Преиспитивање

                Кад је реч о образовању у Србији, сведоци смо низа промашаја нашег просветног система који је, у покушајима да копира у свему стране, најчешће западне узоре, десетковао генерације младих. Сетимо се само усмереног образовања, Болоње, инклузије…

                Школска лектира се такође „осавремењивала“, али често на уштрб класичних дела светске књижевности. Брига о образовној лектири младих је одскора  у САД усмерена и на расни и полни квантитет књижевника који се читају у школама. А све због бриге о осетљивости појединих групација ученика које се не проналазе у текстовима већински белих и мушких аутора.

                Ово ме подсећа на чувени избор књижевника из сваке југословенске републике – по „кључу“, из мог детињства. Ми смо то одавно напустили, можда и зато што више нисмо Југославија, али, ево нама из САД долазе нова сазнања. Мислила сам да за квалитет књижевног дела није битно да ли је његов аутор мушко или женско, или да ли је беле, црне или жуте расе.

              Мада, овако претерана брига за осећања мањинске групације у САД ми не слути на добро. Али, човек се учи док је жив. Ако преживи.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
„Ћирилица“ Београд

Преиспитивање класичне литературе у школи

Генерације средњошколаца прочитале су Шекспира и Хемингвеја у оквиру школске лектире, а Џин Дичис, професорка на Државном универзитету у Ајови, желела би да ученици преиспитају традиционално проучавање великих, класичних књижевних дела.

„Као прво, морамо размишљати о томе како наше дисциплине унапређују или ‘прећуткују’ одређене приче, и морамо учинити све да ученици наше подучавање виде као неутрално, без наметнутих порука. Потребно је да разговарамо о томе због чега се одређени текстови предају из године у годину“, рекла је професорка Дичис.

Већини ученика било је непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту
Већини ученика било је непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту

Професорка Дичис каже да та дела, без преиспитивања расе и рода аутора, могу искључити ученике који се не проналазе у тексту, и натерати их да сматрају да њихови гласови нису цењени. Одсуство оваквог преиспитивања такође доприноси да се искуства ученика из доминантних група сматрају „нормалним“.

Професорка Дичис због тога охрабрује наставнике да размотре идеологију у текстовима који се налазе на списку литературе, а да ученицима дају одређене „алате“ да испитају оно што читају.

У оквиру истраживања, она је провела одређено време у средњој школи држећи часове књижевности и показујући ученицима како да критички истраже књижевно дело.

Ученици су проучили студије, објављене у протеклих сто година, које се обично препоручују када је реч о изучавању појединих дела, затим националне и локалне стандарде за проучавање одређених текстова, као и локалне и државне курикулуме. Средња школа била је смештена у предграђу, на Средњем западу, а ученици су претежно били белци.

Треба створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива
Треба створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива
Њено истраживање је открило да су лекције ојачале свест ученика и препознавање порука моћи и опресије у класичној литератури. На крају студије, 77 одсто ученика – што је повећање за 27 одсто – препознало је политизовану природу предавања ових традиционалних текстова. Професорка Дичис каже да је већини ученика било непријатно да говоре о угњетавању и неправди у одређеном тексту, а да су ученици друге боје коже показали већу свест о тим питањима.

Професорка је навела да „морамо створити могућности да ученици науче да примене нова критичка сочива на своја образовна искуства и свет око себе“. Такође, важно је да се предавачи, који имају различита уверења и предрасуде, позабаве разним пристрасностима у настави.

„Сви смо политичка бића и, да ли то препознајете или не, увек подучавате из сопственог система веровања. Битно је препознати и разумети како наше идеје или уверења утичу на то како подучавамо.“


Извор: Сајенс дејли / РТС

Приредила: Весна Арсић


Издавачко-просветни јавашлук

Поштовани читаоци,

Два Трстеничанина су нам послала ову фотографију, професор Вишеслав Симић који ради у Мексику и рођени брат моје маленкости, Момчило. Погледајте слово „I“ !?



Потпуни немар и безобзирност према и најосновнијем реду, су речи професора Симића, а речи мога брата су наравно здравотрстеничке, које не бих писао.

Ми додајемо, јавашлук, небрига, непажња, па шта то има везе, све је то исто, шта фали итд. Потрудићемо се да нађемо Татјану Недељковић и да је упозоримо на пропуст, а обратићемо се и Министарству просвете.

Милорад Ђошић

Подгорица стрепи од БАСНИ и УСПАВАНКИ: “Забрањена” читанка са делима Змаја и Андрића постаје бестселер

Зборник прича и песама уз које су одрастале генерације постаје све популарнија

ЧИТАНКА која се појавила у Црној Гори је нешто више, значајније, од обичног школског уџбеника. Они добро упућени тврде да ће „забрањена“ читанка, која је на светло дана изашла на традиционалном, двадесетом Дечјем православном сабору одржаном у црногорској престоници Цетињу, постаће – бестселер издање.

-Несвакидашњу књигу имамо пред собом. Књигу пуну љубави, мудрости и поуке, а прогнану! Зборник прича и песама уз које су одрастале генерације наших предака, а за које данашње народне вође и државни управитељи немају стрпљења, ни разумевања. Успаванке, здравице и басне – од којих стрепи један нама савремени режим, бришу из школских програма, протерује из учионица. Већ их ова заједничка судбина и овај политички жиг чине занимљивим, све и да човек не погледа о каквим се делима уистину ради. А када погледа, видеће да су аутори ове литературе најписменији изданци нашег народа. Од непознатих и древних народних мудраца, преко Змаја, Љубише и Доситеја, па све до нобеловца Андрића и нежне, а истините Десанке – овако о „забрањеној“ читанци, коју су приредили Јелена Требјешанин и Павле Божовић, са благословом архиепсикопа цетињског, митрополита црногорско-приморског Амфилохија, збори др Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије Светог Петра Цетињског.

ПРИМЕЋУЈЕ др Перовић да је читанка, од када је школе и школских клупа, да се из ње чита и да, наравно, не може све ући у читанку, „тамо се не умеће оно шта се коме свиди, али су од ових текстова састављене читанке из којих су читали они који су нас родили“.

– Озбиљан народ може и треба да мења књиге из којих одрасли воде послове и политику, али књиге уз које се одраста се не мењају тако лако. Зато је забранити читање, укинути читанку – атак на само здравље народа. Оно може довести до неправилног одрастања. А гле чуда, људи који су одлучили да забране ово штиво, управо се позивају на бригу о омладини и њеном васпитању – пише отац Гојко, и наводи да је такав случај забележен и у древној антици, када су пре два и по миленијума неки политичари забранили најмудријем Атињанину да говори под изговором како он квари омладину.

– А ето, до дан-данас, сваки образован човек на свету чита о ономе како је Сократ говорио, а о његовим џелатима готово да не знамо ништа. Пресуде против праве мудрости увек помогну тој мудрости да још више напредује – каже др Перовић, и пита се: – А шта брани политичка управа која не жели смеха деци?

– ЧЕМУ се можемо надати од оних који неће да кажу: Ала је леп овај свет? Чему се можемо надати од оних који не признају да се домовина брани лепотом? Кога угрожава песма о плавом зецу? Којим то Црногорцима смета Ненадовићев Ловћен? Зар има данас оних чију путању ремети „орање Марка Краљевића“? Какви ће људи бити она деца која не прочитају „Крваву бајку“ и „Светле гробове“? Какви ће бити Паштровићи ако им деца не читају Љубишиног Попа Андровића, „новог Обилића“? – пита се угледни теолог, који је написао предговор за „забрањену“ читанку, коју су издали Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске и НВО „Прометеј“ из Подгорице. Пројекат је суфинансиран средствима Министарства спољних послова Владе Републике Србије – Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

Традиционални двадесети Дечји православни сабор у црногорској престоници Цетињу

– Ова читанка је одавно написана и одобрена. У њој су и живот, и морал, и јава, и снови… све поређано како треба, и оним редом како човек одраста. Она се, једноставно, као таква, не може забранити нити исписати из школског плана. Из ње се исписују они који неће да иду путем својих предака, својих мајки и очева. Такви, оваквим забранама, могу да учине штету само себи. А нама корист! Јер, овим њиховим трудом само су нам помогли, у које стихове, у које приповести треба боље да се загледамо. И ево их, ту су пред нама. У овој „забрањеној“ читанци – вели отац Гојко.

Др Гојко Перовић,фото Митрополија

ПОЧИЊЕ ПРОМОЦИЈА

– Ускоро почињемо са промоцијом „забрањене“ читанке широм Црне Горе. На Дечјем православном сабору на Цетињу, поделили смо 1.600 примерака овог штива, које топло препоручујемо свима. Некима да се подсете давно прочитаних и вечних књижевних дела, а знатно млађима да се упознају са оним што се од њих крије, са делима која ће им бити путокази, а њихови јунаци узор у животу – каже приређивач Павле Божовић.


Аутор: Милутин Секуловић

Извор: Вечерње новости