Ристо Одавић – Херцеговац који је међу првима преводио Пушкина на српски језик

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, Универзитета у Београду, чувају се књиге и часописи из заоставштине Луке Ћеловића Требињца, велетрговца, једног од најбогатијих људи Србије с почетка 20. века, председника Београдске Задруге, члана Управног одбора Народне банке, националног радника и великог српског добротвора.

Лука, угледни Херцеговац и Требињац, иако недовољно образован, сачувао је примерке часописа за књижевност, науку и друштвени живот „Отаџбина“ чији је власник био Владан Ђорђевић.

Владан Ђорђевић је био лекар, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник, оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва и књижевник.

Поред осталог, сам је финансирао свој часопис „Отаџбина“ који је излазио од 1875. до 1892. године с намером да се српски народ може што боље образовати. Једно време уредник часописа био је и др Милан Јовановић Батут.

У свескама од броја 121 до 129, састављеним у књигама 31 и 32, под рубриком „Лепа књижевност“, 1892. године Ристо Одaвић, који је кроз живот радио као професор, књижевник, драматург, народни посланик, управник Државне Архиве, шеф Пресбироа и начелник Министарства просвете, објавио је свој превод с руског на српски језик романа у стиховима Александра Сергејевича Пушкина „Евгеније Оњегин“.

Као што знамо, роман осликава живот у Русији двадесетих година 19. века кроз ликове два млада племића Ленског и Оњегина и сестара Татјане и Олге Ларине.

Српско читалаштво је тада добило могућност да се преко романа упозна са свим руским друштвеним слојевима, од приказа руског села до балова у Москви, с наглашеним проблемима људи на власти.

Ристо је рођен у Београду 1870. године као четврти син имућног трговца Јована Одавића рођеног у селу Луг крај Требиња. Јован је дошао у Београд средином 19. века и ту развио свој трговачки посао. И он и његови синови постали су богати и угледни грађани Београда.

Захваљујући Луки Ћеловићу Требињцу и његовој заоставштини данас можемо с правом констатовати да је ово само још један пример човека и његовог дела, овог пута Риста Одавића, чији су корени везани за Херцеговину и Требиње, у доприносу развоја српске културе и образовања.


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Стране речи које немају превод на српски, а имају страва значење

Широм света се могу пронаћи изрази за које превод на српски језик не постоји, а стручњаци кажу да је одличан начин за упознавање неке земље и људи који тамо живе (осим проучавања хране, ноћног живота и уметности) листање правописа, речника или разговор с локалцима.

Ово су неке од таквих речи:

 

Норвешки: Forelsket

Неописива еуфорија коју осећају заљубљени.

Јапански: Tsundoku

Књига коју смо купили, али је никада нисмо прочитали.

Шведски: Fika

Дружење уз кафу и колач или пециво како би се застало и уживало у тренутку.

Тагалошки (Филипини): Kilig

Осећај који стварају “лептирићи у стомаку” у романтичним ситуацијама.

Немачки: Rückkehrunruhe

Носталгично осећање које имамо када се вратимо кући с путовања и схватимо да почињемо да заборављамо оно што смо доживели.

Руски: Почемучка

Дете које поставља превише питања.

Кивила (Папуа Нова Гвинеја): Mokita

Истина коју сви знају, али су се договорили да је неће коментарисати.

Француски: Dépaysement

У дословном преводу реч је о недостатку домовине, а значење се везује за дезоријентираност или културолошки шок због којег се осећамо као странци.

Индонезијски: Jayus

Израз за шалу која је толико недуховита да не можемо да престанемо да се смејемо.

Инуитски: Iktsuarpok

Осећај ишчекивања госта због којег често гледамо кроз прозор.

Јидиш: Luftmensch

“Особа од ваздуха”, која има “промају у глави”, односно само сањари, ништа не ради и не зарађује.

Шкотски: Tartle

Осећај оклевања при представљању јер смо заборавили име особе коју желимо да упознамо с другима.

Португалски: Cafuné

Нежно провлачење прстију кроз нечију косу.

Холандски: Gezelligheid

Срећа и осећање припадања које нас обузима кад проводимо време с особама које волимо.

Шпански: Duende

Дословно преведено значи “имати душу”, а реч је о снажном осећању које нас обузима када, на пример, посматрамо уметничко дело или фламенко, због чега се јежимо, смејемо или плачемо.


Извор:

ОДЛАЗАК НАЈСИГУРНИЈЕГ СРПСКОГ ТУМАЧА: Поводом прераног губитка професора Иље Числова

СЛАВА ХВАЛА ПОКОЈ
Словенство је големо и бурно море,

које се умирује и у родне луке наводи
пламеном вјере, труда и љубави достојних Словена.


Словенска мора данас су у бури, изгубила су велико свјетло са највише куле мотриље, искреног путовођу и широки мост братољубља.
Све нас у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини затекла је, зауставила и обесхрабрила тужна вијест да се у Господу упокојио један од најбољих сијача на пољима Словенства;
вриједне руке које су исписивале повијест наше узајамности, словенског наличја и српско-руске нераскидивости, слегле су се на издахле груди.
Узет је најбољи србиста у руским језикословним пољима, и најбољи русиста у српском духовном виногорју.

Иља Михајлович Числов, истакнути преводилац, слависта, професор, есејиста и публициста преминуо је послије тешке болести, 16. децембра 2019. у Москви. Сахрањен је јуче, на славу Светог Николаја, на Алабушевском гробљу у Москви. Заупокојени тропар отпјеван је у храму Преподобног Пимена у 11.30ч. Над Москвом је био облачан, прохладан дан…

Родио се 14. марта 1965.г. у Москви. У периоду од 1983.-85.г. служио је војни рок, а 1989. године дипломирао са похвалом на Филолошком факултету Државног московског универзитета „В.М. Ломоносов“ – одсјек за словенске језике, са специјалношћу за српски језик и књижевност. Усавршавао се на Институту за словенске студије и балканистику Руске академије наука. Био је професор на Државној академији словенске културе, предсједник Покрета српско-руског пријатељства, члан Савеза писаца Русије, члан Удружења књижевника Србије. Отац троје дјеце, деда једног унука.

Професора Иљу Числова упознао сам у мају 2017. године на Јубиларном Свесловенског сабору у Москви и Петрограду, на 150. годишњицу од када је руски цар Александар Други Романов сазвао словенске народе око олтара братољубља и духа јединородног језика. Професор Числов је био сјајан познавалац и говорник српског језика, шта више он је био суптилни тумач нарави српског поднебља, искрено љубећи и поштујући јужнословенску културну, језичку и духовну засебност.

Проф. Иља Числов је током Сабора био саставни дио српске делегације, посебан допринос давши током наступа наших представника. Бесцјено је помагао у преводу српских излагања, преводио је финесе језике, појашњавао оно што се без живог језичког искуства тешко може разумјети. Завршно обраћање српске делегације на Јубиларном Свесловенском сабору, општеприхваћену Српску декларацију, превели смо на руски језик и саопштили уз свесрдну помоћ професора Числова. Он је био најсигурнији српски тумач, а ми смо знали да оно што осјећамо може превести само наш Иља.

Током Сабора представници словенске омладине добили су задатак да напишу текст словенске химне у част историјске трпезе љубави и почасти нашем заједничком роду и језику.
Имао сам част да мој српски текст „Химна младог Славјанина“, буде усвојен као заједнички текст младих Словена. Требало је још стихове превести и препјевати на руски као званични језик Сабора и словенског покрета. Замолио сам професора Числова да ми помогне, а он је то прихватио с љубављу. У својој кабини на пароброду „Кнегиња Анастасија“, негдје у водама Ладоге и надомак Валаама, проф.Иља је уредио поуздан превод химне, а проф.Павел Тулајев је прихватио да овај превод усклади у стихове. Тако је настао званични руски превод наше омладинске словенске химне.
Данас ми је изузетна част што сам се у овом тексту сусрео и повезао са великим професором и славистом Иљом Михајловичем Числовим.

О каквој личности је ријеч, довољно ће појаснити подаци да је проф.Числов био званични уредник превода на руски језик сабраних дјела Светог Николаја Српског. Захваљујући овим преводима руски народ је буквално открио свето дјело Српског Златоустог, а владика Николај је већ данас класик православне духовности широм руског пространства. Проф.Числов је завршио и први превод на руски језик Његошеве „Луче микрокозма“, те сабрао преводе најбољих српских пјесника у „Антологију српске поезије 20. вијека“. Преводио је Дучића, Ракића, Шантића, Десанку Максимовић…
Током отаџбинских ратова 1992. и 1999. долазио је у Србију и Босну и Херцеговину, писао, извјештавао и храбрио српски народ. Носилац је одликовања Руске православне цркве.

На крају и на почетку свега, с вјером у Васкрсење Господње, уважени професоре, златокласни сјетвениче на пољима Словенства, искрени и драги брате српског народа и језика, прими наш мали вијенац искрене захвалност и братске љубави у име свих чланова Свесрпског словенског покрета и српских представника на Јубиларном свесловенском сабору 2017. године.

Нека ти Господ удјели вјечни покој у словенском перивоју раја, испод наших храстова, липа и шљива!

Слава Словенства! Хвала од Српства! Покој у Христу!.

Горан Лучић
члан Предсједништва Свесрпског Словенског Покрета
и учесник Јубиларног Свесловенског сабора 2017.г.