потврдио да је он наследник престола”.

Милутинов син Дечански је, потом, био Стефан Урош III, његов син – цар Душан Урош IV а Душанов син, и последњи владар лозе Немањића, Урош V.

Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Сваки владар је на изложби представљен копијом фреске са својим ликом и неким предметом специфичним за њега: Ту су Вуканово еванђеље, Немањин печат, прстен Стефана Првовенчаног или, у недостатку “личнијег” предмета, новац из времена одређеног владара, при чему кустоскиња нарочито истиче Радослављев чанкаст новац, по узору на витантијски, “који је вреома редак”.

Прстен Стефана Првовенчаног / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Један од најзначајнијих експоната на изложби је Дечанска хрисовуља о оснивању манстира Дечани из 1330.

– Ово је изузетан комад. Оригинал, на пергаменту, свитак дугачак пет метара. Она је била као нека врста тапије, где се наводе технички детаљи, шта све владар оставља манастиру и која ће му имања даровати, попис становника на тим имањима… – напомиње ауторка.

Почев од Владислава, сваки владар зида своју засебну задужбину, па је тако и Дечански знао да ће ово бити место његовог почивања, објашњава нам.

Дечанска хрисовуља / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

За разлику од цркава и владарских задужбина, о немањићким дворовима не знамо много.

– Нажалост, ниједан владарски двор код нас није истражен. Постојали су покушаји, неки научници мисле да је разлог тај што су били дрвени, али ја вам могу рећи да нико и није довољно истраживао да засигурно може да каже шта је проблем – истиче Вања Вуксан.

Прича о двору надовезује се на причу о трону. Међу експонатима је камени део престола са именом Стефана IV (Душана) сачуван у Студеници.

Фрагмент престола цара Душана из Студенице / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Сви наши владари су, највероватније, и у оквиру цркава и задужбина имали свој престо, напомиње наша саговорница.

– И Стефан Дечански наглашава у својој повељи да забрањује да владике, епсикопи и други свештеници или неко од имућних седи на његовом престолу. Тако да је владар покушавао да заштити своје право, које само он има, и у цркви – право да седи на том свом престолу – прича нам Вања.

Панцирна кошуља / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

У следећем сегменту, о владару ратнику, можете видети приказе ратничке опреме и оружја из тог времена: панцирну кошуљу, врхове за стреле, мачеве, копију самострела, запис Милутина на његовој задужбини у Старом Нагоричину који оставља траг у камену из 1312-13: “Тог лета краљ изби Турке”.

Милутин је византијском цару послао одред од око 2000 српских коњаника који су извојевали битку против Турака.

– Зато је ту Милутин у ктиторској сцени приказан са мачем, као симболом владара ратника, мачем који му предаје Св. Ђорђе (патрон цркве) као инсигнију власти. Реч је о јединственој сцени – истиче Вуксанова.

Запис краља Милутина из Старог Нагоричина / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

А после владара ратника, упознајемо владарке. Све су биле странкиње. Само се за Немањину жену Ану не зна тачно порекло, прича нам кустоскиња.

За оне који су давно ишли у школу, кратко подсећање: Стефанова прва жена била је Евдокија Анђео, синовица византијског цара, а друга Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола.

Радослав је био у браку са Аном Комнином, ћерком епирског дестопа, а Владислав са бугарском принцезом Белосавом Асенином.

Урошева Јелена Анжујска (Анђео), ћерка византијског принца Јована Анђела је, уз Душанову Јелену, бугарску племкињу, најчешће осликавана жена српског средњевековног сликарства.

Драгутин се оженио угарском принцезом Каталином Арпад, а Милутин је имао пет жена, од којих је наславнија византијска принцеза Симонида.

Прва супруга Стефана Дечанског била је бугарска принцеза Теодора Смилец, а друга, која му је родила будућег цара Душана Силног, Марија Палеолог, ћерка византијског управника Солуна.

Последња владарка из рода Немањића, царица Ана, супруга Уроша V, била је влашка принцеза.

Копије фресака краљице Симониде и краља Милутина из Грачанице 1320. године

Владарке су биле врло уважаване на двору Немањића, каже кустоскиња.

– Рецимо, када је после битке код Гацка Драгутин преузео власт од оца Уроша, Урош одлази у Хум где се замонашио, а Јелена се мири са сином и добија од њега део територије, где самостално влада, има свој двор, канцеларију… У време цара Душана његова жена Јелена равноправно учествује на саборима, као царица, и исказује своје мишљење. После битке код Велбужда имате сачувано сведочанство да Стефан Дечански шаље поруку архиепископу, али и жени Марији Палеолог, да се зна да он после битке улази у Бугарску, дакле, и она је имала улогу у власти и врло је уважавана – набраја Вања Вуксан.

Златне наушнице са двоглавим орловима и иницијалима М.П. пронађене у Смедереву, XIV век

Немањићи су и те како били свесни свог значаја па су и поред свих унутарпородичних сукоба знали да неко мора да настави лозу, без обзира на све. У том контексту су се бирале и принцезе.

– Ти бракови су увек били у сврху државе и онога што је тада било у њеном интересу – потврђује нам кустоскиња.

Од световног ка духовном, од краљева ратника и владарки, полако се “дижемо” у више сфере и урањамо у причу о краљевима задужбинарима и светитељима.

– Немањићи су имали значајан однос са српском црквом. Заједно са краљевином успостављена је и архиепископија. Када је Св. Сава 1219. у Никеји добио самосталну српску цркву, добио је и право да се српски архиепископи хиротонишу (рукоположе) у Србији, да не морају да одлазе у Цариград или Никеју. Добили смо право да сами епископи на црквеним саборима бирају свог архиепископа – подсећа Вуксанова.

Фото: Весна Лалић, Нова.рс

У овом делу пажњу, најпре, привлачи штап Св. Саве. Није оригинал, али једнако моћно делује.

– Чува се данас у Милешеви и претпоставља се да је то штап који је Св. Сава добио од византијског патријарха 1219. поводом стицања аутокефалности српске цркве – објашњава нам ауторка.

Све до Милутина, сви владари би се пред смрт замонашили, а после смрти многи Немањићи проглашени су за светитеље.

– Постоји процедура успостављања култа. Подизање из гроба, излагање моштију испред олатара, где долазе верници, диве се и поклањају. Потом следи дешавање чуда над моштима, писање житија и писање службе – каже наша саговорница.

Кивот Стефана Дечанског још је један од велелепних експоната.

Кивот Св. Стефана Дечанског

– Постоје две верзије како је умро. Претпоставља се да је заробљен када је Душан преузео власт, пребачен у Звечан и тамо удављен. Верује се да није одмах сахрањен у својој задужбини у Дечанима, него после две-три године. И, дешавају се чуда. Углавном је прича та да се појављује у сну неком од монаха, они држе молебан над гробом, следи елевација, стављање моштију испред олтара… И данас имате сачуване потпуно целе његове мошти. Када су подигнуте из гроба, 1343, оне су стављене у овај кивот, од дрвета, осликан, са позлатом и гравирама. Касније је замењен другим, а овај се данас чува у Музеју СПЦ – с поносом прича кустоскиња.

Мошти Дечанског су сада у другом кивоту а на Цвети и друге празнике су отворене и верници могу да их целивају.

Изложба је отворена до 20. новембра али ће највреднији експонати, попут кивота Стефана Дечанског или Дечанске повеље, бити изложени само до 12. јуна.

Стефан Дечански и Драгутин сматрају се за владаре мученике, нарочито Дечански, јер је убијен.

– Постоји сведочанство да Драгутин није дозволио да се његове мошти подигну из гроба, као да је унапред имао неку визију да не жели да буде посвећен. Сад, да ли је то његова одлука или је до тога дошло код стварања култа, коме дати предност, Драгутину или Милутину… Касније постоји предање да су Драгутинове мошти у једном моменту, ипак, подигнуте и прича се о некој пазарској породици која их је продавала, а онда им се затро траг – препричава Вања Вуксан.

Она истиче значај култа краља Милутина чије се мошти чувају у Цркви Св. Недеље у Софији. Милутин је сахрањен у Бањској. За време турске најезде његове мошти су пренесне у Трепчу и одатле, после 1460, у Бугарску. И никад више нису враћене. Али, “Бугари више поштују те мошти него ми сами”, напомиње кустоскиња.

Није тачно, како је уврежено мишљење, да само цар Душан није проглашен за светитеља.

– Већина српских краљева се поштује и сматра се да су светитељи, али није свима до краја успостављен култ. Крај култа подразумева потпуно уобличење, са житијем и службом. Код неких, као што су Владислав, Драгутин или Урош, немате уобличен култ, дакле, није само о Душану реч. Постојали су покушаји и за Душаново успостављање култа, али зашто до тога није дошло, није познато. Остала су само нагађања – закључује она.

На овој изложби јавност први пут можете да види фрагменте оригиналних фресака са ископавања на Венчацу.

Фото: Весна Лалић, Нова.рс

– Пре неколико година на локалитету Дворине, у селу Бања код Аранђеловца, откривена је једна потпуно нова гробна црква, која највероватније припада немањићком периоду, 14. веку.

Никад пре тога није пронађена једна овако велика, значајна црква, оволико северно – каже нам кустоскиња, за крај ове туре кроз изложбу о светитељима и краљевима српским.

Крај туре који, у ствари, наговештава још нових открића и сазнања о славним Немањићима…

 

Аутор: Миона Ковачевић

Извор: Нова.рс

Пренето са:

Изложба која се виђа једном у животу: Најбоље од Немањића

 

Погледајте и:

КРАЉЕВИ И СВЕТИТЕЉИ СРПСКИ