Бачка Топола: Укинуто одељење на српском, будући туристички техничари учиће само на мађарском

Смањена квота и за упис у гимназију на већинском језику, незадовољни и наставници

ИАКО велики број осмака у Бачкој Тополи жели да се образује за туристичко-хотелијерску струку, садашњом одлуком Министарства просвете они то ове године неће моћи да ураде на српском језику. Кровно тело одобрило је план уписа за наредну годину, по ком Гимназија и економска школа “Доситеј Обрадовић” профил туристичко-хотелијерски техничар може да упише само на мађарском језику.

– Наша школа је предала захтев за план уписа пет одељења, као и прошле године – два одељења општег типа гимназије на српском и једно на мађарском језику и смер туристичко-хотелијерски техничар по једно одељење на оба језика. На српском језику смо добили само једно одељење гимназије, смер туристички техничар нам је одобрен само на мађарском језику, упркос великом интересовању ђака – кажу чланови синдиката запослених у овој образовној установи. – Да не буде забуне, немамо ништа против отварања одељења на мађарском језику, али тврдимо да је потребно да одељење буде уписано и на српском језику.

У овој школској години у општинама Бачка Топола и Мали Иђош основну школу завршава укупно 157 ученика на српском наставном језику, а конкурс је расписан за 150 места. Ради поређења, на мађарском наставном језику укупно завршава 216 ученика, а конкурс је расписан за 270 места.

– Реч је о неравномерно распоређеним квотама уписа и зато ће школа уложити жалбу и тражити отварање још једног одељења. У свим одељењима гимназије на српском наставном језику тренутно има више од 30 ученика, што је више него што је прописано. Сигурни смо да би тако било и са одељењем туристичког техничара, јер знамо да велики број наших суграђана путује у околна места да би похађао сличне профиле – додају запослени. – Економска школа се и отворила због великог интересовања наше деце, а сада се све чини да се она угаси. Општина ће плаћати пут ђацима до Суботице, Куле или Новог Сада, јер не може да понуди алтернативу да се школују за економске смерове, иако за то има и кадровски и просторни капацитет. Очигледно није постојала политичка воља да се одељења отварају на српском језику, не преостаје ништа друго него да мислимо да некоме није у циљу да економска школа настави да ради.

Ученици школе “Доситеј Обрадовић”

ПРОБЛЕМ И ЗА ЗАПОСЛЕНЕ

КАКО се број одељења са некадашњих 18 смањио на 10, упитна су и радна места професора и ваннаставног кадра.

– Уколико Министарство не буде имало слуха, ове школске године велики број наших запослених, а међу њима нису само наставници, остаће без посла или дела своје норме – додају у синдикату.

 

Аутор: Ј. Лемајић

Извор: Вечерње новости

Успут прочитајте

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка

Бећир Вуковић

За вријеме Краљевине Црне Горе, школске 1913/1914. године, у Црној Гори билио је 143 школа, и 11. 499 ђака.

За вријеме Краљевине Југославије, школске 1923/1924. године, у Црној Гори било је 342 школа, и 28. 756 ђака.

Шта говоре ове бројке: говоре колико је Краљевина Југославија водила рачуна о школству у Црној Гори.

За десет година у Црној Гори повећао се број школа за 199, а број ђака порастао је за 17. 257. Такав је био однос „окупаторске“ Србије, Краља Ујединитеља, унука Црне Горе. Александара који је створио Југославију, а не Броз.

У Црној Гори 2001. године, било је 9. 440 ђака првака, а 2019.год. првака има само 6. 980. Бројке говоре саме за себе. Шта се десило за 20 година. Овај податак има везе и са Бирачким списком. На једној страни број становника опада, али Бирачки списак расте. Како, ни врапци не знају.

Прва школа у Црној Гори била је Богословија, основана 1863. године. И прва Гимназија основана је на Цетињу 1880. године, такође при манастиру. Гимназија није имала никаквих писаних закона и правила. Митрополија је мајка школства у Црној Гори. Митрополија је мајка и државе Црне Горе.

И сами провјерите колико је „окупатор“ саградио гимназија: на Цетињу, Подгорици, Беранама (прва генер. 1920/21.) Српска Гимназија у Пљевљима, најстарија је у Старој Херцеговини. И, шта је још подигнуто у вријеме  Краљевине Југославије, колико камених мостова (мост Ђурђевића Тара, Мојковац…), колико џада, ускотрачних пруга, бистијерни… Наравно, за попис није довољна једна успутна белешка. На броју су још увијек све грађевине (са Зетском бановином на челу), осим Капеле на Ловћену.

Неко је повикао: „Ватра, гори Александријска библиотека.“ „Нека гори. Она је сјећање на људску срамоту“, узвратио је Цезар.

Сви су Александри добили име по једноме, по којем је и Библиотека добила име. Хоће ли изгорети и сјећање на срамоту о Краљу Александру. Срамота је да Краљ нема улицу у граду у којем се срео са собом – гдје се родио. Срамота је да му сруше споменик. Срамота – Краљ је највећи неимар Цетиња. Срамота је прекрајати историју коју је и Краљ зидао.

Један Рус каже да се вријеме зауставља у материји, а тече у енергији. (Као да је мислио на Острог.) Острог је 1925. год. обновио Краљ Александар. Исте године у Острогу је засиједао и Св. Синод СПЦ. Другог дана Синод се преселио на Цетиње.

У Србији прва Гимназија основана је у Карловцима 1791. године, а у Крагујевцу 1883. У Гимазији у Карловцима двије године учио је и Вук Стеф. Караџић. До данас отворен је „спор“ која је Гимназија старија.

Указом кнез Милоша, у Крагујевцу 1883. год. основан је Лицеј, или Лицеум. Доцније, Лицеј се сели у Београд, и постаје Велика школа, која је 1905. год. прерасла у Универзитет.

Из Београдског универзитета 1960. год. издваја се Универзитет у Новом Саду. Универзитет у Нишу основан је 1965. год. Универзитет у Приштини 1970, у Титограду  1974. а Крагујевцу 1976. Годинама, проф. са Београдског универзитета предавали су на новооснованм универзитетима. Главни уџбеници и данас су проф. са Београдског универзитета.

Београдски универзитет прва је адреса Универзитета у Србији, Војводини, Косову и Метохији, и Црној Гори. Сада су ови универзитети толико далеко од Београдског, да им не цветају тикве. Скоро да ништа не значи завршити факултет на некоме од њих. (Ово само не важи за философију у Приштини, и марксизам у Кличеву.) На Правном у Подгорици, до јуче могла се јефтино купити диплома. Али, Мујо – са вић у презимену – више није на катедри.

Факултетлије из Момишића воде државу. Какав факултет таква и држава. Ништа друго нисмо ни рекли.

Кад би се вратило све покрадено, свака стопа Црне Горе била би прекривена златницима. Од црногорских економиста, нећете чути којег је обима пљачка. Кад би се вратили сви историјски фалсификати, и плагијати, плус дипломе, шта би остало.

Откако је света и века прича се о оригиналу и плагијату. Сумња се да је и „Дон Кихот“ – плагијат. Давно је са Истока допрла прича да је Сервантес на пијаци у Толеду купио рукопис, и одмах га дао неком Мавру да га преводе са арапског језика.

У причи се крије замка: јунаци „Дон Кихота“ раније су читали текст „Дон Кихот.“ Сјајне, паралелне приче – о двојницима, огледалима, лавиринтима, плагијатима – вековима дотичу са Истока. Али, на свим упоредницима, плагијат упорно трага за аутором. Једино, у Црној Гори, плагијат узалудно трага за оцем.

Ако је Белгија плагијат великих држава (Бодлер), онда је Црна Гора у приличној мјери и плагијат, и краљевство плагијата. Уза све, Црногорски универзитет је инкубатор плагијата.

Дуг је пут ауторства кроз ништавило свијета. И чешће страда аутор него  плагијатор: у науци понекад и страда, у умјетности скоро никада. У Црној Гори преписивачка и фалсификаторска школа буквално је схваћена.

Свуда и свагда влада – ништавило. Ријеч – ништавило – има већу прецизност на српском језику, него на језицима изведеним из српског. Битне су разлике. Свака ријеч је пјесничко дјело, осим – ништавило. Ништавило је филозофски појам. Знају то и  марксисти из Кличева. Они и сматрају да су интелектуалаци ближи грађанским идејама. Елем, само да додамо: јесу, ближи су квазиинтелектуалцима.

Једино поезија црногорских пјесника добија у преводу. Како, још није доказано. Зна се зашто у преводу свака поезија губи, али, не зна се како црногорска добија, и шта добија. Није проблем ни у језику.

Давнашња је прича да је боље гледати излоге у Кнез – Михаиловој, него студирати у Титограду. Важило је неписано правило: 70% уписаних на Правном у Титограду, морало је дипломирати. Требало је да се факултет захукта, ријечи су овдашњег професора, али не Веска Вукотића. У међувремену, критеријуми су олабавили – сада је програмирано да скоро 50% уписаних дипломира. Не знамо захуктава ли се и Медицински факултет, и журналистика на Политичким наукама. По свему судећи Медицински се захуктава. О журналистици немамо јасну представу, јер нема ни истраживачког новинарства.

Критеријуми на приватном факултету Веска Вукотића, нису за коментар, него за контејнер. Исто, ни запажања јавности о Весковом факултету, немају гдје  стати. Нема шлепера који би тај којтенер повукао ни равнином. Напосе, није важо да ли су запажања свјежа или бајата, важније је да ли су тачна. Углавном, све се своди на ововремено правило: ко плати, и заврши.

Врхунац инкубације Титоградског универзитета јесте приватни факултет Веска Вукотића.

Ствари су слично постављене у једној експерименталној верзији Хамлета: на позорницу подигли су нову позорницу, на којој се игра исти Хамлет са мање-више истим глумцима.

Како је постављена позорница на Факултету драмских умјетности на Цетињу, ваш драмски писац није гледао. Како ће и знати кад никад није био у неком црногорском позоришту. Не рачунајући некадашњи „Град театар.“


Аутор: Бећир Вуковић

Извор: ИН4С

Жеља добротвора испуњена након 116 година

Плоча на којој пише „Гимназија Смедерево својим задужбинарима Дини и Љубици Манчић, великим добротворима града Смедерева” једна је међу исправљеним неправдама према добротворима

(Фото О. Милошевић)

Смедерево – Вишедеценијска неправда према смедеревском добротвору Дини Манчићу и његовој супрузи Љубици исправљена је недавно, током реконструкције гимназије, за чију су градњу тестаментом завештали део свога имања с кафаном „Маркићева”. Иако је за то у оно време дао 6.000 дуката, што је, тврде историчари, данас вредно 20 килограма злата, Дина није тражио никакву захвалност. Једина жеља му је била да се на школу стави плоча с натписом „Гимназију подигао Дина за спомен његов и његове жене Љубице”. Али Смедереву је требало више од стотину година да испуни скромну жељу добротвора. Ових дана, на дотераној „школској лепотици” коначно је осванула плоча на којој пише: „Гимназија Смедерево својим задужбинарима Дини и Љубици Манчић, великим добротворима града Смедерева”.

„Искористили смо реконструкцију школе да се грешка исправи, а идеја је општедруштвена. Иницирали смо је ми као школа, град, Регионални завод за заштиту споменика културе”, каже за „Политику” Александар Маринковић, директор Гимназије Смедерево.

Упитан зашто није стављен натпис који су, наводно, Манчићи тестаментом оставили, Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву, каже да би била грешка да се напише да су они подигли гимназију, јер су својим доброчинством заправо иницирали њену градњу. Александар Маринковић, директор ове школе, каже да је зато одлучено да натпис буде „неутралан” јер је овај брачни пар чинио добро за цео град.

Међу неиспуњеним Дининим жељама остао је Фонд за школовање сиромашних ђака, који је сам основао, али он одавно не постоји, а новцу се траг не зна. Димитрије Дина Манчић (1827–1882) имао је сиромашно детињство, па је, поред жеље да се школује, ипак остао на папуџијском занату, од кога се обогатио. Зато је новац од половине иметка наменио овом фонду.

Док Дина није дао новац да се ископају два артеска бунара, Смедерево није имало воду за пиће. Заузврат је тражио да нека улица у граду носи његово име, да му општина одржава гробно место и сваког 15. маја даје парастос свим смедеревским добротворима. Улица која је једно време носила име Дине Манчића, поред Старог гробља, у духу новог времена понела је друго име – Народног фронта, а Манчић данас има своју улицу дугачку једва стотинак метара.

Стање у каквом се пре две и по године нашла вечна кућа супружника Манчић на овдашњем Старом гробљу сведочи о још једној небризи Смедерева, јер на њој 133 године ништа није рађено. Свом граду Дина и Љубица оставили су све што су годинама мукотрпно стицали, а некад велелепна капела из 1884. у којој почивају, дело чувеног архитекте Александра Бугарског, само што се није срушила од дотрајалости. Својевремено су чак и ковчези добротвора отворени и похарани. Коначно, у октобру 2017, практично у последњи час, почела је њена санација и рестаурација. Завршетак се очекује до лета ове године.

Слично су прошли и многи други смедеревски доброчинитељи, попут Милутина Н. Банића, Стевана Кузмановића Кршљанина, Петра Спасојевића, Јове Рашића и других који су указом краља Александра Карађорђевића проглашени за добротворе. Сви они су своју имовину завештали граду, оснивали фондове за сиротињу и ђаке. Након Другог светског рата њихова доброчинства и завештања падају у заборав, гробови бивају запуштени, имена улица промењена, фондови угашени. Једна од већих штета је што генерације и генерације Смедереваца не знају ништа о њима.


Аутор: Оливера Милошевић

Извор: Политика