“Српски краљеви на Апенинима су оставили баснословне дарове”: Зрењанинка, писац и новинар телевизије РАИ, о ситуацији у Италији, али и новој књизи која отрива трагове наших предака

Поштовани читаоци,

Члан Удружења Србски културни центар “Ћирилица” Београд, књижевница и новинарка државне италијанске телевизије РАИ, родом из Зрењанина, др Мила Михајловић, дала је интервју нашем црвено-белом ћириличном листу “Вечерње новости”, који са посебним задовољством преносимо на наш сајт.

Као авијатичарску подршку италијанском народу постављамо видео-клип који нам је управо послао пилот у пензији мајор Срђан Марковић у кога се увек могло поуздати. Прочитајте интервју и погледајте старе асове на аеродрому Поникве уз звуке познате италијанске песме “О бела ћао”.

Милорад Ђошић


“Српски краљеви на Апенинима су оставили баснословне дарове”: Зрењанинка, писац и новинар телевизије РАИ, о ситуацији у Италији, али и новој књизи која отрива трагове наших предака

 

Мила Михајловић за “Новости” о “Путевима српског културног наслеђа кроз Италију”. Многи су постали угледни, градили су палате и цркве које су најчешће посвећивали Светом Николи и Светој Петки

Зрењанинка Мила Михајловић

РИМ је ових дана нестварно леп, расцветан и осунчан. Изненађујуће је чист. Нема смога, нема ни возила. Нема смеха, ни галаме на стотине хиљада туриста. Не чују се сирене које Италијани баш воле у вожњи да користе. Све је тихо. Застрашујуће и злослутно тихо.

Књижевница и новинарка државне италијанске телевизије РАИ, родом из Зрењанина, др Мила Михајловић овако, у разговору за “Новости” описује вечни град, у коме је због епидемије вируса корона живот паралисан. Болнице у Италији су препуне, мртви се броје из сата у сат, а епидемиолози упозоравају да је стварни број позитивних на вирус ковид-19 и много већи од званичног.
Забрана изласка из куће осим због неопходних активности је на снази, али јачи окидач за останак у дому су тужне вести које се нижу једна за другом. Ни наша саговорница не излази напоље, са колегама је свакодневно на конференцијској вези. На почетку нашег разговора открила нам је да је непосредно пре проглашења епидемије предала рукопис нове књиге “Путевима српског културног наслеђа кроз Италију”.

– Можда је већ одштампана, не знам – искрена је књижевница која је у стваралачки опус уткала огроман истраживачки рад којим је потврдила нераскидиве везе између српског и италијанског народа.

Тешки дани за Италијане прилика су да подсетимо на оно што нас спаја, а Мила Михајловић је један од најбољих саговорника на ову тему. Мало је познато да је представљањем њене књиге “За српску војску – једна заборављена прича” у издању италијанског Генералштаба оружаних снага, Италија званично отворила обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата. Половином јануара ове године “Пошта Србије” објавила је специјалну серију поштанских марака и вредносница “Италијански морнари за српску војску у Великом рату” са фотографијама преузетим из њене истоимене књиге.

– Италија је одувек била једна од најпривлачнијих мета српских исељеника – каже Мила Михајловић. – Српски културни споменици налазе се широм Апенинског полуострва и сведоче о непрекидним везама и присуству Срба на овим просторима. Трагови српске културе у Италији датирају из разних временских периода. Првих година 11. века се у италијанским документима наводе замак Београд и српска села на простору данашње италијанске покрајине Фурланија – Јулијска Венеција. Позната је и сеоба Срба у северну Италију неколико векова раније, крајем 9. и почетком 10. века на позив бискупа из Аквилеје да се врате, када су поново населили празне просторе након пустоши коју је за собом оставила најезда Мађара.

Катарина Косача Котроманић
Свети Стефан

На основу архивске грађе из истог периода наша саговорница у најновијој књизи пише и да су Срби у тим крајевима живели и неколико векова раније.

– Срби су се досељавали и у друге крајеве данашње Италије – открива Мила Михајловић. – Само током 15. века италијанска историографија је забележила чак седам сеоба Срба у јужну Италију. За овај период и за деспота Стефана Бранковића Слепог се везује и највећа масовност српског народа на овим просторима. Београд на Варму је двадесет година био званична резиденција и двор последњег миропомазаног, дакле легитимног српског деспота, и један од центара европске политичке моћи. У овог граду су живела три српска деспота и четири српска светитеља. Један од потомака деспотових дворана, Тиберије Дечански остао је запамћен као отац модерног италијанског кривичног права, а и данас једна од најзначајнијих грађевина Удина носи назив Палата “Београд” по свом некадашњем власнику Хорацију, грофу од Београда на Варму, потомку једног од властелина деспота Стефана Слепог.

Црква Светог Николе у Барију

Најстарије писано сведочанство о досељавању Срба у средњу Италију потиче из 1290. године и говори о законима који су изричито одређивали порез за српске досељенике.

– Многи од њих су постали богати и угледни, неки и племићи високог ранга – каже саговорница. – Градили су палате и цркве које су најчешће посвећивали Светом Николи и Светој Петки. Славили су летњу, такозвану “малу” Свету Петку коју Католичка црква не признаје. Култ светитељке је међу досељеним Србима био толико јак и виталан да се и данас присуство цркве Свете Петке, било где у Италији, са црквеном славом на дан 26. јула, сматра као сигуран знак да су Срби у том крају боравили, саградили цркву и подарили своју духовност новој домовини.


Простор око Колосеума у Риму као и у многим другим градовима је сабласно празан

Мила у књизи открива и које су баснословне дарове српске краљице и краљеви поклонили средњој и јужној Италији:

– Српска краљица Јелена, супруга краља Стефана Уроша Првог, даровала је римској Цркви Светог Петра скупоцену икону Светог Петра и Павла која се чува у Ватиканском музеју. Олтар у тешком сребру и злату са Космета, са сценама из живота Светог Николе, поклонио је краљ Милутин, а икону Светог Николе краљ Стефан Дечански подарио је истоименом храму у Барију године 1327. у знак захвалности према светитељу који му је, по предању, вратио вид. Икона и данас стоји изнад олтара и гробнице.

У ризници ове цркве се чува и оригинални пергамент цара Душана са његовим златним печатом. У Риму се налази гроб српске принцезе, а босанске краљице Катарине Косаче Котроманић (1425-1478), кћери Стефана Вукчића Косаче, херцега (војводе), господара земље која данас по њему носи име Херцеговина.

– Катарина Косача и данас, по својој последњој жељи, почива у Цркви Санта Марија у Ара Коели, поред римског Капитола, најзначајнијој цркви римског народа. Ћирилични епитаф у ком за вечност поносно истиче своје српско порекло, а који је за живота сама себи исписала, током времена је нестао, али постоји његов препис – наводи Мила Михајловић.

Она у књизи “Путевима српског културног наслеђа кроз Италију” подсећа и да се за град Ђоја дел Коле у јужној Италији везује и најстарији запис српске епске песме.

– Песму је фонетски забележио италијански песник и путописац Рођери де Паћенца ди Нардо, дугогодишњи дворјанин у служби напуљске краљице Изабеле дел Балцо, супруге Фридриха И Арагонског. Открио ју је 1977. академик Мирослав Пантић. Песма говори о истинитом догађају из година непосредно пре српске сеобе на југ Италије.

У “Путевима српског културног наслеђа кроз Италију” говори се и о покрајини Молизе, у средњеисточном делу Апенинског полуострва, у којој је у 14. веку било девет српских насеља. Све до 19. века три насеља су успела да задрже свест о свом српском пореклу, сачувају језик и обичаје. Као најаутентичнији доказ њиховог српског порекла наводи се да они још увек за Божић “налажу заветни бадњак”. У Матеру, граду камену на самом југу Италије који је од 1993. године уписан на листу светске баштине Унеска, Срби су дошли за време арагонских краљева и населили и урбанизовали његов старији део.

– Широм Италије Срби су оставили неизбрисиве трагове своје културе. Усахло у сећању земље матице, то српско национално културно благо препуштено је лаганој, тихој и неумитној асимилацији и утапању у туђе културно наслеђе. Тако се ови споменици српске културе у Италији, по законима културе заборава, више и не помињу као српски, нити се везују за Србију и Србе, без обзира на, још увек присутне, недвосмислене индикаторе и карактеристике њиховог порекла. Стога обнављање и афирмисање огромне српске културне баштине у Италији представља захтеван подухват и прави научни изазов – закључује Мила Михајловић.

ПРИЈАТЕЉИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

МИЛА Михајловић је пронашла и документ из 1917. који мења историјска сазнања о “великим пријатељима Србије у Првом светском рату” и голготи српске војске у Албанији. Случајно откривени документ показује да српску војску нису спасли Енглези и Французи, што је опевано у чувеној песми “Креће се лађа Француска”, већ Италијани и бродови Морнарице Италије.

ОПРОШТАЈ ОД НАЈМИЛИЈИХ

ЗАСТРАШУЈУЋЕ БРОЈКЕ У ИТАЛИЈИ

– Лекари у амбулантама обавештавају да сваки од њих има бар стотину пацијената са очитим симптомима вируса корона. Није им урађен тест, а у болницама више нема места – говори Мила Михајловић. – Многима је потребан кисеоник кога, такође, нема. Нема лекара и болничара, па се последњих, дана примају и тек свршени медицинари, па чак и апсолвенти. Нажалост, број заражених међу лекарима, медицинским особљем и фармацеутима стално расте, јер нема довољно заштитне опреме, а посебно маски чија је минимална дневна потреба у Италији 90 милиона. У Риму, који није жариште већ само заштићена зона, више од 90 лекара је позитивно на вирус.

Гробља и крематоријуми у Ломбардији одавно нису у стању да приме преминуле. Тела се односе у градове суседних покрајина, а ковчези набављају и из иностранства. Слична је ситуација и у суседним покрајинама. Умрле у болницама породица није видела од момента у ком су у њу ушли. Са најмилијима породице се опраштају чекајући сатима на раскрсницама, да у сумрак прође из болнице ка крематоријумима конвој са ковчезима, а све то уз посебне дозволе за излазак из куће…


Аутор: Драгана Матовић
Прилог: “О бела ћао” (хеликоптери “газела” Х-45, Аеродром “Поникве”)


Приредио: Милорад Ђошић