Народна библиотека Србије: Ћирилске рукописне књиге

Братков минеј Рс 647 (л.124′-125)

Збирка рукописних књига Народне библиотеке Србије садржи књиге на српском и другим редакцијама старословенскога језика (руској, бугарској, влашко-молдавској), као и старе штампане књиге настале у периоду од 1494. до 1638. године. Међу њима је само 12 примерака од некадашњих око 1300, опљачканих у Првом и уништених у Другом светском рату приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Међутим, иако се формира тек у последњих шездесет година, ова збирка је једна од врло важних за проучавање, духовни и друштвени живот Срба од XIII до XIX века. Њен састав чинe библијски текстови, проповедничка литература, житијина, апокрифна и дела аскетске садржине. Заступљени су и текстови правно-законске садржине, као и све врсте литургијских књига. У саставу разних зборника и других дела налазе се преписи српских родослова и летописа, дела из географије, историје, фармакологије, као и други састави световне садржине. Од ћирилских рукописних књига писаних српском редакцијом старословенскога језика издвајамо следеће: Београдски паримејник (прва четвртина XIII века), Братков минеј (друга четвртина XIII и прва половина XIV века), Беседе Теодора Студита (крај XIII и почетак XIV века), Лествица (средина XIV века), Зборник српских житија „тахa Mарка” (1370/1375), Александрида (друга четвртина XV века), Призренски препис Душановог законика (1525/1530) и др.Збирка рукописних књига Народне библиотеке Србије садржи књиге на српском и другим редакцијама старословенскога језика (руској, бугарској, влашко-молдавској), као и старе штампане књиге настале у периоду од 1494. до 1638. године. Међу њима је само 12 примерака од некадашњих око 1300, опљачканих у Првом и уништених у Другом светском рату приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Међутим, иако се формира тек у последњих шездесет година, ова збирка је једна од врло важних за проучавање, духовни и друштвени живот Срба од XIII до XIX века. Њен састав чинe библијски текстови, проповедничка литература, житијина, апокрифна и дела аскетске садржине. Заступљени су и текстови правно-законске садржине, као и све врсте литургијских књига. У саставу разних зборника и других дела налазе се преписи српских родослова и летописа, дела из географије, историје, фармакологије, као и други састави световне садржине. Од ћирилских рукописних књига писаних српском редакцијом старословенскога језика издвајамо следеће: Београдски паримејник (прва четвртина XIII века), Братков минеј (друга четвртина XIII и прва половина XIV века), Беседе Теодора Студита (крај XIII и почетак XIV века), Лествица (средина XIV века), Зборник српских житија „тахa Mарка” (1370/1375), Александрида (друга четвртина XV века), Призренски препис Душановог законика (1525/1530) и др.

Народној библиотеци Србије је на чување, заштиту и проучавање поверена збирка рукописних и старих штампаних књига манастира Високи Дечани. Тако је на једном месту окупљен знатан број старих српских рукописних књига.
Археографско одељење Народне библиотеке Србије, поред тога што се стара о овом рукописном фонду, располаже и фототеком, са великим бројем фотографија и микрофилмова рукописа из домаћих и страних збирки, као и филигранолошком збирком, која је најбогатија на Балкану. Читаоница Археографског одељења са приручном библиотеком отворена је од 9 до 14 часова радним данима, а корисници наведених фондова могу да рачунају на стручну и информативну помоћ од стране сарадника Одељења.

Београдски паримејник (књига са паримијама, „притчама” или „чтенијима” из Старог и Новог завета, која се казују на вечерњем богослужењу, нарочито уочи празника). По свом писму и изгледу у целини ова рукописна књига припада групи најлепших споменика ране српске писмености уопште. Писана је на пергаменту српском редакцијом старословенскога језика, строгим калиграфским потезом који говори о постојању велике писарске традиције у српској држави почетком XIII века. Београдски паримејник нестао је у Првом светском рату 1915. године, а пронађен у Немачкој где је 1969. откупљен заједно са још девет рукописних књига које су припадале Народној библиотеци.

Призренски препис Душановог законика писан је почетком XVI века на папиру, српском редакцијом старословенскога језика. Поред Душановог законика Призренски рукопис садржи углавном правне односно црквеноправне текстове, текст Скраћене Синтагме Матије Властара, Правила светог Јована Посника, одломак из Синтагме, Светог Василија питања и одговори о цркви, Законик цара Јустинијана, кратко правило у вези са постом и посланица патријарха Генадија. Ова рукописна књига нестала је у Првом светском рату 1915. године, пронађена је у Немачкој одакле је и враћена у Београд.

Зборник попа Драгоља потиче из треће четвртине XIII века, писан је на пергаменту српском редакцијом старословенскога језика — српскословенским језиком. У њему се налази запис писара презвитера Василија, званог поп Драгољ, по коме је Зборник и добио назив. Бивши власник рукописа, П. Срећковић нашао је овај Зборник 1875. године у албанском селу близу Скадра и, по његовим речима, до тада га је чувало 17 генерација у једној свештеничкој породици. За Народну библиотеку од г. П. Срећковића откупило га је Министарство Србије 1902. године. За време Првог светског рата нестао је са већом групом српских рукописних књига. Пронађен је 1969. године у Немачкој и тада је откупљен за Народну библиотеку Србије.

Братков минеј (богослужбена књига раздељена према месецима у црквеној години на дванаест томова од септембра до августа), 1234-1243. г., друга четвртина XIII века и прва половина XIV века. Ова рукописна књига писана је српском редакцијом старословенскога језика, углавном на пергаменту, али садржи и неколико листова папира. Према запису једног од писара, презвитера Братка (по коме је и Минеј добио име), најстарији део писан је у време краља Владислава (1234-1243). По садржини Братков минеј јесте служабни минеј за септембар, октобар и новембар и празнични минеј од децембра до августа.

припремила др Драгана Новаков


Београдски паримејник Рс 652 (л.74′-75)

Извор: Народна библиотека Србије

Приредио, јер има и других веб-сајтова осим оних са вестима о политичарима и “селебритијима”: Администратор

Драгољуб Петровић: Дубровачка књижевност може бити хрватска само – уз фусноту

Све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“

Драгољуб Петровић

Пише: Драгољуб Петровић

Матица хрватска, уз све то, не може да докаже ни где се све Хрватска налази[ла], и откад је тамо где вели да јесте, јер многи познаваоци њених прилика никако не могу да је пронађу „на земљовиду“.

Хрватска је давно кренула у „потрагу за самом собом“ и засад утврдила да је примила хришћанство пре 13 векова, али још није стигла до тога да су средњодалматинска острва била српска, макар до Х века; да „у уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина… пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош Божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“); да је према попису аустријског статистичара др Адолфа Фикера.

У Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24% Арнаута; да је „Свети апостол Паво“ на Мљету проповедао хришћанство међу Србима (неки веле да није на Мљету него на Малти, а неки рекоше да на Малти нема отровница); да се по Далмацији и дубље у њеном залеђу налази много православних цркава из времена које је претходило ономе за које Хрвати веле да су примили хришћанство; да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и да се тај појас додирује са словеначком кајкавштином у околини Бузета; да је Фердо Шишић утврдио да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача–Грђевац–Стеничњак–Слуњ–Доњи Косињ и уз Велебит до близу Новиграда у залеђу Задра; да су „Сињску алку“ утемељили Срби и да је „алкарски војвода“ могао бити само најхрабрији војник и најчеститији домаћин, а откад је она постала „хрватска“ – ту је „дужност могао обнашати“ сваки кољач деце, жена и немоћних стараца (па и онај генерал који је због таквих подвига постао „почасни грађанин“ у сваком трећем хрватском граду); да је мостарска бискупија основана 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника; да је фра Иво Франо Јукић средином XIX века утврдио да православци у Босни за себе знају да су Срби, а католици једино да су – католици; да је надбискуп сарајевски Штадлер 1882. године устоличен у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било (а после Давор Периновић, предводник ХДЗ у Босни, иначе унук требињског проте, неопрезно признао да су све католичке цркве по Босни, или бар њихов највећи део, саграђене после Првог св. рата и – главу једва спасао бекством у Немачку); да је Рељковић давно признао да су његови Славонци „српски штили и српски писали“, други после дода[ва]ли да је по Славонији „било име Хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“, а колико су у Хрватској поштовани и хрватско име и хрватска нација, показаће и то да је „кружила досјетка да је један хрватски племић говорио да би радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“; да је 1911.

Јулије Бенешић записао да се „сријемски момци још стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; да је неку годину раније Стјепан Ившић поменуо да Славонци из околине Ђакова „кажу, да се зовемо ’Рвати“; да је у то време у Суботици било укупно 26 (и словима 26) Хрвата и 36.000 Буњеваца. Итд.

Мелем за муке Матице хрватске

Могли бисмо овде поменути и многе друге појединости које Матици хрватској или нису познате или на питања о њима нема одговор, али и ово ће бити довољно да се на њене муке привије мелем: све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“: они су се много  боље сналазили у клању нејачи (рецимо, у Магдебургу у Тридесетогодишњем рату и тамо се на необичан начин убележили у немачко памћење: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“) него у питањима духа и чувању некаквога друкчијег памћења. Тако су, по данашњој Хрватској, свако ћириличко слово оставили православни Срби и о томе сведочи и Миховил Павлиновић записом да је „прича у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда, као што је добар дио далматинских Заго­раца“. То је Павлиновић рекао пре него што је подигао правашки барјак, а Матица хрватска сад га не може поучити сопственој памети.

Нити сама може много да бира: ако Хрвати неће да се помире с тим да су били Срби, они могу полагати право на то да су Гундулић и Држић „хрватски писци“ само под условом да уз онај Супилов навод да су они „освојени за хрва[т]ство“ у фусноти назначе да су они пре тога више од триста година били Срби, али да никако нису могли одбити хрватску путовницу до млађег каменог доба коју им је потписао Радослав Катичић.

И да су само због тога, и толико векова после своје смрти, пристали да се „упишу и у Хрвате“.

Све ово ја причам с пакосним предумишљајем: ако је Хрвата некад било, они су били периферно српско племе, распоређено, вероватно, по деловима западнијих јадранских острва и у велебитском залеђу и на то указује, пре свега и изнад свега, типолошка подударност чакавштине и старе штокавштине и чињеница да се за Хрвате источније од напред оцртаних граница није чуло до пре стотинак година (иако онај Колиндин десетар-савјетник Лошо вели да су се Хрвати простирали до Балтика и Урала иако их почесто зналци нису могли наћи ни у Загребу – и то с разлогом јер су тамо живели Словенци). Стари шантави Вук у тај атар није залазио, није знао ни за Марулића ни за Хекторовића, као што „Хрвати“ нису знали ни за Држића  ни за Гундулића до последњих година XIX века (тј. до онога загребачког „Католичког конгреса 1900). Ако су комунисти 1945. наредили да сви католици под њиховом командом морају бити Хрвати и ако су им у мираз утурили и сву стару српску „католичку“ културну традицију, онда Срби морају прогласити да је таквим наредбама „истекао рок важења“ и да је дошло време да се „нека памет“ стави на решето и да се види шта ће од ње остати: Вук се „дохватио“ Дубровника и ми и сад, као и пре комуниста, видимо да је то учинио с разлогом. И Матица српска те његове разлоге оверила враћајући „старе Дубровчане“ из прогонства и увршћујући их у своју едицију „Десет векова српске књижевности“. И надам се да ће се тамо наћи и сви они стари писци који су икад признали да су „српски штили и српски писали“.

И да се, при том, нико не мора извињавати и тражити разлоге за такве поступке, какав је, рецимо, онај да та књижевност „има двојну припадност и да је истовремено и хрватска и српска“. На таква „оправдања“ може се гледати као на покушај да се спорови о проблемима не заоштравају, али ја бих рекао да такво тактизирање, у нашим приликама, може бити непаметно и своје схватање заснивам на простој чињеници да „хрватске компоненте“ у тој књижевности није било ни кад је настајала, ни много векова после тога, и ако Хрвати тврде да никад нису били Срби, онда то само може значити да се они аутоматски одричу и књижевности која је настала на српском језику, и свих граматика тога језика, и свих његових („илирских“, „далматинских“ или сличних) речника.

О тим граматикама и речницима писао сам у другим приликама и овде то нећу помињати, али неки српски неспоразуми с памећу не могу се заобићи. Један од њих, пре годину-две, назначила је Дијана Црњак на страницама Политике наводећи да „у каталозима наших библиотека“, рецимо, Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком  писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ. И идући тим трагом, тада сам записао да су „српски језик и његово писмо, последњи пут и темељито, осрамотили Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије („17. липња 2008“) када су, „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом  hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписао је и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“.

Не знају шта је језик ни шта су стандарди

Другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“, а појединости које је поменула Д. Црњак показују да српске националне библиотеке данас још успешније срамоте и српски језик и српску нацију. И треба их запитати да ли они знају и нешто мимо тога.

Те сам редове записао пре годину и по, а навод Слободана Владушића од пре који дан доноси нам потврде да „наше“ националне библиотеке ништа друго и не знају. „Ево скорашњег примера. Ради се о књизи Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић. Језик – српски, писмо – ћирилично, издавач – Српска књижевна задруга. Овој књизи се у предметном каталогу Народне библиотеке Србије (НБС) додељује шифра 821.163.43, што значи да за НБС књига Злате Бојовић спада у – хрватску књижевност. Дакле, док је за све институције у Србији  које се научно баве историјом српске књижевности књижевност Дубровника и српска и хрватска – што је и став ауторке књиге – неко је у НБС одлучио да буде само хрватска, Зашто?

То је питање за управу Народне библиотеке Србије.

Да није у питању грешка већ доследност надлежних у НБС, потврђује и књига Поезија Дубровника и Боке Которске у доба ренесансе, барока и просветитељства (приредила Злата Бојовић), која је објављена у оквиру едиције Десет векова српске књижевности (Издавачки центар Матице српске). Ова књига је такође означена шифром 821.163.42, што значи да припада – хрватској књижевности. Наведени примери показују у ком правцу се ствари крећу када људи пристану да буду равнодушни према судбини националне књижевности. Равнодушност тада води ка осећању културне инфериорности, а самим тим и мирења са свим облицима националног понижења, који се тада прихватају као нешто нормално и заслужено. После тога, наравно, следи одрицање од идентитета који више не може да се брани, јер је из њега избрисана свака вредност“.

*

Сл. Владушић вели да би то могла бити „питања за управу Народне библиотеке Србије“, али ја мислим да би се о томе свему ваљало распитати и на неким другим адресама. Па, између осталих, и на оној из које се постављају управници те библиотеке, а затим и на оној која одређује правила по којима се код нас попуњавају „национални књижевни претинци“.

И проверити да ли та правила одређују Срби или њихови окупатори.

То сматрам врло битним за развезивање чворова о којима разговарамо: ако то чине ови други, даља разјашњења биће ми сувишна, али ако о томе одлучују они први – биће занимљиво сазнати макар која их је памет на ту позицију истурила. За то ће ми добро доћи позивање на реч умнога Јована Ђаје (на њу ме је другар ових дана упозорио) којом је честитао Митри Митровић постављење за министра српске памети подсетивши је узгред да се нашла на месту на коме су се пре ње налазили и Св. Сава и Доситеј. Јована Ђају често сам помињао по његовим погледима на то како државу треба организовати тако да она увек остане у рукама (нај)бољих и да никад не сме пасти у руке „оних других“. С Митром и њеним Милованом (Ђиласом) наступили су „они други“ и још никако да им видимо крај: последњи се за то место квалификовао тиме што је био учитељ председниковог сина, а у историју српске памети уписао се тиме што је наредио да се „црногорски језик“ призна на Новосадском универзитету с образложењем да је то „службени језик у Црној Гори коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу“.

Биће да је на тој памети утемељено и оно што нам потписује Народна библиотека Србије.

 

Извор: ИН4С

МЕГАЛОПОЛИС – Зашто нисам равнодушан (и питање за управу Народне библиотеке)

Сведоци смо да се у региону (и Србији) полако ствара атмосфера одрицања од српске књижевности – сведене на дериват „национализма“ – што значи прихватање налога да она треба да нестане. То се неће постићи спаљивањем књига, како су се нацисти борили против књижевности коју су желели да униште. Наиме, спаљивање је још увек спектакл који може да изазове контрареакцију. Довољно ће бити ширити осећање равнодушности

Фото: Атила Ковач

Пише: Слободан Владушић

Иако није обичај да се текстови почињу цитатима, овога пута ћу учинити баш то. Цитираћу завршетак поговора Лолите Владимира Набокова, руско-америчког писца који је у једном делу свог живота писао на руском, који му је био матерњи језик, а у другом на енглеском, којим је говорила његова гувернанта. Ево шта каже Набоков (у преводу Бранка Вучићевића): „Моја је лична трагедија, која не може, чак и не треба, да буде ичија брига, што сам морао да напустим свој природни говор, свој неспутани, богати, безгранично послушни руски језик зарад другоразредне врсте енглеског лишене ма којег од оних апарата – варљивог огледала, црне сомотске позадине, подразумеваних асоцијација и традиција – које домаћи илузионист, са разлепршаним пешевима фрака, може да магично употреби како би, на властити начин, превазишао ту баштину.“

Разуме се, Набоков овде не каже да је руски језик бољи од енглеског, већ само то да се он сам осећао странцем у енглеском језику. Иако је, да додамо, био један од највећих стилиста енглеског језика.
Цитат показује колико су велики писци осетљиви када је у питању језик. Исто онако како су у књижевности или популарној култури јунаци повезани с омиљеним оружјем или омиљеним коњем / превозним средством, тако су писац и језик неодвојиви, чак и онда када изгледа да писац може да пише на неколико језика.

Равнодушни и необавештени

Ако је Набоков у праву када језик поистовећује и с подразумеваним асоцијацијама и традицијом – а некако више верујем аутору Лолите него несрећном добитнику бојкотоване награде – онда су српски и хрватски језик баш то: српски и хрватски језик, дакле два одвојена језика, а не више два у једном, један у два и сличне глупости.

Наиме, замислимо хрватског писца који сада има 30 године и који је од малих ногу, како се то каже, желео да постане писац. Упише тај човек кроатистику и студира хрватску књижевност. Питање гласи: какав је његов додир са српском књижевношћу? Институционално гледано: тај додир не постоји. На сајту кроатистике у Загребу нисам приметио неки предмет који указује на то да је хрватска књижевност икада била у дослуху са српском, те да је у једном временском периоду постојала тежња да се њихове традиције међусобно повежу. Другим речима, човек може да заврши кроатистику а да не зна да постоји нека српска књижевност. Ако се томе дода и предзнак који српска култура има у Хрватској, као и број књига савремених српских писаца у хрватским књижарама (врло мали) и њихових позиција на полицама (последња полица, скроз доле, лево), онда је јасно да би додир овог нашег замишљеног хрватског писца са српском књижевношћу могао да буде врло, врло ограничен. Када бих причао с тим човеком, свакако не бих могао да користим никакве асоцијације на традицију Његоша, Лазе Костића, Милана Ракића, Пекића, Киша, на Црњанског, а о Вуку, Доситеју, Светом Сави да и не говоримо – том човеку би цела та традиција била, једноставно речено, потпуно страна. (Искрено и ја сам већ помало заборавио на Петра Зоранића и његове Планине, на Шеноу и Еугена Кумичића, Камова.)

За тог хипотетичког хрватског писца, тридесетогодишњака, српска култура би била сведена, у најбољем случају, само на равнодушно прелиставање малобројно доступних савремених српских писаца који долазе из једне књижевности о којој се сада врло мало зна. И за коју не постоји никаква институционална заинтересованост (без обзира што се она „разуме“).

У највероватнијем случају, тај хипотетички писац ће према српској култури имати пре свега тржишни однос. Наиме, када се синтагма „српска култура“ преведе на хрватски језик, добије се ово: територија са 6–7 милиона затеченог становништва које пасивно разуме хрватски, при чему један део тог становништва није само спреман да купује књиге хрватских аутора већ и да их чита и третира као домаће. Наравно, онда ту територију треба понекад и посетити, потом рећи затеченом становништву нешто што воли да чује (или им бар не казати нешто што су навикли да слушају), а онда се вратити назад у Хрватску и дочекати хонорар за продате књиге. И то је све.

Регионално, национално и „локално“

Ружење (савремене) српске књижевност од дела жирија награде која се некада додељивала делима српске књижевности, а сада се само додељује у Србији, припрема терен за то да се било какав могући понос због богатства и разноврсности српске књижевности доживи као национализам и национална ускогрудост, без обзира што свако озбиљно бављење националном књижевношћу подразумева контекст светске књижевности. Стварање атмосфере наводно лоше, другоразредне савремене српске књижевности предигра је да се „лошој“ српској књижевности супротстави „квалитетна“ регионална књижевност. А пошто хрватски писци имају регионалну рецепцију, а српски само националну („локалну“), јасно је да ће се као консеквенца ове регионализације појавити идеја о естетској супериорности хрватске књижевности, која ће ускоро постати норма.

Самим тим, неки хипотетички српски писац, уколико му је стало до тзв. „регионалног успеха“ (наравно у мери дозвољеној писцима који долазе из Србије), пристаће на регионализацију, тј. на језичко кастрирање. Он ће на српску књижевност морати да гледа очима „регије“ / хрватске културе. То значи да ће се осећати нелагодно у сопственом српском језику, а израз те нелагоде биће одрицање од његовог назива. Српски језик ће постати „наш“ језик, бхс језик итд. Зато ће језик тог писца постати плитак, јер ће бити лишен, речима Набокова, „варљивог огледала, црне сомотске позадине, подразумеваних асоцијација и традиција“, будући да би га управо све то разликовало од тзв. „регије“. Јер „регија“ од српске књижевности не очекује естетску величину, већ идеолошку/другоразредну плиткост. Плитак језик најчешће производи плитку „регионалну“ књижевност (из Србије) сведену, тематски, на носталгију за Југославијом (дакле, на плитку перцепцију некадашње заједничке државе), на плитку перцепцију ратова деведесетих, на плитку транзициону регионалност која ће третирати тзв. „национализме“ као једини узрок факта да се људи из „бивших република“ исељавају, па ће се, пре свега, тим „национализмима“ и супротстављати. Ова плиткост – не много различита од ждановизма – у најбољем случају ће бити амортизована интертекстуалним везама са светском књижевношћу. Међутим, оне неће бити логичан наставак националне традиције као што је био случај код Попе, Ивана В. Лалића или Андрића, већ, напротив, печат, жиг или данга, која потврђује да се аутор одрекао „уске“ националне књижевности.

Тако ће се полако стварати атмосфера одрицања од српске књижевности – сведене на дериват „национализма“ – што значи прихватање налога да она треба да нестане. То се неће постићи спаљивањем књига, како су се нацисти борили против књижевности коју су желели да униште. Наиме, спаљивање је још увек спектакл који може да изазове контрареакцију. Довољно ће бити ширити осећање равнодушности. За то време медијска инфраструктура ће бити резервисане за „регионалну“ књижевност, која ће, у коначници, имплицитно потврђивати „естетску“, „цивилизацијску“ и сваку другу супериорност хрватске културе. (До тада ће тзв. „нова“ истраживања логора у Јасеновцу број жртава вероватно смањити на Крлежиних, 40-50 хиљада, колико их је он избројао половином шездесетих година прошлог века једном српском писцу, да би се потом свако супротстављање овом податку одмах именовало као српски национализам.)

Непристајање на наручену провинцијалност

Што се мене тиче, морам да признам да немам никакво осећање инфериорности зато што пишем на српском језику и што спадам у књижевну традицију коју чине, између свих осталих, и Црњански, Андрић, Павић, Пекић, Киш, Попа, Иван В. Лалић, Горан Петровић, Драгослав Михаиловић и многи други, плус моји другари из групе П-70. Исто тако немам никакво осећање скучености и стида пред оваквом наслеђеном симболичком имовином, између осталог и зато што се у Србији још увек књиге читају и што још увек могу преко српског језика и српске културе – преко њихове дубине, ширине и разноврсности – да мислим и осећам светску драму. Драму света и планете на којој се налазим, драму народа коме припадам. Другим речима, не пристајем на наручене теме, наручену идеолошку позицију, наручену плиткост. Не пристајем на наручену провинцијалност.

Сувише волим књижевност, а српску књижевност посебно, да би себи дозволио такво понижење.
И нисам равнодушан.

Питање за управу Народне библитеке Србије

Симптоми индуковане равнодушности пред судбином српске књижевности већ су присутни. Ево скорашњег примера.

Ради се о књизи Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић. Језик – српски; писмо – ћирилично, издавач Српска књижевна задруга. Овој књизи се у предметном каталогу Народне библиотеке Србије (НБС) додељује шифра 821.163.42, што значи да за НБС књига Злате Бојовић спада у … хрватску књижевност. Дакле, док је за све институције у Србији које се научно баве историјом српске књижевности књижевност Дубровника и српска и хрватска – што је и став ауторке књиге – неко је у НБС одлучио да буде само хрватска. Зашто?

То је питање за управу Народне библиотеке Србије.

Да није у питању грешка већ доследност надлежних у НБС, потврђује и књига Поезија Дубровника и Боке Которске у доба ренесансе, барока и просветитељства (приредила Злата Бојовић), која је објављена у оквиру едиције Десет векова српске књижевности (Издавачки центар Матице српске). Ова књига је такође означена шифром 821.163.42, што значи да припада – хрватској књижевности.

Наведени пример показују у ком правцу се ствари крећу када људи пристану да буду равнодушни према судбини националне књижевности. Равнодушност тада води ка осећању културне инфериорности, а самим тим и мирења са свим облицима националног понижења, који се тада прихватају као нешто нормално и заслужено. После тога, наравно, следи одрицање од идентитета који више не може да се брани, јер је из њега избрисана свака вредност.

 

Аутор: Слободан Владушић

Извор: Печат

Преузето са: ИН4С