Млади Трстеничанин добитник Октобарске награде

Српски иноватор о коме прича свет својим проналаском задивио планету: „Знање желим да употребим за добробит нашег народа.“

Стефан Унић
Стефан Унић (21) студент је производног машинства у Високој техничкој машинској школи Трстеник, Академије струковних студија Крагујевац, студира производно машинство и на другој је години.

Иза себе има доста успеха, иако му је само 20 година. Добитник је бројних престижних награда у нашој земљи, али и ван граница. Чест је гост на разним сајмовима у иностранству, док је у Мађарској изабран за почасног госта на сајму ове године.

Стефанов проналазак „персонализованог оргонита“, уређаја који је будућност 21. века и који ће, како се предвиђа наћи на списку десет најтраженијих и најплаћених производа будућности – открива Стефан за Курир.

„Персонализовани оргонит“ је уређај који се користи за бржи и бољи раст биљака, окончава сушу, растерује кемтрејлове (трагови који авиони остављају за собом) и оно најважније што  ради јесте то да ШТИТИ ОД ЗРАЧЕЊА којим смо свакодневно изложени.

Овај производ је Стефан понудио на регионалном такмичењу и освојио друго место од 300 идеја које су се нашле на том такмичењу. Добитник је и Октобарске награде Општине Трстеник за 2019. годину, управо за стварање новог производа „персонализованог оргонита“.

О овом младом и успешном студенту се чуло и ван граница наше земље, добијао је разне понуде, изабран је за почасног госта на више од десет сајмова у Европи, члан је и једног тима који се бави научно-истраживачким радом са седиштем у Будимпешти.

Стефан Унић је млади иноватор (истраживач) који жели да остане и школује се у својој земљи. Основну школу „Јован Јовановић Змај“ је завршио у Стопањи, а средњу техничку, смер машински техничар за компјутерско конструисање у Трстенику. Сада је студент друге године Високе техничке машинске школе у Трстенику, смер производно машинство.

„Од основне школе учесник сам разних општинских и регионалних такмичења из хемије, из српског језика и књижевности, успешно сам рецитовао и глумио. Бавио сам се глумом три године у Крушевцу и пливањем седам година. У Крушевцу сам освојио друго место на регионалном такмичењу за најбољу бизнис идеју на конкурсу Бизнис инкубатор центра, који је подржао кабинет министра за иновације и технолошки развој Србије Ненад Поповић. Представио сам се идејом „персонализовани оргонит“ – еколошки уређај који ублажава електромагнетно зрачење којима смо свакодневно изложени, добро је средство против суше (окончавају сушу) и сматрају се одличним утицајем за заштититу од кемтрејлсова.“

Оргонити имају широки дијапазон примене, а нажалост нису довољно познати у јавности. Оргонити су уређаји који се постављају код извора зрачења (рутер, компјутер, телевизор…). Раде тако што ублажавају зрачење тих техничких уређаја. Они све прикупљају са доње стране и прерађују у оргонску енергију. Све је почело од др Вилхелма Рајха који је успео да детектује и измери постојање етеричне енергије коју је назвао оргонском енергијом – оргонити, наводи Стефан.

Научници са Универзитета Марбург (Немачка) су 1986. научно доказали постојање оргонских акумулатора, док је др Николај Којзирев научно доказао да та енергија која се налази свуда око нас заиста и постоји. У састав оргонита улази више различитих материјала (гвожђе, бакар, месинг и др.), кристали (шпиц горског кристала, хематит, тигрово око, пирит, црни турмалин итд…). Као везивни елемент користи се смола која може бити полиестерска, природна (борова), синтетичка и друго. Оргонити се затим суше 24 сата и ваде из калупа, па су спремни за даље коришћење. Они су трајни, немају век трајања, и за њих ништа није потребно за одржавање, амортизација не постоји, па су практично неуништиви. Оргоните не може свако да направи, мора да се поштују правила (50:50), односно оргонит мора да садржи 50%смоле и 50%металне струготине, јер у случају да се не направи у тој размери, оргонит неће имати никаквог деловања и оргонитом се не може назвати.

„Од своје 16. године сам се бавио науком, много читао и истраживао. Иза ове идеје био је дуг временски период и велики и напоран рад. Иначе, и даље радим и истражујем. Кући сам направио један оргонит, после педесетак покушаја. Тестирао сам га и доказао да ублажава зрачење за око 50%. Поставио сам га поред телевизора и измерио са ЕМ детектором и зрачење се знатно смањило. Поставио сам га и поред биљке у башти. Биљка је брже и боље расла и нису је нападали паразити. У оргонитима се налази оргонска енергија, која је благотворна за сав живи свет. Поред позитивног ефекта они се сматрају и сувенирима. Да би направили оргонит потребна је креативност и посвећеност. Све награде које сам до сада освајао плод су сарадње са менторима, професорима и научницима којима се још једном много захваљујем. Освојене награде су ми најдраже, јер оне нису само мој успех већ је то и заслуга свих који су ми помагали“, искрен је Стефан. Своје знање не намерава да користи у богатим друштвима у иностранству и нема дилему да ли треба остати у Србији.

„Желим да останем у Србији и своје знање употребим за добробит свога народа и државе. У Србији сам рођен и њој припадам. Многи успешни ђаци и студенти по завршетку школе одлазе из наше земље. Ја знам да су услови за студирање у свету бољи, али по мени су одлични и у Србији. Ако одете у иностранство ви постајете странац, а овде сте свој на своме. Круна мог успеха је дошла 15. октобра прошле године када сам проглашен за добитника Октобарске награде, највишег признања које додељује Општина Трстеник. Ова награда ми је најдража из најмање три разлога: прво јер сам је добио од своје општине, друго зато што се добија једном у животу и зато што сам је добио за свој рад. Локална самоуправа је препознала мој рад и одлучила да баш ја будем њен лауреат. Ова награда ме обавезује да не будем добар само у ономе што радим него да будем бољи и јачи него што сам био до сада. Награда ми је додељена од стране оних који су ми најближи и најдражи, а најважније је да су то моји Трстеничани“, наводи Унић.

„Препоручио бих свим младим људима да по завршетку школовања остану у својој земљи, нашој земљи су потребни истраживачи, иноватори, научници, данас их у Србији има толико да могу да се наброје на десет прстију. Ја сам се увек држао циља и визије – да мењам свет на боље, да чиним ствари које ће људе да усреће, никада нисам подлежао притисцима других људи, увек је мој став имао тежину, срећан сам што људи препознају мој рад, што млади људи препознају мој рад, срећан сам што сам некоме узор и трудићу се да увек будем што бољи. За сва такмичења на којима сам до сада ишао, трошкове сам увек сносио сам, и никада ми није било жао, јер сам увек посећивајући разне сајмове нешто ново, лепо и паметно научио, што ће ми требати за цео живот, и младим људима препоручујем да крену у истраживачке воде већ данас“, закључује овај млади иноватор.


Извор: Курир

Фотографије су из приватног архива

Чланак упристојио: Милорад Ђошић

ЋИРИЛИЧНИ СВЕМИРСКИ БРОДОВИ ЋЕ ИЋИ ДО МСС ЗА ЈЕДАН ДАН

Руска свемирска агенција Роскосмос саопштила је како је развила начин да њен свемирски брод Сојуз путује на Међународну свемирску станицу (МСС) три пута брже.

Кроз ову иновацију смањен је број орбита које Сојуз направи око Земље прије него стигне до МСС.

Обично су потребна два дана да се ракета приближи ИСС-у, односно шест сати уколико се изведе брзо лансирање. Међутим, и у том случају ракета мора неколико пута да кружи око Земље.

Руски свемирски инжењери који су дуго трагали за већом ефикасноћу лансирања ракете, пронашли су начин како да астронаути стигну до МСС у само једној ротацији око Земље, појашњавају из Роскосмоса.

Такви свемирски летови трајаће отприлике два сата и уштедјеће доста горива и ресурса потребних за сваку мисију. Што је још важније, посаде ће провести мање времена унутар препуне капсуле ракете.

Недавно је најављено како су за сљедећу годину планирана три лансирања ове руске ракете, који ће укључивати британске комуникацијске сателите Једна Мрежа (OneWeb).


Пренето са: Фронтал

Напомена администратора сајта: Различито насловљену, и на латиници, али истоветну вест можете наћи на босанскохерцеговачком „Кликсу“ и веб-сајту РТЦГ. И све су без потписаног извора, с тим да „Фронтал“ није потписао ни произвођаче фотографије. СКЦ „Ћирилица“ не подржава такву праксу. Али ето, овога пута нисмо одолели наслову и иначе духовитих колега с драгог нам „Фронтала“.

ПРИСТОЈАН НА МАТЕРЊЕМ

Недавно истраживање је показало да се у свакодневним интеракцијама људи најмање захваљују особама с којима су блиски.

Захваљујем! (Википедија)

Пре него што је почела да ради на тексту који управо читате, ауторка се запитала колико се често захваљује члановима породице или најближим пријатељима након што испуне неку њену молбу или захтев. Осим што је схватила да је то прилично ретко, схватила је да и када би то чинила, најчешће би наилазила на одговоре попут: „Нема потребе да ми се захваљујеш” или „И ти би исто урадила за мене”.

Резултати показују да се говорници
пољског, руског, енглеског, италијанског,
лаоског и језика сиву којим се говори у
једном делу Гане, ћапала којим говори једн
племе у Еквадору, и муринпатског који је
језик аустралијских Абориџина, најмање
захваљују својим најближима.

Да ли се у социјалним интеракцијама са блиским људима „хвала” подразумева па се зато и не изговара? Колико се често захвалите мајци када вам причува децу или најбољој другарици када вам позајми хаљину? Биће да су ова питања мучила и међународни тим истраживача на челу са Сајмоном Флојдом са Универзитета Сан Франциско де Квито, у Еквадору, који је у својој студији објављеној крајем маја у часопису Royal Society Open Science истраживао колико често говорници осам различитих језика изражавају захвалност у свакодневном говору.

Резултати показују да се говорници пољског, руског, енглеског, италијанског, лаоског и језика сиву којим се говори у једном делу Гане, ћапала којим говори једно племе у Еквадору, и муринпатског који је језик аустралијских Абориџина, најмање захваљују својим најближима.

„Хвала” реткост (Википедија)

Посебно је занимљив начин на који је Флојдов тим дошао до резултата. Они су пронашли добровољце са пет континената и уз сагласност инсталирали микрофоне у њиховим кућама и местима на којима се њихове локалне заједнице окупљају. Снимили су укупно 1.057 разговора и избројали колико пута је неко у њима саговорнику рекао ту чаробну реч „хвала”.

Истраживачи су открили и да током
нормалног разговора људи од других нешто
траже у просеку на сваких минут и по,
али и да када се не захвале, друга особа
то најчешће не примети и не наљути се.

Анализирајући материјал истраживачки тим је утврдио да се људи захваљују много мање него што можемо да претпоставимо, макар када је реч о члановима породице и блиским пријатељима. Тек око 5,5 одсто испитаника захваљивало се након што си им испуњени захтев или молба. Међутим, истраживачи тврде да чињеница да се блиским људима ретко захваљујемо не значи да са њима имамо већу слободу да будемо некултурни, већ је то пример основног стандарда реципроцитета.

Истраживачи су открили и да током нормалног разговора људи од других нешто траже у просеку на сваких минут и по, али и да када се не захвале, друга особа то најчешће не примети и не наљути се. Особа која тражи услугу да смислен одговор тек када чује „не”. Исто важи и за особу од које се услуга тражи – она има потребу да нешто објасни тек када одбије да уради оно што је од ње тражено.

„Увидели смо да су изрази захвалности у овим околностима изузетно ретки, што указује на то да друштвени реципроцитет у свакодневном животу значи прећутно подразумевање права и дужности када је реч о међусобној помоћи и сарадњи”, тим наводи у студији.

Један од разлога је, како тврди Флојд, то што смо у свакодневном животу мотивисани да учествујемо у заједничким активностима са људима, а оне укључују очекиване доприносе свих учесника. Такође смо мотивисани и да испуњавамо обавезе које проистичу из наших друштвених улога, а захвалност се изражава тиме што поступамо реципрочно.


Аутор: Ивана Николић, ЦПН

Преузето са:

https://galaksijanova.rs/pristojan-na-maternjem/