Турска Црна Гора

Саопштење о броју и структури субјеката у страном власништву у Црној Гори (линк) разјаснило ми је политичку ситуацију у овој бившој српској књажевини и краљевини.

Извор за илустрацију: Шатерсток

„ Broj poslovnih subjekata u stranom vlasništvu u Crnoj Gori u 2019. godini iznosio je 12 429, što u odnosu na 2018. godinu predstavlja povećanje od 47,8%. Najveće učešće poslovnih subjekata u stranom vlasništvu prema zemlji porijekla vlasnika bilo je iz Turske 3 652 odnosno 29,4%, Rusije 2 217 poslovnih subjekata odnosno 17,8%, zatim iz Srbije 1 627 odnosno 13,1% i Ukrajine 711 poslovnih subjekata odnosno 5,7%.

Posmatrajući 2019. godinu, najveći broj poslovnih subjekata u stranom vlasništvu zabilježen je u Podgorici i to 3 806 odnosno 30,6%, Budva 3 655 odnosno 29,4% i Bar 1 467 odnosno 11,8%. Po sektorima djelatnosti najveće učešće poslovnih subjekata u stranom vlasništvu bilo je u sektorima: Trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikala 23,9%, zatim u sektoru Stručne, naučne i tehničke djelatnosti 20,7% i Građevinarstvo 14,0%.“

Удео пословних субјеката из Русије смањен је са 38,1% у 2014. на 17,8% у 2019, а из Србије са 17%, на 13,1%, те је збирни удео ове две државе смањен са 55,1% на 30,9%.

Насупрот њима, из Турске је повећан удео са 1,5% на 29,4%, те је у 2020. сигурно надмашио збирни удео пословних субјеката из Русије и Србије.

Ови подаци не укључују вредност инвестиција, број запослених и додату вредност и промет пословних субјеката у страном власништву, као и уделе земаља према овим показатељима.

Ипак, саопштење ми је пробудило сећања на историју Црне Горе, вишевековну борбу за слободу. Свашта су чинили Срби по Црној Гори, Старој Херцеговини, брдима и крајинама, чак су се правили и људождерима да би утерали страх у кости Турцима.

И тако, вишевековни отпор окупацији и борба за слободу сада су поништени инвеститорима из Турске. Логично је да треба уништити СПЦ у Црној Гори, као заостатак из те јуначке прошлости. Треба и страх у кости утерати преосталим часним људима, посебно у Будви где треба контролисати пословање 3.655 страних фирми, што је на пет становника по један пословни субјект у страном власништву. Да нема (пореских) рајских острва Будва би била (а можда ће и бити) Рај на планети Земљи.

Док мислим на јуначку прошлост Црне Горе и ову турску садашњост, сетим се да има и у Србији неких бин зинова, и свакојаких других страних инвеститора. А и полиција није симбол нежности и милосрђа.

 

Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија

Приредио, уверен да су за азбукоцид у Црној Гори ипак одговорнији Натогорци од Турака и турадије: Администратор

Може ли се преживети без грчког мора

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички. Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Боже, дај ми упорност Србина који жели да стигне до грчког мора! Размишљам како би “мисао” која се ових дана дели по друштвеним мрежама имала сасвим другачију конотацију да је изречена у неком другом историјском тренутку.

Пре више од сто година, кадa су се хиљаде српских војника пробијале кроз беспућа Албаније, борећи се са хладноћом, глађу и бандама које су их нападале, изазивала би страхопоштовање, емпатију и неку неописиву тугу помешану сa поносом. Изазивала би бес и сузе, страх и наду, веру и очај.

Да је “скована” крајем прошлог века, током мучних деведесетих, кадa је Грчка Србину била “прозор у свет”, поздравили бисте вероватно сналажљивост нашег човека. Дигли бисте палац у знак подршке “брату” који је успео да превазиђе санкције, беспарицу, општу клонулост духа и стигне до грчке обале, било као туриста, било као печалбар!

Данас када, упркос корони, Србин-туриста “јуриша” на грчко море, ова мудрост са интернета изазива смех (што јој је и био циљ), али и неку врсту стида. Бар је код мене такав случај.

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички.

Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Већ првог дана кад су Грци отворили границу, наши туристи су били на њој. И без обзира што је већ тог првог дана било проблема и контрадикторних одлука, наставили смо. Друштвене мреже биле су препуне победоносних објава – прешли границу, стигли, пусте плаже, само Срби у Грчкој. И поред малтретирања, затварања Евзонија, гужви у Бугарској, Срби су били упорни…

Вест о коначном затварању границе за држављане Србије као да је била додатни мотив да јурну сви који су планирали путовање. Било је важно стићи пре 6 ујутру кадa је најављено затварање. Ма, кога је још брига шта ће бити после, кадa се граница пређе…

У чуду сам читала вести о колони наших туриста који су буквално блокирали гранични прелаз покушавајући да се докопају жељене обале. У чуду су били и грчки медији. Ни њима није била јасна та неописива жеља српских туриста и славље оних који су ушли у Грчку. Изгледало је као да су постигли неки успех, остварили велики циљ, а не да су уствари изложили себе и породицу непотребном ризику и непријатностима.

Знам да ће многи рећи да је ризик од короне у овом тренутку већи у Србији него у Грчкој. То је вероватно тачно, али ако постоји реална могућност да сте већ заражени, зашто уопште кретати на пут? Зашто се излагати ризику да се разболите у страној земљи, да уместо на плажи завршите у неком карантину или, не дај боже, болници?

Мислите ли о томе ко ће бринути о вашој деци ако вам не буде добро, како ћете се вратити, колико ће коштати лечење? Ова питања нису, по свему судећи, забринула “храбре српске туристе” који су се пар дана башкарили по пустим грчким плажама, али је ђаво однео шалу оног тренутка кад су откривени први случајеви заразе.

Грци су преломили и, колико год то било непријатно, некако ми се чини да је затварање границе добра одлука. Прво – јасна је и недвосмислена, па нико неће ни кретати на пут, друго – смањују се ризици и трошкови и треће – али веома важно – нећемо бар неко време “трчати” тамо где нас у овом тренутку не желе.

Да се разумемо, Грцима не замерам ама баш ништа. Много пута су показали своје пријатељство и несебичност. Примили су почетком прошлог века оне гладне и болесне мученике на острво Крф, а и данас негују успомену на њих (вероватно боље него што бисмо ми чинили).

Крајем тог истог века, слали су помоћ, давали подршку и примали нас када нико други није хтео. Захвална сам на томе што су бројна избегличка деца, захваљујући Грцима, први пут видела море и бар на тренутак заборављала сурову ратну стварност. Захвална сам и свима који су дигли глас против НАТО агресије, онима који су одбијали да у њој учествују и тако угрожавали свој живот и каријеру.

Сада су Грци поступили другачије, али ја им то не узимам за зло. Били су ту кад су нас к њима терале невоље, а данас свакако није тако. На грчке плаже пожурили смо из чистог конформизма, навике или, најбоље речено, непромишљености!

 

Аутор: Ђурђица Драгаш

Извор: РТС

СКЦ “Ћирилица” Београд: Итекако има замене за грчко и ина мора. Рецимо:

Јутарња кафа уз цвркут птица и одмор под јабуком – нетакнута природа Ресавског краја

Долина Западне Мораве нуди за свакога понешто – од духовности до хедонизма (ВИДЕО)

На путу од Врњачке бање ка Крушевцу – дуж западне Мораве лежи крај који је вековима био на граници царстава и важних путева што је оставило и духовне и материјалне трагове.

С доласком лета оживи и крај око Мораве. Стигну гости из свих крајева земље да бар један викенд проведу у Јефимијиној долини.

„Правимо дводневне туре, Маглич – Трстеник, или идемо једнодневно од ушћа Ибра у Западну Мораву до Трстеника“, наводи Драган Радовановић, председник Друштва за спортове на води Трстеник.

За време Ибарско-Моравске регате током лета, тражи се место више на реци или обали. Трасирано је и око 200 километара планинарских стаза преко врхова Љуктена, Гоча и Жељина.

„Постоје и пешачке стазе у околини. Две велике пешачке стазе: једна води ка манастиру Љубостиња, а дуга пешачка стаза ка селу Брезовица“, објашњава Владимир Јевтић, директор ТО Трстеник.

„Примамо ваучере, нудимо пансионске услуге, имамо четири собе, две су са француским лежајем, две су двокреветне. Имамо госте из свих крајева Србије. Долазе нам чак и из иностранства, Словеније и Норвешке“, каже Иван Бајић из етно села у Брезовици.

Трстенички кувар Дејан Марковић, који се након специјализације у Швајцарској вратио се у родни крај, каже да се у долини Западне Мораве наша национална кухиња сервира на европски начин.

„Као специјалитет понудили би ребарца са роштиља, наша чувена свињска ребарца или јагњетину која може баш да представи наш крај који је чувен по јагњетини и ту јагњетину кувамо на пари, а затим печемо на роштиљу“, каже Марковић.

Кроз трстеничке винограде вијуга пут вина. Гости највише воле аутохтоне сорте: тамјанику и прокупац.

Према речима винара из Трстеника Стефан Пантић, највише долазе туристи из Србије, а што се странаца тиче, углавном долазе Руси.

„Да би винар био успешан, мора да створи услове да доведе љубитеље вина, да пробају његова вина и да виде лепоту нашега краја“, наводи Миломир Милосављевић, винар из Бучја.

Ипак, лепота трстеничког краја је, пре свега, у духовности. Бисери српске средњевековне архитектуре су манастири Велуће и Љубостиња.

„У манастиру Љубостиња је живела и стварала прва срспска песникиња, деспотица Јелена, у монаштву Јефимија. Она је златним везом на црвеном атласу извезла похвалу кнезу Лазару. Манастир Љубостиња је задужбина књегиње Милице. Саграђен је у 14. веку, након Косовског боја, на месту, како народ каже, где су се кнез Лазар и књегиња Милица први пут упознали и заљубили“, истиче Јелена Вукчевић из Завичајног музеја Трстеника.

Више од три деценије овде се током лета одржавају Јефимијини дани, сусрети књижевника „Савремена српска проза“, а честе су изложбе сликара и вајара са простора бивше Југославије.

 

Аутор: Драгослав Гогић

Извор: РТС