Никола Тесла и Иво Андрић на бранику српства

Поштовани читаоци,

Иво Андрић је у финишу трке за Нобелову награду, када је она много значила, победио Мирослава Крлежу, на радост свих Срба, а на несрећу комшија. Можда се дух Нобела прошле године пренуо, али податак који је у тексту уваженог професора Ивана Д. Куљанчића вероватно многи не знају. Сигурно се због тога многи и данас чуде зашто је тих 60-их година „Марш на Дрину“ био хит. Тај државотворни марш је уствари кост у грлу свим комбинаторицима и квазикутуролошким мешетарима. Таман смисле комбинацију, а чињеница изрони из хладне Дрине.

Тако је Андрићев „Марш на Дрину“ који га је пратио у Стокхолму уз Теслину песму „Тамо далеко“, која му је свирана на испраћају, још једна брана српства коју су нам уприличили наши валикани.
Да наши су, нису ваши!

Милорад Ђошић

Иво Андрић и Марш на Дрину (можда нисте знали) – Пише проф. др Иван Д. Куљанчић

Иво Андрић на додели Нобелове награде 1961. године. Фотографија: Задужбина Иве Андрића

Нећу да будем неваспитан, али се надам да знате зашто је Марш на Дрину био светски хит 1963/64?

Нисам ни ја знао до пре 4-5 година, јер се то у социјализму крило и није смело о томе да се прича, нипошто!

Сви смо више пута гледали доделу Нобелове награде Иви Андрићу, али без тоне!

Зашто без тона?

Зато што је он на доделу Нобелове награде понео једну стару грамофонску плочу са снимком Марша на Дрину!

И док му је додељивана награда, свирао је Марш на Дрину који се невероватно свима свидео.

Марш на Дрину је постао светски хит и пуштао се месецима на свим радио станицама, а да ми то овде нисмо знали!

Тек пре неку годину се о томе проговорило!

 

Извор:

Иво Андрић и Марш на Дрину (можда нисте знали) – Пише проф. др Иван Д. Куљанчић

Српски мелод Љуба Манасијевић посветио песму др Лази

Осетио сам потребу да се придружим свим оним пријатељима и људима који су волели и поштовали доктора Лазу,  једном мојом пригодном песмом која носи назив ,,Дрино реко, водо валовита“.

За Српску историју, Љубомир Љуба Манасијевић, мелод српски

Поштовани брате Ђорђе,
Подржавам твоју племениту намеру и петицију да болница у Нишу понесе име великог, недавно преминулог дивног доктора и човека, часног Србина и нашег брата Миодрага Лазића.
Морам да кажем да нисам био упознат са делом и племенитим подвигом сјајног хирурга на спасавању многих живота у рату у Српској Крајини и Босни и Херцеговини деведесетих година.
Његов одлазак усред врхунца кризе које је проузроковала пошаст звана Корона је изазвала велику пажњу нас, који смо из куће пратили догађаје али и осветлила  лик човека који ће верујем бити заувек упамћен као симбол храбрости, пожртвовања, хришћанске љубави и хероја који је храбро и зналачки спасавао невероватним захватима, многе најтеже и безнадежне случајеве хируршке ратне праксе.

У времену пада свих људских, традиционалних и патриотских вредности кроз бизарне, ружне и  приземне антихришћанске и вулгарне до бола, прилоге и написе у медијима које гледамо и читамо сваки дан, изненада је просијало једно лице, прострујала је вест о одласку човека о коме се није писало  у свим  медијима као о што се пише о многим безвредним личностима и њиховим приватним животима а који је био лучоноша наше савести и учитељ човечности и патриотизма.

Међу нама живе многи људи који су ван домашаја медијске пажње а они су својим животом и многим људским вредностима и достигнућима као и преданим радом заслужили да се сваки дан пише о њима на понос и корист свих грађана Србије.

То такође, важи и за наше људе у свету који бележе сваки дан изванредна достигнућа и успехе за које ми  не знамо или пак дознајемо са великим закашњењем.
Утолико пре, уздиже се дело и име доктора Миодрага коме је и име одредило природу а  кога су од миља сви звали ,,Доктор Лаза“.

Испраћен је са песмом ,,Марш на Дрину“ према његовој последњој жељи у Републици Српској као и у његовом вољеном граду Нишу.

Осетио сам потребу да се придружим свим оним пријатељима и људима који су волели и поштовали доктора Лазу,  једном мојом пригодном песмом која носи назив ,,Дрино реко, водо валовита“.

 

Извор: Српска историја

Kошаре и ново српско песничко стваралаштво

Од давнина, народно предање је налазило форме песничког изражавања које су уз Српску Православну Цркву, постале покретачка сила, генератор формирања националног идентитета српског народа.

Српске епске и лирске народне песме представљају праву ризницу историјског наслеђа. У периоду турског ропства биле су носилац идеје слободе и борбе за ослобођење. У великој мери, уз Православну цркву, биле су чувар народне душе, преносилац културолошких, моралних и етичких норми. Упућивале ка истини и Божијој правди, здравим породичним односима, чојству и јунаштву, формирајући у појединцу кодекс витеза, честитих, храбрих и пожртвованих људи спремних да стану у одбрану народа.

Заиста народ који је тако васпитавао своју децу није могао да се не ослободи од турског ропства, или да не извојује славне победе у Првом светском рату.

Међутим, почетком XXI века омладина у Србији се одваја од свог историјског наслеђа. Неки од значајаних периода српске историје или нису предвиђени за детаљну обраду или је термин за обрађивање значајних наставних јединица предвиђен у време када, по природи ствари, не може се дати добар резултат.

И управо у тренутку када може некоме да се учини да је период родољубивог и духовног стваралаштва одавно превазиђен и да је отишао у заборав, народ је изнедрило нове песме савременог доба. Тако су настале и одмах су почеле да живе са народом песме: „Суза Косова“, „Ми смо деца Неба“, „Славни граде на Бистрици“, као и надалеко познате и чувене песме „Јунаци са Кошара“ и  „Вила са Кошара“.

Управо песме „Јунаци са Кошара“ и „Вила са Кошара“, описују херојски подвиг припадника Војске Југославије који су зауставили копнену агресију на нашу земљу 1999.године. Одолели су нападима далеко бројнијег и технолошки развијенијег непријатеља, натеравши га да потражи решење завршетка агресије у потписивању мировног споразума. Тако да је са Кошара и Паштрика проистекла резолуција 1244 Савета Безбедности УН на основу које и данас Косово и Метохија су саставни део Републике Србије.

Након 05.октобра и промене власти, подвиг ових нових Обилића, као и многих других био је гурнут на страну. Ипак, народно стваралаштво је изнедрило песме које су истргле од заборава и пронеле њихову славу, дубоко је уткавши у срж слободарског народа за њихов вечни спомен, да се незаборави.

Заиста, сваки Србин и држављанин Републике Србије може да се поноси овим херојима који су своје животе положили за нас, своје ближње, који су као вечна стража остали на Кошарама, Паштрику. Песме овог новог стваралаштва требамо чувати и неговати заједно уз све остале и оне ће васпитавати и надахњивати будуће генерације чинећи их истински слободним.


Приредио публициста, Дејан Јовановић

Извор: Српска историја