Превести афоризме није лако, али је узбудљиво

Светислав Недучић на мађарски језик преводи наше савремене ауторе, али заслужан је и за преводе Драгослава Михаиловића и Бранислава Нушића. За свој рад добио је награду УКС

Светислав Недучић (Фото: Српске недељне новине)

Суботица – Светислав Недучић живи у малом пограничном месту Мако на југу Мађарске и како је рекао у разговору за „Политику”, вођеном посредством електронске поште, тек одласком у пензију успео је да се посвети превођењу на начин који је желео.

– Први превод књиге који сам објавио биле су „Папрене приче” Александра Чотрића. Изабрао сам овог аутора јер су се његове приче готово сваке седмице појављивале у „Српским недељним новинама”. Његову прву причу објавио сам у литерарном часопису града Мако „Марошвидек” – казао је Недучић.

Након тога, наставио је да преводи афоризме Драгутина Минића Карла из књиге „Мини(ћ) приче” те Бојана Љубеновића „Писма из Србије”, приче Радоја Домановића.

– Посебно волим да преводим афоризме, јер су духовити, изразе се са мало речи. То су увек језгровите речи које указују на тајну истине. Духовито и упечатљиво нам говоре опште истине. Уживам да читам афоризме, а још више уживам у њиховом превођењу. Наћи одговарајућу реч у преводу, истаћи исту нијансу, није увек лако, али је лепо и узбудљиво јер мораш очувати бриткост и суштину – објаснио је Недучић.

Почетком године Удружење књижевника Србије Светиславу Недучићу, преводиоцу из Мађарске доделило је награду „Радоје Домановић” за преводе српских сатиричара на мађарски језик.

Постао је и преводилац романа Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве”, те Нушића од кога је на мађарски језик превео „Хајдуке” и „Госпођу министарку”.

– Књигу „Хајдуци” сам почео да преводим пре много година док сам још радио, и ставио је на страну, са мишљу да ћу је завршити када се пензионишем. То је једини од мојих првих превода код којег сам одржао реч – испричао је Недучић. Блиски су му и млади аутори, превео је „Квадратно дисање” Данијеле Репман и „Сам свој јатак” Бранка Чурчића.

На његовом радном столу сада је рад којем посвећује, како каже и дан и ноћ.

– Недавно сам добио текст који је врло актуелан. За време пандемије рађале су се многе шале и вицеви. То је сакупила Сенка Павловић, све те шале из земље и иностранства. Сада се тиме бавим, јер бих хтео и са преводом да будем актуелан – рекао је Недучић.

Ипак, када бира дела за превод наводи да му је први циљ, да су, уколико је то могуће, дело и писац познати у Мађарској.

– Знам да је некада српска литература била популарна у Мађарској. Данас је много изгубила од старог сјаја. У делу Мађарске где живим у књижарама и библиотекама уопште не видим преводе са српског језика, сада је присутна западна литература. Зато ми је првенствени циљ када преводим да већ мађарска публика зна нешто о аутору и делу.

Недучић каже да је тешко доћи до нових књига за превод. Чињеница да живи у другој држави отежава му контакт са ауторима, а није боља ситуација ни кад покуша да пронађе издавача за своје преводе у Мађарској.

– Издавачи нас уопште не траже, потребно је контактирати доста њих, често без резултата, а ако неко и прихвати објављивање, тражи спонзора. Проблем је у томе што читаоци не траже књиге из Србије – објаснио нам је преводилац. Повремено рад преводилаца успева да финансира и Српска самоуправа у Мађарској, додао је Светислав Недучић.

 

Аутор: Александра Исаков

Извор: Политика

Ристо Одавић – Херцеговац који је међу првима преводио Пушкина на српски језик

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, Универзитета у Београду, чувају се књиге и часописи из заоставштине Луке Ћеловића Требињца, велетрговца, једног од најбогатијих људи Србије с почетка 20. века, председника Београдске Задруге, члана Управног одбора Народне банке, националног радника и великог српског добротвора.

Лука, угледни Херцеговац и Требињац, иако недовољно образован, сачувао је примерке часописа за књижевност, науку и друштвени живот „Отаџбина“ чији је власник био Владан Ђорђевић.

Владан Ђорђевић је био лекар, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник, оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва и књижевник.

Поред осталог, сам је финансирао свој часопис „Отаџбина“ који је излазио од 1875. до 1892. године с намером да се српски народ може што боље образовати. Једно време уредник часописа био је и др Милан Јовановић Батут.

У свескама од броја 121 до 129, састављеним у књигама 31 и 32, под рубриком „Лепа књижевност“, 1892. године Ристо Одaвић, који је кроз живот радио као професор, књижевник, драматург, народни посланик, управник Државне Архиве, шеф Пресбироа и начелник Министарства просвете, објавио је свој превод с руског на српски језик романа у стиховима Александра Сергејевича Пушкина „Евгеније Оњегин“.

Као што знамо, роман осликава живот у Русији двадесетих година 19. века кроз ликове два млада племића Ленског и Оњегина и сестара Татјане и Олге Ларине.

Српско читалаштво је тада добило могућност да се преко романа упозна са свим руским друштвеним слојевима, од приказа руског села до балова у Москви, с наглашеним проблемима људи на власти.

Ристо је рођен у Београду 1870. године као четврти син имућног трговца Јована Одавића рођеног у селу Луг крај Требиња. Јован је дошао у Београд средином 19. века и ту развио свој трговачки посао. И он и његови синови постали су богати и угледни грађани Београда.

Захваљујући Луки Ћеловићу Требињцу и његовој заоставштини данас можемо с правом констатовати да је ово само још један пример човека и његовог дела, овог пута Риста Одавића, чији су корени везани за Херцеговину и Требиње, у доприносу развоја српске културе и образовања.


Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Стране речи које немају превод на српски, а имају страва значење

Широм света се могу пронаћи изрази за које превод на српски језик не постоји, а стручњаци кажу да је одличан начин за упознавање неке земље и људи који тамо живе (осим проучавања хране, ноћног живота и уметности) листање правописа, речника или разговор с локалцима.

Ово су неке од таквих речи:

 

Норвешки: Forelsket

Неописива еуфорија коју осећају заљубљени.

Јапански: Tsundoku

Књига коју смо купили, али је никада нисмо прочитали.

Шведски: Fika

Дружење уз кафу и колач или пециво како би се застало и уживало у тренутку.

Тагалошки (Филипини): Kilig

Осећај који стварају “лептирићи у стомаку” у романтичним ситуацијама.

Немачки: Rückkehrunruhe

Носталгично осећање које имамо када се вратимо кући с путовања и схватимо да почињемо да заборављамо оно што смо доживели.

Руски: Почемучка

Дете које поставља превише питања.

Кивила (Папуа Нова Гвинеја): Mokita

Истина коју сви знају, али су се договорили да је неће коментарисати.

Француски: Dépaysement

У дословном преводу реч је о недостатку домовине, а значење се везује за дезоријентираност или културолошки шок због којег се осећамо као странци.

Индонезијски: Jayus

Израз за шалу која је толико недуховита да не можемо да престанемо да се смејемо.

Инуитски: Iktsuarpok

Осећај ишчекивања госта због којег често гледамо кроз прозор.

Јидиш: Luftmensch

“Особа од ваздуха”, која има “промају у глави”, односно само сањари, ништа не ради и не зарађује.

Шкотски: Tartle

Осећај оклевања при представљању јер смо заборавили име особе коју желимо да упознамо с другима.

Португалски: Cafuné

Нежно провлачење прстију кроз нечију косу.

Холандски: Gezelligheid

Срећа и осећање припадања које нас обузима кад проводимо време с особама које волимо.

Шпански: Duende

Дословно преведено значи “имати душу”, а реч је о снажном осећању које нас обузима када, на пример, посматрамо уметничко дело или фламенко, због чега се јежимо, смејемо или плачемо.


Извор: