Језик се брани у школи, медијима и библиотеци

Друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност, упозорава проф. др Александар Јерков

Александар Јерков (Фото лична архива)

Опстанак српског језика доводи се у питање ниском културом и јадним обликом говора у јавном животу, упозорава др Александар Јерков, професор Филолошког факултета и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, истичући да је и наша култура слабо представљена у свету, да је мало превода с нашег на стране језике, а и све мање преводилаца, мада је посебан проблем и то што смо недовољно присутни у дигиталној сфери.

Овај професор Српске књижевности 20. века појашњава да је српски угрожен епидемијом нових језика на простору некадашње српскохрватске језичке заједнице и потискивањем ћирилице из равноправне употребе наша два писма. Зато смо, каже, сви одговорни, али не подједнако. Према професору Јеркову, најодговорнија је држава када, како тврди, допушта дискриминацију српског језика и тако не поштује себе и своју културу.

Ко нас спречава да водимо рачуна о нашем језику, зашто у школама и ми не бисмо имали онолико часова матерњег језика колико их имају Французи и Руси, пита Јерков. Уместо тога млади су, сматра он, у друштву спектакла и скандала засути лажним узбуђењима, сензационалистичким најавама и пуким простаклуком.

– Зато се дешава да пренадражени добро упакованим глупостима почну да одустају од рада на себи и радије прате вести о убиству неког криминалца него да читају Достојевског и Поа, Мешу Селимовића и Милорада Павића, па да уз уметнички смисао схвате чак и злочин и његово разрешење. Иде омладина у библиотеке, али друштво не награђује такав труд. Нашим светом не владају фини, образовани и паметни људи већ они грабежљиви. То ништа добро неће донети овој земљи и народу, премда то није нека нова појава. Сетимо се упозорења Арчибалда Рајса, изречених баш нама, ако не оних општих Сократа, Диогена и Епикура. Данас је боље него деведесетих, па ипак се све више људи исељава из Србије. То је смртна пресуда, тако се нестаје из историје. У први разред основне школе уписало се мање од седамдесет хиљада ђака, а број исељених из Србије је најмање половина тога. Дакле, нестаћемо. Ко о томе заиста брине – упозорава Јерков и додаје да друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност.

Решење види у друштвеном препороду и енергичној акцији сузбијања некултуре и простаклука свим моралним средствима. За почетак, он би на све медије применио законе људскости и пристојности који се, каже, крше свакога дана, што нипошто није случајно.

Сматра да је бесмислено и непотребно рећи „лајковати”, „анфрендовати”, или „бити у проблему” и да до тих омиљених израза омладине воде незнање и воља за опонашањем „до границе обичног мајмунлука”. Они који користе те изразе руже наш говор и показују да заиста имају проблема не само с језиком, већ и с мишљењем. Ипак, „србинглиш” којим све више комуницирају млади у Србији, према Јеркову, није главни узрок кварења нашег језика јер „цивилизације продиру”, па сада кажемо компјутер и фајл, као што су наши очеви говорили шрафенцигер и ауспух (германизми), а дедови улар и камџија (турцизми)…

– Језик се озбиљно квари када не умемо да се лепо изразимо и не поштујемо довољно оно где он достиже апсолутни симболички врхунац – а то је књижевност. Људи читају стално, али је проблем шта читају. Све мање вредне ствари. Време не посвећују правим мислима, уметничким делима, стиховима, већ прате простачке, рекламне и политичке приче. Штета. Где год вам поглед падне нешто је исписано, од реклама по улицама до такозваних принтова на доњем вешу, а све глупост до глупости. Погледате у људе, а они не гледају једни друге већ свако у своју справицу у којој се, осим фотографија, налази и море сувишних, непотребних текстова. Од вести ни о чему, до лажних јунака стварних ријалитија и политичких узурпатора времена, пажње и живота – указује на суштину проблема професор Јерков.

Најтеже је руководити државом и васпитати дете

Присећајући се пријатељских разговора с проф. др Владетом Јеротићем, који му је једном приликом рекао да је најтеже управљати државом и васпитати дете, професор Јерков наглашава да нема лаког одговора на питање како да у друштву спектакла, о коме говори, родитељи васпитају децу.

– Али има један једноставан и савршено ефикасан тест: да ли сте се заиста трудили да ваше дете буде образован, фин и пре свега добар човек, или сте, да умирите себе, само глумили – одговор на питање проф. Јеркова крије и решење за најтеже занимање.

Учитељи су најпотцењенији, а основни део друштва

На питање да ли би наставници, па и министар просвете, могли да ублаже кризу у којој је српски језик, Јерков каже да су учитељи најпотцењенији иако су, заправо, основни слој друштва. Уместо да буду врло заинтересовани с ким њихова деца проводе половину свог дана док су тако мала, родитељи би, како каже, желели да тај „потлачени слој људи” исправи све оно где они сами, и цело друштво, греше, да им врате из школе анђеле док они у свакодневици од њих праве будуће преваранте.

– Учитељи би могли и морали да брину о деци као да све на свету од тога зависи. Господин министар треба, по цену политичке крви до колена, да се бори за другачији буџет. Наш буџет за просвету и науку је минијатуран, мањи него у свим нoрмалним земљама. У борби за просвету бисмо без оклевања сви помагали здушно, без обзира на политичке прилике или разлике – наглашава Јерков.


„Драматично“, „хорор“, „шокантно“: Овај наслов морате да кликнете јер садржај нема везе са њим

Српски медијски простор преплављен је таблоидним насловима који почињу са „драматично“, „хорор“, „шокантно“… Они диктирају теме, „секу главе“ политичким противницима, излажу малолетнике сраму, промовишу крв и насиље… И све то не зарад истине, него профита, одбране интереса невидљивих центара моћи и — кликова. Али друштво осећа последице.

Таблоидни садржаји су јефтини, а скупо се плаћају. По мишљењу стручњака — наслови и садржаји који доминирају у Србији одраз су вредности нашег друштва, а велика изложеност таквом извештавању деградира нас на баналан, али социјално прихватљив ниво.

„Таблоидни наслови обликују читаоце у смеру у коме они почињу да говоре врло једноставно и уз помоћ поштапалица које им се сервирају. Велики број грађана, заправо, данас не зна да пише, а оно чега се плашим је да ће заборавити и да чита“, каже нам психотерапеут Александра Јанковић.

таблоид, лажне вести, фејк њуз, новине
© CC BY-SA 2.0 / CHRISTOPH SCHOLZ / FAKE_NEWS-UNTER-DER-LUPE Таблоидном матрицом уништава се култура.
Саговорница Спутњика истиче да се таблоидном матрицом уништавају култура, животни стил који подразумева знање као вредност и врлину, као и непрекидан духовни развој.

„Ми сада радимо за некакве инстант потребе једне крајње егоцентричне и нарцистичке културе у којој свака друга реченица почиње са ’ја‘“, објашњава Јанковићева.

Драматични наслови који немају везе са садржајем

Она додаје да је наступило време у ком је брзина најбитнија и у ком се људи све мање истински информишу. Садржај се не чита, али се наслови и те како памте. Чак и они који нису склони читању таблоидних наслова, изложени су друштвеном притиску, јер их окружење пита: „Па, како не знаш?“. Препричавањем, садржај додатно губи вредност.

Новине, таблоид
© CC0 / PIXABAY Таблодини наслови углавном немају никаве везе са садржајем.
Професорка на Факултету политичких наука Неда Тодоровић тврди да су таблоидни наслови погубни по младе, али и за 50 одсто функционално неписмених људи.

„Онај ко таблоид доживљава као новине, њему ће то оставити снажан траг, и он ће се понашати у складу са тим што је прочитао у том таблоиду. На пример — таблоиди у великој мери третирају све ситуације из ријалити програма чији актери постају нови узори, а свет који се појављује у ријалити програмима је врло проблематичан — у сваком смислу“, сматра саговорница Спутњика.

Све је забава — од кулинарства до убиства

Наслови у таблоидним новинама и на порталима креирају се по шаблону и често немају везе са садржајем. Због тога су постали „опште усвојени“ стереотипи, па је готово немогуће цензурисати их.

„Сада све потпада под забаву — од кулинарства до убиства. То је све индустрија забаве. Само је питање моде — шта је тренутно у фокусу, шта треба експлоатисати. Да ли је важније експлоатисати естетску хирургију и њене неуспехе или корупцију у здравству или убиства“, објашњава за Спутњик филозоф медија Дивна Вуксановић.

Она истиче да таблоиди немају никакав визуелни идентитет, осим шаренила и кључних речи — драматично, хорор, шокантно — чиме се заправо шаље порука: троши ме, кликни ме!

На западу другачије

Било која тема, сугерише Неда Тодоровић, може да буде сензационална, без обзира на то како ће утицати на нечији живот:

„Били смо сведоци да је на насловним странама таблоида била прича у детаље шта је силоватељ чинио оној девојчици, не мислећи на последице по то дете. На чињеницу да то дете треба негде да живи у овој земљи и да ће сви људи који су то икада прочитали у таблоидима имати према том детету одређену врсту односа. Оно више никада неће живети нормално“.

Стручњаци тврде да се у западним земљама таблоиди баве искључиво познатим личностима и трачевима, који углавном долазе од неповерљивих извора. Пошто се медији не могу посматрати одвојено од друштвено-економског контекста, слика код нас је знатно другачија.

„Код нас тржиште и дневна политика диктирају изглед таблоида и на први поглед делује да су они наличје једног умивеног друштва, а заправо, ја бих рекла да је то лице онога што тренутно живимо“, закључује Вуксановићева.


Аутор: Стефан Ђурић

Извор: Спутњик

Мезимац: Умјесто Светог Саве, РТС велича Доситеја!

У предвечерје Савиндана, РТС промовише документарну серију, од осам епизода, о Доситеју Обрадовићу, антиподу Светог Саве!

Ево шта пише у најави који нам стиже од РТС-а: „У серији се бавимо питањима: Зашто је понео име српског Сократа? Како је као сироче успео да се уздигне и постане један од најобразованијих личности свога доба? Како је успео да споји антику и православље, Исток и Запад, веру и науку, да усклади срце и разум? Како је успео да проникне у тајну ослобођења друштва новог доба? Које поруке нам оставља као аманет?“

Док је Свети Сава оснивач хришћанске наше православне културе, Доситеј је зачетник лажне цивилизоване навлаке духовне која се почела утемељењем ’гражданства’ нашег, а која се завршава данас његовим распадањем.

Основа првог просветитељства, Савиног, јесте светост; основа другог, Доситејевог, је одбацивање духовне дисциплине и уздање у себе и своје моћи.

Док је Доситеј опчињен и забљеснут спољашњим сјајем западне цивилизације, коју жели да накалеми свом народу, Сава за циљ има спасење душе свог народа…


Аутор: Донко Ракочевић

Извор: Седмица