Исправљена историјска неистина

Испод имена највећег српског научника у лисабонском Музеју уметности, архитектуре и технологије (МААТ), писало је да је Хрват, али је то измењено захваљујући нашем амбасадору и сад исправно стоји да је – Србин

Музеј уметности, архитектуре и технологије (МААТ) у Лисабону (Фото Викимедија), Никола Тесла (Фотодокументација Политике)

едан од највећих музеја у Лисабону МААТ – Музеј уметности, архитектуре и технологије налази се на ексклузивном месту, на самој обали реке Тежо, у елитном кварту Белем где су и председничка палата и манастир Жеронимуш. У њему су представљени светски познати научници, а међу њима Никола Тесла. Постављен је између Александра Волте и Алберта Ајнштајна.

Међутим, уз Теслино име, од самог оснивања МААТ-а, на два језика је стајало да је он – Хрват. На ову чињеницу ми је скренула пажњу наша дијаспора, и то с несумњивим огорчењем. Како бих исправио ову неистину, написао сам чланак који је објављен 10. јануара у угледном листу „Публику” и послао га директору музеја МААТ Перду Гадању, уз молбу да се наведу тачни подаци о националности Николе Тесле. Директор Гадању је истог дана наредио измену и у МААТ-у, одонда поред имена нашег великог научника стоји на два језика да је Србин.

А ево шта сам навео у тексту под називом Никола Тесла: „Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује”, а који је био основ за исправљање наведене велике неистине:

Рећи да је Никола Тесла био Хрват представља безобзирну лаж, чак увреду за њега и све жртве из његове породице. Никола Тесла је рођен 10. јула 1856. у српском селу Смиљану, Аустријска царевина, а умро је 7. јануара 1943. у Њујорку, САД.

Теслини родитељи Милутин и Георгина Драганић су се 1852. доселили из Западне Србије у Аустријску царевину. Многи Срби су променили своја презимена када су прешли у Аустрију, узимајући понекад и своје надимке за нова презимена, а то је био и случај са породицом Тесла. Његови су преци били или свештеници Српске православне цркве и/или војници (неки од њих су пре подне обављали литургију, а поподне као званичници чували границу од турских упада на хришћанску територију). Његова породица и он су знали напамет српске народне јуначке песме и Његошев Горски вијенац, а Никола је знао и Гетеовог „Фауста”.

Амбасадор Оливер Антић поред исправљеног потписа (Фото лична архива)

Тесла у интервјуу: Европски дуг Србима

Никола Тесла је у интервјуу за часопис „The Century Magazine” 1894, поред осталог рекао и следеће: „Једва да је на свету било народа жалосније и теже судбине од српскога. Са врхунца његове славе, у којој је српска држава обухватала највећи део Балканског полуострва и извесне покрајине, које данас припадају Аустрији, српски је народ уронуо после судбоносне косовске битке у тешко ропство азијатских хорди које су га тада прекриле. Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује за тешке жртве што су их они поднели борећи се против варварске најезде. Пољаци су под Бечом довршили оно што нису могли Срби да учине, а готово исто као и ови били су награђени за своје услуге цивилизацији.

На Косову пољу пао је, пошто је усред војске распорио султана Мурата Другог, Милош Обилић најплеменитији српски јунак. Кад ово не би била историјска истина онда би човек подлегао искушењу да овај догађај сматра за мит, израстао из додира са грчком и римском културом. У Милошу гледамо Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто више од обојице, ми у њему видимо мученика јер он не умире лаком смрћу на бојноме пољу као грчки јунак, већ плаћа за своје смело дело животом на страшном мучилишту. Није стога чудо што песништво народа подобног да да такве џинове веје духом племенитости, јунаштва и великодушности…”

„Од те судбоносне битке па све до најскоријег времена Срби су знали само за мрачну ноћ с једном звездом на обзорју, Црном Гором. У тој тами није могло бити ни помисли нити икакве наде науци, трговини, вештинама или привреди. Шта је друго у таквом стању могао чинити овај храбри народ до да се непрестано бори са својим угњетачем? И његови су синови то доиста и чинили, и иако је сваки од њих имао да се бори са двадесеторицом. Али борба није задовољавала једино њихове грубе нагоне. Ту је било још нешто више што су они могли учинити и што су они заиста и учинили: они су у бесмртне песме обукли племенита дела своји предака, јунаштво и самопрегоревање оних који су пали у борби за слободу. Ове околности и урођене особине начиниле су од Срба мислилачки и песнички народ и тако су се постепено развиле њихове величанствене народне песме, што их је први сабрао најплоднији српски писац Вук Стефановић Караџић који је у исто време саставио и речник српског језика у коме има више од 60.000 речи. Ове народне песме могу се, по мишљењу самог Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је Србин?”

Једина посета Београду

Првог и другог јуна 1892, иначе на десету годишњицу успостављања билатералних односа Португалије и Србије, приликом посете Београду, престоници Краљевине Србије, Тесла је изјавио: „Ја осећам много више но што могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дјело једног Србина. Живило српство!”

Теслу је 2. јуна примио краљ Александар Обреновић, а био је присутан и министар просвете Андра Митровић. Истог дана се обратио професорима и студентима Велике школе у Београду и између осталог рекао: „Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора где се испитивањем бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету”.

У част Теслине посете Београду, Јован Јовановић Змај, велики српски песник, посветио му је песму коју је (као и неке друге) две године касније Тесла превео на енглески, а амерички песник, писац и дипломата Роберт Андервуд Џонсон (оснивач и директор „Дворане славних” Њујоршког универзитета и стални секретар Америчке академије уметности и књижевности) ју је препевао, па је објављена маја 1894. у листу „Century Magazine”:

„Електрика јури широм
ваздухом ће бити споја
после можда и етиром;
Ти нам Тесла, ти врлице
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију
да ти муња колумбује;
Међу нам’ биће веза,
а даљине нема, нема,
Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.”

Тесла је, у свом писму од 15. јуна 1894, које се чува у Народној библиотеци Србије, о овоме известио Јована Јовановића Змаја, његовог омиљеног песника, а најпознатији и најстарији српски лист „Политика” је поводом његовог осамдесетог рођендана, 31. маја, 1. и 2. јуна 1936. године објавио пригодни чланак. Истим поводом, Влатко Мачек, хрватски политичар у Краљевини Југославији, вођа Хрватске сељачке странке (ХСС), писао је Тесли: „Обраћам вам се као сину српских предака и хрватске домовине…” Мачек је, иначе, позвао своје гласаче да поштују и сарађују са Независном државом Хрватском, нацистичком творевином насталом током Другог светског рата која је починила најужасније злочине против Срба и Јевреја.

Урна с пепелом Николе Тесле чува се у Београду (Фото А. Васиљевић)

Увреда за жртве НДХ

По окончању рата пропаганда нове Југославије, под диктатуром Хрвата Тита, у циљу аболиције Хрватске за наведене злочине, деценијама је упорно понављала неистину да је Тесла рекао да се поноси српским пореклом и хрватском домовином. Имајући у виду да је он стекао америчко држављанство 1891. и да никада није живео у Хрватској, он је у ствари евентуално могао да каже да је поносан на српско порекло и америчку домовину.

На основу хрватског Закона о расној припадности (донетог по угледу на Хитлерове нирнбершке законе који су били „правни” основ за холокауст) од 30. маја 1941. убијани су нарочито Срби и Јевреји. У Хрватској су од 1941. до 1945. г. убијени многи чланови породице Николе Тесле, а само у концентрационом логору Јасеновац убијено је 11 његових најближих рођака, три жене и осам мушкараца.

Између 1. и 10. августа 1941. у православној цркви у Смиљану хрватска војска је убила све оне које су могли да ухвате – 568 Срба, укључујући жене, децу и 27 новорођенчади која нису била ни крштена и зато се убрајају у безимене жртве. У то време био је у Смиљану 621 српски становник, а међу жртвама је био 91 Теслин рођак. Да је остао да живи у Смиљану, нема никакве сумње, поделио би њихову судбину. „Сетите се увек тога кад неко каже да је Тесла Хрват”, написао је проф. др Гидеон Грајф, светски признати стручњак за холокауст, у својој књизи „Јасеновац – Балкански Аушвиц”.

За време Другог светског рата Тесла се, наравно, противио политици Независне државе Хрватске и неописивим злочинима које је она чинила. На Конгресу уједињених Срба против фашизма и Српске народне алијансе, 4. и 5. јула 1942. у Детроиту (САД), Теслина слика је била постављена поред слике генерала Драже Михаиловића, ратног министра рата који се борио против немачког окупатора и Независне државе Хрватске. Војску под његовом командом која се звала „Југословенска војска у отаџбини” на Западу су називали „четници”. На плакатама је писало: „Путем челичног националног јединства против фашизма дајемо пуну подршку Дражи и четницима! Учинимо све што можемо да поразимо фашизам још ове године! Поздрав од Николе Тесле, светски чувеног научника и почасног председника Конгреса и Алијансе.”

Исте године у хотелу „Њујоркер” Тесла се састао са краљем Петром Другим Карађорђевићем, а објављена је и њихова заједничка фотографија. Тесли ово није никада било опроштено од стране диктатора у новој држави Југославији, за разлику од оних којима су опроштени неописиви злочини учињени против Срба и Јевреја и који нису никада одговарали у судским процесима, као што је то био случај са судом у Нирнбергу.

После Теслине смрти, на православни Божић 7. јануара 1943, и сахране по хришћанским православним обичајима, по завршетку рата његов рођак Сава Косановић (који се приклонио новом режиму те је награђен амбасадорским местом), по наређењу нове елите власти извадио је Теслу из гроба и кремирао, а пепео послао у урни у Београд.

Никола Тесла је умро у време тек мање од три године постојања Независне државе Хрватске у којој никада није живео, у време када су његови сународници и његова породица били убијани по основу закона о расној дискриминацији.

Проф. Гидеон Грајф је написао у својој књизи „Јасеновац – Балкански Аушвиц” да је хрватски логор Јасеновац био страшније место и од Аушвица. Међутим, пропаганда новог југословенског режима је била тако моћна да је оставила свој траг и у Португалији – у Музеју уметности, архитектуре и технологије у Лисабону где пише (на португалском и енглеском језику): „Никола Тесла – Хрват”. Коначно и он сам је сасвим јасно и недвосмислено за себе рекао да је Србин. Дакле, могло би се рећи само следеће: Никола Тесла, Србин по националности, Американац по држављанству”.


Аутор: Проф. др Оливер Антић, амбасадор Србије у Португалији

Извор: Политика

Тесла и ћирилица

И овог 10. јула сетио сам се и написао нешто мање познато о Тесли. Јер, доста тога о генију из Смиљана намерно је скривано, а давано оно што Тесла никада није изговорио, нити написао. Наиме, један од више споменика у Србији и Београду посвећених Тесли је онај подигнут пре неколико година крај Храма Св. Саве на Врачару. Добро урађен, добро одабрана Теслина велика нада и жеља: „Ако будем имао среће да остварим неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дјело једног Србина.”

И онда испод репринт Теслиног потписа – латиницом!

 

Споменик Тесли на Врачару (Фотографије В. Т. Бојовић)

 

Имао сам прилике, захваљујући Ани, ћерки пок. Милоша Тошића (Пљевља, 1893) на служби у амбасади Краљевине Југославије у Њујорку и Теслиног пријатеља, да користим доста његових документа и фотографија о сусретима и разговорима и помоћи коју је генију из Смиљана пружао, за књигу „Пљевља и Пљевљаци у Београду” (В. Бојовић – С. Старчевић). Посебно су интересантне странице Тошићевог дневника које се односе на Теслин живот ван научног рада, хоби филателију, вино токај и нарочито на заљубљеност у српску народну поезију, Змаја, Његоша, Марка Твена, са којим је такође био пријатељ.

 

 

 

Био сам узбуђен све то читајући, а посебно када сам држао у рукама Теслина писма писана ћирилицом, па се питам зашто аутори споменика на Врачару нису ставили Теслин потпис ћирилицом.

Војкан Т. Бојовић,
Београд

 


 

Извор: Политика.рс