Одани чувари старих књига

Фотографија: Шатерсток

О мало којој врсти животиња постоји толико предрасуда као о слепом мишу, или шишмишу како се подједнако често назива. Прва се односи на само име, односно на заблуду да слепи мишеви не виде. Ове животиње никако нису слепе, на светлу заправо можда виде и најбоље, иако се у мраку савршено сналазе због способности ехолокације. То је способност кретања у простору помоћу одбијања звука, којом, наравно у води, располажу и китови. Таква способност слепим мишевима омогућава да одашиљу импулсе који се одбијају од других тела и предмета у околини, а на основу повратне информације добијају податке о изгледу простора по ком се крећу.

Шишмиши емитују звучне таласе високе фреквенције који настају у њиховим гркљанима, а који се одбијају о различите чврсте предмете. Одбијене таласе слепи миш прима преко ушију и коже, мозак их анализира и овај сисар може тренутно да реагује на сваку промену.
Научници су установили да упркос њиховим слабо развијеним малим очима, шишмиши сасвим добро виде преко дана. Иако се њихов живот углавном своди на ноћ, током дана, када постоји довољна количина светлости, у потпуности су способни да користе очи како би могли да лете. Осетљиви су на промену нивоа светлости, па одлично знају када пада вече и почиње њихово време за лов.

И још једно – не постоји слепи миш који је природно слеп. Неке врсте користе чуло слуха више него чуло вида јер су се прилагодиле сопственом начину живота, али њихове очи и даље имају функцију.

Већина људи се изненади када види колико су слепи мишеви мали и лагани, али то првенствено важи за европске врсте. У Азији живи врсте слепих мишева чији распон крила износи и до 1,5 метара, а тежина досеже до 1,5 килограма. У филмовима страве приказани су као крвожедна летећа створења, али и то је обична заблуда. Управо у Азији где живе највеће врсте, где их називају летеће лисице, шишмиши су искључиво биљоједи.

Природно, међу око 1.000 врста колико их постоји у свету, има и оних који нису толико питоми. Али, наводна агресивност према људима која им се приписује као урођена особина је потпуна бесмислица, пошто реагују искључиво уколико се осете угроженим. У највећем броју земаља Европе слепи мишеви су законом заштићени, као и у Србији.

Још једна предрасуда о слепим мишевима односи се на то да су преносиоци опасних заразних болести. Нико се неће усудити да тврди како то није тачно. Међутим, претња да буду преносиоци зараза истоветна је као и код других животињских врста.

Дежурство међу полицама

Извесно је да слика јата слепих мишева већини људи делује одбојно, али ове животиње умеју да буду и те како корисне. Сличан је случај и са призором подједнако омражених пацова који, међутим, уз успешну дресуру успевају да у Африци нањуше укопане мине спасавајући тако стотине живота годишње. Шишмиши нису у толикој мери функционални, али им се заслуге не могу ниподаштавати.

Најбоља илустрација њихове функционалности искоришћене за друге потребе јесте импресивна библиотека у португалском граду Коимбри, у којој се чува око 250.000 књига из области филозофије, права и теологије насталих у периоду између 12. и 19. века.

Ова универзитетска библиотека, друга по старости у Европи, нема само импресивну збирку старих и ретких књига, већ је и једна од најлепших на свету. Изграђена је пре 1725. године, не зна се тачно ког датума, као што се не зна ни када су се слепи мишеви у њој одомаћили. Запослени у библиотеци никада нису покушали да се отарасе шишмиша. Напротив, они су овде радо виђени гости јер се, по завршетку радног времена када падне мрак и угасе светла, хране инсектима спречавајући их да оштете највреднији инвентар – ретке рукописе који се овде чувају. Данашњи библиотекари не могу поуздано да одговоре на питање када је почела оваква праксе заштите књига. Сигурни су, на основу тврдњи својих претходника, да продужавање животног века рукописа уз помоћ слепих мишева, ако не раније, датира бар из 19. века.

У универзитетској библиотеци “Жоанина” у Коимбри колонија обичних патуљастих шишмиша прави гнезда иза полица са књигама. Појављују се у сумрак да би се хранили мувама, комарцима и свакојаким штеточинама, пре него што излете кроз прозоре библиотеке, па преко кровова студентског града смештеног на оближњим брежуљцима крену у потрагу за водом. Услуга коју они обезбеђују је незамењива: они тамане инсекте који би се хранили рукописима из библиотеке. Ноћу, хватајући инсекте, пролећу кроз уредно наслагане полице на којима су, између осталог, прво издања „Римских старина” Дионисија из Халикарнаса, или поред молитвеника из 15. века и Хомерове „Опера Омниа”. Библиотекари кажу да често чују „песму” слепих мишева – њихову међусобну комуникацију – током кишних предвечерја.

Поред све користи, постоји једна опасност од слепих мишева. Њихове фекалије. Зато библиотекари сваке вечери штите намештај из 18. века прекривајући га заштитним кожним покривачима увезеним из царске Русије. И сваког јутра, како су то чинили и њихови претходници, библиотекари скидају кожне прекриваче и чисте подове од онога што су слепи мишеви оставили за собом током ноћи.

Важни за усеве

Библиотека у Коимбри није усамљен пример. Око 200 километара јужно још једна колонија слепих мишева обитава у три стотине година старој библиотеци Националне палате у Мафри. Одредити старост ове колоније такође је веома тешко. Хуго Ребело, биолог специјализован за слепе мишеве, запослен у Центру за истраживање биодиверзитета и генетских ресурса на Универзитету у Порту, верује да су ту вековима. Неко време је провео снимајући ову колонију – сачињену углавном од сивих шишмиша дугих ушију, као и одређеног броја великог поноћњака – како лове међу гомилама књига.

Када падне мрак, слепи мишеви пролећу између монашких краљевских колекција књига штампаних пре 1501. године нове ере, међу којима је и примерак књиге „Нуремберг Цхроницле” и остала значајна дела попут прве „Енциклопедије”, Дидроа и Д’Аламбера.

И овде је тешко видети слепе мишеве. Библиотека се затвара пре мрака када ова створења крећу у ноћни поход у вртове палате. Али, библиотека им је одала “признање” малом стакленом кутијом у којој се чувају препарирани остаци три бивша крилата становника.

И ова библиотека је несвакидашње лепоте. У њој се налази више од 36.000 књига и сматра се једном од најзначајнијих у Европи.
Стручњаци за слепе мишеве тврде да су они заправо веома корисни за људе, али да су их филмови о Дракули и приче како се уплићу у косу и пију људску крв неправедно оцрнили. Веома важна корист од шишмиша односи се на шуме и пољопривреду. Слепи мишеви се хране инсектима који су опасне штеточине, од којих многи могу да пренесу заразне болести на људе и домаће животиње. Улога шишмиша за људе лежи управо у њиховој исхрани. На простору Србије, а и шире у региону, они се хране искључиво инсектима.

Још средином 19. века уочена је вредност ових сисара, па од тада на Западу постоји систем њихове заштите, будући да један шишмиш може да поједе и до 3.000 инсеката за једну ноћ, или око 600 комараца за један сат.

У свету данас постоји око 1.000 врста слепих мишева, чија величина варира од оних малих попут лептира, до великих животиња са огромним распоном крила. Живе по целом свету, осим на Арктику и Антарктику. Неке врсте се хране воћем, нектаром, жабама, рибама, другим малим сисарима, а неке чак и крвљу, али су то углавном тропске врсте.

Једна од њихових посебности је зимски сан или хибернација. Доласком првих јесењих хладноћа, када се и бројност инсеката смањује, неки слепи мишеви мигрирају у топлије крајеве, док се други премештају у зимска склоништа, таване и пећине, у којима се збијају у колоније и падају у зимски сан.


Аутор: Војислав Туфегџић

Извор: Експрес

Млади Трстеничанин добитник Октобарске награде

Српски иноватор о коме прича свет својим проналаском задивио планету: „Знање желим да употребим за добробит нашег народа.“

Стефан Унић
Стефан Унић (21) студент је производног машинства у Високој техничкој машинској школи Трстеник, Академије струковних студија Крагујевац, студира производно машинство и на другој је години.

Иза себе има доста успеха, иако му је само 20 година. Добитник је бројних престижних награда у нашој земљи, али и ван граница. Чест је гост на разним сајмовима у иностранству, док је у Мађарској изабран за почасног госта на сајму ове године.

Стефанов проналазак „персонализованог оргонита“, уређаја који је будућност 21. века и који ће, како се предвиђа наћи на списку десет најтраженијих и најплаћених производа будућности – открива Стефан за Курир.

„Персонализовани оргонит“ је уређај који се користи за бржи и бољи раст биљака, окончава сушу, растерује кемтрејлове (трагови који авиони остављају за собом) и оно најважније што  ради јесте то да ШТИТИ ОД ЗРАЧЕЊА којим смо свакодневно изложени.

Овај производ је Стефан понудио на регионалном такмичењу и освојио друго место од 300 идеја које су се нашле на том такмичењу. Добитник је и Октобарске награде Општине Трстеник за 2019. годину, управо за стварање новог производа „персонализованог оргонита“.

О овом младом и успешном студенту се чуло и ван граница наше земље, добијао је разне понуде, изабран је за почасног госта на више од десет сајмова у Европи, члан је и једног тима који се бави научно-истраживачким радом са седиштем у Будимпешти.

Стефан Унић је млади иноватор (истраживач) који жели да остане и школује се у својој земљи. Основну школу „Јован Јовановић Змај“ је завршио у Стопањи, а средњу техничку, смер машински техничар за компјутерско конструисање у Трстенику. Сада је студент друге године Високе техничке машинске школе у Трстенику, смер производно машинство.

„Од основне школе учесник сам разних општинских и регионалних такмичења из хемије, из српског језика и књижевности, успешно сам рецитовао и глумио. Бавио сам се глумом три године у Крушевцу и пливањем седам година. У Крушевцу сам освојио друго место на регионалном такмичењу за најбољу бизнис идеју на конкурсу Бизнис инкубатор центра, који је подржао кабинет министра за иновације и технолошки развој Србије Ненад Поповић. Представио сам се идејом „персонализовани оргонит“ – еколошки уређај који ублажава електромагнетно зрачење којима смо свакодневно изложени, добро је средство против суше (окончавају сушу) и сматрају се одличним утицајем за заштититу од кемтрејлсова.“

Оргонити имају широки дијапазон примене, а нажалост нису довољно познати у јавности. Оргонити су уређаји који се постављају код извора зрачења (рутер, компјутер, телевизор…). Раде тако што ублажавају зрачење тих техничких уређаја. Они све прикупљају са доње стране и прерађују у оргонску енергију. Све је почело од др Вилхелма Рајха који је успео да детектује и измери постојање етеричне енергије коју је назвао оргонском енергијом – оргонити, наводи Стефан.

Научници са Универзитета Марбург (Немачка) су 1986. научно доказали постојање оргонских акумулатора, док је др Николај Којзирев научно доказао да та енергија која се налази свуда око нас заиста и постоји. У састав оргонита улази више различитих материјала (гвожђе, бакар, месинг и др.), кристали (шпиц горског кристала, хематит, тигрово око, пирит, црни турмалин итд…). Као везивни елемент користи се смола која може бити полиестерска, природна (борова), синтетичка и друго. Оргонити се затим суше 24 сата и ваде из калупа, па су спремни за даље коришћење. Они су трајни, немају век трајања, и за њих ништа није потребно за одржавање, амортизација не постоји, па су практично неуништиви. Оргоните не може свако да направи, мора да се поштују правила (50:50), односно оргонит мора да садржи 50%смоле и 50%металне струготине, јер у случају да се не направи у тој размери, оргонит неће имати никаквог деловања и оргонитом се не може назвати.

„Од своје 16. године сам се бавио науком, много читао и истраживао. Иза ове идеје био је дуг временски период и велики и напоран рад. Иначе, и даље радим и истражујем. Кући сам направио један оргонит, после педесетак покушаја. Тестирао сам га и доказао да ублажава зрачење за око 50%. Поставио сам га поред телевизора и измерио са ЕМ детектором и зрачење се знатно смањило. Поставио сам га и поред биљке у башти. Биљка је брже и боље расла и нису је нападали паразити. У оргонитима се налази оргонска енергија, која је благотворна за сав живи свет. Поред позитивног ефекта они се сматрају и сувенирима. Да би направили оргонит потребна је креативност и посвећеност. Све награде које сам до сада освајао плод су сарадње са менторима, професорима и научницима којима се још једном много захваљујем. Освојене награде су ми најдраже, јер оне нису само мој успех већ је то и заслуга свих који су ми помагали“, искрен је Стефан. Своје знање не намерава да користи у богатим друштвима у иностранству и нема дилему да ли треба остати у Србији.

„Желим да останем у Србији и своје знање употребим за добробит свога народа и државе. У Србији сам рођен и њој припадам. Многи успешни ђаци и студенти по завршетку школе одлазе из наше земље. Ја знам да су услови за студирање у свету бољи, али по мени су одлични и у Србији. Ако одете у иностранство ви постајете странац, а овде сте свој на своме. Круна мог успеха је дошла 15. октобра прошле године када сам проглашен за добитника Октобарске награде, највишег признања које додељује Општина Трстеник. Ова награда ми је најдража из најмање три разлога: прво јер сам је добио од своје општине, друго зато што се добија једном у животу и зато што сам је добио за свој рад. Локална самоуправа је препознала мој рад и одлучила да баш ја будем њен лауреат. Ова награда ме обавезује да не будем добар само у ономе што радим него да будем бољи и јачи него што сам био до сада. Награда ми је додељена од стране оних који су ми најближи и најдражи, а најважније је да су то моји Трстеничани“, наводи Унић.

„Препоручио бих свим младим људима да по завршетку школовања остану у својој земљи, нашој земљи су потребни истраживачи, иноватори, научници, данас их у Србији има толико да могу да се наброје на десет прстију. Ја сам се увек држао циља и визије – да мењам свет на боље, да чиним ствари које ће људе да усреће, никада нисам подлежао притисцима других људи, увек је мој став имао тежину, срећан сам што људи препознају мој рад, што млади људи препознају мој рад, срећан сам што сам некоме узор и трудићу се да увек будем што бољи. За сва такмичења на којима сам до сада ишао, трошкове сам увек сносио сам, и никада ми није било жао, јер сам увек посећивајући разне сајмове нешто ново, лепо и паметно научио, што ће ми требати за цео живот, и младим људима препоручујем да крену у истраживачке воде већ данас“, закључује овај млади иноватор.


Извор: Курир

Фотографије су из приватног архива

Чланак упристојио: Милорад Ђошић

ЋИРИЛИЧНИ СВЕМИРСКИ БРОДОВИ ЋЕ ИЋИ ДО МСС ЗА ЈЕДАН ДАН

Руска свемирска агенција Роскосмос саопштила је како је развила начин да њен свемирски брод Сојуз путује на Међународну свемирску станицу (МСС) три пута брже.

Кроз ову иновацију смањен је број орбита које Сојуз направи око Земље прије него стигне до МСС.

Обично су потребна два дана да се ракета приближи ИСС-у, односно шест сати уколико се изведе брзо лансирање. Међутим, и у том случају ракета мора неколико пута да кружи око Земље.

Руски свемирски инжењери који су дуго трагали за већом ефикасноћу лансирања ракете, пронашли су начин како да астронаути стигну до МСС у само једној ротацији око Земље, појашњавају из Роскосмоса.

Такви свемирски летови трајаће отприлике два сата и уштедјеће доста горива и ресурса потребних за сваку мисију. Што је још важније, посаде ће провести мање времена унутар препуне капсуле ракете.

Недавно је најављено како су за сљедећу годину планирана три лансирања ове руске ракете, који ће укључивати британске комуникацијске сателите Једна Мрежа (OneWeb).


Пренето са: Фронтал

Напомена администратора сајта: Различито насловљену, и на латиници, али истоветну вест можете наћи на босанскохерцеговачком „Кликсу“ и веб-сајту РТЦГ. И све су без потписаног извора, с тим да „Фронтал“ није потписао ни произвођаче фотографије. СКЦ „Ћирилица“ не подржава такву праксу. Али ето, овога пута нисмо одолели наслову и иначе духовитих колега с драгог нам „Фронтала“.