Језик се брани у школи, медијима и библиотеци

Друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност, упозорава проф. др Александар Јерков

Александар Јерков (Фото лична архива)

Опстанак српског језика доводи се у питање ниском културом и јадним обликом говора у јавном животу, упозорава др Александар Јерков, професор Филолошког факултета и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, истичући да је и наша култура слабо представљена у свету, да је мало превода с нашег на стране језике, а и све мање преводилаца, мада је посебан проблем и то што смо недовољно присутни у дигиталној сфери.

Овај професор Српске књижевности 20. века појашњава да је српски угрожен епидемијом нових језика на простору некадашње српскохрватске језичке заједнице и потискивањем ћирилице из равноправне употребе наша два писма. Зато смо, каже, сви одговорни, али не подједнако. Према професору Јеркову, најодговорнија је држава када, како тврди, допушта дискриминацију српског језика и тако не поштује себе и своју културу.

Ко нас спречава да водимо рачуна о нашем језику, зашто у школама и ми не бисмо имали онолико часова матерњег језика колико их имају Французи и Руси, пита Јерков. Уместо тога млади су, сматра он, у друштву спектакла и скандала засути лажним узбуђењима, сензационалистичким најавама и пуким простаклуком.

– Зато се дешава да пренадражени добро упакованим глупостима почну да одустају од рада на себи и радије прате вести о убиству неког криминалца него да читају Достојевског и Поа, Мешу Селимовића и Милорада Павића, па да уз уметнички смисао схвате чак и злочин и његово разрешење. Иде омладина у библиотеке, али друштво не награђује такав труд. Нашим светом не владају фини, образовани и паметни људи већ они грабежљиви. То ништа добро неће донети овој земљи и народу, премда то није нека нова појава. Сетимо се упозорења Арчибалда Рајса, изречених баш нама, ако не оних општих Сократа, Диогена и Епикура. Данас је боље него деведесетих, па ипак се све више људи исељава из Србије. То је смртна пресуда, тако се нестаје из историје. У први разред основне школе уписало се мање од седамдесет хиљада ђака, а број исељених из Србије је најмање половина тога. Дакле, нестаћемо. Ко о томе заиста брине – упозорава Јерков и додаје да друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност.

Решење види у друштвеном препороду и енергичној акцији сузбијања некултуре и простаклука свим моралним средствима. За почетак, он би на све медије применио законе људскости и пристојности који се, каже, крше свакога дана, што нипошто није случајно.

Сматра да је бесмислено и непотребно рећи „лајковати”, „анфрендовати”, или „бити у проблему” и да до тих омиљених израза омладине воде незнање и воља за опонашањем „до границе обичног мајмунлука”. Они који користе те изразе руже наш говор и показују да заиста имају проблема не само с језиком, већ и с мишљењем. Ипак, „србинглиш” којим све више комуницирају млади у Србији, према Јеркову, није главни узрок кварења нашег језика јер „цивилизације продиру”, па сада кажемо компјутер и фајл, као што су наши очеви говорили шрафенцигер и ауспух (германизми), а дедови улар и камџија (турцизми)…

– Језик се озбиљно квари када не умемо да се лепо изразимо и не поштујемо довољно оно где он достиже апсолутни симболички врхунац – а то је књижевност. Људи читају стално, али је проблем шта читају. Све мање вредне ствари. Време не посвећују правим мислима, уметничким делима, стиховима, већ прате простачке, рекламне и политичке приче. Штета. Где год вам поглед падне нешто је исписано, од реклама по улицама до такозваних принтова на доњем вешу, а све глупост до глупости. Погледате у људе, а они не гледају једни друге већ свако у своју справицу у којој се, осим фотографија, налази и море сувишних, непотребних текстова. Од вести ни о чему, до лажних јунака стварних ријалитија и политичких узурпатора времена, пажње и живота – указује на суштину проблема професор Јерков.

Најтеже је руководити државом и васпитати дете

Присећајући се пријатељских разговора с проф. др Владетом Јеротићем, који му је једном приликом рекао да је најтеже управљати државом и васпитати дете, професор Јерков наглашава да нема лаког одговора на питање како да у друштву спектакла, о коме говори, родитељи васпитају децу.

– Али има један једноставан и савршено ефикасан тест: да ли сте се заиста трудили да ваше дете буде образован, фин и пре свега добар човек, или сте, да умирите себе, само глумили – одговор на питање проф. Јеркова крије и решење за најтеже занимање.

Учитељи су најпотцењенији, а основни део друштва

На питање да ли би наставници, па и министар просвете, могли да ублаже кризу у којој је српски језик, Јерков каже да су учитељи најпотцењенији иако су, заправо, основни слој друштва. Уместо да буду врло заинтересовани с ким њихова деца проводе половину свог дана док су тако мала, родитељи би, како каже, желели да тај „потлачени слој људи” исправи све оно где они сами, и цело друштво, греше, да им врате из школе анђеле док они у свакодневици од њих праве будуће преваранте.

– Учитељи би могли и морали да брину о деци као да све на свету од тога зависи. Господин министар треба, по цену политичке крви до колена, да се бори за другачији буџет. Наш буџет за просвету и науку је минијатуран, мањи него у свим нoрмалним земљама. У борби за просвету бисмо без оклевања сви помагали здушно, без обзира на политичке прилике или разлике – наглашава Јерков.


Зашто су села шпанска, а посао Сизифов

Oгранак Градске библиотеке у Заблаћу и ОШ „Владислав Петковић Дис” организовали су јавни час под називом „Језичке заврзламе” у четвртак 30. јануара 2020. у трпезарији Школе. Догађају су присуствовали ученици, просветни радници, али и публика заинтересована да сазна више о сопственом језику и грешкама у свакодневном говору.

У програму су учествовала 24 ученика старијих разреда –  чланови заједничке библиотечке секције Школе и Огранка, коју воде Зорица Ђаковић, наставник српског језика и Дубравка Илић, библиотекар у Огранку. Идеја о одржавању оваквог часа настала је током одржавања бројних едукативних радионица у Огранку (на теме промоције читања, препоручивања књига вршњацима, правилног говора и писања) и са жељом да што више младих сазна овакве информације. Осим видео-презентације на којој су приказане најчешће грешке у писању или изговарању појединих речи: радио, авион, одељење и др, публици су на занимљив начин, у петнаестак скечева, представљене устаљене фразе које се свакодневно користе, а мало ко зна како су настале.

Зашто су села „шпанска”, посао „Сизифов”, сузе „крокодилске” а слама „Алајбегова”, како  Давид побеђује Голијата и то баш у „нашој школи”, када кажемо да је  некоме „упала секира у мед” или му је неко учинио „медвеђу услугу”, зашто баш „Ахилова пета” или је неко збуњен, као да је „са крушке пао”…

Објашњења су дали ученици у занимљивим дијалозима и уз одличан сценски наступ, који је изазвао смех и бурне аплаузе публике, која је одлично оценила час, а многи су пожелели да још једном чују где се и како греши и како се правилно говори и пише.

Мото овог и неких будућих програма на сличне теме су речи наше познате књижевнице Исидоре Секулић: „Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје”.

Јавни час у Заблаћу показао је колико се успешно и на занимљив начин, осим у школским клупама може учити и у Библиотеци, и колико је сарадња ове две установе важна за образовање младих.

Извор:

Мезимац: Умјесто Светог Саве, РТС велича Доситеја!

У предвечерје Савиндана, РТС промовише документарну серију, од осам епизода, о Доситеју Обрадовићу, антиподу Светог Саве!

Ево шта пише у најави који нам стиже од РТС-а: „У серији се бавимо питањима: Зашто је понео име српског Сократа? Како је као сироче успео да се уздигне и постане један од најобразованијих личности свога доба? Како је успео да споји антику и православље, Исток и Запад, веру и науку, да усклади срце и разум? Како је успео да проникне у тајну ослобођења друштва новог доба? Које поруке нам оставља као аманет?“

Док је Свети Сава оснивач хришћанске наше православне културе, Доситеј је зачетник лажне цивилизоване навлаке духовне која се почела утемељењем ’гражданства’ нашег, а која се завршава данас његовим распадањем.

Основа првог просветитељства, Савиног, јесте светост; основа другог, Доситејевог, је одбацивање духовне дисциплине и уздање у себе и своје моћи.

Док је Доситеј опчињен и забљеснут спољашњим сјајем западне цивилизације, коју жели да накалеми свом народу, Сава за циљ има спасење душе свог народа…


Аутор: Донко Ракочевић

Извор: Седмица