Рада Стијовић: СНИСХОДЉИВОСТ – НАДМЕНОСТ ИЛИ ПОНИЗНОСТ

Примери показују да се у старијим потврдама чешће јавља значење „љубазан, учтив, попустљив, великодушан“, а да је у новије време преовладало значење „понизан“. Када су у питању преводи са руског језика, оправдано је употребити значење „надмен“.


Рада СТИЈОВИЋ

Књижевни критичар, писац, уредник књига Наташа Анђелковић обратила нам се писмом: „Као уредник у Платоу, разговарајући с преводиоцима, сусрела сам се неколико пута у последње време са, за мене, ‘језичком недоумицом’. Ради се о значењу речи, односно прилога снисходљиво. Моје је питање да ли, када се неко према некоме односи снисходљиво, то значи да је он понизан према тој особи или, супротно, да је надмен према тој особи? Ако не грешим, овај облик је настао као спојеница облика ‘сниза се опходити’, али то ми још увек не разјашњава дилему са којом сам се суочила. Ја сам разумела да је то сниза усмерено на оног ко јесте или ко себе свесно ставља у ниску позицију па се из ње опходи према другоме, а ето у разговору са врло еминентним преводиоцем, а потом и током читања неких других превода, дошло је до обрта у разумевању. Врло је могуће да ја грешим у вези с тим, зато би ми било драгоцено да ми разјасните значење ове речи.“

Придев снисходљив пореклом је из руског језика и у руском језику значи, с једне стране, „попустљив, толерантан, благ, трпељив, који није захтеван, који не тражи много“, а, с друге, „који на некога или нешто гледа с висине, охол, надмен“ (глагол снисходит у руском значи „спуштати се, силазити“). Ако су у питању преводи с руског језика, онда је значење „надмен“ могуће и оправдано. Тако је и с прилогом снисходљиво.

Међутим, у српском језику су се развила другачија значења. Шестотомни речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске бележи значење „услужан, великодушан, попустљив, љубазан“, а једнотомни Речник српског језика, такође у издању Матице српске, значење „услужан, понизан (човек), који одаје понизност (тон, глас)“. Богата грађа на којој се израђује Речник САНУ казује да се овај придев употребљава у различитим значењима: „благонаклон, услужан, добронамеран, великодушан“ (Према сиротињи питом и снисходљив. Свак је могао на његову племенитост апеловати – Мићун Павићевић), затим, „у великој мери љубазан, учтив, пријатан, предусретљив, односно, који изражава такве особине“ ([То је] мотив о гордим лепотицама које не хају за своје снисходљиве удвараче – Јаша Продановић; Био [сам] веселији, срећнији но обично. Јер сам вас видео тако добру, тако снисходљиву према мојој сестри – Милан Грол; Говорио је као човек бистар, с карактером благим и снисходљивим – Милан Ђ. Милићевић). Јавља се и значење „попустљив“, чак „претерано попустљив“, али је врло раширено и сасвим супротно значење, развијено управо због те прекомерности у опхођењу, прекомерне љубазности, попустљивости, значење „понизан, услужан“ (у мом језичком осећању је то готово „удворички“). То значење, које бележи и најсавременији Речник српскога језика, потврђују примери: На први поглед он се сваком показивао као поводљив, гибак, снисходљив до одвратности. Своје мишљење редовно је подешавао према мишљењу онога с ким говори (Иво Андрић, Травничка хроника); Не сме се бити неправично оштар према малим ни удворички снисходљив према моћнима (Јаша Продановић, Наши и страни); У суду судија се заборавља, и види само пропис. Снисходљив за велике и суров за мале (Милан Грол: Бомарше, Фигарова женидба). Тако је и са прилогом снисходљиво: Он се врло снисходљиво клања … говори поданички (Боривоје Јевтић, Дани на Миљацки).

Примери показују да се у старијим потврдама чешће јавља значење „љубазан, учтив, попустљив, великодушан“, а да је у новије време преовладало значење „понизан“. Када су у питању преводи са руског језика, оправдано је употребити значење  „надмен“.

 

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Политика (штампано издање, 30. новембар 2019;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)

Преузето са: Словенски вѣсник

Проф. др Божидар Митровић: Две цивилизације у Европи

Поетски израз „Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку” многи прихватају као основу конципирања политике Србије, иако је нетачан.

Хиљадама година, па и данас у Европи постоје две цивилизације:

– цивилизација рода (СлоВена/рАсСена/руских), која је најстарија у Европи, а коју данас називамо Россия/Русија (чије се извориште налази у Лепенском виру), где се очувало 192 (на)рода, јер у Русији и Србији не важи принцип „Једна територија – једна нација”, те „Нису сви становници Русије – Руси”, и „Нису сви становници Србије – Србијанци/Срби”,

– територијална цивилизација Рима (зачета 509. г. п. н. е. када „међа” постаје највиша вредност, па се статус појединца од тада одређује преко територије (држава је монопол физичке принуде на одређеној територији). Сенат Римски је прогласио „Сви становници на територији Римске империје су – Римљани”, који важи и данас у земљама на Западу: „Сви становници Француске су – Французи”, „Сви становници на територији САД су – Американци».

Због тога у свим западним језицима реч „држава” потиче од латинске речи „status” (положај, припадност): енгл. state, нем. der Staat, фр. Etat, дан. stat, шп. Estado, итал. stato, хол. staat, порт. Estado.

Савремена историографија је геноцидна концепција па цели народи стално нестају а појављују се нови. Српски народ и језик су део те чудовишне геноцидне пројекције па и на почетку XXI века из српског народа настају нове нације.

Моја научна школа „Непрекидности права и културе” на универзитету у Москви, представља начин да се супротставимо: геноцидним теоријама о сталном нестајању народа и цивилизација, дробљењу српског народа, „терминолошком рату” који се хиљадама година води против народа Рас (Срба и Руса). То сведочи о хиљадугодишњем животу Срба на овим просторима.

Ми треба да разликујемо „народ” од „нације”. Народ означава целину у којој је неко неког родио, а нације су везане за територију. Нације у Европи су формиране вештачки, не на принципима рода, већ на принципу територије и то као последица крвавих религиозних ратова, због ширења на Север и Исток „Свете” Римске империје у клерикалном облику – Ватикана и супротстављања таквом централизму.

Многе нације појавиле су се у Европи после верских ратова закључењем Аугсбуршког мира 1555. године, односно Вестфалског мира 1648. године. Тада је утврђен принцип „Cuius regio, eius religio/Чија регија, његова религија”, што је значило: ако је кнез неке регије био католик, онда је целокупна регија постајала католичка, а ако је владар био протестант, онда је сва регија постајала протестантска, те је на свакој од тих територији стварана једна, нова нација.

И управо због тога Србија и српски народ нису „Исток на Западу и Запад на Истоку”. Срби су део цивилизације Рас, или РасСенске цивилизације, коју данас називамо РасСија/Русија. Српски народ је носио божански назив Рас (род Первоначала) до 1848. године, када су у Бечу лукаво убедили патријарха Рајачића да је Рас/Рац погрдан угарски назив за Србе. Рас није (митски) град него облик персоналног одређивања припадности Срба заједници преко рода. Рас нема никакве везе са територијом, већ напротив, означава припадност роду „Аз”/„Ас”, како су они означавали „„Праначало/Прапочетак”, односно Коло, као укупност ГОДишњег цикличног кретања Мајке Земље око свога чеда Сунца/Јарила. Тако РАс означава „род Прапочетка”, односно „род Кола, које Твори венац живота на Земљи. Због тога појам „РАс” за синоним има назив „КолоВени” из којег је настао појам „СлоВени” и појам „SorVen (SerBi/СрБи)” и „Хел(В)ен” да би потиснули Србе.

Генетски састав „територијалних” нација је промењен. због краха колонијализма и услед освете за њихову колаборацију са нацистима. Данас принцип „Cuius regio, eius religio” може да се претвори у „Cuius religio, eius regio/Чија религија (буде доминантна) његова ће бити и регија”.

Ватикан као форма Римске империје један је од фалсификатора (слоВенске) историје. Али чак је и Рим некад поштенији него „наши” учењаци. На карти Ђакома Кантелија да Вињоле која је сачињена у Риму 1689. године коректно пише назив: „Il regno della Servia detta altrimenti Rascia/Краљевство СерВија звана РасСија”. Термин Rascia византолози сужавају на Рашку област иако је назив РасСија био ознака целокупне Србије. И дан-данас у уџбеницима објављују римско-германску пропаганду, која је супротна здравом разуму и сама себи, према којој:

а) Србе и остале Јужне Словене уче да су се наши преци преселили на Балкан са севера у V–VII веку,

б) у Русији уче да су се у том истом периоду, у VI–VII веку, Руси преселили са Подунавља/Балкана/југа на просторе савременог града/реке Москве, како пише и у Ипатјевској летописи, што је такође глупост јер је тада било толико СлоВена да је то физички било немогуће.

Милиони Руса, односно Срба, остали су ван територије данашње Русије, односно Србије, због ватиканских граница Лењина и Броза.


Аутор: Проф. др Божидар Митровић

Извор: Политика

Изложба “Миланковићева временска капија”

Поставка у холу Народне банке Србије (Фотографија: Ненад Неговановић)

Изложба „Миланковићева временска капија” о једном од највећих српских научника, Милутину Миланковићу, отворена је у холу Народне банке Србије.

У оквиру обележавања Миланковићевих јубилеја, 140 година од рођења и 110 година од доласка на Универзитет у Београду, изложбу организују Удружење Милутин Миланковић и НБС под покровитељством Министарства културе и информисања Србије, преноси Танјуг.

Поставка садржи, између осталог, архивски материјал из области којима се познати научник бавио, као и личне ствари, фотографије, преписке са светским научницима…

Изложба почиње приказом ледених доба на нашим просторима, а потом хронолошки приказује период од доласка Милутинових предака у једној од српских сеоба, школовање у Даљу, Осијеку и Бечу, грађевинску активност у Бечу, саопштено је из НБС.

Посетиоци могу да се упознају и са Миланковићевим радом на Универзитету и Академији у Београду, његовим боравком у интернацији у Будимпешти, учешћем на православном конгресу у Цариграду 1923. године, као и са његовом богатом грађевинском активношћу у Србији и Југославији.

Фотографија: Ненад Неговановић

Представљен је архивски материјал из области у којима су осликане Миланковићеве научне мисли, од којих се неки први пут појављује у јавности, а посебну вредност имају материјали прикупљени у Уметничко-историјском музеју у Бечу и Архиву Мађарске академије наука у Будимпешти.

Иако је, после завршених студија и промовисања у доктора техничких наука, стекао углед афирмисаног грађевинског стручњака и проналазача, Миланковић 1909. године, попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, напушта удобан живот, успешан и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу и долази у Београд за професора Филозофског факултета.

Врхунац свог стваралачког рада доживио је радећи и живећи 50 година у Београду.


Извор: Политика