Око језика на северу Северне Македоније и мало шире

Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика формулисаној у 19. веку

Виктор Савић, аутор чланка (Фотографија: лична архива

У Бугарској академији наука почетком овога месеца је објављена књижица „За официалниja език на Република Северна Македониja”, већег броја аутора. Њоме је исказан став бугарске науке о проблему „македонског језика”. Велики део овога текста нас готово да се и не тиче, али аутори су се потрудили да се и ми заинтересујемо.

Суштина бугарског пројектовања властитог идентитета на друге почива на идеји државно-политичког континуитета у најширим могућим границама које је освојила туркијска скупина Бугара у силовитом походу кроз југоисточну Европу, након њиховог везивања за тло Доње Мезије. Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика, такође формулисаној у 19. веку.

Тамошња је филологија одавно у сукобу с остатком словенских филологија, вођена хипотезом о бугарском пореклу првог словенског књижевног језика: „Језик је настао на бугарској подлози, дакле старобугарски је; читаво дело Св. Ћирила и Методија сачувано је захваљујући Бугарској, у коју су се склонили њихови ученици; из Бугарске је та писменост пренета у Србију и Кијевску Русију.” Када је почело стварање „старословенског” језика (око 863), превођењем грчких и латинских текстова на словенски народни говор, бугарски је тада један из групе азијских туркијских језика (домишљање да се тај језик назове „прабугарским”, а словенски „старобугарским” натегнуто је). Солунска област, као ни Велика Моравска немају везе с Бугарима и Бугарском. Ипак, тачно је да је Бугарска као снажна држава по добијању властите црквене организације имала услова да ту писменост ојача, унапреди и рашири, али је и истина да су Срби и Хрвати словенску писменост добили независно од ње; утицај из „бугарских” крајева дошао је касније, нарочито у време византијске власти (11–12. век).

Бугарски филолози све словенске говоре који се генетски или типолошки слажу са словенским језиком формираним у словенској заједници потчињеној Бугарима сматрају бугарскима. Покриће за овакав став лежи у чињеници да су се неки Словени и Бугари кроз јединствен државни систем стопили у Бугаре словенског језика. Обичан је то пут за постепени настанак једног народа, али тај се принцип не може присилно примењивати на све друге који су остали изван те државне творевине или су у неком периоду и били у њеним оквирима, али не желе да се идентификују с њом.

Данашњи словенски говори с највећег дела Вардарске Македоније не одговарају у свему осталим „бугарским” говорима; они су се дубински изменили у 13. и 14. веку, а то је време ширења Србије на старе византијске и бугарске поседе. То је, уосталом, и време подизања важних цркава и манастира на овом терену старањем српских владара, готово једнако важних за српску културу попут светиња на Косову и Метохији. Граница између западних и источних јужнословенских говора тада се померила далеко на југ. Говори у средњем веку нису се мењали вештачким учењем језика, него тесним контактом и померањем становништва.

Ипак, не могу се поништити резултати које је дао процес вођен сигурном руком партије на тлу некадашње Старе Србије у новој Југославији, иако то бугарска страна захтева. Но, усудићемо се да поставимо питање: по којим критеријумима је установљена северна граница најјужније републике, на чијем северном ободу се простиру периферијски краци српских, призренско-тимочких говора. Мапа коју доносе бугарске колеге раније је већ објављена и на њој су приказани као природна целина сви призренско-тимочки говори (Србија, Бугарска, Македонија). Из очигледних разлога изузети су само говори с највећег дела КиМ: аутори су се „задовољили” горанским и другим говорима, идући од крајњег југозапада покрајине до Призрена. У кодификацији македонског књижевног језика (1944/1945), осим „западних” и „источних”, узети су у обзир и „северномакедонски” говори – генетски српски. Деценијама су ови Срби били изложени асимиловању, али и даље постоје насеља са српским становништвом. Српска дијалектологија као „српскохрватска” није могла да се отворено изјасни о проблему. Српским лингвистима је преостајало само да се, после свега, када већ извесни део нашега народа није желео да се утопи у друге, констатује да су ови говори „блиски” призренско-тимочким и да су српски само онда када се неко експлицитно изјашњава припадником српског народа. То је усвојено као опште начело за све крајеве у којима се говори српским језиком. Исто тако, на западу Бугарске уз саму границу протежу се овакви говори. Пошто су се у оквирима бугарске нације нашли неки од говорника из назначене зоне, једним делом у самој Србији, другим делом у Бугарској, српска наука није форсирала ову тему и коректно је препуштала сва питања другој страни. Видевши, међутим, у овоме српску слабост, наше колеге су искористиле присуство малог дела оваквих говора у своме корпусу за различите комбинације. Прво, присвојили су целу призренско-тимочку зону у Србији и Македонији, а затим и читав низ средњовековних споменика који су писани српском редакцијом старословенског језика, с општим изговорним цртама српског језика. У дијалектологији, савременој и историјској, радо се говори о дијалекатским континуумима. Међутим, основни фактор настајања српског језика и оног словенског који ће се временом идентификовати као „бугарски” јесте прекид континуума. Граница која дели западне од источних јужнословенских говора и пролази западом Бугарске толико је изразита да њу, како то истиче проф. Ивић, на словенском терену другде превазилази само граница између западних и источних словенских језика даље на северу.

У идентитетским питањима мора се заузети став, јасан и чврст, али и научно коректан. Дошло је време да слободно кажемо да у неким специфичним случајевима осим српских говора могу постојати говори српскога језика који нису српски. Национално изјашњавање никада, у ствари, и није било лингвистички критеријум. Пуна коректност постиже се само уз уважавање оба фактора.

 

Аутор: Виктор Савић, научни сарадник Института за српски језик САНУ и доцент на Филолошком факултету у Београду

Извор: Политика

Од паљења књига до присвајања споменика

Босанчица није засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну.-У Црној Гори ћирилице практично нема ни у службеној ни у јавној употреби

Ћирило и Методије, Скопље (Фо­то ЕПА ЕФЕ – Г.Л.)

Биће да је и то део словенског духа: волимо да нас славље окупи, али нам се омакне да се за славском трпезом и посвађамо. О празнику Светих Ћирила и Методија 24. маја, који се прославља и као Дан словенске писмености, на оштре реакције у бугарским медијима наишла је изјава премијера Северне Македоније Оливера Спасовског да је ћирилица направљена за стандардизацију македонског језика.

Поновљен је и добро познати став Бугарске да македонски језик једноставно не признају, али су ове године Срби из Скопља алармирали САНУ, позивајући је да реагује на књигу Бугарске академије наука у којој се наводи да су бугарски корени језика у крајевима од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиња и Охрида.
Професор др Александар Милановић с Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду каже за „Политику” да ставове Бугарске академије наука, али не и свих бугарских лингвиста, опаснијим сматра у области тумачења призренскотимочког дијалекта као сегмента бугарског, а не српског народног језика.

Још је опасније што сличне, не баш исте, ставове имају и неки српски лингвисти. Сама ћирилица по пореклу, наравно, није српско писмо, али ми већ од краја 12. века имамо, захваљујући појави новог слова ђерв само у српским рукописима, српску ћирилицу као засебан систем међу другим ћириличким системима. Директни континуанти тога ђерва данас су само српска ћириличка слова ћ, ђ, па у извесној мери и џ. Српска ћирилица, дакле, има дугу и богату десетовековну традицију од 12. до 21. века, а трајаће још вековима”, каже проф. др Милановић.

У региону бивших југословенских република ћирилица је лако запаљива тема широког распона: од разбијања ћириличних табли у Вуковару до представљања „Мирослављевог јеванђеља” као споменика хрватске, а и бошњачке ћириличне баштине. Овакво „научно” интересовање процветало је после распада СФРЈ, док нетрпељивост према ћирилици има дубље корене.

„Положај српске ћирилице био је очајан и у СФРЈ и о томе у литератури имате безброј сведочанстава, а симболички је вероватно најзанимљивије оно о немогућности да купите ћириличку писаћу машину. Моја лична карта је насред београдског Врачара била исписана латиничном машином, иако сам још 1986. инсистирао да буде на ћирилици.

У Хрватској данас ломе ћириличке табле, што је општепознато, али читаоци мање знају о системском спаљивању и уништавању ћириличких књига, описаном у књизи ’Књигоцид’ (2012), чији је аутор хрватски интелектуалац Анте Лешаја. У Црној Гори се, нажалост, све више ближимо таквом сценарију, ћирилице тамо практично нема ни у службеној ни у јавној употреби”, истиче професор Милановић.
Што се тиче оног другог пола на којем влада потражња за ћирилицом која иде и до отворених историјских и језичких фалсификата, последњих година део хрватских научних кругова ревитализује „старо хрватско писмо” – ћирилицу – којом су, како је речено 2012. године на скупу у Хрватској академији знаности и уметности,

Хрвати, фрањевци и протестанти, писали још од 11. века у Дубровнику, Славонији, Далмацији. То је „арвацко писмо”, „западна ћирилица” и нема ама баш никакве везе с оном „великосрпском” која агресорски изгледа чак и на табли с називом места.

„Фрањевци јесу писали ћирилицом, али је питање да ли су се осећали Хрватима, а још је веће питање да ли су свој језик сматрали и називали хрватским. Српска филологија је још од времена Александра Белића много пажње посветила изучавању језика босанских фрањеваца. Мене више забрињава што поједини радикални хрватски филолози својатају чак и ’Мирослављево јеванђеље’, као што то чине и неки бошњачки интелектуалци, а чуди ме да српској културној јавности није толико битно чија је, према Унеску, једна од најлепших рукописних књига светске баштине. Односно, чије је најзначајније српско културно наслеђе”, каже проф. др Милановић.

Узбудљив живот води и босанчица. Она је истовремено средњовековно писмо босанских фрањеваца или хрватска ћирилица, писмо муслимана Бошњака или босанска ћирилица, односно варијанта српске ћирилице.

„Питање такозване босанчице разрешио је јако давно чувени филолог Владимир Мошин, а његове закључке потврдили су новијим истраживањима Бранкица Чигоја, Вања Станишић и Виктор Савић, савремени професори Београдског универзитета. У питању није никакво засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну.

Дакле, Срби је не сматрају својим наслеђем, већ босанчица јесте српско наслеђе. Све остало су политичке конструкције калајевске провенијенције”, наглашава проф. др Александар Милановић.

 

Аутор: Јелена Чалија

Извор: Политика

Писмо подршке „Ћириличној баштини“

Ћирилична даровница додељена листу „Политика” у Бајиној Башти; Предавање „Глагољате ли ћирилицу“ (Фотографије: С. Јовичић)

Бајина Башта – Минулог викенда је у Бајиној Башти, упркос још увек неповољним приликама због епидемије, успешно настављена традиција одржавања манифестације „Ћирилична баштина”, посвећена неговању ћирилице. Тим поводом писмо подршке Бајинобаштанима упутио је министар културе и информисања Владан Вукосављевић, које је објављено и на сајту овог министарства.

„Министарство културе и информисања свесрдно поздравља напоре општине Бајина Башта на заснивању и одржавању `Ћириличне баштине`, манифестације произашле из бајинобаштанске Декларације о ћирилици усвојене прошле године, коју је Министарство културе и информисања такође подржало. Ако свему томе додамо околност да програми `Ћириличне баштине` почињу уочи Дана словенске писмености, Светих Ћирила и Методија, можемо осетити снажну симболичку поруку о значају борбе за очување и неговање нашег основног писма. У томе се разазнаје и дубоко зрачење манастира Раче и њених чувених писара и писаца Рачана, од Јеротеја до Гаврила Стефановића Венцловића, који су српско слово чували и пренели до северних панонских крајева после Велике сеобе.

Није први пут да такозвана унутрашњост укаже метрополи шта је најпрече за читаву културну заједницу. Прегнуће слично општини Бајина Башта чини и малено Баваниште у јужном Банату са `Данима ћирилице`. Надамо се да ће ваша `Ћирилична баштина` бити дуговечна и делотворна, подстрек и другим локалним срединама широм Србије да и саме обрате већу пажњу на значај очувања и промовисања ћирилице”, наводи се у овом министровом писму, и закључује:

„Нажалост, морамо и овог пута да приметимо и констатујемо како намера Министарства културе и информисања да Република Србија законски оснажи заштиту ћирилице и српског језика, путем више пута слате иницијативе за измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма, код законом предвиђеног предлагача није наишла на одговор, нити на разумевање. Зато нам ваше и деловање других средина, установа и институција које се активно залажу за заштиту нашег писма пружа додатни подстицај да истрајемо. Сви смо ми `ћирилична баштина`, по томе нас препознају и пријатељи и они други, а ваша упорност обавезује и нас и све друге који мисле добро Србији и свеукупној српској култури.

 

Извор: Политика

Напомена Администратора: Вашој пажњи препоручујемо и коментаре испод изворног чланка, посебно:

Али обратите пажњу и како се коментарише. Грешке у куцању у јавном обраћању и испод чланка о језику и писму…није лепо, најблаже речено.