Тражи се уметник да направи споменик невиним жртвама и понеком злочинцу

На списку невиних жртава 1944/45. налази се и име Јаноша Тота коме је пресуђено као ратном злочинцу због ликвидације петорице браће Јовандић у Новосадској рацији

Споменик жртвама рације (Фото С.К.)

Нови Сад – Град тражи академског вајара који ће направити оспоравани споменик „свим невиним жртвама”, страдалим у Новом Саду после ослобођења 1944. и 1945. године. Ко ће се прихватити посла, процењеног на око милион и по динара, требало би да буде познато на дан када град обележава своје ослобођење, 23. октобра.

Рок за јавну набавку уметничке услуге, коју је крајем септембра расписала градска управа надлежна за инвестиције, најпре је био 12. октобар, али су у међувремену објављене исправке и он је продужен.

Скулптура треба да буде постављена на Лиману 4, на углу улица 1.300 каплара и Иве Андрића. Прописано је да буде од белог мермера „у праоблику птице” на постаменту са текстом на српском, мађарском и немачком језику: у спомен свим невиним жртвама / minden ártatlan áldozat emlékérein / erinnerung an alle unschuldigen opfer / 1944/45.

Међутим, од градске власти поново се захтева да одустане од споменика. Последњи је моменат, каже новосадски радикал Ђурађ Јакшић, да се спречи скандал. Још пре две године, када је одлука о подизању споменика доношена на иницијативу СВМ-а, обелоданили су да на списку „невиних жртава” има и имена ратних злочинаца.

„Нисмо ми копали по архивама, па да смо дошли до сазнања ко је био припадник усташког покрета, ко је осуђени зликовац, него линк (из) иницијативе СВМ-а нас је упутио на меморијале тих људи”, каже.

Одборник СВМ-а Ђула Киш, с друге стране, позвао се на сајт комисије за тајне гробнице и међуакадемске комисије Србије и Мађарске.

Јакшић не сумња да је након ослобођења било невиних жртава којима је суђено најпре због идеологије и као припадницима крупног капитала. Међутим, држи да је прекрајање историје када се сарадници окупатора, нижи и виши официри, они који су обављали ликвидације за време окупације, сврставају у невине жртве. Према његовом, одлука је супротна закону о ратним меморијалима, и провокација коју пореди са спомен-обележјем Аћиф Ефендији у Новом Пазару и спомеником Јовану Дамјанићу у Ади.

Узгред, Дамјанић је био мађарски генерал у 19. веку, коме се приписује реченица да би истребио Раце, па су напредњаци после откривања спомен-рељефа 2011. тражили да се он уклони и били су спремни, како је наш лист тада известио из Аде, за протесте са хиљадама учесника.

У новосадском случају, на списку „невиних жртава” ’44-45, према подацима Јакшића, налазе се и имена: Јанош Аркаи (припадник мађарске окупационе војске), Јожеф Балаж (наредник полиције, осуђен као ратни злочинац), Ђула Балог (осуђен као ратни злочинац на смрт стрељањем), Јован Бауер (осуђен на смрт као ратни злочинац).

Истиче и име Јаноша Тота који је са „још тројицом мађарских хонведа брутално ликвидирао петорицу браће Јовандић” у Новосадској рацији.

На исто име указао је раније ове године, уочи обележавања јануарске Рације, покрајински одбор ДС-а: „Према правоснажној судској пресуди из 1945, Тот је био у групи четворице хонведа који су током злогласне Рације упали у кућу удовице Јелене Јовандић, извели петорицу њених синова у животној доби између 15 и 28 година и све их побили.”

И владика бачки Иринеј поменуо је овај злочин у прошлогодишњој беседи на обележавању Рације. Навео је да су наочиглед мајке синови редом убијани, а њој је наређено да не плаче. Међутим, како је казао епископ, када је од ње у послератно време тражено да укаже на убице своје деце, имала је духовне снаге и достојанства да каже да не жели слепу одмазду, да не зна ко су били људи који су побили њену децу.

По браћи Јовандић названа је једна улица у Новом Саду, која и данас постоји.


Аутор: Снежана Ковачевић

Извор: Политика

СРПСКО СВЕ И СВУДА: Када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две династије

Висока годишњица Српске читаонице у Новом Саду, с приликом да на свечаности у име награђених искажем захвалност, по природи ствари тражи да у средишту буду читаонице, читалишта и библиотеке, српске и у Србији.

Фото Н. Карлић

Прве српске библиотеке су манастирске, студеничке и хиландарске. О онима из осамнаестога века објављена је књига на хиљаду страница. У истом добу, у арадској породичној кући, имао је Сава Текелија десетак хиљада књига на више од десет језика. Није чудо што је такво књигохранилиште опевао и Лаза Костић. Овим примерима хоћу само да наговестим цивилизацијску дубину, вековно таложење мисли и осећања, језика и судбина, укупног људског памћења.

А читаонице као нарочити национални центри, као укрштаји више делатности, настајале су у првом делу деветнаестог века, по бечком и пештанском узору, најпре у Матици српској, потом у Иригу, овде, у Новом Саду, у Сомбору још увек под истим именом, све по реду, у варошима и другим насељима. Из њих су оснивана позоришта, музеји, галерије, архиви и друге установе. Нису, дакле, негдашње читаонице биле само места за читање.

С мало друкчијим називом и концепцијом, у истим годинама деветнаестог столећа, уздигнуто је Београдско читалиште, после њега и слична културна жаришта у другим градовима. До детаља су изучени историјат, развитак и улога српских читалишта, која су углавном прерастала у данашње библиотеке, у престону као Градску, Народну као националну, затим, по задатом моделу, од места до места, до нашег времена, и даље.

Три за данас одабране именице – библиотека, читаоница и читалиште – као што се с речима дешава, сродне по значењу да је то служба просветитељству у општем захвату, нису у прошлости биле исто, али су им намере биле исте. Лако је уочити мале неспоразуме, ако их има, и лако их је отклонити.

Међутим, има недоречености док слушамо које су најстарије српске установе културе и које су прве такве установе у Србији. Не видимо увек разлику на коју треба указивати, не због такмичења и престижа но због чистог односа према традицији и садашњости. Када се каже да је установа српска, то нас води где су год живели и на учен начин деловали Срби, у било којој држави, било кад и било где. И то је јасно. Али када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две потоње династије. У реченом поступку не види се целина, не види се увек и довољно, по правди и истини, а тако сужен поглед сужава и представу о Србији и Србима. Притом се не види ни опрез као први знак сигурности.

Према томе, док год говоримо и пишемо о ономе што је српско, некадашње, а овде је издвојен само пример из културе, требало би да имамо на уму временску и просторну целину, свеколику, сваки предео где су живели и бринули о свом имену наши преци, о томе оставили писане и друге трагове, јер тако обележавамо оно што су достигли Срби, сви и свуда. Једнако тако треба да говоримо и о својој данашњој, расељеничкој и национално на сваки начин растреситој стварности.

Да сажмем и то исто саопштим у другом облику. Ако пажљиво тумачимо и поступамо, мислећи на све српско одједном, замишљајући јединство порекла, вере, имена и матерње речи, увек дајући предност најбољим вредностима, тада ће у нашој свести о себи редовно и заједно бити немањићке задужбине и Свети Сава, народни певач и приповедач, Ђурђе Црнојевић и Божидар Вуковић, Жефаровић, Орфелин и Доситеј, Стерија и Вук, Карађорђеви совјетници и обреновићко издање Мирослављевог јеванђеља, Бошковић, Тесла, Пупин и Миланковић, Бранко, Змај и Његош, Црњански, Андрић и Дучић, Кочић, Бора Станковић и наши савременици, ма где да су, сви чије су мисли, књиге и стихови у установама подигнутим на српској речи, на свим њеним облицима, пре Вука и са Вуком, да бисмо лакше рекли шта је српско, све и свуда.

Истовремено, по њиховом културном обрасцу, такво правило је својина свих људи и народа који са Србима живе. 

(Беседа на 175. годишњицу Српске читаонице, Нови Сад)

Аутор: Миро Вуксановић

Изложба слика Олгице Стефановић од 21. септембра у Ликовном салону

Изложба слика и предмета од дрвета и метала „Сањајући чуваре расковника“ Олгице Стефановић биће свечано отворена у понедељак 21. септембра у 18 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада. Изложба ће трајати до 04. октобра.

У Ликовном салону је дозвољено присуство максимално 10 особа, уз прописане мере заштите (држање физичке дистанце и обавезно ношење маски)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слике су рађене техником акрилик на платну, док су три предмета израђена у комбинацији  дрвета и метала.

ЛИКОВНИ МИКРОСКОП ОЛГИЦЕ СТЕФАНОВИЋ

Као јединствено научно-техничко помагало, микроскоп открива нове и изненађујуће „призоре“ унутар загонетних структура материјалног света. Појављују се нови елементи који нам намећу обавезу да схватимо њихову сврху, повезаност и начин деловања. Тако се приближавамо идеалу свеобухватног научног знања вођени философском идејом космоса као света уређеног математичким принципима и узрочно-последичним везама. Али тај свет је уједно леп и хармоничан. Елементи макросвета огледају се у микросветовима, а принципи повезаности надилазе узрочно-последичне везе. Ови елементи се повезују са човековим телом и духом, са парадоксалном дубином слободе – увек на јединствен и непоновљив начин – на начин постојања уметничког дела. Открића која нам је омогућио микроскоп од велике су важности и на пољу уметности. Упоредо са овим научним, постоји и уметнички микроскоп. И, као што је овај први објективан, заједнички и свеопшти, тако је овај други субјективан, личан и сваки пут другачији. Једна нарочита употреба уметничког микроскопа остварена је у потпуности у новом ликовном циклусу Олгице Стефановић. Понирући изнова у дубине православне духовности оваплоћене у ликовном изразу, наша је уметница, опет, на оригиналан начин спојила напор истраживања и одгонетања традиције са задовољством игре и стваралаштва у оквирима савремених поетикâ. Ингениозне минијатурне вињете на страницама староставних књига, својеврсни иницијали у којима се слова преплићу са биљним и животињским облицима, ти лепи и узбудљиви микросветови покрај којих олако пролазимо, осванули су обновљени и нови на платнима Олгице Стефановић. Распевани у свом колориту, увећани под „уметничким микроскопом“, охрабрени снагом својих детаља, оплемењени префињеним потезима уметнице која им, као мајка својој деци, даје првенство самосвојног постојања, они су „портретисани“ на контрастно обојеним подлогама које имају снажна симболичка значења – каткад дословна, каткад пренесена. Ликови се појављују на тамноплавом ноћном небу које сугерише есхатон, али и на топлим и присним земљаним бојама овоземаљског света. Тако, ова изображена бића не само да имају свој нов и савремен ликовни идентитет и простор, већ собом представљају дубоку хришћанску идеју о обожењу материје – о обожењу кроз јединство природно и уметнички лепог.

Дамир Малешев

 

 

 

 

 

 

 

 

О аутору изложбе:

Олгица Стефановић, графички дизајнер и сликар. Члан СУЛУВ-а. Имала је више од четрдесет самосталних изложби у Србији, Русији, Канади и земљама окружења. Колективно је излагала графике – екслибрисе и илустрације на многобројним међународним изложбама у Србији, Кини, Белгији, Пољској, Финској, Аргентини, Мексику, Канади… Аутор је књиге Сликовни буквар православља у издању Градске библиотеке из Новог Сада за који је на Сајму књига и уметности у Новом Саду марта 2018. добила Прву награду „Захарија Орфелин“ за најлепшу књигу Сајма. Добитник је Златне значке Културно просветне заједнице Србије. Живи и ствара у Новом Саду.

 

Извор:  Културни центар Новог Сада