Иван Иљин: Читање побјеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху!

По читању можете препознати и одредити човјека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човјек је оно како чита; и сви ми непримјетно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цвјетова који смо набрали читањем

Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човјеку. Нажалост, није. Зашто?

Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умијеће да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумијевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних ријечи кроз свијест: оно захтијева усредсређену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора.

Треба осјетити срцем и завирити у срце. Треба преживјети страст – страсним осјећањем: треба проживјети драму и трагедију живом вољом; у њежној лирској пјесми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку њежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтијева, ни мање ни више, читавог човјека.

То значи да је читалац позван да у себи вјерно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живјети тим актом и да му се преда с повјерењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човјека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује.

Умјетност читања побјеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза ријечи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором умјетнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога свијета.

Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживио, увијек ће се учинити да се од њега захтијева „немогуће“.

Умјетност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредсређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоцјеност и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћуједушу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.

По читању можете препознати и одредити човјека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човјек је оно како чита; и сви ми непримјетно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цвјетова који смо набрали читањем.


Аутор: Иван Иљин

Извор: Седмица

Патафизика – озбиљно бављење неозбиљним стварима

Можда су неки од вас одлучили да, док траје забрана кретања, ипак прошетају до позоришта. Виртуелно прошетају до виртуелног позоришта. Надам се да сте се том приликом лепо обукли, да сте стигли на време и да сте имали добра седишта. Уколико нисте, ништа страшно – у виртуелном позоришту то није важно.

Недавно смо имали прилику да, свако у свом изолованом атељеу, гледамо култну представу Атељеа 212 „Краљ Иби“. Моје друштво и ја смо се договорили да управо тако проведемо пето вече ванредног стања.

„Краљ Иби“

Будући да припадамо генерацији која није имала прилику да ову представу гледа уживо, као и да нико од нас раније није ишао у виртуелно позориште с друштвом, може се рећи да смо имали једно крајње необично искуство. Додавши томе садржај самог комада, чини се да је бизарно адекватнија реч.

После позамашних количина смеха изазваног не у потпуности јасним форама, које су током читаве представе упорно ометале покушаје да се допре до неког дубљег смисла, сви смо остали помало збуњени.

Но, најчудније је што збуњеност са собом није носила нелагоду која је обично прати већ неку врсту безбрижности и неког осећања да човек треба понекад и да буде збуњен, те да се само смеје својој збуњености.

Али, пошто смо такође генерација „гуглаша“, то осећање није дуго потрајало, па смо напали своје претраживаче упитима о „Краљу Ибију“, Алфреду Жарију и сличним одредницама којих смо успели да се докопамо, не бисмо ли успели да свом разуму мало боље објаснимо ову неразумну представу.

Каламбури и патафоре

Баш нас је ту Жари и чекао, као вероватно многе пре нас. Што се више „гуглало“, то су ствари постајале мутније. Галиматијаси, каламбури, патафоре и још бројне речи чије се рогобатно значење наслућује у рогобатној звучности.

Све то разумног човека може само да наведе да се избезуми, али можда ништа више од страшне сулудости појма патафизика.

Зашто је важно да сада говоримо о патафизици? Ни због чега. Баш због тога желим да искористим прилику да причам о њој.

Да бисмо успешније „нањушили“ шта заправо значи ова зачудна реч, није на одмет нањушити и човека који ју је измислио. Француз Алфред Жари, како сјајно запажа аутор текста о њему Ђорђе Косић на порталу Култур Кокошка, данас би се могао окарактерисати као хипстер – првенствено због тога што је био бркати тип на бициклу.

Као и сваки прави хипстер, био је склон уметности, и то оној неконвенционалној. Нешто прецизније – био је писац и драматург, довођен у везу са правцем симболизма и често истицан као претеча дадизма и надреализма.

Већи део свог кратког живота провео је у друштву свог револвера, бицикла, „зелене богиње“, како је тепао Апсинту и свог неизмерно досадног и неизмерно забавног лика Ибија.

Жаријева дела, по угледу на свог творца, шокирала су публику, остављала је у ребусу и нелагоди, али је уједно и незаустављиво терала на смех.

И то смех изазван оним најнижим форама, скаредним играма речи, пластичним истицињем оних делова тела којих би требало да се стидимо и сличним примитивизмима који вређају укус „пристојних“ људи.

Међутим, поред тог првог, очигледног нивоа смеха, Жари је своја дела обогатио још једним, апстракнијим нивоом смешног.

Тај смех се буди као реакција на крају – када схватите да вам ништа није јасно по питању тога шта је писац хтео да каже и када сте приморани да повучете армије разума пред нападом густих небулоза и бесмислица.

Тада сваки озбиљан човек долази до неизбежне чињенице да ће поступити озбиљно само уколико се одрекне озбиљности.

Ох, па та физика

Патафизика је једна филозофија која подразумева управо једно такво озбиљно бављење неозбиљним стварима. Тачније, када је Жари измислио патафизику, он ју је описао као једну научну дисциплину која се бави имагинарним феноменима и њиховим имагинарним решењима.

За разлику од науке која се бави општим, која утврђује правила и константе, предмет патафизике су појединчане, односно изузетне појаве а циљ јој је да утврди правила која постоје у тим изузецима, а закључци до којих она долази су, готово без изузетка, апсурдни.

Ако узмемо у обзир чињеницу да је лик Ибија Жари осмислио инсипирисан својим наставником физике из средње школе, ког је, заједно са својим школским друговима радо исмевао, јасно је да је још у младалачким данима имао нешто против физичке науке, те да је за све оне који нису могли да поднесу дотичног професора изсмислио Ибија, а за оне којима физика није била јача страна, патафизику.

Водећи се филозофијом патафизике, Жари се за живота шалио, а тако је дочекао и смрт – последња жеља му је била да му неко да чачкалицу.

Но, након његове смрти, многи су схватили патафизику нешто озбиљније. Па тако током двадесетог века основани бројни интитути за патафизику широм света.

Патафизичари на тим институтима озбиљно раде на томе да ништа не схватају озбиљно, чак ни саму патафизику. Звучи парадоксално? И треба.

Но, патафизика нас учи једној важној ствари – неозбиљно може бити корисно док год смо у стању да у њему уочимо духовито, без икаквих даљих објашњења.

Постоји ли дубљи смисао у Министарству смешног хода Летећег циркуса Монтија Пајтона? Не. Смешно је управо због тога што нема икакве везе с реалношћу и икаквог рационалног објашњења. Смехпурсмехизам, ако ми допуштате.


Аутор: Вишња Печенчић

Извор: РТС

Све вам праштам, Андрића не могу

Иво Андрић 1940. године

Ових дана не видимо само да се вирус короне шири невероватном брзином, већ да се истом толиком брзином шири и интернет преписивање. Изгледа нисмо свесни епидемиолошке ситуације, али ни свест о томе да се не сме преписивати, па још погрешно дометати, није нам на највишем нивоу.

То шта се догодило након моје прошлонедељне колумне није толико значајно за потписника ових редова, већ много више за Андрића коме сам прошлог понедељка „препустио“ колумну и цитирао део из романа „На Дрини ћуприја“ у којем наш чика Иво мајсторски описује заразу колере у Вишеграду, са детаљима који, да није опасности, комично подсећају на данашње.

Цитат из романа очигледно је изазвао велику пажњу интернет преписивача, па мој увод и у наставку Андрићев цитат преноси девет портала, али како то они чине?

Портал „Гласа јавности“ једини је испао коректан и написао: „Књижевни критичар Александар Гаталица ове недеље колумну је препустио Иви Андрићу. Ево шта наш велики чика Иво пише у роману „На Дрини ћуприја“. Све се мења, само људи остају исти, у мирнодопским временима или у доба кризе и великих зараза. Андрић пише.“

Остали ни изблиза нису били тако коректни према ове три реченице које сам написао, али видеће се, ни према Андрићу, што је озбиљније.

„Независне новине“ дају увод као да је њихов и дословце преносе моју реченицу: „Све се мења, само људи остају исти…“ и настављају цитатом из Андрићеве књиге такође дословно прелсиканим. По чему видим да прекопиран? Нехотично сам оставио један прекидач за који се сада показује да указује на трагове „позајмљивача“ текстова.

Из  XIX века у „19. век

Наиме у презентовању Андрићевог текста, у пишчевој реченици „За тих двадесет и пет година из средине 19. века два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера“ нехотично сам заменио писање „XIX века“ у „19. века“. Ово спада у домен елементарне лектуре, али овде одаје трагове.

„Независне новине“ оставиле су „19. века“ по чему видимо дословно „копирај-налепи“ процес.

Идемо даље.

Исто као и претходни портал – а на срамоту струке – чини и фејсбук страница Удружења школских библиотекара, дакле наводи мој увод као њихов и дословно копира текст са све „19. веком“.

Али, то није најгоре.

Најгоре по овом питању држе се они од којих се то најмање очекује. Портал „Гласа Српске“ не само што наводи мој увод као њихов и у наставку дословно преписан Андрићев текст, него и мене и Андрића ијекавизује. Ево како то изгледа.

Цитирам Портал „Гласа Српске“: Ево шта је наш велики писац Иво Андрић написао у роману „На Дрини ћуприја“. Све се мијења, само људи остају исти, у мирнодопским временима или у доба кризе и великих зараза. Андрић пише:

„За тих двадесет и пет година из средине 19. вијека два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим вјерницима за њихово држање у случају заразе: ‘Док болест влада у неком мјесту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у мјесту где болест влада, не идите из тог мјеста јер можете заразити друге.'“

У реду је можда да моја информативна три реда буду „ијекавизована“, али свима који нешто знају о Андрићу знано је да је „На Дрини ћуприја“ писана екавским идиомом српског језика (свуда тамо где у роману говори наратор), те је ијекавизовање ових делова текста исти прекршај као што би било екавизовање неких ранијих Андрићевих текстова написаних ијекавицом. Како би се, питам се, неко осећао да се, рецимо, у Београду наведе Петар Кочић овако:

„Сваке вечери, од кад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Двапут га на недељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана – јер је Јаблан најјачи бик у целој околини.“

Уместо онако како је Кочић написао у „Јаблану“:

„Сваке вечери, од кад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Двапут га на недјељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана – јер је Јаблан најјачи бик у цијелој околици.“

Комбиноване инфекције

Но, вратимо се ијекавизованом Андрићу.

Након овог написа, следе још четири истоветна „заражена“ са истог извора, али треба истаћи онај из места где се то такође најмање очекује. Портал Višegradlive – дакле оданде где се налази Андрићева ћуприја на Дрини – такође дословно ијекавизује и преноси мој увод као њихов и у наставку ијекавизовану „На Дрини ћуприју“, са све „19. веком“, пардон „19. вијеком“. Једина разлика је што је овде посао одрадио и „ћирилица у латиницу“ пребацивач, па је текст дат латиницом…

За крај да пренесем и један пример „комбиноване инфекције“. Портал „Избори Србија“ латиницом наводи наслов портала „Гласа Српске“, потом, наравно, моју реченицу као да је њихова, али екавицом, да би у наставку представио Андрићеве пијане заптије са приметном дозом ироније. Оно што овај сајт донекле може аболирати, након овог неумесног иронизирања, јесте то што је потом екавицом самостално навео Андрићев текст, убацивши у прву реченицу „XIX век“.

И шта казати на крају? Језик којим пише писац је само његов. Српски језик којим пишем је мој српски језик. Српски језик којим пише Андрић (било да је ијекавски или екавски) само је Андрићев и не сме се дирати.

Све праштам што је учињено мојим трима реченицама, али оно што је урађено Андрићу не могу!


Аутор: Александар Гаталица

Извор: РТС