Одбор за стандардизацију српског језика: Холандија остаје Холандија

Поштовани читаоци,

иако су неки чланци наоко бајати, увек можемо да их ставимо у рубрику Актуелно, или како то новомодернисти српског језика кажу „евергрин“. 

Холандија или Низоземска, Немачка, Алеманија или Германија, Јапан или Нипон (старији се сећају), Бурма или Мијанмар итд. 

У сваком случају, тачна је реченица која се код нас одомаћила, а то је: „језик је жив и мења се“, али да ли у свему томе постоји и „силовање језика“? Размислите и закључите сами. Увод нам је свакако дала професорка Рајна Драгићевић с чланком „Речник који одузима речи„.

.Милорад Ђошић

Одбор за стандардизацију српског језика: Холандија остаје Холандија

Одбор за стандардизацију српског језика заузео је у петак 10. јануара званичан став да се у Србији и даље употребљава назив Холандија

Дилеме више нема – Холандија остаје Холандија. Одбор за стандардизацију српског језика заузео је у петак 10. јануара званичан став да се у Србији и даље употребљава назив Холандија, иако је та европска краљевина одлучила да од 1. јануара користи искључиво своје право име Низоземска.

„Препорука Одбора је да се остане при називу Холандија, као што је већ устаљено у Србији. То није никакав преседан, јер већ имамо низ примера попут Немачке, Грчке, Финске или Јапана, држава које имају другачије изворне називе. Када неки термин уђе у језик, притом не мислимо само на називе држава, не постоји ваљан разлог да се мења. Немамо никакву обавезу да преносимо оригинални назив, уосталом нико то од нас није ни тражио“, изјавио је за Н1 председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић, закључујући да треба наставити са постојећом праксом и традицијом.

У прилог препоруци Одбора иде и став амбасаде ове државе, чији су званичници истакли да се „измена назива односи на брендинг, а не на промену имена“.

(Н1, 10. 1. 2020)

Политика: Холандија или Низоземска – питање за локалну употребу

Избор имена је интерна одлука Холандије о томе како ће се представљати и не би требало да утиче на то како ће се земља називати на неком језику, појашњавају у амбасади ове краљевине у Београду

Појам Холандија односи се на само две од 12 покрајина у земљи (Фото: Пиксабеј/Политика)

За годину у којој ће бити домаћин Евровизије и један од домаћина Европског првенства у фудбалу Холандија је спремила велику стратегију ребрендирања, која, између осталог, предвиђа да од 2020. званичан назив земље буде Низоземска (Nederland у оригиналу). До сада су се паралелно користили називи Низоземска и Холандија, па је и званични туристички сајт земље http://www.holland.com, а налог на „Твитеру” @visitHolland. Иако су и сајт и Твитер налог још увек активни под овим називима, многи медији у свету и код нас објавили су да Холандија као земља више не постоји.

Како су нам рекли у амбасади ове краљевине у Београду, промена се односи на брендинг, а не на промену имена.

„Ово је интерна одлука Холандије о томе како ће се представљати и не би требало да утиче на то како ће се земља звати на ком језику”, наводи се у одговору који су нам послали након консултација са Министарством спољних послова у Хагу.

Дакле, земље које су је до сада звале Холандија, укључујући Србију, Турску, Пољску и друге, могу да задрже тај назив. Он се избацује из маркетиншког материјала у самој краљевини, а компаније, амбасаде, владине службе и универзитети мораће да користе само појам Краљевина Низоземска или како би се дословно превело Краљевина Ниских Земаља.

У суштини, ова густо насељена земља са 17 милиона становника много је више од Холандије. Тај појам се односи на само две од 12 покрајина које су 19. веку биле центар привреде и богатства: Северну Холандију којој припада Амстердам, и Јужну Холандију, где су Ротердам и Хаг.

„Помало је чудно у свету рекламирати Холандију која је само мали део Низоземске”, рекао је портпарол министарства спољних послова када је у октобру представљена кампања брендирања. Влада је тада рекла да не забрањује употребу назива Холандија, али да се одлучила да га више не користи у службеној комуникацији.

У употреби је и нови логотип који је одбацио реч Холандија, а национални симбол лала је знатно суптилније изражен као део стилизованих слова НЛ. Задржана је наранџаста као боја владајуће краљевске породице.

Фокус је заправо на новој стратегији развоја туризма, да се странци подсете да ту има још нечег сем Холандије и усмере на мање посећене делове земље, а растерете они који већ пате због инвазије туриста. Они углавном иду на исте локације унутар Северне и Јужне Холандије, првенствено у Амстердам.

Холандија је 2018. имала 18 милиона посетилаца, више него што има становника. Прогнозе су да би тај број за десет година могао да нарасте на 29, а можда чак и на 42 милиона годишње. Национална туристичка организација је у програму развоја за следећих 10 година навела да је уместо промоције дестинација време за „управљање дестинацијама”. Прошлог маја је објавила да ће престати да активно рекламира земљу због претеране навале туриста на највеће атракције и да ће овог пролећа затворити канцеларије у Шпанији , Италији и Јапану, а отворити их у земљама из којих долази већи број пословних путника.

Уведене су још неке мере да се смање хорде туриста. Прошле године је повећана боравишна такса и сада је са три евра за ноћ међу најскупљим у Европи. Од ове године забрањене су вођене туре по амстердамској четврти црвених фењера.

Холандски сајтови пишу да нови лого, који је коштао 200.000 евра, има верзије на осам различитих језика, али не наводе на којим. У енглеском, данском, шведском, немачком и још неким језицима облик је приближан изворном холандском Недерланд. На хрватском и чешком је Низоземска, односно Низоземско, што је заправо превод имена. Ту варијанту превода имају и Французи, Шпанци и Италијани (Пејба, Паисес Бахос, Паези Баси). Русија и Украјина је зову Нидерланди, односно Нидерландија, Турци Холанда, Румуни Оланда, а Пољаци Холандија.

Јелена Чалија

(Политика, 10. 1. 2020)

Преузето са: Стање ствари

Приредио: Милорад Ђошић

Речник који одузима речи

Из „Речника сувишних речи” јасно је да је веза између језика и друштвене стварности толико јака да говорници понекад не успевају да разлуче речи од појмова који су њима именовани, па као главну сувишну реч српског језика издвајају „ријалити шоу”

Проф. др Рајна Драгићевић

Издефинисати, издоминирати, изигнорисати, изиницирати, изорганизовати, изреаговати, искоментарисати, искомуницирати, испаузирати, испозирати, испреговарати, испоштовати… Ове новокомпоноване творенице само су део збирке „сувишних речи” које је лингвиста и антрополог Гордана Ђерић прикупила путем анкете спроведене међу својим пријатељима и колегама, изворним говорницима српског језика, и објавила као „Речник сувишних речи”, у издању Књижарнице „Златно руно” и Института за европске студије. Испитаници су према сопственим критеријумима судили речима и на свој начин тумачили синтагму „сувишна реч”.

И баш у тој спонтаности, у изостанку лингвистичких теорија и крутих нормативистичких правила којима се лексика обично осматра и оцењује, лежи интригантност овог речника. Говорници, а не лингвисти, осуђивали су и протеривали по сопственим мерилима изабране речи, показујући притом наглашено узаврео однос према матерњем језику као према чувалишту сопственог идентитета, над којим имају право и које би да штите из све снаге. Тако, све већи број глагола с префиксом из- говорници погрдно називају „исизмима” и „из-новотаријама”, „фолкерско-фолирантским речима”, „школским примером испразности и накарадности језика”, „мафијашким језиком”, „новоговором” и немоћно откривају да их те речи „једноставно поражавају”.

Испитаници су с правом приметили и пораст броја глагола с префиксом од-, нарочито у језику спортских новинара: одреаговати, одрентирати, одризиковати, као и умножавање конструкције „за” плус инфинитив: за избегавати, за извести, за надокнадити, за обући, за очекивати, за поверовати. Речник показује колико нам сметају клишеи, поштапалице (значи, само да кажем), еуфемизми (бизнисмен за криминалца), плеоназми (врхунац кулминације), нове појаве исказане речима из енглеског језика (инфлуенсер, коучинг, пи-ар), хиперболе у новинским насловима (језиво упозорење, страховито важно, ужасно важно, ултрарадикално, шок цена), речи које су у уличарском дискурсу добиле нова значења (респект, комбинација, по дифолту).

Из „Речника сувишних речи” јасно је да је веза између језика и друштвене стварности толико јака да говорници понекад не успевају да разлуче речи од појмова који су њима именовани, па као главну сувишну реч српског језика издвајају „ријалити шоу”, наводећи више од двадесет образложења за свој избор: „најјефтинији ововремени опијум за народ”, „окупација баналношћу и простаклуком”, „колективна хипноза”, „воајеризам као национална дисциплина”, „такмичење у псовању и вређању”, „показатељ опште беспослености, испразног трошења времена, бежања од реалности; чист ескапизам”. У непожељне речи или изразе испитаници су укључили и ове (појмове и појаве, које не одвајају од назива): академске и културне елите, вишак историје, две Србије, демократски изборни процес, директне стране инвестиције, друштво једнаких шанси, еманципаторски потенцијал, естрадна уметница, испратити догађај, круна каријере, лака забава, људски ресурси, модна икона, политичка коректност, популизам, све од Цеце, спиновање јавности…

Остали речници сабирају речи, а овај их „одузима”, како каже др Гордана Ђерић у предговору. У осталим речницима обрађују се речи које су говорницима непознате, а овај садржи оне које су свима познате, врло учестале, али, из различитих разлога, одбојне говорницима. „Протеране речи” изазивају читаоце да размишљају о језику којим се служе и да пажљиво обликују свој језички израз. У овом речнику се суди речима, али нема једног судије и његовог субјективног увида, већ се у улози судије јавља колектив, па су изнесене информације заједничке, наше. И као што су нам свима познате речи које би испитаници удаљили из српског језика, тако су многима од нас блиски и разлози за њихово одбацивање јер разумемо улогу језика у механизмима и упориштима деловања симулакрума у којем живимо.

Речи забележене у овом речнику и реакције говорника на њих представљају фотографију наше стварности, замрзнуту слику данашњице, која ће омогућити и следећим генерацијама да истраже нашу садашњу језичку и друштвену стварност. И каква је она? Испитаници, често и несвесни тога, поручују да иза речи, конструкција и израза којима нас медији засипају о елити, улагањима, успесима, напредовању, иза мулти-, ултра- и нај-, иза слободне воље, слободних грађана, слободних медија, слободног тржишта – пуца празнина, изостанак садржаја и смисла. Већину речи које су предложене „за одстрел” у „Речнику сувишних речи” повезује нелагодност коју осећамо под теретом празнословља.


Аутор: Проф.  др Рајна Драгићевић, редовни професор Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Јевропејци

Трг краља Александра (Фото архива Јужних вести)

Пишем ову причу у спомен на господина Михајла Голубовића (1872–1936), чији су фељтони почетком двадесетог века редовно објављивани у „Политици” под насловом „Калчине приче”. Фељтони су писани на старонишком језику и приповедали су о приликама и догодовштинама у тадашњем Нишу.

Еве, кол’ко има к’ко станумо кандидати и к’ко ни почеше отпирају овај поглавља, а ја ништо. К’ко тутмак, ич се несам ујдурисаја за улегање у туј Јевропу. А там, кроз двајес–тријес године, к’д викну „Браћо Срби, ако ве још има на овај свет, извољевајте у четврту јевропејску лигу!”, што ћу работим?

Оно истин је, малко сам се и спремаја. Сашија сам си поширокачке гаће и тој без учкур, да ги за ч’с см’кнем. Што да ми ги цепу и на силу см’цају. Ал’ неје тој ништо, Јевропа иска нови човеци, и затој цврсто реши да се променим и душевно и у снагу и у аљинке, такој да ме ни рођена мајка неће позна.

Најпрво, има напудим овуј моју домакицу и да гу врнем на мајку, а ја ћу си нађем неко убаво момче па ће се сваку недељу држимо за руке и ће одимо на овеј параде на понос. Фала ти, господе, што ћу и ја доживим да се с’с ништо поносим.

С’с овија моји кардаши има напраимо невладину организацију „Ил’ Јевропа ил’ ладна Нишава”. Одма ће искамо да се суди на војводу Мишића, затој што је овија најголеми Јевропејци тепаја по Цер и Колубару и давија ги к’ко ћорави мачики по Дрину и Саву. Има се одрекнемо и од деде, и од парадеде, и од татковци, затој што су слушали војводу Мишића и што су не с’с тој тепање и давење млого орезилили. Неће се смиримо, свртку неће имамо, док га не отерамо у Хаг. А Јевропа ако се сети сети, па ни, к’ко на овеј дос’гшње невладине организације, суне нику пару, има, бре, и веру да променимо и крсну славу да забаталимо, па сви да славимо с’лте Св. Валентина и ноћ на вештице и вампири.

Него мислим си ништо на овај мој памет, куде ћемо, бре, у Јевропу, ја и овија моји кардаши, с’с овија наши имики. Бива ли тој, кум се вика Ђорђија, ја Нишавац, јед’н Јован, други Драган, трећи Милан, а искамо да смо барабар с’с овија Скотови, и Гузенбауери.

Што не бива, не бива. Него, да си ми мењамо имики, а кум што не је крстија нек прошћева. Викају да ће ни с’г турају овија чипови и кодови, јал на уши к’ко на говеда, ил под кожу к’ко на кучики. И још викају да там неће писују имики. Сваки од нас ће си добије нумер и тој ће му бидне и име и презиме. И за тој да се не утепујемо с’с швапски имики, одма да си бирамо нумер.

С’г к’д ти туру тија чипови и кодови, нема куде да бегаш, нема куде ни да се скуташ. Жена с’лте обрне телефон и викне:

„Ало, тој ли је Авакс?”

Отуд, к’ко из бачву, чује се нико зборење: „Овде Авакс, овде Авакс, извољевајте, госпођо.„

„Молим ти се, синко, к’ко на Господа, назрни малко у тај Авакс, да видиш куде се маје овај моја замлата нумер 018. Сарме ће се оладу, прајене су од овој вештачко месо и генетски модификован купус, па к’д се слојанишу, мож’ ги с’лте фрљиш.„

Па се чује из телефон пи, ту-ту, „нумер 018 је сврнуја од пијац куде једну комшику на кафе и муабет. А тој што работу и к’ко работу, нећу ви казујем, јер мож’ бидне да сте млађеји од 18 године.„

И такој, а се променим а мен ме фати ники мерак. А, бре, малко ли је тој кандидат, барабар с’с Турци и Црногорци. Несмо ми к’ко овија Албанци и Северномакедонци, они су с’лте кандидати за кандидати.

Мислим си ништо на овај мој памет, што је тој кандидат. Питујем овија учовни човеци, чатим овеј философске и црквене књиге, слушам што збору белосветски политичари и ништо, ники не знаје.

Море, мора да је ништо млого убаво, чим се толко радујемо.


Аутор: Драгослав Петковић, колумниста, Ниш

Извор: Политика