Откако се распала Југославија непознат је број магараца међу Србима

Да ли постоји особа на планети која би умела да да одговор на питање: по чему су слични САД и Албанија, Румунија и Француска, Бугарска и Швајцарска, Мађарска и Израел, и Хрватска и Аустралија? Сумњам. Приложена табела нам даје очигледан одговор: по броју магараца.

Осетио сам се прилично увређеним што српских података у бази ФАО нема. А онда сам посумњао у светску заверу, или спрегу међународних снага са нашим европејцима, јер не недостају само подаци Србије, нема их ни за Босну и Херцеговину ни за Црну Гору!

Разочаран, помирио сам се са могућношћу да погледам податке из бивше Југославије и да саберем све пописане магарце у свету.

Са графикона броја магараца у СФРЈ можемо видети да је њихов број нагло смањен са 130 хиљада у 1965 на 38,7 хиљада у 1966, па испада да су магарци били највеће жртве привредне реформе из 1965. Најмањи број био је у 1983, када се спустио на само 10 хиљада и нагли опоравак је наступио у 1990 и 1991 јер је број повећан са 13.360 у 1989 на 29.360.

Да ли су пред крај Југославије деловале неке пољопривредно подстицајне мере како би се спречио нестанак магараца или је дејствовао пробуђени предузетнички дух раног капитализма није ми познато.

У свету је пописано 45.798.364 магараца што даје само једног магарца на 164 хуманоида, и упозорава на озбиљну угроженост ове животињске врсте. Више од половине укупног броја налази се у само пет земаља: Етиопији, Пакистану, Кини, Мексику и Чаду.

Ипак, као екстремном индивидуалцу пажњу ми заокупља податак да су остала само два магарца у Белгији. Да ли су у пару, хомосексуалном или бисексуалном, или су ко зна где сами и осуђени на доживотну усамљеност. Сећам се магарца код Херцеговачке Грачанице који ми је угризао сина, мада сви Требињци тврде да је мирољубив, и питам се, да ли је још увек тамо као манастирска атракција?

Има ли још којег магарца у „кругу двојке“ или на ширем подручју Београда?

Без пописних података у Босни и Херцеговини, Црној Гори и у Србији излишно је постављати оваква питања.


Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија

Манастир Каленић и Милошева кобила

Манастир Каленић, 4. август 1823. година

Живко Шокорић кнезу Милошу-јавља о незадовољству мајстора у манастиру Каленић. Даље га обавештава да му шаље једну кобилу која је без власника већ годину дана.

Манастир Каленић, црква са звоником. Извор за фотографију: Википедија

Високо благородни Господару Намже милостиви здравствујте

Ваше почитајемо писмо примили јесмо и разумели што нам пишете за мајсторе у Ман. Каленић да нису задоволни с плаћом опредељеном. Ми смо по ваше заповести дошли у Ман. Каленић мајсторе призвали, ваше писмо пред њима прочитали и вашу заповест њима показали да нису задовољни по шест пара надница узети и они вашу заповест примају као и ви што заповедате надница по 60 пара а без ране. Такођер у Медвеђи имала је једна кобила има већ година дана без сајбије. Очекивао сам не били се сајбија нашао нико се не наоди. Сада ето шаљемо вама В прочем остајем и јесам ваш нижајши

У М. Каленићу Живко Шокорић 4 августа 1823 год.

Јагодинска нахија 1823-1830. 22


Оригинал, АС, КК XII, 288

http://www.arhivja.org.rs/images/nahija_1823-1830.pdf

Извор: Макроекономија

Натолитаризам у Србији

Читајући текст на црногорском порталу Аналитика Михаила Терзића (линк) препун језика мржње према Србији речником из деведесетих, који још увек живи у медијском простору Хрватске и Федерације БиХ, не пратим црногорски мејнстрим, а у Србији га користе другосрбијанци или случајни Срби (и ја живим у свету чуда да бих све тачно разумео и именовао), стварно се зачудим када видим да из Београда неко може да напише оволико увредљивих глупости. На пример:

Taj, agresivni i destruktivni Projekat Zla namjenski angažuje  „stručnjake“ sa namjerom da, lažnim vijestima i informacijama koje se eklektički „čupaju“ iz istorije Crne Gore, ostvare bliži cilj; da se kontaminira  socijalno politički ambijent u Crnoj Gori i izazove sukob među građanima, i konačnim cilj, da se Crna Gora vrati u podanički položaj Srbije.

У Србији се на прсте обе руке могу набројати медији, интернет портали, који нису у власништву и под контролом страних обавештајних служби, и зачудим се када видим овакве квалификације. РТС данима није смео да извештава о молитвеним протестима народа у Црној Гори, а жутој штампи су епицентар вулгарности из ријалити програма. Па ко то у Србији спроводи великосрпску политику?

Након 14 месеци никаквим контрамерама није узвраћено шиптарским терористима за бојкот робе из званично неокупираног дела Србије, чиме се од њих праве мегаломанско велики и моћни непријатељи, а српски народ индиректно понижава.

Никаквих мера у Србији нема против Ђукановићевог режима који је одлучио да се обрачуна са СПЦ-ом – а потписују се апели да се спречи великосрпска политика.

Влада Србије је спонзорисала изложбу Марине Абрамовић, а нема новца да додели Лордану Зафрановићу, да направи филм о деци са Козаре. Има пара за филмове о товарима, где су кофинансијери Арапи и Хрватска, а циљ им је да се што више облати Србија и њен отпор НАТО агресији.

Новац пореских обвезника се троши на промоцију серија о Цетињу, Скадарском језеру, (дуг) мору, па се о Србији више десетина пута рециклира “Село гори…”.

Нисам приметио да је икада игде направљен дугорочни план о „Малом Шенгену“, да иза таквог плана стоји нека странка (да им то пише у програму), да постоји анализа користи и трошкова, безбедносних изазова и претњи, краткорочних и дугорочних последица…

Већ ми је позлило да бих даље набрајао, и стварно се чудим када видим у каквом свету, тачније у Србији, живим.

Да није ово мало „великосрпских“ медија који не допиру до 1% становништва Србије био бих апсолутно сигуран да сам потпуно усамљен. И луд.


Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: