НАШЕ МАЛО ЈЕ НЕКОМЕ МНОГО: Акција “Свеске солидарности“ за све ђаке који су истински чувари Косова и Метохије!

Хуманитарна организација Српска солидарност покренула је хуманитарну акцију „Свеске солидарности”.

Акција има циљ да се прикупе средства за штампање једнобразних свезака за све ђаке који су истински чувари Косова и Метохије. Време је да пређемо са речи на дела, да бар мало помогнемо онима који својим присуством сведоче да је наша јужна покрајина део Србије. Потребно им је 120.000 свезака, односно 14.400€ за остварење овог пројекта.

Позивамо људе добре воље и друштвено одговорне компаније да у складу са својим могућностима учествују у овом заједничком пројекту.

Динарски жиро рачун број: 340-11013053-38, а за уплате из дијаспоре путем PayPal-а на srpskasolidarnost@gmail.com.

Наше мало је некоме много!

 

Преузето са: Националист

Српске школе у Пећи

(Новица Коцић)

Срба, српске деце и српских школа у Пећи било је вековима уназад. Руски конзул у Сарајеву, историчар и путописац Александар Ф. Гиљфердинг који је посетио Пећ 1857. године записао је тада да је у Пећи било српских школа и пре и после сеоба Срба 1690. године. У турско време, у 19. веку је у Пећи основана српска школа 1817. године при цркви, а градска мушка српска школа основана је 1840. године. Српске школе су тада финансирали имућни Срби из Пећи , занатлије , трговци. Тада је Гиљфердинг записао да женску школу у Пећи похађа 40 девојчица, да такве школе „не постоје у целој Босни и Херцеговини” и да у Сарајеву српски богати трговци не желе женске школе, јер „девојка чим научи читати и писати, прво ће момцима слати љубавна писма”.

У Пећи, угледни занатлија Риста Аврамовић основао је у својој кући 1854. године прву српску женску школу коју је похађало 27 девојчица. Идуће године, Турци су спалили Ристову  кућу и школу, али их је Риста обновио, па је ова школа наставила са радом у 20. веку.

Српске школе у Северној Метохији детаљније је описао Михаило Ј. Бојичић у својим књигама „Школство у Метохији у 19. и 20. веку” (Београд, 2017.) и „Биографије српских наставника у Метохији у 19. и 20. веку” (Београд, 2016.) Ове књиге су од фундаметалног државног и националног значаја, као и доказ да је у Пећи и Метохији одувек било Срба и српске деце. Из Пећи су Срби протерани 1999. године, данас их тамо у граду нема, а има ево двадесетак година само прича политичара о повратку избеглих и расељених лица. То је резултат овог „демократског” и „цивилизованог” времена.

 

Проф. др Бранислав Николић

Извор: Политика

Објављена је књига „Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина“ Митрe Рељић

    „С молитвеним сећањем на посмртно убијане, и без гробосклона остале бебе из колевке, девојчице и дечаке, младиће, девојке, старце. На давно и недавно уснуле наше очеве и мајке, браћу и сестре, кћери, синове, пријатеље, на оне, само Вишњем познате, који леже под безименим хумкама и које нема ко да помене. На, за Отаџбину пале војнике, жандаре, пилоте, свештенике, студенте, ђаке, учитеље, лекаре, песнике, болничарке, зидаре, домаћице, шумаре, тежаке, рударе… На све Радмиле и Радомире, Миланке и Миловане, Добрије и Добринке, Стојане и Стојанке, Јаблане и Ковиљке, Јеремије, Јефимије, Пантелије, Ристосије…“ – гласи посвета у књизи проф. др Митре Рељић.

    У издању Косовскометохијског одбора Матице српске објављена је књига „Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина“. Рецензенти књиге су: академик Предраг Пипер, проф. др Марта Вукотић, проф. др Софија Милорадовић и мр Живојин Ракочевић. У склопу књиге објављен је и резиме на руском, енглеском и немачком језику. Монографија представља резултат вишегодишњег прикупљања и обраде споменичких натписа са порушених камених белега, као и података са поломљених или ишчупаних дрвених крстова, уништених спомен-чесми подигнутих на гробљима, лимених плочица постављаних (уместо крстова) изнад глава упокојених и убијених Срба и неидентификованих страдалника током и након ратних сукоба 1999. године. Мисао о потреби бележења надгробних текстова пре него што их „прогута” земља, јавила се недуго по изгону приштинских Срба 1999. године.

    У првом делу књиге разматра се сакрални и национално-културни значај надгробних споменика уопште, а посебна пажња посвећује се српским гробљима на Косову и Метохији и надгробним споменицима у нестајању. Други део књиге представља емпиријску подлогу навода и закључака датих у првом делу. Чини га корпус пуних или непотпуних натписа преузетих са оштећених, срушених и (или) поломљених (неретко здробљених) споменика на српским гробљима широм Косова и Метохије. Грађа је у књизи представљена по областима и местима, а презентованом корпусу натписа претходи текст који садржи кратак подсетник на историју насеља и на оно што се, почев од 1999. године, догађало са његовим становништвом, црквом (црквама) и месним гробљем (гробљима). Поред писане, монографија садржи и фотографије као додатну врсту грађе. Сет фотографија са сваког од, књигом обухваћених, гробаља прати споменичке натписе са дате гробљанске локације.

    Анализом се утврђује да, ма колико оскудни, споменички натписи на гробљима Косова и Метохије пружају довољно података о историјском усуду, вечитим, насиљем изазваним миграцијама и тегобном животу косовскометохијских Срба, о патријархалној везаности породице, свагдашњој скромности, вери и праштајућој природи Косовца и Метохијца. Такође се долази до закључка да споменички натписи на српским гробљима Косова и Метохије представљају, између осталог, драгоцену језичку грађу која пружа обиље података, како за опште сагледавање социолингвистичке, етнолингвистичке и лингвокултуролошке мапе покрајине, тако и за изучвање бројних појединачних питања из области српскога језика – антропонимије, дијалекатских и других специфичности. Њиховим нестајањем у контексту организованог затирања српског културноисторијског и духовног наслеђа, нестаје и могућност да се у овом погледу било шта учини.

 

Извор: Матица српска