Кнез Милош Обреновић, 28. маја 1834. године: “Ево шаљем вам писмо натраг да га на српски преведете…”

Фото: Профимедија

Била је то огромна победа кнеза Милоша Обреновића.

На данашњи дан, 28. маја 1834. године, српски језик је званично уведен као службени у преписци с турским властима, која је дотад вођена искључиво на турском језику. Била је то огромна победа кнеза Милоша Обреновића, који је један од најуспешнијих српских политичара свих времена.

Кнез Милош Обреновић вратио је тада једно писмо турског везира с поруком:

– Ево вам шаљем писмо натраг и препоручујем да га отворите и на српски преведете, па да ми онда овамо пошаљете. После тога преписка с турским властима обављана је на српском.

Увођење српског језика значило је огромну дипломатску победу и нови корак напред ка ослобађању од турског ропства, које је делимично укинуто 1878. године на Берлинском конгресу, кад је Србија добила независност, да би потпуно ослобађање уследили почетком 20. века, током Балканских ратова, кад су Турци протерани са Косова и Метохије и из Македоније.

 

Извор: Србија данас

Почетак писмености код Словена

(Фото Википедија)

У тексту „Селфи са Ћирилом и Методијем” („Политика”, 25. маја 2020.)  се спомиње сваке године понављана историјска догма како су „неписменим” Славенима писмо донела, створила или измислила двојица солунских Грка, Ћирило и Методије, које они до тада као нису имали.

Писменост код Славена сеже много хиљада година уназад. Наши преци су користили писмо црта-реза које се састоји од косих и попречних црта, а које се записивало на буковим дашчицама. Радило се о слоговном писму. Од тих давних времена остаде и назив за војну књижицу – буквица. Управо је ово старославенско писмо „црта-реза” користио руски научник Грињевич када је помоћу њега и старославенског језика дешифровао минојско писмо и доказао да се ради о античкој праславенској култури на Криту, а не старогрчкој како се до тада у историји утопистички истицало. Савремено старославенско писмо везује се за период од пре 7000 година и локалитет Винча. Ова, прва европска цивилизација, изнедрила је фонетско писмо по систему једно слово један глас са 26 знакова. Писало са десна на лево. Идентичних 26 знакова овог писма има и данас наша, српска ћирилица. После се ово писмо пренело у њену колонију Трипоље( Трипољска култура)на подручју данашње Украјине. Затим, после пар хиљада година ово писмо  налазимо у горе већ поменутом острву Криту (Минојска култура). Око 2000. године п.н.е. славенски преци Аријевци у Индији су створили писмо и језик звани санскрит на основу кога је настао данашњи хинду језик. Сличност у језику, речима, фонетици, синтакси и уопште граматици са српским језиком  је запањујућа. Око 700. године п.н.е. Антички Словени у Италији, Расени познатији као Етруршћани имали су писмо са идентичних 26 знакова као винчанско писмо, које се такође писало са десна на лево. Научници су установили да се ради о истом писму. Расени су имали неколико верзија овог писма а за све је карактеристично да су писали скраћенице. На пример реч „рал:” је скраћеница за реч „ралоб” где двотачка означава пропуштена слова читајући са десна на лево. Сама скраћеница односи се на реч „бољар” (кнез, војвода).

Наравно, ово писмо је као и остала, писано ћириличним знацима. Слично писмо и начин писања налазимо у 7. веку у Малој Азији у античким покрајинама Лици и Лидији. Споменик (обелиск) из Сирбина (грчки Xантос) је писан на наведеном писму.

И тако, мало по мало, чачкајући по словенској писмености дођосмо до 9. века нове ере када двојица солунских Грка, Ћирило и Методије донесоше писмо дотад „неписменим” Славенима. Онима који упорно понављају да су Словенима писменост донели Ћирило и Методије, да је први српски цар Стефан Немања као и да су Словени дошли на Балкан у 7. веку нове ере могу да поручим да хиљаду пута поновљена лаж неће никад постати истина.

Дејан Лукић,
Добој

Извор: Политика

Бугарски национални радио: Жив је дух словенских првоучитеља крај обала Мораве

СКЦ „Ћирилица“ Београд: Ако и нисте прочитали вест

Стручњак из Софије упутио ОТВОРЕНУ ПРЕТЊУ Македонији: Ако не прихватите бугарске корене ЈЕЗИКА кога су вештачки СТВОРИЛИ СРБИ, остаћете ПРЕД ВРАТИМА ЕУ!

требало би да вам следећи чланак каже доста тога. Какогод, комшијама свака част што и у пропаганди користе заједничко нам писмо.

Жив је дух словенских првоучитеља крај обала Мораве


Споменик Св. Ћирилу и Методију у Микулчицама

Сваке године 24. маја, на Дан бугарске просвете и културе и словенске писмености у јужноморавско село Микулчице /Чешка/ сливају се Бугaри из Чешке, Словачке, Мађарске, Аустрије и Немачке. Долазе и многи странци из различитих словенских и православних заједница широм света, јер се ту одаје пошта словенским првоучитељима, светој браћи Ћирилу и Методију. У радним данима путници који обично журе у Праг, Брно или неки други већи град и најчешће мимоилазе локалне путеве који воде у Микулчице. Од 2009. године у парку тог села уздиже се споменик словенским првоучитељима. Разлог томе можемо открити у једној књижици – „Тајна гроба Методија, моравског архиепископа“. Њен аутор је чешки археолог проф. Зденек Кланица. Он је поставио хипотезу о повезаности Методија са овим местом. Претпоставља се да је недалеко од Микулчица била престоница Велике Моравске коју су каснији аутори називали Велехрад, што би у преводу значило Велики замак. Управо су у Великој Моравској света браћа Ћирило и Методије у периоду 863-867. г. остварили своју историјску мисију, у току које су увели словенски језик у литургије и створили прву словенску писменост.

Археолошка ископавања на подручју Микулчица почела су 1954. г, а потрајала су 38 сезона. У 70. годинама минулог века била су то најобимнија археолошка истраживања на територији Европе. На површини од 10 хектара раскопан је град који се налази на 3 острва у сливу значајне водене саобраћајнице – реке Мораве. Откривени су темељи велике владарске палате, 12 цркава, три моста, две луке, више од 2.500 гробова. У кругу палате је била и велика базилика. Поред ове две зграде истражено је преко 550 гробова. Кланица посвећује посебну пажњу на гроб бр. 590 који се налази у великој базилици. Научник је исказао смелу хипотезу да је овде 885. г. сахрањен архиепископ Великоморавски Методије.

Да ли је у откривеном празном гробу бр. 590 стварно био сахрањен Свети Методије и да ли се Велехрад налази у близини Микулчица спорно је питање. Упркос двовековним трагањима за моштима светитеља њихова судбина и данас остаје непозната. Други пак траже Велехрад и Методијев гроб узводно од Микулчица, на подручју око северне Мораве. Кланица такође сматра да се насељено место Микулчице некада звало Морава. Други аутори међутим нуде другачије хипотезе о његовом имену.

Католичка црква и мирјани, Моравци и Словаци, одају велику пошту светој браћи – као духовним личностима и православним мисионарима отпре Велике шизме 1054. г. Али о обиму и значају њихове мисије у одавно несталој држави, Великој Моравској, говори чињеница да 11 столећа касније они побуђују не само интересовање у академским круговима него су још увек предмет жустрих политичких, културних и религиозних дискусија у Чешкој и Словачкој. Уосталом по завршетку археолошких радова локалитет код Микулчица је претворен у музејски парк – добро одржаван, али у ствари прилично прозаичан. Међу иницијаторима промене је бугарски дипломата Здравко Попов. Као амбасадор у Прагу он има велики допринос подизању споменика светој браћи у Микулчицама. Споменик је дело Емила Венкова, Бугарина који живи у Словачкој.

Свратити у Микулчице вреди чак и да није 24. мај. Данас реком Моравом пролази граница између Чешке и Словачке, али је кретање преко границе сасвим слободно. Ту недалеко, зубу времена је одолео један бисер средњовековне култура из доба Ћирила и Методија и њихове великоморавске мисије. То је црква Свете Маргарите Антиохијске – на другој обали Мораве, код села Копчани. Култ према Светој Марини /Маргарити/ је византијски. На Западу су је почели поштовати релативно касно, после 9. века, а светитељку су назвали Маргариту. Нису ли можда света браћа пренела тај култ из Византије у Велику Моравску? О томе можемо само претпостављати. Оно што сигурно знамо је да је Свети Методије боравио у близини храма и служио у њему. Његов дух је још увек жив тамо, а мештани и даље цркву Свете Маргарите  називају Методијевом црквом.

Очувана црква Свете Маргарите Антиохијске на обали реке Мораве

Анимација: Петко Јакимов

Фотографије: Иво Иванов

Превод: Ана Андрејева

Извор: Българско национално радио