Натолитаризам у Србији

Читајући текст на црногорском порталу Аналитика Михаила Терзића (линк) препун језика мржње према Србији речником из деведесетих, који још увек живи у медијском простору Хрватске и Федерације БиХ, не пратим црногорски мејнстрим, а у Србији га користе другосрбијанци или случајни Срби (и ја живим у свету чуда да бих све тачно разумео и именовао), стварно се зачудим када видим да из Београда неко може да напише оволико увредљивих глупости. На пример:

Taj, agresivni i destruktivni Projekat Zla namjenski angažuje  „stručnjake“ sa namjerom da, lažnim vijestima i informacijama koje se eklektički „čupaju“ iz istorije Crne Gore, ostvare bliži cilj; da se kontaminira  socijalno politički ambijent u Crnoj Gori i izazove sukob među građanima, i konačnim cilj, da se Crna Gora vrati u podanički položaj Srbije.

У Србији се на прсте обе руке могу набројати медији, интернет портали, који нису у власништву и под контролом страних обавештајних служби, и зачудим се када видим овакве квалификације. РТС данима није смео да извештава о молитвеним протестима народа у Црној Гори, а жутој штампи су епицентар вулгарности из ријалити програма. Па ко то у Србији спроводи великосрпску политику?

Након 14 месеци никаквим контрамерама није узвраћено шиптарским терористима за бојкот робе из званично неокупираног дела Србије, чиме се од њих праве мегаломанско велики и моћни непријатељи, а српски народ индиректно понижава.

Никаквих мера у Србији нема против Ђукановићевог режима који је одлучио да се обрачуна са СПЦ-ом – а потписују се апели да се спречи великосрпска политика.

Влада Србије је спонзорисала изложбу Марине Абрамовић, а нема новца да додели Лордану Зафрановићу, да направи филм о деци са Козаре. Има пара за филмове о товарима, где су кофинансијери Арапи и Хрватска, а циљ им је да се што више облати Србија и њен отпор НАТО агресији.

Новац пореских обвезника се троши на промоцију серија о Цетињу, Скадарском језеру, (дуг) мору, па се о Србији више десетина пута рециклира “Село гори…”.

Нисам приметио да је икада игде направљен дугорочни план о „Малом Шенгену“, да иза таквог плана стоји нека странка (да им то пише у програму), да постоји анализа користи и трошкова, безбедносних изазова и претњи, краткорочних и дугорочних последица…

Већ ми је позлило да бих даље набрајао, и стварно се чудим када видим у каквом свету, тачније у Србији, живим.

Да није ово мало „великосрпских“ медија који не допиру до 1% становништва Србије био бих апсолутно сигуран да сам потпуно усамљен. И луд.


Аутор: Мирослав Здравковић

Извор:

Лајкоманија!

Лајк. Толико присутна ријеч на површини, страним изразима све прљавијег српског језика да парира оним, традиционално, свакодневно коришћеним: мама, тата, хљеб, млијеко, кафа, доручак, дијете, школа, посао, испит, ручак, вечера, спавање. Ријеч која је малтене под свакодневну окупацију бацила и још један колективни српски орган – мозак. Тај лајк је толико затровао наш језик и што је још горе, окупирао наше мисли до те мjере и битности да је из посљедичне фазе, која му га дође и као нека природна, рапидном метаморфозом прешао у ону узрочну. На друштвеним мрежама се сада углавном објављује због добијања и праћења лајкова, а не због тога што та објава у том тренутку има довољно смисла, обзира и “тежине” да би се “обрела“ у мноштву других људи пред њиховим очима.

С друге стране, већина од мноштва тих истих људи без икаквих могућих критеријума лупа и лупета те лајкове на све и свашта објављено да им се и ти сами лајкови некад чуде и ишчуђавају. Међутим, нико од тих богатих дарежљиваца лајкова не схвата како тиме дугорочно прави тотални џумбус на “зидовима” друштвених мрежа. И колико тим својим олаким лајковима намиче “сутрашњу маглу” пред сопствене очи позајмљене Facebook-u, Instagram-u, Twiter-u, Linkedin-u… Олако посађени и побрани лајкови, временом, несвјесно изазивају још већу и глад и жеђ за лајковима код дежурних “качилаца”. Охрабрени сакупљеним бројем, без много реда, укуса и размишљања још интезивније објављују разноразне глупости. И тако у недоглед, за неке нове лајкове и неки још луђи ланац који је данас на друштвеним мрежама превазишао сваку могућу мјеру.

извор фото:www.pngfans.com/

Дајте, људи, да уведемо мало реда и у објаве и у лајкове. Штедимо и једно и друго. Штедимо и нас и наше очи. Наше вријеме и мозак. Што буду рјеђи, биваће пропорционално вриједнији, и “постови” и лајкови. Број лајкова је један апсолутно слијеп и небитан критеријум који не мора да каже ништа вриједно о објављеном садржају. То је проста статистика уско повезана са бројем пријатеља, „фанова” или пратилаца који се данас прихватају или купују к`о на пијаци. А свакако да није везана за квалитет, вриједност, духовност и естетику објављеног. Само један лајк од неке цијењене особе од интегритета и ауторитета која не посеже баш тако често за њима, вриједан је као стотину нечијих који лајкују све живо и што гледају и што не гледају. И што читају и што не читају.

Лично мислим да ти лајкови нису нимало безазлени. Весели човјек се данас труди да надопуни посрнуло самопоуздање како зна и умије. А, што је најгоре, управо друштвене мреже и та лажна, туђа, ружичаста паучина на њима, данас љуљају вјеру људи у себе као мало шта друго. И онда човјек на исте или сличне начине покушава да “успије”. Чини то на разне начине, али нигдје тако лакше и брже као у изазивању и очекивању лајкова на друштвеним мрежама. Мало се данас шта има за избројати као ти лајкови. Одмах послије тога слиједи њихова квалитативна анализа која подразумијева прости улазак у сваки од њих, јер та “лајкоманија“ не би била потпуна ако се не сазна и од кога они долазе. И замислите ви колико то времена данас узме од дивног, дугог, Богом даног и “свашта-могућег” дана свима онима који се на друштвеним мрежама и буде и спавају и једу и серу… Само што нико не пушта воду, јер све то негдје остане записано.

Мало шта данас тако брзо може убризгати адреналин расположењу као задовољавајући и квантитативни и квалитативини фактор лајкова на објављеном садржају. Не контају људи да пола њих лајкује из сасвим другог разлога од онога због којег ми мислимо да је нека слика или објава добила лајк. Неко то ради из поштовања, неко из досаде, неко из брзоплетости, неко само зато да би “позајмио лајк” за неку своју сутрашњу објаву. Нажалост, најмање има оних који лајкују из љубави, добре намјере и истинског укуса. А најзанимљивији су они који селективно ништа не лајкују, а све живо испрате. Два разлога постоје за то – завист или мржња. Трећи не постоји! Један велики лајк за њих!

Искрено мислим и надам се да популарност друштвених мрежа, хвала Богу, полако опада међу средовјечним живљем. Клинце и омладину не узимам у обзир јер друштвене мреже њима данас сачињавају и испуњавају бар 50% дневне окупације, што директно или индиректно. Оне старије и разумијем, њима је то један од сигурнијих прозора у свијет своје дјеце, унучади, родбине и пријатеља… Mало ко од њих и претјерује у томе. Међутим, паметан, вриједан и до краја испуњен човјек заиста нема шта да тражи тамо. Надам се да ћу и ја једног дана бити такав, а мислим да му храбро идем у сусрет. Изузимам само Linkedin као мрежу која корисно представља и повезује пословну улогу сваке личности тамо присутне. Мада се и тамо свашта дешава. Прегршт лажних и нетачних инфомрација које нико не може исконтролисати. Пишу људи да јесу оно што би вољели да буду, оно што су некад били или оно што никада бити неће…

Све је то у принципу једна фарса замазана свим и свачим и која се тако лако поиграва са човјеком и његовим осјећањима, да је то невјероватно. Како год окренеш, знам ја да има и одређених користи од постојања и коришћења друштвених мрежа, али сам дефинитивно убијеђен да је човјек живио неки срећнији и мирнији живот док исте постојале нису. Човјек није мајмун у золошком врту коме сваки посјетилац који му „дотури“ банану кроз решетке треба да постане његов пријатељ. А тај лајк некада није ништа друго него једна обична банана која ће мајмуна учинити само краткорочно ситим, разигранијим и насмијаним. Ништа више од тога. А, док је год друштвених мрежа, биће и тих решетки… Између људи и онога што они могу и требају од својих живота да направе. Кључ је све вријеме у брави само што мало ко данас и жели напоље…

Хајде да полако почнемо враћати људе у људе. Да не играмо баш пред сваком бананом. Живот овај одбројава дане брже него икада и једног сигурног дана ћемо истински жалити. Па са овог или са оног свијета. Шта смо све могли урадити и постићи, а нисмо. Гдје смо све губили вријеме и зашто? Чему смо све вјеровали, а чему нисмо? Кога смо све пријатељем звали, а коме нисмо ни пружили ту прилику да буде. Шта смо све пропуштали и због чега? Зна се шта је пријатељство, близина и подршка. И како се оно данас и кроз вијекове доказивало. И колико човјек данас може имати и задржати пријатеља уз себе. Зна се како се и на који начин стиче самопоуздање, углед, ауторитет и репутација. Друштвене мреже су само један лажни и, нажалост, могући привид те исте намјере. Доста неуспјешан, а само „слијепим” очима и “глувим” ушима – наивно ефикасан. Свима нам желим скорији срећан “кључ улијево”! Шкљоц!


Аутор: Божо Вукоје

Извор: Блог једног Херцеговца у Београду

ЋИРИЛИЧНИ СВЕМИРСКИ БРОДОВИ ЋЕ ИЋИ ДО МСС ЗА ЈЕДАН ДАН

Руска свемирска агенција Роскосмос саопштила је како је развила начин да њен свемирски брод Сојуз путује на Међународну свемирску станицу (МСС) три пута брже.

Кроз ову иновацију смањен је број орбита које Сојуз направи око Земље прије него стигне до МСС.

Обично су потребна два дана да се ракета приближи ИСС-у, односно шест сати уколико се изведе брзо лансирање. Међутим, и у том случају ракета мора неколико пута да кружи око Земље.

Руски свемирски инжењери који су дуго трагали за већом ефикасноћу лансирања ракете, пронашли су начин како да астронаути стигну до МСС у само једној ротацији око Земље, појашњавају из Роскосмоса.

Такви свемирски летови трајаће отприлике два сата и уштедјеће доста горива и ресурса потребних за сваку мисију. Што је још важније, посаде ће провести мање времена унутар препуне капсуле ракете.

Недавно је најављено како су за сљедећу годину планирана три лансирања ове руске ракете, који ће укључивати британске комуникацијске сателите Једна Мрежа (OneWeb).


Пренето са: Фронтал

Напомена администратора сајта: Различито насловљену, и на латиници, али истоветну вест можете наћи на босанскохерцеговачком „Кликсу“ и веб-сајту РТЦГ. И све су без потписаног извора, с тим да „Фронтал“ није потписао ни произвођаче фотографије. СКЦ „Ћирилица“ не подржава такву праксу. Али ето, овога пута нисмо одолели наслову и иначе духовитих колега с драгог нам „Фронтала“.