Вишедеценијски пост у Србији

Када сам био у основној школи присуствовао сам родитељском састанку где је отац мог доброг друга молио родитеље да утичу на своју децу да не зезају његовог сина зато што је дебео. Разлог је прилично тужан, мајка није радила, он је имао малу плату, па су му деца до ситости долазила једући хлеб који је довео до гојазности.  

У приложеној табели одабраних земаља Авганистан је на првом месту као пример земље са доминантним значајем пшенице за укупан унос хране у организам – чак 66,6% укупних калорија долази од пшенице. Авганистанци нису, као мој друг из детињства, дебели, напротив, али удео житарица у укупном уносу калорија може бити нека мера стандарда и квалитета живота становништва. Авганистан је пример окупиране територије и државе, али непокореног народа. Већ 40 година пружају отпор највећим светским силама и ако су Руси од њих дигли руке, не треба сумњати да ће то и Американци учинити. Једна од цена овог херојског отпора окупацији је и потхрањеност становништва.  

Ми краће пружамо отпор великим силама од Авганистанаца, али плаћамо сличну цену кроз неквалитетну и недовољну исхрану као и они.  

Приложени графикон садржи податке о СФРЈ до 1991, Србији и Црној Гори до 2005. и у осамостаљеној Србији од 2006. Подаци нису апсолутно тачни, мада је Србија и у Југославији била увек у просеку, јер је имала највећи пондер, али нам могу дочарати слику живота оних који су рођени 1961, или су тада били мали или млади па се тог времена сећају. Просечан унос калорија се повећавао са око 3.000 у 1961 па до близу 3.700 у 1976, и од тада је до распада земље стагнирао. Што би Џони у „Ко то тамо пева“ рекао, једу г…. и сањаре. Кад су стомаци препуни, може само да се спава и сањари.  

Распад земље, санкције УН тадашњој СРЈ и слободарски избор наших политичара под паролом „јешћемо корење“ утицали су да се просечан унос калорија до 1994 спусти на мање од 2.800. Благи опоравак је до 1996 вредност попео на 3.000 и Милошевић је смењен када се дневни унос опет спустио на 2.600 калорија. Од смене Милошевића постоји благи раст броја калорија, али далеко је од Штулићевих „једу г. и сањаре“. Празан стомак држи људе будним и спремним на отпор, као у Авганистану.  

Приложена табела о 20 најважнијих намирница према калоричности садржи одабране земље како би се пажљивим загледањем откриле сличности и разлике међу земљама. Избор земаља је тенденциозан а како би се најдобронамерније откриле позитивне и негативне стране вишедеценијског поста. Уз Авганистан у горњем делу стављене су велике развијене земље, док су уз Србију у доњем делу стављени Јапан и земље које нас окружују. Јапанци уносе тачно 100 калорија мање у просеку дневно и то је последица мањих потреба услед старости народа, телесне конституције, микроклиматских услова (висока засићеност ваздуха влагом) и других фактора који утичу на потребну количину хране. Већи унос рибе се овде не примећује јер не доноси и већу хранљивост мерену калоријама.  

Од свих могућих увида из приложених података издвојио бих само два. 

  1. Удео пшенице у укупном уносу калорија као мери сиромаштва. У односу на Србију (29,6% од укупних калорија), занемарљиво већи удео имају само Албанија (30%) и Црна Гора (29,8%), али при томе уносе по 200 калорија више из пшенице, што појединачно и највише утиче на укупну разлику у броју дневних калорија.  
  1. У Србији, као и у Француској, Немачкој и Италији пшеница, шећер (слаткиши и сви други видови унетог шећера), млеко и свињетина су најважнији састојци у свакодневној исхрани. Ипак, они у збиру у Србији учествују са 58,3% свих калорија, у Француској са 51,8%, Италији са 45,6% а у Немачкој са 44,2%. Квалитет исхране се испољава у уносу осталих хранљивих састојака, а и квантитет.  

Бугарска је у 2017. имала само 28 калорија више унетих од Србије и она овде квари тенденциозност нашег избора између Авганистана и Јапана. Наши политичари нам обећавају јапански стандард док нам народ жели авганистанску независност. Бугарски подаци нас упућују на чињеницу да се једноставно ради о материјалном сиромаштву. 


Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија

Протести у Црној Гори и насељавање Србије

Мало који историчар у Србији је упознат са чињеницом да не постоји „Велика сеоба“, већ да се 1690. догодио један од највећих геноцида у историји човечанства који су починили Турци (и Албанци) над Србима на територији Србије и садашње С.Македоније линк. Територија Србије је готово у потпуности опустела, султан је свестан опасности да толика територија остане без становништва (и пореских прихода, саобраћајне инфраструктуре…) гарантовао „збег раји“ безбедност и пореска ослобођења што је био предуслов за Карађорђеву буну више од 100 година након аустријског првог повлачења из Србије.

Помор српској народа у Србији пратила је албанска најезда, јер су од почетка 18. века почели упади Албанаца из околине Скадра у Метохију, па у Дреницу, на Косово поље, у косовско поморавље и даље на исток и на север.

На графикону подршке протестима можемо замислити како је са географске територије садашње Црне Горе и из источне Херцеговине долинама Дрине и Лима или преко Пештера и Златибора текло поновно насељавање територије Србије. Велика већина Срба у Србији потиче са подручја садашњеЦрне Горе и Херцеговине, а мањи део је пореклом (укључујући и Здравковиће) са Косова и Метохије, који је избегао пред албанским насиљем у источне делове Србије.

Дробњаци су населили околину Сарајева, Никшићани су се долином Дрине спуштали ка Мачви и овде се може уцртати много стрелица како су ишле сеобе и насељавање Србије.

На карти се види да протеста није било у две општине са албанском већином и у једној са бошњачком, у Црној Гори, и Цетиње је потпуно разочарало јер је од српског поноса генетски мутирало у комунистички одрод.

https://www.in4s.net/video-svi-ka-u-obranu-svetinja-pogledajte-mjesta-gdje-su-odrzani-molitveno-protesni-skupovi/


Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Макроекономија