Латиничење и “Кад се деца играју филмом…”

Извор: РТС, Ревија филмског стваралаштва деце и омладине, Центар аматерског филма Србије

Кад се деца играју филмом…

Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије одржаће се од 24. до 28. јуна под слоганом “Боље да се деца играју филмом него филм децом”.

Ова традиционална годишња смотра радова младих филмских аутора од 7 до 19 година старости, одржава се сваке године крајем јуна месеца у организацији Центра аматерског филма Србије.

Ове године, због епидемије, неће бити јавних биоскопских пројекција, већ ће сви филмови које одабере и награди стручни жири, бити приказани путем интернета, а касније, када то буде дозвољено, и у затвореном простору.

Жири у саставу Градимир Стојковић, писац, Зоран Стефановић, писац, Страхиња Савић, редитељ, Снежана Трстењак, редитељ и аниматор и др Марко Стојановић, етнолог ће на свечаности поводом затварања прогласити добитнике награда 29. јуна.

На 49. ревији биће додељене Гран при, прва, друга и трећа награда за филм и награде за најбољи сценарио (или идеју), камеру, монтажу, звук (или дизајн звука) и режију.

Предвиђена је и награда за најуспешнији клуб и најуспешнијег ментора као и награда за најгледанији филм на сајту.

Ове године биће додељене и награда Етнографског музеја у Београду, као и награда Етнографско-антрополошког друштва Србије.

Сва признања се додељују у две старосне категорије – од 7 до 15 година и од 15 до 19 година, односно за децу из основних школа и средњошколце.

Kако Ревија није комерцијалног карактера и организује се у циљу представљања, популарисања, афирмисања и унапређења филмског стваралаштва најмлађих филмских стваралаца, све филмове публика ће моћи да погледате бесплатно путем сајта filmskarevija.com током сва четири фестивалска дана.

Прва Ревија одржана је 1961. године као Ревија филмова пионира Југославије под геслом “Боље да се деца играју филмом него филм децом”.

Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије је њен правни наследник, а последњих 18 година одржавана је у Београду, у Музеју југословенске кинотеке.

Традиционално, Ревију помажу Министарство културе и информисања Републике Србије, Филмски центар Србије и Југословенска кинотека, а ове године генерални покровитељи Ревије су Фондација за мир и решавање криза и асоцијација “Цивис”.


СКЦ “Ћирилица” Београд:

Пратећи траг новца, назначен у последњој реченици РТС-овог чланка, потражисмо ко нам то покровитељује децу и шта му је циљ.

Из “Недељника“:

O pokroviteljima: Boris Vukobrat je već više decenija jedan od najuspešnijih Srba u dijaspori. U svojstvu osnivača i Predsednika dokazao se kao humanista i filantrop kroz aktivnosti Fondacije za mir i rešavanja kriza sa sedištem u Švajcarskoj i kroz rad u CIVIS – Asocijaciji nevladinih organizacija Jugoistočne Evrope sa sedištem u Beogradu. Kroz svoj rad na pomirenju i rešavanju kriza na prostoru Balkana, ali i na ekonomskom povezivanju Francuske i Rusije i drugih zemalja Boris Vukobrat odlikovan je sa dve Legije časti i nominovan nekoliko puta za Nobelovu nagradu za mir.

Али шта је тачно Фондација за мир и решавање криза и асоцијација “Цивис”? На њеном званичном сајту, о циљевима (нема на српском):

Треба имати челични стомак па све то превести. Стога само закључак:

Унапређење капацитета младих”  – латиничењем, па и преко дечјих стваралачких делатности и скупова – има за циљ “промовисање и побољшање права свих грађана у региону Југоисточна Европа, заједно са постизањем највиших стандарда цивилног друштва, подстичући грађански дијалог у региону, као и између области Југоисточне Европе и земаља чланица Европске уније“.

Али то је наш закључак. За свој, препоручујемо вам да погледате и ко стоји иза чеда двоструког француског витеза. Има то, јасно истакнуто, на страници:

http://www.civis-see.org/en/index.html#

 

Приредио: Администратор

 

Ђаци нам знају више страних, него српских речи: Ми наше писце бришемо, а Хрвати их присвајају!

Избацивање дубровачке књижевности из школских програма значило би oдрицање од аутора чија су се дела одвајкада изучавала као део српске писане речи

“Осман” Ивана Гундулића

ДОК се ми одричено наших писаца, великана који су вековима припадали српској књижевној баштини, Хрвати “грабе” и оно што не припада њиховом културном наслеђу. Најбољи пример је дубровачка књижевност. Из нашег школског програма у другом разреду гимназије тако је изостављена дубровачка барокна књижевност и Гундулићев “Осман”, дело које је оцењено као “најуспелији еп словенског барока”.

На ово је упозорио професор Филолошког факултета др Славко Петаковић, који за “Новости” појашњава да нико од универзитетских наставника који на свим националним филолошким катедрама у Србији предају дубровачку књижевност није ни консултован ни обавештен о изменама када је програм прошле године реформисан.

– Упознавши се, ипак, са током догађаја, обратио сам се, у новембру прошле године, надлежној комисији Завода за унапређење образовања и васпитања, скрећући пажњу да такав програмски модел нема ни стручно ни научно упориште – прича нам проф. Петаковић.

У Заводу су га упутили на Национални просветни савет.

– Чланови Завода, на челу са председником овог тела господином Стојковићем, имали су пуно разумевање, те су једногласно донели препоруку да се Гундулићев еп врати у обавезан део програма за гимназије. Мислили смо да је тиме пропуст исправљен. Увидом у “Просветни гласник”, од 2. јуна, уверили смо се да је из наставног програма и даље у целини искључена ова област. Након новог обраћања надлежнима речено нам је да ће Завод поступити по препоруци Националног просветног савета.

Међутим, додаје Петаковић, расплет проблема сада компликује чињеница да су читанке за други разред гимназије конципиране без дубровачке барокне књижевности и Гундулићевог дела већ спремне за штампу и за увођење у наставу наредне школске године.

– Ако такве изађу пред наставнике и ученике, штета ће бити немерљива – каже он. – Без поменутих садржаја представа о развоју наше националне књижевности била би деформисана, а културно-историјска традиција вишеструко изневерена. Јер, Гундулићево дело готово одмах по свом штампању 1826. године ушло је у наставне програме српских школа и канон српске књижевности, и у њима се одржало до данас.

Академик Миро Вуксановић

Истовремено, Дејана Милијић Субић, заменица директора Завода за унапређивање образовања и васпитања, каже да је Гундулићев “Осман” враћен у наставни програм и да проблем са тим делом за Завод не постоји. А на примедбу да су читанке за други разред гимназије без Гундулићевог дела већ спремне за штампу, она истиче да наставни план и уџбеници нису исто.

– Постоје многи други извори где се може наћи Гундулићев “Осман”, као, на пример, интернет. Уџбеници могу да одступају 20 одсто од програма – истакла је Милијић Субић.

И док се наши стручњаци и институције боре са шумовима на везама, Матица хрватска оптужила је Матицу српску за “присвајање хрватске књижевне баштине”, тврдећи да је у питању “безочна крађа и отимачина”. Бесни су што је Матица српска у едицију “Десет векова српске књижевности” уврстила најпознатија дела дубровачке књижевности.

Академик Миро Вуксановић, покретач и главни уредник Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске, објашљава нам шта се догодило:

– Већ једанаест година, у једанаест кола, у 110 објављених наслова Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности”, међу одабраним књигама имамо три из дубровачке књижевности. Све три су објављене. У првој су стихови четрдесетак песника, у другој Гундулићеви спевови, у трећој Држићеве драме. Већ једанаест година, сложно, организовано и у таласима наш поступак нападају из Хрватске. Њихове нападе преносе српски медији. На нападе уреднички одговарамо на исти начин.

А чија је дубровачка књижевост?

Дубровник у 16. веку

– Став Матице српске је логичан, јаван и јасан. Књижевност из доба Дубровачке републике припада и српској и хрватској књижевности – истиче академик Вуксановић. – Дубровачка књижевност је настајала на штокавском наречју источнохерцеговачког говора, који је основа српског књижевног језика. То је тековина Вука Караџића, а припадност књижевности се одређује према језику којим је писана. Али, ваљало би да се чешће чује под којим именом се изучава дубровачка књижевност на српским универзитетима и у историјама српске књижевности. Ред је да свако ради што му дужност даје.

Проф. Петаковић истиче да је свест о значају дубровачке књижевности, која по својим језичким основама и културноисторијским оквирима представља драгоцени део и српске и јужнословенске баштине, плод перспективе утемељене у време Јована Суботића и Вука Караџића, потом још више учвршћене развојем филолошко-историјских наука.

А професор Филолошког факултета др Радивоје Микић истиче да је одговор на питање чија је дубровачка књижевност дао чувени историчар књижевности Павле Поповић још 1909. године написавши да се “по разлозима, а не по шовинизму, дубровачка књижевност може сматрати српском исто онолико колико и хрватском”.

– После 1945. године дубровачка књижевност се није могла предавати као српска, али данас нема разлога да не припада и српској књижевности – каже проф. Микић за “Новости”.

Осврћући се на измене наставног плана и програма из кога се потпуно избацују или и у изборни део пребацују капитална дела, проф. Микић истиче да је ово, између осталог, изазвано и потребом да се на нов начин одреди шта је то српска књижевност.

– Када се погледа шта је избачено из програма, види се да су то писци који су или рођени или стварали ван граница данашње Србије, као што су Матавуљ, Кочић, Ћопић, Десница… то су врло важни писци ван данашње лектире – каже проф. Микић.

Др Славко Петаковић

Миро Вуксановић сматра да се ђацима из лектире уклањају или преносе на непозната места писци без којих се не може изучавати српска и општа књижевност.

Студентима је, каже овај академик, наредбом одређен број страница за читање уместо целовитих књига.

– Само понеко се буни – примећује наш саговорник. – “Устанак” је подигнут због велике песникиње, али треба објавити “рат” свима који спречавају да у школским програмима буду водећи српски писци.

ЗНАЈУ ВИШЕ СТРАНИХ НЕГО СРПСКИХ РЕЧИ

Академик Вуксановић истиче да је према доступним списковима из школског програма склоњено педесетак наслова:

– Док списак читамо, доиста није јасно да ли је то позната освета понављача или зла намера. Сви смо обавезни да указујемо где је легло изругивања српском језику и књижевности на том језику. Нису склоњени само Гундулић и Десанка. Именик је дуг, а поступак неук.

Неопходно је утврдити да ли је реч о неспоразуму, а потом протрести цео систем српске просвећености, сматра Вуксановић:

– За полуписменост школованог дела нашег света нису криви комисија и завод који комисију саставља. Кривица је заједничка. Међу нама огромном брзином расте број људи који знају више страних него српских речи. Није писмен ко зна где се ставља тачка већ онај ко има јасну мисао испред стављене тачке. Језик се учи читањем добрих књига. То је темељ учености. Ко то не зна остао је без прве цигле у својој кући.

 

Аутор: Љиљана БЕГЕНИШИЋ

Извор: Вечерње новости

Десанка Максимовић избачена из школског програма?!

Чувена збирка велике српске песникиње искључена из програма за четврти, а њен избор поезије из трећег разред гимназије. Комисија сматра да се збирка Десанке Максимовић не уклапа у “оквир епохе”

У ОКВИРУ измене програма наставе предмета Српски језик и књижевност у гимназијама, комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања одлучила је да из трећег разреда искључи избор из поезије Десанке Максимовић, а из четвртог – чувену збирку велике песникиње “Тражим помиловање”. То је изазвало лавину негодовања међу писцима, критичарима, просветним радницима, универзитетским професорима…

На одлуку је хитро реаговала и Задужбина “Десанка Максимовић”, писмом Министарству просвете, Националном просветном савету и Заводу за унапређење образовања и васпитања, које су подржали Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милован Данојлић, Милосав Тешић, Алек Вукадиновић, Рајко Петров Ного, Мирослав Максимовић… У “утуку” који је Завод упутио Задужбини, објашњени су “разлози” за такав потез.

Чланови комисије Завода дуго су разговарали о најзрелијој збирци поезије велике песникиње, “Тражим помиловање”, и закључили да се “ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај”. Ипак, разматрајући захтев Задужбине, предложили су да се збирка нађе у програму за први разред гимназије, уз закључак да би “на овај начин збирка нашла своје право место као одјек књижевне епохе средњег века”.

– Прекрајање књижевне историје и несумњивих вредности српског књижевног канона преко свеукупног дела Десанке Максимовић са којим треба да се упознају ученици 3. и 4. разреда средње школе је, најблаже речено, делатност која погађа у само срце нашег идентитета – каже, за “Новости”, др Светлана Шеатовић, управница Десанкине задужбине. – Одговор да је “Тражим помиловање” ванвременско и да је “одјек епохе средњег века” јесте поништавање дуготрајног рада научника који су тумачили дело ове песникиње у 24 зборника радова и доказали модерност и универзалну вредност њене поезије. Нажалост, на делу је писање неке нове књижевне историје, ослоњене на нове вредности, газећи песникињу духа, епохе и народа. Тражимо помиловање за Десанку Максимовић!

Песникиња Тања Крагујевић, чланица УО задужбине, али и лауреат награде која носи Десанкино име, каже да чланови Управног одбора неће одустати од покушаја да се огроман пропуст исправи:

– У образложењу одлуке да се збирка лоцира у програм нижих разреда и проучава врло једнострано – тек као сегмент историје наше поезије, затварају се могућности модерног тумачења тог дела, што је недопустиво. О свевремености збирке “Тражим помиловање” сведочи и сасвим посебна традиција проучавања овог дела у ваљевској гимназији, чији ученици из године у годину у овим стиховима откривају нове садржаје, вредности и мотиве.

Универзитетски професор Александар Јовановић, за наш лист, каже:

– Наравно да је Десанки Максимовић, посебно збирци “Тражим помиловање”, место у гимназијском програму. Овај, слободно речено, књижевноканонски скандал је као висока температура која је нагло букнула да нас упозори на разорно деловање пандемијског вируса у нашем организму. И ако заслугом Задужбине “Десанка Максимовић” исправимо ову неправду, остају најбитнија питања о процедури доношења наставних програма, неукључивању најзначајнијих образовних инстутуција у њихово доношење, недовољно усредсређеном Националном просветном савету, превеликом утицају образовних чиновника, изузетно значајном националном раду на брзину, што је недопустиво. Последица су више него погубне: комадање књижевног канона (Десанка Максимовић и Владан Десница су само најочигледнији примери) чиме се губи не само његов уметнички већ, исто тако, образовни и патриотски значај, затим, уношење (под изговором модернизације програма) писаца који не могу да привуку младе људе књижевности.

Мошо Одаловић, лауреат награде са именом велике песникиње, подсећа како је Десанка без изузетка устајала у одбрану других, и препричава давни инцидент у Удружењу књижевника:

– Танасија Младеновића, људину и ратног комесара, хтели су неки да избаце из партије. Десанка је одмах устала и рекла: “Не може то тако, њему су се млади на верност заклињали, а ви ћете тако сутра и мени рећи ‘Тамо се, Десанка!'” И ево, дошло је то сутра, у часима општег бешчашћа дође и тај час да неко каже “Тамо се мало, нижеразредна Десанко!”

ЗБИРКА СВОГА ВРЕМЕНА

Приређивач критичког издања збирке “Тражим помиловање” и дугогодишњи управник Задужбине др Станиша Тутњевић истиче да “ако је ико песник свога времена – онда је то Десанка”, те да је “свевременост” препорука, пре него сметња, за улазак у школски програм:

– Не могу да прихватим да се ова збирка “не уклапа у поетичке оквире епохе” нити увиђам како би могла бити “одјек књижевне епохе средњег века”, јер је она првенствено збирка свога времена.

У ОБАВЕЗНОЈ ЛЕКТИРИ НЕМА ВИШЕ “ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА”

ДЕСНИЦА САМО ПО ИЗБОРУ НАСТАВНИКА

РОМАН Владана Деснице “Прољећа Ивана Галеба” уместо досадашње обавезне, постао је изборна лектира за четврти разред гимназије. Поводом тога, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања Златко Грушановић упутио нам је образложење радне групе која је писала предлог програма наставе.

– Сматрали смо да је рано да сва дела која се обрађују сврстамо у изборни део и одлучили смо да одређени минимум, највећа дела српске књижевности друге половине 20. века и свега неколико дела светске претпоставимо као обавезан део. Оваква подела нипошто не значи да дела која су преопручена у тзв. изборном делу имају мању вредност, мању важност или да се на било који начин маргинализују. (Љ. Б.)

РЕАКЦИЈЕ ЛАУРЕАТА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ “ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ”

Љубомир Симовић: ВРЕМЕ РИЈАЛИТИЈА

КАД видимо да ми већ можда и 40 година немамо књижевни живот. Када видимо да један од преосталих књижевних листова излази једном у четири месеца! Када видимо да се књиге штампају у свега 300 примерака, кад видимо како се квари и растура наш језик, онда одлука о избацивању Десанке Максимовић из школског програма не може да ме изненади. Кад мало размислимо, одлука нам се може учинити чак и доследном, јер је ово време плагијата и куповине диплома, време ријалити програма, а не време Десанке Максимовић и Иве Андрића.

Милосав Тешић: УНИВЕРЗАЛНЕ ТЕМЕ

СВАКОМЕ ко уме да чита поезију, јасно је да је “Тражим помиловање” и те како савремена поезија, а свако изузимање из лектире или једнострано тумачење тако свеобухватног дела могло би се тумачити као покушај гушења српског националног идентитета. “Тражим помиловање” сасвим сигурно је међу најбољим песничким остварењима испеваним на српском језику. Теме које се овим стиховима опевају су и модерне и универзалне, само што су примењене на историју једног народа, и исказане језиком тог народа.

Војислав Карановић: ВИШЕ ЊЕНЕ ПОЕЗИЈЕ

СОЛИДАРИСАО сам се са мишљењем и акцијом УО Задужбине “Десанка Максимовић”. Неспорно да би Десанкине поезије требало да буде што више, у свим школским програмима, а образложење које ову збирку лоцира у програм нижих разреда, као “одјек књижевне епохе средњег века”, напросто није на месту. “Тражим помиловање” је универзално дело, испевано савременим, а не средњовековним језиком, а и иначе мислим да млади изузетно добро реагују на њене стихове не само о љубави, већ и о темама попут смрти, пролазности…

Матија Бећковић: НЕЧУВЕНА ВЕСТ

ЈЕДНОМ приликом, путовао сам са Десанком на Вуков сабор и био сведок тога колико су јој људи аплаудирали и отпоздрављали. У једном тренутку, сагнула се према мени и шапнула ми: “Хоћемо ли пропасти?” – нисам ни слутио да ћу се тога сетити када сам чуо нечувену вест да су избацили из школског програма, и то ништа мање него “Тражим помиловање”.

Аутрори: Д. Богутовић и М. Мирковић

Извор: Вечерње новости