Проф. др Рајна Драгићевић: Ирена Грицкат о части људског духа

Ове године навршава се деценија од смрти Ирене Грицкат, па је прилика подсетити се неких њених разматрања с којима су се читаоци упознавали управо на страницама „Политике”

Ирена Грицкат-Радуловић

Колико је уважавала своје читаоце и њихове духовне и интелектуалне потребе, „Политика” је показивала и тиме што је током целе друге половине 20. века повремено објављивала текстове академика Ирене Грицкат (1922–2009), српског лингвисте, лексикографа, семантичара, историчара српског језика. Колико јој је било стало до „Политике”, Ирена Грицкат је показивала тако што је писала за овај лист, делећи са читаоцима своја размишљања о науци као облику људског стваралаштва, утиске о прожимању науке и уметности, дилеме о значењима речи и проблемима њихове лексикографске обраде, тумачење диглосије у српском језику током средњег века.

Ове године навршава се деценија од смрти Ирене Грицкат, па је прилика подсетити се неких њених разматрања с којима су се читаоци упознавали управо на страницама нашег најстаријег дневног листа.

Данас, док свакодневно добијамо нове потврде о ниподаштавању и урушавању науке, старовременски полетно изгледа позив Ирене Грицкат упућен читаоцима давне 1976. године: „Погледајмо научни рад на један нешто мање конвенционалан начин. Размислимо о једној његовој димензији – не о практичној, нити моралној, него о оној која се може назвати уметничком.” Према науци треба отворити срце с истим узбуђењем као кад слушамо музику. Навела је, затим, два примера таквог узбуђења. Уочи Првог светског рата, три поларна истраживача из Скотове експедиције кренула су у петонедељну потрагу за јајима царских пингвина у периоду инкубације. Нека својства тих јаја требало је да им помогну у разумевању недостајуће карике између птица и гмизаваца. Узбуђење ових истраживача било је толико покретачко да су издржали надљудске напоре и, борећи се са поларним снегом и ледом, остварили свој циљ. Као и у другим својим текстовима у којима потенцира везу између различитих научних и уметничких дисциплина, Ирена Грицкат је здружила овај природњачки подухват са једним лингвистичким – Ђуро Даничић је, наиме, о везнику „а” у Речнику ЈАЗУ написао чак 29.000 речи. Петар Будмани је у истом речнику о везнику „да” написао 58.500 речи. „Мучан је био и тај ход, међу небројеним скупљеним на столу примерима за ’а’ и ’да’, као по снегу који мете и замеће.” На крају, ова ауторка наводи свој суд, толико потребан нама данас, оптерећеним преиспитивањем о смислу духовног рада: „На овом месту не треба питати коме је то потребно. Не знамо ни одговор на питање коме су потребне Моцартове 54 симфоније и још мноштво других композиција које никад неће умрети. И једно и друго је ваљда потребно због части људског духа.”

Замишљена над свесливеношћу и свеусловљеношћу духовног живота, Ирена Грицкат се у јуну 1991. године, упркос почетку распада наше бивше државе и свим дневним темама тога времена, са страница „Политике” оглашава текстом о сазвучју Николаја Велимировића и Ајнштајна. Иако су ходили раздалеким стазама, пише Ирена Грицкат, чини се као да су се нашли тамо, у најдаљим пределима, где све постаје и слутња и мудрост, јер истражитељи највиших ствари морају се додиривати. Обојица су размишљала о општој повезаности свега, па Николај Велимировић каже: „Кроз милијарду жица и конаца везана је свака ствар са Васионом.” Слично размишља и Ајнштајн: „И честица је средиште бескраја, и сваки објекат оваплоћује бесконачно време: објекат се само може дефинисати својом корелацијом са Свемиром.”

Ирена Грицкат је упознавала читаоце „Политике” с проблемима које је свакодневно решавала као лексикограф на Речнику САНУ. У два наврата (1991. и 2002. године), она обавештава о глаголу имати, чија су значења у Речнику распоређена у 15 основних тачака, са укупно 51 различитом дефиницијом. „Нестручњак би помислио да имати може значити само поседовати. Откуд се онда може рећи – он има туђе ципеле на ногама, или Његошево: Имам мртав паднут од смијеха.” Пита се Ирена Грицкат о односу између крпе од памука и крпе облака, стуба ватре и стуба од човека. Покушава да пробуди радозналост читалаца и поручује им: „Све је на овом свету занимљиво, само треба одмалена упућивати људско биће да широм отвара погледе. И још нешто: ваља сазнавати, сазнавати, па затим ревидирати сазнато и наново сазнавати.”


Аутор:

Проф. др Рајна Драгићевић, управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика

Стоп харангама против Петера Хандкеа

Поштовани читаоци,

Придружујући се врхунским српским интелектуалцима у “црно-белом” листу коментарисао сам у име Удружења, где смо дали пуну подршку нашим врхунским интелектуалцима, а тиме и нобеловцу, нашем Хандкеу.

Запитао сам нападаче на Хандкеа где су били кад је миротворац Обама добио Нобелову награду за мир. Шта у ствари хоће да кажу? Мешајући књижевност у политику, политизирајући, почео је уствари крах иносрбијанаца.


За СКЦ “Ћирилица” Београд,
Милорад Ђошић


Стоп харангама против Петера Хандкеа

Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности

Фото EPA-EFE/Драган Татић

д тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима. Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1. Проф. др Зоран Аврамовић, научни саветник

2. Проф. др Слободан Антонић, Универзитет у Београду

3. Микан Аничић, ликовни уметник

4. Петар Арбутина, књижевник

5. Др Дејан Антић, Универзитет у Нишу

6. Проф. др Мила Алечковић, Универзитет у Косовској Митровици

7. Prof. Yves Bataille (Iv Bataj), Pariz- Beograd

8. Проф. др Јован Базић, Универзитет у Косовској Митровици

9. Матија Бећковић, САНУ

10. Милош Биковић, сценски уметник

11. Благоје Баковић, књижевник

12. Данило Бећковић, филмски редитељ

13. Проф. др Милан Брдар, научни саветник

14. Проф. др Борис Братина,Универзитет у Косовској Mитровици

15. Лаура Барна, књижевница

16. Проф. др Драгиша Бојовић, Универзитет у Нишу

17. Проф. др Зоран Божовић, Универзитет у Београду и књижевник

18. Проф. др Раде Божовић, Универзитет у Београду

19. Проф. др Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду и књижевник

20. Милован Витезовић, књижевник

21. Димитрије Војнов, филмски сценариста

22. Проф. др Вера  Вратуша-Жуњић, Универзитет у Београду

23. Проф. Др Младен Вилотијевић, Универзитет у Београду

24. Проф.др Миланко Говедарица, Универзитет у Београду

25. Проф. др Небојша Грубор, Универзитет у Београду

26. Проф. др Јован Душанић, Универзитет у Београд

27. Проф. др Лазар Давидовић, Медицински факултет у Београду

28. Др Јелена Дамњановић, професор

29. Љубодраг Димић, академик САНУ

30. Бора Дугић, музички уметник

31. Проф. др Неђо Даниловић, председник међународног удружења методолога друштвених наука

32. Проф. др Љубиша Деспотовић, научни саветник

33. Гојко Ђого, књижевник

34. Љубиша Ђидић, књижевник

35. Проф. др Брислав Ђукановић, Универзитет Доња Горица, Подгорица

36. Проф. др Миша Ђурковић, научни саветник

37.  Младен Ђорђевић, филмски редитељ

38. Проф. др Ненад Живановић, Универзитет у Нишу

39. Богдан Златић, публициста

40. Срба Игњатовић, књижевник

41. Др Бојан Јовановић, научни саветник

42. Др Слободан Јанковић, научни сарадник

43. Живадин Јовановић, дипломата

44. Проф. др Александар Јокић, универзитет у Портланду

45. Проф. др Зоран Јевтовић, Универзитет у Нишу

46. Проф. др Мирољуб Јевтић, Универзитет у Београду

47. Душан Јововић, визуелни уметник

48. Владимир Кањух, академик САНУ

49. Др Снежана Кањух

50. Емир Кустурица, филмски редитељ и књижевник

51. Др Слободан Кањевац, председник Српског филозофског друштва

52. Владимир Кецмановић, књижевник

53. Проф. др Александар Костић, Универзитет у Косовској Митровици

54. Проф. др Милош Ковић, Универзитет у Београду

55. Проф. др Милош Ковачевић, Универзитет у Крагујевцу

56. Проф. др Воја Ковачевић, Универзитет Источно Сарајево

57. Драгољуб Којчић, дипломирани филозоф

58. Милош Кнежевић, политиколог

59. Проф. др Драгољуб Кочовић, Универзитет у Београду

60. Мр Анђелка Ковач, професор клавира, Источно Сарајево

61. Проф. др Александра Костић Тмушић, Универзитет у Косовској Митровици

62. Др Богдана Кољевић Griffith, научна сарадница

63. Проф. др Бисерка Кошарац, Универзитет у Источном Сарајеву

64. Небојша Лапчевић, књижевник

65. Милица Лилић, књижевница

66. Проф. др Мило Ломпар, Универзитет у Београду

67. Др Александар Лукић, професор

67. Проф. др Миодраг Марковић, дописни члан САНУ

68. Проф. др Божо Милошевић, Универзитет у Новом Саду

69. Проф. др Ема Миљковић, Универзитет у Београду

70. Проф. др  Љубинко Милосављевић, Универзитет у Нишу

71. Миодраг Максимовић, књижевник

72. Др Ненад Милорадовић

73. Проф. др  Софија Милорадовић, Универзитет у Косовској Митровици

74. Проф. др Срђан Милашиновић, Универзитет у Београду

75. Проф. др Љубиша Митровић, Универзитет у Нишу

76. Драган Нововић, адвокат, Нови Пазар

77. Желидраг Никчевић, књижевник

78. Др Нада Новаковић, научна сарадница

79. Проф. др Предраг Пипер, САНУ

80. Проф. др Александар Петровић, Универзитет у Београду

81. Проф. др  Душко Прелевић, Универзитет у Београду

82. Милош Петровић, књижевник

83. Братислав Петковић, драмски писац

84. Проф. др Биљана Павловић, Универзитет у Косовској Митровици

85. Проф. др Александар М. Петровић, Универзитет у Косовској Митровици

86. Проф. др Радомир В. Поповић, Богословски факултет

87. Проф. др Валентина Питулић, Универзитет у Косовској Митровици

88. Др Александар Раковић, научни саветник

89. Проф. др Иван Радосављевић, Универзитет у Београду

90. Проф. др Александар Растовић, научни саветник

91. Проф. др Бранко Ракић, Универзитет у Београду

92. Др Нада Радушки, научна саветница

92  Зоран Радисављевић, књижевник

93. Проф. др  Митра Рељић, Универзитет у Косовској Митровици

94. Селимир Радуловић, књижевник

95. Миодраг Радоњић, сценски уметник

96. Тиодор Росић, књижевник

97. Проф. др Јово Радош, Универзитет у Новом Саду

98. Проф. др Слободан Рељић, Универзитет у Београду

99. Милан Ружић, књижевник

100. Живјин Ракочевић, књижевник

101. Проф. др Миломир Степић,научни саветник

102. Проф. др Драган Станић, Универзитет у Новом Саду

103. Ђорђо Сладоје, књижевник

104. Бојан Суђић, диригент и професор на ФМУ

105. Др Миливоје Сребро, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу

106. Проф. др Вук Дејан Станковић, Универзизиет у Београду

107. Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици

108. Салих Селимовић, професор историје, Сјеница

109. Проф. др Дарко Танасковић, Универзитет у Београду

110. Проф. др Срето Танасић, дописми члан АНУРС

111. Проф. др Срђа Трифковић, Универзитет СТ, ФПН УБЛ

112. Милосав Тешић, академик САНУ

113. Славенко Терзић, дописни члан САНУ

114. Радомир Уљаревић, књижевник

115. Др Драган Хамовић, књижевник

116. Петар Цветковић, књижевник

117. Проф. др Љиљана Чолић, Универзитет у Београду

118. Проф. др  Срђанн Шљукић, Универзитет у Новом Саду

119. Проф. др Марица Шљукић, Универзитет у Новом Саду

120. Проф. др Богољуб Шијаковић, Богословски факултет

121. Проф. др Михаило Шћепановић, Универзитет у Београду

122. Проф. др Урош Шуваковић, Универзитет у Београду


Извор: Политика

Да ли су два писма богатство српског језика

Проф. др Горан Белојевић

Мислим да је полемика о писму српског језика на страницама најугледнијих српских дневних новина „Политике” од великог значаја за српски народ. Имао сам прилике да чујем сасвим опречне ставове цењених колега из разних струка. То је нормално, јер нема области живота у којој језик и писмо нису важни. Изнећу нека своја језичка искуства. Пример број један. Организовао сам међународни медицински конгрес у Београду 2013. године. Званични језици били су српски и енглески, а званична писма српска ћирилица и енглески алфабет. Учествовали су научници из бивше Југославије и целог света. Никакав проблем нисам имао са учесницима чији је матерњи језик хрватски, бошњачки, црногорски, македонски или словеначки. Они су се опредељивали које ће писмо и језик да користе од та два.

Пример број два. Руси, Бугари и Македонци сву медицинску литературу на свом језику објављују ћирилицом. За латинске и енглеске називе користе латиницу и енглески алфабет. Медицински факултет у Београду, где радим већ 36 година, 95 одсто уџбеника објављује на хрватској латиници. Разлог не знам. Пример број три. Београд и други српски градови преплављени су помодарским и неправилним натписима попут „цаффе”, уместо једноставног и лепог „кафе” или „кафић”. Подсетићемо се да је правилно француско „цафé”.

Пример број четири. Многи Срби летују у Грчкој и  вероватно су приметили да Грци свуда пишу грчким писмом. Не интересује их што већина странаца то писмо не разуме. Нека науче! Па то је колевка европске цивилизације!  Латиницу Грци користе само за оригиналне енглеске називе. И они су се извесно време замајавали са два писма, па су дигли руке када су видели где то „богатство” води. Пример број пет. Погледао сам излог угледног српског издавача књига у Главној улици у Земуну. Ћирилица је антиквитет који треба да се тражи лупом.  Богатство? Ја бих пре рекао језичка тортура за Србе.

Пример број шест. Шетао сам недавно Подгорицом. Ћирилица је нестала. У земљи Његоша. Богатство? Ма хајте, молим вас! У закључку, тачно је да су четири званична језика у региону, српски, хрватски, бошњачки и црногорски лингвистички један језик. Међутим политички, они то нису. А политички је и те како важно и писмо. Пошто су писма хрватског, бошњачког и црногорског језика искључиво латиница, ми Срби треба да се манемо „измишљања кривих Дрина” и уведемо искључиво српску ћирилицу као писмо српског језика, засновано на генијалној Вуковој мисли: „Пиши као што говориш, читај како је написано!”

(Новица Коцић)

Аутор: Горан Белојевић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду

Извор: Политика