ЋИРИЛИЧНИ СВЕМИРСКИ БРОДОВИ ЋЕ ИЋИ ДО МСС ЗА ЈЕДАН ДАН

Руска свемирска агенција Роскосмос саопштила је како је развила начин да њен свемирски брод Сојуз путује на Међународну свемирску станицу (МСС) три пута брже.

Кроз ову иновацију смањен је број орбита које Сојуз направи око Земље прије него стигне до МСС.

Обично су потребна два дана да се ракета приближи ИСС-у, односно шест сати уколико се изведе брзо лансирање. Међутим, и у том случају ракета мора неколико пута да кружи око Земље.

Руски свемирски инжењери који су дуго трагали за већом ефикасноћу лансирања ракете, пронашли су начин како да астронаути стигну до МСС у само једној ротацији око Земље, појашњавају из Роскосмоса.

Такви свемирски летови трајаће отприлике два сата и уштедјеће доста горива и ресурса потребних за сваку мисију. Што је још важније, посаде ће провести мање времена унутар препуне капсуле ракете.

Недавно је најављено како су за сљедећу годину планирана три лансирања ове руске ракете, који ће укључивати британске комуникацијске сателите Једна Мрежа (OneWeb).


Пренето са: Фронтал

Напомена администратора сајта: Различито насловљену, и на латиници, али истоветну вест можете наћи на босанскохерцеговачком “Кликсу” и веб-сајту РТЦГ. И све су без потписаног извора, с тим да “Фронтал” није потписао ни произвођаче фотографије. СКЦ “Ћирилица” не подржава такву праксу. Али ето, овога пута нисмо одолели наслову и иначе духовитих колега с драгог нам “Фронтала”.

ПРИСТОЈАН НА МАТЕРЊЕМ

Недавно истраживање је показало да се у свакодневним интеракцијама људи најмање захваљују особама с којима су блиски.

Захваљујем! (Википедија)

Пре него што је почела да ради на тексту који управо читате, ауторка се запитала колико се често захваљује члановима породице или најближим пријатељима након што испуне неку њену молбу или захтев. Осим што је схватила да је то прилично ретко, схватила је да и када би то чинила, најчешће би наилазила на одговоре попут: „Нема потребе да ми се захваљујеш” или „И ти би исто урадила за мене”.

Резултати показују да се говорници
пољског, руског, енглеског, италијанског,
лаоског и језика сиву којим се говори у
једном делу Гане, ћапала којим говори једн
племе у Еквадору, и муринпатског који је
језик аустралијских Абориџина, најмање
захваљују својим најближима.

Да ли се у социјалним интеракцијама са блиским људима „хвала” подразумева па се зато и не изговара? Колико се често захвалите мајци када вам причува децу или најбољој другарици када вам позајми хаљину? Биће да су ова питања мучила и међународни тим истраживача на челу са Сајмоном Флојдом са Универзитета Сан Франциско де Квито, у Еквадору, који је у својој студији објављеној крајем маја у часопису Royal Society Open Science истраживао колико често говорници осам различитих језика изражавају захвалност у свакодневном говору.

Резултати показују да се говорници пољског, руског, енглеског, италијанског, лаоског и језика сиву којим се говори у једном делу Гане, ћапала којим говори једно племе у Еквадору, и муринпатског који је језик аустралијских Абориџина, најмање захваљују својим најближима.

„Хвала” реткост (Википедија)

Посебно је занимљив начин на који је Флојдов тим дошао до резултата. Они су пронашли добровољце са пет континената и уз сагласност инсталирали микрофоне у њиховим кућама и местима на којима се њихове локалне заједнице окупљају. Снимили су укупно 1.057 разговора и избројали колико пута је неко у њима саговорнику рекао ту чаробну реч „хвала”.

Истраживачи су открили и да током
нормалног разговора људи од других нешто
траже у просеку на сваких минут и по,
али и да када се не захвале, друга особа
то најчешће не примети и не наљути се.

Анализирајући материјал истраживачки тим је утврдио да се људи захваљују много мање него што можемо да претпоставимо, макар када је реч о члановима породице и блиским пријатељима. Тек око 5,5 одсто испитаника захваљивало се након што си им испуњени захтев или молба. Међутим, истраживачи тврде да чињеница да се блиским људима ретко захваљујемо не значи да са њима имамо већу слободу да будемо некултурни, већ је то пример основног стандарда реципроцитета.

Истраживачи су открили и да током нормалног разговора људи од других нешто траже у просеку на сваких минут и по, али и да када се не захвале, друга особа то најчешће не примети и не наљути се. Особа која тражи услугу да смислен одговор тек када чује „не”. Исто важи и за особу од које се услуга тражи – она има потребу да нешто објасни тек када одбије да уради оно што је од ње тражено.

„Увидели смо да су изрази захвалности у овим околностима изузетно ретки, што указује на то да друштвени реципроцитет у свакодневном животу значи прећутно подразумевање права и дужности када је реч о међусобној помоћи и сарадњи”, тим наводи у студији.

Један од разлога је, како тврди Флојд, то што смо у свакодневном животу мотивисани да учествујемо у заједничким активностима са људима, а оне укључују очекиване доприносе свих учесника. Такође смо мотивисани и да испуњавамо обавезе које проистичу из наших друштвених улога, а захвалност се изражава тиме што поступамо реципрочно.


Аутор: Ивана Николић, ЦПН

Преузето са:

https://galaksijanova.rs/pristojan-na-maternjem/

Изложба “Миланковићева временска капија”

Поставка у холу Народне банке Србије (Фотографија: Ненад Неговановић)

Изложба „Миланковићева временска капија” о једном од највећих српских научника, Милутину Миланковићу, отворена је у холу Народне банке Србије.

У оквиру обележавања Миланковићевих јубилеја, 140 година од рођења и 110 година од доласка на Универзитет у Београду, изложбу организују Удружење Милутин Миланковић и НБС под покровитељством Министарства културе и информисања Србије, преноси Танјуг.

Поставка садржи, између осталог, архивски материјал из области којима се познати научник бавио, као и личне ствари, фотографије, преписке са светским научницима…

Изложба почиње приказом ледених доба на нашим просторима, а потом хронолошки приказује период од доласка Милутинових предака у једној од српских сеоба, школовање у Даљу, Осијеку и Бечу, грађевинску активност у Бечу, саопштено је из НБС.

Посетиоци могу да се упознају и са Миланковићевим радом на Универзитету и Академији у Београду, његовим боравком у интернацији у Будимпешти, учешћем на православном конгресу у Цариграду 1923. године, као и са његовом богатом грађевинском активношћу у Србији и Југославији.

Фотографија: Ненад Неговановић

Представљен је архивски материјал из области у којима су осликане Миланковићеве научне мисли, од којих се неки први пут појављује у јавности, а посебну вредност имају материјали прикупљени у Уметничко-историјском музеју у Бечу и Архиву Мађарске академије наука у Будимпешти.

Иако је, после завршених студија и промовисања у доктора техничких наука, стекао углед афирмисаног грађевинског стручњака и проналазача, Миланковић 1909. године, попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, напушта удобан живот, успешан и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу и долази у Београд за професора Филозофског факултета.

Врхунац свог стваралачког рада доживио је радећи и живећи 50 година у Београду.


Извор: Политика