ОДЛАЗАК НАЈСИГУРНИЈЕГ СРПСКОГ ТУМАЧА: Поводом прераног губитка професора Иље Числова

СЛАВА ХВАЛА ПОКОЈ
Словенство је големо и бурно море,

које се умирује и у родне луке наводи
пламеном вјере, труда и љубави достојних Словена.


Словенска мора данас су у бури, изгубила су велико свјетло са највише куле мотриље, искреног путовођу и широки мост братољубља.
Све нас у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини затекла је, зауставила и обесхрабрила тужна вијест да се у Господу упокојио један од најбољих сијача на пољима Словенства;
вриједне руке које су исписивале повијест наше узајамности, словенског наличја и српско-руске нераскидивости, слегле су се на издахле груди.
Узет је најбољи србиста у руским језикословним пољима, и најбољи русиста у српском духовном виногорју.

Иља Михајлович Числов, истакнути преводилац, слависта, професор, есејиста и публициста преминуо је послије тешке болести, 16. децембра 2019. у Москви. Сахрањен је јуче, на славу Светог Николаја, на Алабушевском гробљу у Москви. Заупокојени тропар отпјеван је у храму Преподобног Пимена у 11.30ч. Над Москвом је био облачан, прохладан дан…

Родио се 14. марта 1965.г. у Москви. У периоду од 1983.-85.г. служио је војни рок, а 1989. године дипломирао са похвалом на Филолошком факултету Државног московског универзитета „В.М. Ломоносов“ – одсјек за словенске језике, са специјалношћу за српски језик и књижевност. Усавршавао се на Институту за словенске студије и балканистику Руске академије наука. Био је професор на Државној академији словенске културе, предсједник Покрета српско-руског пријатељства, члан Савеза писаца Русије, члан Удружења књижевника Србије. Отац троје дјеце, деда једног унука.

Професора Иљу Числова упознао сам у мају 2017. године на Јубиларном Свесловенског сабору у Москви и Петрограду, на 150. годишњицу од када је руски цар Александар Други Романов сазвао словенске народе око олтара братољубља и духа јединородног језика. Професор Числов је био сјајан познавалац и говорник српског језика, шта више он је био суптилни тумач нарави српског поднебља, искрено љубећи и поштујући јужнословенску културну, језичку и духовну засебност.

Проф. Иља Числов је током Сабора био саставни дио српске делегације, посебан допринос давши током наступа наших представника. Бесцјено је помагао у преводу српских излагања, преводио је финесе језике, појашњавао оно што се без живог језичког искуства тешко може разумјети. Завршно обраћање српске делегације на Јубиларном Свесловенском сабору, општеприхваћену Српску декларацију, превели смо на руски језик и саопштили уз свесрдну помоћ професора Числова. Он је био најсигурнији српски тумач, а ми смо знали да оно што осјећамо може превести само наш Иља.

Током Сабора представници словенске омладине добили су задатак да напишу текст словенске химне у част историјске трпезе љубави и почасти нашем заједничком роду и језику.
Имао сам част да мој српски текст „Химна младог Славјанина“, буде усвојен као заједнички текст младих Словена. Требало је још стихове превести и препјевати на руски као званични језик Сабора и словенског покрета. Замолио сам професора Числова да ми помогне, а он је то прихватио с љубављу. У својој кабини на пароброду „Кнегиња Анастасија“, негдје у водама Ладоге и надомак Валаама, проф.Иља је уредио поуздан превод химне, а проф.Павел Тулајев је прихватио да овај превод усклади у стихове. Тако је настао званични руски превод наше омладинске словенске химне.
Данас ми је изузетна част што сам се у овом тексту сусрео и повезао са великим професором и славистом Иљом Михајловичем Числовим.

О каквој личности је ријеч, довољно ће појаснити подаци да је проф.Числов био званични уредник превода на руски језик сабраних дјела Светог Николаја Српског. Захваљујући овим преводима руски народ је буквално открио свето дјело Српског Златоустог, а владика Николај је већ данас класик православне духовности широм руског пространства. Проф.Числов је завршио и први превод на руски језик Његошеве „Луче микрокозма“, те сабрао преводе најбољих српских пјесника у „Антологију српске поезије 20. вијека“. Преводио је Дучића, Ракића, Шантића, Десанку Максимовић…
Током отаџбинских ратова 1992. и 1999. долазио је у Србију и Босну и Херцеговину, писао, извјештавао и храбрио српски народ. Носилац је одликовања Руске православне цркве.

На крају и на почетку свега, с вјером у Васкрсење Господње, уважени професоре, златокласни сјетвениче на пољима Словенства, искрени и драги брате српског народа и језика, прими наш мали вијенац искрене захвалност и братске љубави у име свих чланова Свесрпског словенског покрета и српских представника на Јубиларном свесловенском сабору 2017. године.

Нека ти Господ удјели вјечни покој у словенском перивоју раја, испод наших храстова, липа и шљива!

Слава Словенства! Хвала од Српства! Покој у Христу!.

Горан Лучић
члан Предсједништва Свесрпског Словенског Покрета
и учесник Јубиларног Свесловенског сабора 2017.г.