Са странице Свакодневи предлози: Српски језик и ћирилица за странце

Весна Арсић:

На познатом Јутјуб каналу још пре шест година објављена су два нама посебно занимљива снимка којим једна Вијетнамка илуструје начин учења српске азбуке и ћириличних слова и диви се генијалности српшског језика и граматике, нарочито у поређењу са енглеским.

Они који су већ гледали ове снимке могу се подсетити, а онима који нису свакако ће бити интересантно да чују шта странци мисле о нашем језику и писму.

Нови Свакодневни предлози овде.

Весна Арсић: Сергеј Јесењин и његова смрт (са стране Свакодневни предлози)

   

    Ових дана, тачније 3. октобра навршава се 125 година од рођења Сергеја Јесењина, једног од најбољих и најомиљенијих песника Русије. Такође, крајем године, 28. (или 27. ?) децембра биће и пуних 95 година од његове још увек званично неразјашњене смрти која је службено заведена као самоубиство. На крају овог прилога је документарни филм о смрти Сергеја Јесењина.

   Због порекла са села, Јесењин је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Рођен је у селу Kонстантиново у Рјазањском региону, 1895. године.

   Почео је да пише поезију са девет година. Kао вундеркинд, преселио се у Москву 1912. и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915. преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Kљујева и Андреја Белог. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

   Од 1922. до 1923. био је ожењен америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је пратио на турнејама. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Због алкохолизма, Сергеј је стекао лош глас. Очаји пијанства видљиви су у његовим песмама из овог периода. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се 1923. вратио у Москву.

   Јесењин је био у браку укупно пет пута. Први и други брак је био са Синаидом Рајх, са којом је имао двоје деце. Имао је и двоје ванбрачне деце (једно од њих је био познати математичар и дисидент Александар Јесењин Волпин). После брака са Исидором Данкан, оженио се младалачком симпатијом Галином Бениславскајом, а касније Софијом Толстајом, унуком Лава Толстоја.

   У почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.

   Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама.

   Јесењин се обесио у соби лењинградског хотела „Англетер“ (Англетерре), 28. децембра 1925. Постоји сумња се да је то било убиство по налогу агената званичне власти. Имао је 30 година.

   Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.

   Једна од Јесењинових најпознатијих песама, Црни човек, настала је у години његове смрти:

Пријатељу мој, пријатељу мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
Пустоши и мозак — алкохол.

Глава моја маше ушима,
ко крил’ма птица бледа.
На врату су јој ноге
што губе све више моћ.
Црни човек
црни, црни.
Црни човек
на кревет ми седа.
Црни човек ми не да —
да заспим сву ноћ.

Црни човек
вуче прстом по одвратној књизи
и, мрмљајућ нада мном
ко над умрлим монах,
чита ми живот
о пробисвету и некој кулизи,
задајућ души тугу и страх.

Црни човек,
црни, црни!
— Почуј, почуј —
мрмља ми и вели —
много је у књизи
мисли без мана.
Тај човек је
живео у земљи
најодвратнијих
хуља и шарлатана.

У децембру, у земљи тој
снег је ђаволски чист,
и мећаве почињу
прела, без једа.
Био је тај човек авантурист
велики
и првога реда.
Био је диван,
уз то поета,
мада с невеликом

ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.

“Срећа је — збораше он —
вештина ума и руку.
Све невеште душе
несрећне су, ко цветови.
Не мари ништа,
што велику муку
задају скрхани
и лажни гестови.

У олуји, у бури,
крај недаћа свих,
уз тешке губитке
и уз тугу клету
бити насмејан, природан, тих —
највећа је уметност на свету.”

— Црни човече!
Доста. Каква шала!
Не забадај свуд нос,
и зато не преседај!
Нашто ми живот
песника од скандала!
Другом ти то, брајко,
читај и приповедај.

Црни човек ме гледа,
упорно поглед му куља.
Већ је и скрама плава
тихо на очи пала, —
ко да ми рећи жели,
да сам лопужа, хуља,
која је немилосрдно
некога опљачакала.
– – – – – – – – –
Пријатељу мој, пријатељу мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
пустоши и главу — алкохол.

Ноћ, пуна мраза.
Раскршћа покој глув.
Сам сам крај окна,
не чекам ни госта, ни друга.
Сву раван покрио
кречњак пртинаст, сув,
и дрвета, ко коњаници,
у врту стоје сред круга.

А негде птица плаче,
ноћна, злослутна, бледа.
Дрвени витези сеју
копитом топот лак.
И опет онај црни
у наслоњачу ми седа,
подигнув свој цилиндер
и забацив немарно фрак.

— Почуј, почуј! —
Кркља ми у лице и клима,
и нагиње се
све више, погледом прати. —
Не видех никога досад
међ подлацима
да тако непотребно
од несанице пати.

Ах, рецимо, грешим!
Јер месечина је “бона”.
Зар још додати нешто
свету сна, уз мимику?
Можда ће округлих бедара
тајно доћи “она”,
да јој читаш своју
трулу и тешку лирику.

Ах, волим песнике!
Диван свет и свита.
У њима увек налазим
романе знане и болне —
како чупавој студенткињи
дугокоса рита
прича о световима,
дршћућ од страсти полне.

Не знам, не памтим,
у једноме селу,
можда у Калуги,
Рјазану, сну, јави,
живљаше малишан
у кући сељачкој
жутих власи
и очију плави’…

И порастао је,
уз то поета,
мада с невеликом,
ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.
— Црни човече!
Ти си гост страшна соја.
О теби кружи давно
та слава мрска.
Бесан сам, разјарен,
и лети палица моја
право у њушку
да му нос размрска.
– – – – – – – – – –
– – – – – – – – – –
– – – – – – – – – –
Умро је месец.
Свитање у окну дрема.
Ах, ти, ноћи!
Шта испреде, као ала?
Под цилиндром сам.
Никога са мном нема.
Сам сам …
и парчад огледала …


Весна Арсић

Са странице Свакодневни предлози: О старости

„Нико не жели да зна шта га  чека у старости. Ми то, додуше, свакодневно видимо свуд око нас, али, да бисмо поштедели себе правимо од старења табу: и сам обележени треба да прећути колико је старост одвратна.Тај табу, само привидно у интересу оних који старе, спречава их да признају и самима себи и одлаже самоубиство све док за њега не понестане и снаге.

Заповед да се старсост поштује потиче из времена кад је дубока старост била изузетак. (Види статистике.) Ако се данас хвали неки стар човек, то се увек чини уверавањем да је он још сразмерно млад, управо још млађан. Наше се поштовање увек заснива на једном ЈОШ („још неуморан“, „још и данас појава“, „још апсолутно живог духа“, „још у стању“ итд.). Своје поштовање никад не одајемо старости, него изричито њеној супротности: чињеници да неко, упркос својим годинама, још није сенилан.

Неко време могуће је заваравање самог себе. Ако, мало-помало,други уоче опадање неке личности, они јој то не показују, напротив: на све начине је подстичу да се сама заварава (рођендански говор, избор за почасног председника, итд.), делимично и због сажаљења, делимично зато што је опхођење с обележеним угодније док је присиљен да прикрива своје старење. Не буде ли једног дана могао више да избегава признање да постаје старац – откриће да то његово признање никог не изненађује; само изазива нелагодност.

Обележени почиње да склапа реченице: „Најзад, већ смо једном доживели да  / Једном смо и ми / Кад једном искусите шта значи / У моје време / У наше време / Данас свако мисли / У вашим годинама, знате, ја бих се стидео / Младима треба пружити шансу /“ итд.

Обележени се препознаје по томе што му нико не завиди, чак ни онда кад ужива углед или поседује богатство, дакле има могућности које они, млађи, немају; упркос томе нико се не би с њим мењао.

Кад се говори о неком ко је учинио или има изгледа да ће ускоро учинити нешто изванредно, обележени се одмах распитује о годинама те личности. (Врло рани стадијум.) Обележени почиње да савременицима мање завиди на њиховом успеху него на години рођења: на њиховој залихи будућности.“

Ово је одломак из књиге Дневник 1966-1971. (БИГЗ, Београд, 1982.) швајцарског писца и архитекте Макса Фриша, и то одломак који је датиран у пролеће 1968. године. Ова изузетно луцидна опсервација о последњем добу човековог живота једна је од многих такође занимљивих епизода карактеристичних и за његове најпознатије романе Хомо ФаберШтилер, Монток, Плавобради  и Нека ми име буде Гантенбајн. Његове драме Дон Жуан или љубав према геометрији, Бидерман или подметач пожара и Андора убрајају се у најуспешније извођене драме на немачком језику. Макс Фриш је рођен 1911. а преминуо 1991. године у Цириху, у коме је и рођен.

            Његови романи и дневници су мој данашњи свакодневни предлог за читање.

 

Весна Арсић

главни уредник Билтена
Србског културног центра “Ћирилица” Београд


Приредио, јер се стари предлози за читање, гледање и слушање на страни Свакодневни предлози бришу сваке недеље па да највреднији не буду изгубљени: Администратор