Ћирилица се пише срцем у Бајиној Башти

Манифестација „Ћирилична баштина” одржава се за викенд у вароши покрај Дрине уз програме на отвореном 1. Дефиле ђака на прошлогодишњој манифестацији

(Фото: С. Јовичић)

Бајина Башта – Пред нама је период оживљавања културних манифестација, а једна од првих након ванредног стања – како и приличи непроцењивом значају теме којом се бави – у знаку је нашег вековног писма ћирилице. Бајина Башта је предстојећег викенда домаћин манифестације „Ћирилична баштина”, установљене овде прошле године.

Варош покрај Дрине, упркос посебним приликама, наставља да исказује своју верност чувању ћирилице (у општинској скупштини усвојена је 2019. године декларација о заштити овог писма) и пригодној смотри њој у част. Овогодишња „Ћирилична баштина” биће отворена вечерас, траје и у суботу и недељу, уз садржаје на отвореном и поштовање здравствених препорука, чему су програми манифестације прилагођени.

Организатори из општинске Установе „Култура” најављују програме на главној улици, доступне током читавог дана свим посетиоцима и пролазницима. Ту испред галерије ове установе биће постављена изложба калиграфских радова (као и изложба унутар галерије), а у посебно осмишљен амбијент уклопиће се награђени радови са литерарних и ликовних конкурса за бајинобаштанске основце, те са интернет конкурса названог „Ћирилица се пише срцем” на фејсбук страници манифестације. Ови конкурси наишли су на изузетан одзив.

Свечано отварање друге „Ћириличне баштине” је вечерас, уз изложбу калиграфије „Слика и реч” аутора академског сликара Душана Мишића, као и доделу „Ћириличне даровнице”, диплома и захвалница. Управо је „Ћирилична даровница” новина у односу на прошлогодишњу манифестацију, додељиваће се за изузетан допринос и нарочито заслуге у очувању и промоцији ћирилице и неговању српског језика и писма. Циљ овог признања, наглашавају организатори „Ћириличне баштине”, јесте да се на националном нивоу истакну организације и појединци који својим радом доприносе промоцији и очувању ћирилице.

Суботње вече почиње јавни часом калиграфије са предавањем Душана Мишића, наставља програмом „Деца о ћирилици” у коме ученици читају поезију, а завршава мултимедијалним предавањем „Глагољате ли ћирилицу” магистра науке о књижевности Анђелке Петровић. У недељу у оближњем манастиру Рача, средњовековном средишту рачанске преписивачке школе, након литургије се одржавају беседа и разговори о ћирилици.

Програми манифестације уживо ће се преносити на великом видео-биму постављеном на главној шетачкој зони у вароши, а програм у галерији доступан је у складу с прописаним мерама.

Један од оснивача „Ћириличне баштине” и члан њеног организационог одбора Синиша Спасојевић, који је и аутор општинске Декларације о заштити ћирилице, каже за наш лист да су у актуелној ситуацији која знатно ограничава окупљање публике и разноврсност програма ипак припремили садржајно, едукативно и занимљиво дешавање.

– Изузетно ми је драго што смо и поред свих непредвиђених околности за кратко време успели да организујемо „Ћириличну баштину”. Знатан део активности омогућили смо и путем интернета, што је изазвало велико интересовање. Прошлогодишња манифестација је уз разноврстан програм привукла велику пажњу грађана и медија, а од Министарства културе и информисања добила је награду „Културни образац године” – наглашава Спасојевић, захвалан листу „Политика” на неговању ћирилице и праћењу „Ћириличне баштине”.

Подсећања ради, кад је лане установљена ова манифестација окупила је у Бајиној Башти и старо и младо, уз поруку да наше вековно писмо треба више користити и не запостављати у ово време латинице, компјутера и новотарија. Утврђена је тада и одлука да „Ћирилична баштина” овде постане традиционална, сваког 24. маја када СПЦ слави просветитеље Светог Ћирила и Методија.

Аутор: Бранко Пејовић
Извор: Политика

Филозофија полемике

Најбољи, кратак приручник за полемичке двобоје сигурно је недовршен и тек посмртно објављен спис немачког филозофа Артура Шопенхауера „Еристичка дијалектика”, с поднасловом „или умеће како да се увек буде у праву објашњено у 38 трикова”

Артур Шопенхауер (Фото: Фејсбук)

Ко није пожелео да у полемичком окршају с противником буде бољи, да га надговори и у крајњем случају победи? Али, за то је осим образовања потребна и једна врста домишљатости која није свима урођена. За утеху онима који би да се докажу и у овој дисциплини она може и да се научи. Најбољи, кратак приручник за полемичке двобоје сигурно је недовршен и тек посмртно објављен спис немачког филозофа Артура Шопенхауера (1788–1860), код нас објављен у издању новосадских „Светова”, у преводу Душана Глишовића и с поговором покојног Милана Дамњановића.

Његов наслов је Еристичка дијалектика, с поднасловом „или умеће како да се увек буде у праву објашњено у 38 трикова”, и долази од грчке речи „ерис”, што значи завада, свађа, спор. Шопенхауер је и сам био мета полемичких напада, па је овај његов спис настао и из сопственог искуства, али и из филозофског и психолошког увида у људску природу, у чијој је основи уз све друге и потреба за расправом, дијалогом, па и спорењем у којем ћемо свом саговорнику показати да смо вештији од њега.

После античке Грчке у којој је дијалектика била веома цењена филозофска вештина (Шопенхауер и разуме дијалектику у њеном првобитном, грчком значењу као вештину расправљања), и то остала још дуго, Шопенхауер посебну пажњу обраћа дијалектици као једном облику полемике. Притом је пошао и од реалности људске природе и од тога да је полемичко сучељавање постало део свакодневног, културног, политичког и парламентарног живота.

Утолико нам се чини значајнијом појава овог списа са 38 трикова, од којих су неки филозофски компликовани, али има и оних који су за свакодневну употребу. Тако завршни трик гласи: „Када приметимо да је противник надмоћан и да нећемо бити у праву, треба прећи на ниво личног, вређати, бити груб.” Али, и ту има једно ограничење. Зато није на одмет да сваки заклети полемичар бар прелиста овај Шопенхауеров приручник.

(Из књиге „Предлог за читање” објављене 2000. године у издању Библиотеке града Београда)


За „Политику“ приредила: Милка Лучић
За СКЦ „Ћирилица“ и нашег друга Слобу, најтврдоглавијег удбаша којег сам срео у животу: Администратор

Жеља добротвора испуњена након 116 година

Плоча на којој пише „Гимназија Смедерево својим задужбинарима Дини и Љубици Манчић, великим добротворима града Смедерева” једна је међу исправљеним неправдама према добротворима

(Фото О. Милошевић)

Смедерево – Вишедеценијска неправда према смедеревском добротвору Дини Манчићу и његовој супрузи Љубици исправљена је недавно, током реконструкције гимназије, за чију су градњу тестаментом завештали део свога имања с кафаном „Маркићева”. Иако је за то у оно време дао 6.000 дуката, што је, тврде историчари, данас вредно 20 килограма злата, Дина није тражио никакву захвалност. Једина жеља му је била да се на школу стави плоча с натписом „Гимназију подигао Дина за спомен његов и његове жене Љубице”. Али Смедереву је требало више од стотину година да испуни скромну жељу добротвора. Ових дана, на дотераној „школској лепотици” коначно је осванула плоча на којој пише: „Гимназија Смедерево својим задужбинарима Дини и Љубици Манчић, великим добротворима града Смедерева”.

„Искористили смо реконструкцију школе да се грешка исправи, а идеја је општедруштвена. Иницирали смо је ми као школа, град, Регионални завод за заштиту споменика културе”, каже за „Политику” Александар Маринковић, директор Гимназије Смедерево.

Упитан зашто није стављен натпис који су, наводно, Манчићи тестаментом оставили, Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву, каже да би била грешка да се напише да су они подигли гимназију, јер су својим доброчинством заправо иницирали њену градњу. Александар Маринковић, директор ове школе, каже да је зато одлучено да натпис буде „неутралан” јер је овај брачни пар чинио добро за цео град.

Међу неиспуњеним Дининим жељама остао је Фонд за школовање сиромашних ђака, који је сам основао, али он одавно не постоји, а новцу се траг не зна. Димитрије Дина Манчић (1827–1882) имао је сиромашно детињство, па је, поред жеље да се школује, ипак остао на папуџијском занату, од кога се обогатио. Зато је новац од половине иметка наменио овом фонду.

Док Дина није дао новац да се ископају два артеска бунара, Смедерево није имало воду за пиће. Заузврат је тражио да нека улица у граду носи његово име, да му општина одржава гробно место и сваког 15. маја даје парастос свим смедеревским добротворима. Улица која је једно време носила име Дине Манчића, поред Старог гробља, у духу новог времена понела је друго име – Народног фронта, а Манчић данас има своју улицу дугачку једва стотинак метара.

Стање у каквом се пре две и по године нашла вечна кућа супружника Манчић на овдашњем Старом гробљу сведочи о још једној небризи Смедерева, јер на њој 133 године ништа није рађено. Свом граду Дина и Љубица оставили су све што су годинама мукотрпно стицали, а некад велелепна капела из 1884. у којој почивају, дело чувеног архитекте Александра Бугарског, само што се није срушила од дотрајалости. Својевремено су чак и ковчези добротвора отворени и похарани. Коначно, у октобру 2017, практично у последњи час, почела је њена санација и рестаурација. Завршетак се очекује до лета ове године.

Слично су прошли и многи други смедеревски доброчинитељи, попут Милутина Н. Банића, Стевана Кузмановића Кршљанина, Петра Спасојевића, Јове Рашића и других који су указом краља Александра Карађорђевића проглашени за добротворе. Сви они су своју имовину завештали граду, оснивали фондове за сиротињу и ђаке. Након Другог светског рата њихова доброчинства и завештања падају у заборав, гробови бивају запуштени, имена улица промењена, фондови угашени. Једна од већих штета је што генерације и генерације Смедереваца не знају ништа о њима.


Аутор: Оливера Милошевић

Извор: Политика