Представе „Атељеа 212” преко Фејсбука и РТС-а

Представа АРТ на сцени Атељеа (Фото Н. Марјановић)

Сви љубитељи позоришта моћи ће путем Фејсбук странице Атељеа 212 да се улинкују на сајт РТС-а у вечерњим терминима, када се иначе играју представе, и погледају снимке које је Јавни сервис направио током последњих 50 година, изјавила је Биљана Шего из службе за односе са јавношћу у Атељеу 212.

Како је Шего рекла за Танјуг, РТС има снимљене култне представе Атељеа 212 и сви ће на тај начин барем моћи да уживају у легендарним улогама бардова Атељеа 212.

„На нашем сајту се налази списак представе које ће се емитовати из вечери у вече и на тај начин ми желимо да олакшамо доба изолација свим нашим грађанима”, казала је Шего.

Гледаоци, према њеним речима, могу телефоном да добију благајника и информишу се о повраћају новца за купљене улазнице, али 99 посто њих жели да замени карте за исту представу када Атеље 212 крене са редовним репертоаром.


Извор: Политика

Култура онлајн

(Илустрација Д. Стојановић)

Мени је баш фино што је све стало, написала је ових дана на „Фејсбуку” једна оперска певачица, мецосопран, објаснивши да најзад може да прочита и уради толико ствари које не стиже већ годинама. То, наравно, могу да разумеју они који живе брзим темпом, пуно путују или по цео дан проводе на послу, те постоји вероватноћа да није једина која је ово помислила, уз неминовно жаљење што је у позадини паузе вирус корона, а не нешто безбрижније.

С друге стране много је и оних којима недостају концерти, позоришне представе, разни фестивали, али који се могу утешити виртуелним посетама и концертима и музејима, па и неким манифестацијама. Берлинска филхармонија је дала бесплатних месец дана коришћења њихове апликације услед карантина. Цео је списак музеја који се могу посетити онлајн: Британски у Лондону, Гугенхајм у Њујорку, Национална галерија уметности у Вашингтону, Орсеј у Паризу, Национални музеј савремене уметности у Сеулу, Пергамон у Берлину, Рајксмузеум у Амстердаму, Пол Гети у Лос Анђелесу, Национални музеј антропологије у Мексико Ситију…

Иако су све манифестације отказане, неки организатори, чак и код нас, спремно су дочекали ситуацију и своју смотру преместили у виртуелну стварност, попут Фестивала интернационалног студентског театра у Београду (ФИСТ). Петнаесто издање ове манифестације одржава се (од 15. до 19. марта) на онлајн платформи на тему „Буђење”. Уместо доласка страних трупа, оне учествују путем live stream преноса својих представа, као и емитовања већ постојећих снимака. Емилија Бошњаковић, једна од организатора ове смотре, изјавила је за медије да ће публика моћи да прати и онлајн дискусије са професорима из иностраних академија на тему улоге уметности у тренуцима друштвене кризе.

Наравно, биће оних који ће рећи да онлајн платформа не може да замени стварни доживљај који имају поготово посетиоци позоришта, чија је основна драж жив човек на сцени. Ипак, у новим околностима није лоше имати и виртуелни фестивал, поготово за оне којима изолација тешко пада.

Онима који ће изолацију „дочекати раширених руку”, попут уметнице с почетка текста, на располагању је веома богат избор књига. Узмимо, на пример роман „Моја борба” норвешког писца Карла Увеа Кнаусгора, чији шести том, (недавно објављен и код нас у издању „Буке” у преводу Радоша Косовића), има више од хиљаду страница, тачније 1078. Књигу је због обимности тешко и држати у рукама, а камоли издвојити довољно времена за читање, па је изолација идеална прилика тим пре што је реч о одличном писцу. Овај роман у коме писац Кнаусгор говори о потреби уметника с једне стране и потреби мужа и оца с друге, о растрзаности између љубави према породици и жеље за усамљеничким животом који писање захтева, представља, како су критичари рекли „очаравајућу интеракцију између баналности и лепоте, сувишног и узвишеног”.

Уколико изолација, материјална ситуација или нешто треће спречава многе да дођу до нових издања, идеална је прилика да се посегне за Достојевским, Камијем, Прустом, Толстојем, Андрићем, Црњанским, Селимовићем или другим писцима које сигурно имају у кућној библиотеци снабдевеној у бољим временима. Или једноставно за куваром. Симболично или не али „Вулкан” управо објављује најновији кувар Џејмија Оливера „Италија на Џејмијев начин”. Тако у ситуацији кад о одласку у Италију можемо само да сањамо, а готово и о италијанским ресторанима, ето прилике да се посветимо италијанској кухињи, поготово они који су се у стампеду на самоуслуге снабдели са довољно тестенине.


Аутор: Гордана Поповић

Извор: Политика

Заборављене речи српског језика

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика

Рајна Драгићевић (Фото лична архива)

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.

Немали значај у успостављању покиданих веза с нашом језичком прошлошћу има Матица српска, под чијим окриљем се израђује Речник славеносрпског језика. Матичини сарадници, историчари српског језика – Исидора Бјелаковић, Ирена Цветковић Теофиловић, Александар Милановић, Милена Зорић и Јелена Стошић – израдили су, 2017. године, Огледну свеску Речника славеносрпског језика, у којој су широј публици одшкринули врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и једне надахњујуће културолошке парадигме која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања.

Просветитељски дух славеносрпске епохе оличен је у великом броју апстрактних именица забележених у Речнику: „вниманије”, „воображеније”, „воспитаније”, „воспоминаније”, „воспријатије”, „движеније”, „двоумије”, „дејствије”, „достојаније”, „жестокосердије”, „зверонаравије”, „злополучије”, „знаније”, „изабраније”, „изјатије”, „почитаније”.

У заборав су отишле и многе речи са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: „безрасудан” (који без довољно размишљања доноси одлуке), „бешчеловечан” (нечовечан), „богатодаровит” (који је веома дарежљив), „велеречије” (красноречивост), „зверонаравије” (необузданост, окрутност, свирепост), „краснонаравије” (доброта, племенитост), „распутица” (место где се пут рачва, раскрсница), „самољубац” (егоиста), „храбодушије” (храброст).

Неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица „безделник” означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица „високоумије” није значила висок степен интелектуалних способности, већ „уображеност, надменост”. „Внутрење” није било каква унутрашњост, већ „људска природа, карактер”. Придев „времен” значио је привремен, пролазан; „дејствителан” – стваран, реалан, истински; „љубоименије” се односило на шкртост, тврдичлук; „могућство” на силу, моћ; „неистовство” на бес, јарост, љутину. Необична реч „паметозлобије” значила је „злопамћење”. Именица „прикљученије” многима је позната из наслова аутобиографског дела Доситеја Обрадовића, па се зна да не означава „прикључивање”, већ „догађај, дешавање”.

О задовољству и задовољствима с наслажденијем се могло писати богатим избором лексичких могућности: „угодије”, „удовољствије”, „благополучије”, „задовољство”, „наслажденије”, „сладост”, „сласт”, „сластољубије”, „прелестан”, „наслаждавати се”, „услаждавати се”.

Неким славенизмима били су именовани појмови за које данас не постоје именовања. Тако се повратак кући именовао речју „домувозврашченије”. Такође, требало је назвати особину онога који је достојан љубави, па је за то био задужен придев „љубведостојан”. Познавалац људске душе називао се „срцеведац”. И за чување тајни постојало је именовање – „тајносохраненије”.

Има славенизама толико тешких за изговор да се, вероватно, не би очували ни у другачијим друштвено-језичким околностима. С муком се изговара именица „јестествоиспитатељ” (природњак). Слично се може рећи и за именицу „корабљекрушеније” (бродолом). Замршено је за изговор и именовање за власника брода „корбљепритјажатељ”. Особина онога ко воли награде и подмићивање називала се „мздопремчивост”. Реч „неудобвразумитељно” значила је „неразумљиво, нејасно”, а придевом „притворноулагљив” карактерисала се неискрена особа.

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда.


Аутор: Рајна Драгићевић, редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика