Зоран Туцаковић: ЈЕДНА ЦЕЛОВИТА СВАШТАРА

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца


Зоран ТУЦАКОВИЋ

– О књизи УНЕЗВЕРИЊАК
Драгана Буковичког, Краљевски сатирични круг, Краљево 2020)

Кад неко осети потребу да у посебном, завршном делу књиге коју чине сатирични стихови читаоцу приближи место, време, услове и разлоге настанка појединих стихотворина писаних у временском раздобљу од безмало три деценије, па ту потребу и задовољи упркос саветима датим пре објављивања књиге, у великој мери ризикује да они којима се поверио помисле да имају посла са, најблаже речено, посебним типом. А када томе придодамо да тај исти на почетку књиге подробно објашњава поднаслов књиге (Летописна сваштара), као и сâм наслов (Унезверињак), упуштајући се у крсташки обрачун са творцима чудноватих и неутемељених народића и језика и опредељујући се за корекцију важећег правописа враћањем „десетеричног и“ уместо латиничне јоте, „дебелог јер“ и двогласника „јат“, онда се ово „полиглотско“ издање упушта у мртву трку са аутором за примат у стицању права на сасвим посебан приступ и тумачење.

Човек и свесно и подсвесно покушава да се одупре неумитном протеку времена. Тако и ја, кад прочитах испод једне од песама годину „1993.“, помислих да је од тада прошло тек 17 година. А онда, са извесним душевним потресом, схватих да сам протекло време смањио за једну деценију. Са све већом узнемиреношћу почех да у сећању ређам слике и обликујем закључке, пре свега о писцу ове књиге, у локалним сатиричним круговима познатом као Буки (другде више знан као Бунар). Зашто су ти косе побелеле, друже? Вазда си, додуше, дугокос био, коси си поодавно и браду придружио, оставши изгледом на сабирници и разделници битника и хиландарског монаха. „Ајде, Буки, дај нешто за новине!“, могло се чути колико јуче – пре три, пре две и пре малко више од једне деценије – пола са прекором, пола са молбом, од чланова редакције било Краљевачких новина, било Чичка (првог, другог, па и трећег), било Стршљена, било Кваке… А Буки увек некако мултимедијално оријентисан и стварносно дезоријентисан, несагласан са наметнутим обавезама, решен да увек испоштује обавезу да буде и остане човек. Крик генерације у њему помало затомљен, унеколико јаснији у књизи (несатиричних) песама Бездушје. Зар заиста прође тоооооооооолико времена од нашег прегалаштва у првоме Чичку и Краљевачким новинама? Скоро све што садржи Унезверињак већ сам имао прилике да прочитам, много тога и да чујем. Склон пародирању познатих песама познатих српских песника, морао сам одавно скинути капу пред Посветом краху мајке Србије и Santa Europe du bist My Mutter.

Драган Буковички у безбрадом издању, без снега у коси и магле у очима. Карикатура: Миланко Каличанин

Неизоставно, и у сатиричном песништву Буковичког може се препознати она, са његове стране радо (скоро побожно) прихваћена сливеност рескости и музике познатих руских песника. Ту црту препознао је и Миланко, по вокацији карикатуриста, смањивши домете Димитријеве и моје а узвисивши стваралаштво Буковичког речима: „Ха… Ви пишете песме, али Буки је Песник!“ (Престаде, додуше, карикатуриста да изриче хвалоспеве пошто после више година успе да прочита и оно место у уводној Посвети краху…,  које се тиче једне од њему драгих личности.) Покуша тако песник да се у своме сатиричном исказу мало отргне од своје задатости, али чак ни свесном, додатном банализацијом (иначе) баналних ствари и појава не успева у томе. Када се окрене смугравим и опскурним ликовима, пошастима, лудостима људским, расапима и разним катастрофама, намеран да жигоше, прозове, укаже, расветли и обзнани, аутор се „у своме вају“ сâм показује  као дрхтава мембрана и затегнута струна. Ипак, и када га „хвата корозија“, и кад пред Просперитетном Европом признаје да је „постао јадо“, и кад му „у животу иде наопако“, он, „у праведном гневу“, успева да се подсмехне просташтву, надобудности, алавости и лицемерју. Било да су типови типски или преиспољне типчине из наше (о)тужне стварности, Буковички им без задршке одваљује васпитне ћушке, свестан да би устезање и компромис водили издаји истине и врлине, и свега онога што типови покушавају да обесмисле и обезвреде, а што наш песник свим срцем брани.

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца. Упуштен у јадовање, препуштен фукари, злом режиму, распикућама, Великом Брату и разним крвницима, испуштени народ као да следи „добронамерни“ савет од једне речи: „Опуштено!“, па опушта ли се, опушта, прилике за спас пропушта и надоле спушта (може бити и спуста, следећи аналогију из једне карикатуре поменутог М. Каличанина обухваћене књигом, где се два Србина на крају и потуку, не желећи, чак ни у корист прокламоване слоге, да приближе своје тврде међусобно опречне ставове – један је сигуран да се пише и говори „спашава“, а други сасвим поуздан да је једино исправно „спасава“).

Тај злосрећни „под чизмама народ пали“ који савршено лако поприма обележја „похотне гомиле“, та „марва свеколика“ истовремено је и „народ у ранама“. Припадници тог и таквог народа су крчмили „част и веру“, па их не остаде „ни један промил“. Оно што се изметнуло, одродило и однародило, претворило се у нејаке уроше и бранковиће, лелемуде, отпаднике и стрвине, потпало под психологију (и преузело философију) свиње, окренуло се нужди и лови уместо образу и части, задовољно грокћући зато што је досегло највиша „Људска Права“. Масовни медији су масовну забаву у последње 2,5–3 деценије уздигли на неслућене висине, али је суштина и даље иста: да влада беда „дубока ко море“, да су „контејнери пуни беба“, да је закон срушен, да је жаба потпуно скувана, те да смо и даље „на светлом путу у Јевропу“, уздајући се у саопштења, писмене протесте и дипломатске ноте и онда кад је неопходна осмишљена и хитна одбрамбена акција. Како то није случај, остаје горка констатација „све је џабе, кућа части!“. Симулирање протеста испред скупштине и осталих здања, где тражиоци ишту „малко већу плату нашем казамату“ завршава се управо према заслугама – тражиоци добијају круту, жилаву и дебелу „батину“.

Има још много мотива, призора, узлета, потонућа, типова, слика, стихованих бравура и реских запажања у овој Летописној сваштари. Оно мало лимерика, специфичних епиграма, сковано је мајсторски и има необичну патину, очекивану од аутора са таквим узорима и познавањем садржине и форме тог сатиричног вида и израза. Оно мало више „живих споменика“ препознатљиво је упућенима чак и када се не ради о сатиричним епитафима са све сликом и спомеником (у којима су заступљени и чланови Краљевског сатиричног круга), а за неупућене има сасвим солидне грађе за тачан увид у карактер одређених типова људи.

На самоме крају, нешто о крају књиге. Ваља, заиста, ишчитати све стихотворине из поглавља „Певам ти причу“, а затим прећи на завршна објашњења, сликање времена и атмосфере настанка појединих стихованих сочињенија у поглављу „Причам ти песму“. Зашто је боље тако, него прочитати неки од једанаест посебно осенчених урадака и одмах прећи на њему одговарајућу осенченост, тј. стварносно приближавање „дешавања, појава и личности“ чији се колоплет вихорно разигравао у души аутора, „његовом ужем завичају, Отаџбини, свету“? Зато што се читаоцу тако пружа неочекивана могућност за самокорекцију у погледу обликовања става према личности и делу аутора. И зато што ће тада још боље увидети да је аутор заиста песник невољан да се правда, вољан да омогући скупљање и састављање комађа у Једно, Цело и Истинито.


Аутор: Зоран Туцаковић

Извор: Словенски весник

Први превод комплетне Крмчије или Законоправила Светог Саве

Вечерас је РТС 1 у Дневнику од 19.30 објавио лепу вест о објављивању првог комплетног превода Крмчије или Номоканона Светог Саве на савремени српски језик у издању Митрополије дабробосанске и манастира Добрунска ријека. Најзаслужнији за овај превод су др Зорица Никитовић, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци, братство манастира Добрунска ријека код Вишеграда и др Станка Стјепановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Започели су са превођењем још 2013. године. Овај пројекат су помогли Републички секретаријат за вјере у Влади Републике Српске и Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

Крмчија или Законоправило је зборник грађанских и црквених прописа и први српски правни акт који је Свети Сава саставио почетком 13 века. Оригинал је нестао, али је сачувано 11 преписа од тридесетак. Овај превод је рађен на основу Сарајевског преписа из 14. века. Пре неколико година је Миодраг М. Петровић објавио један превод Законоправила, али непотпун.

Најстарији сачувани препис Законоправила је Иловички препис који је настао 1262. године у манастиру Светих Архангела у Иловици на Превлаци код данашњег Тивта и ту је чуван вековима до Другог светског рата, када је украден и однет у Архив Хрватске академије знаности и умјетности. Тамо је заведен у инвентару кодекса Архива ХАЗУ под ознаком „III ц 9 Крмчија иловичка из год. 1262, срп. Редакција, лист. 399 у 4°. Запис из 1262“. Иако ХАЗУ нелегално поседује овај вредан српски документ, није нам познато да ли је уопште покренута процедура за његово враћање држави Србији.

 

Весна Арсић


Из истог извора, прочитајте и погледајте…Дан Музеја града Београда, очекујући реконструкцију

Да ти причам приче шарамантске

Чачак – Збирка приповедака несвакидашњег наслова „Да ти причам приче шарамантскеˮ завичајног ствараоца Љубише Ћирковића представљена је публици у Галерији Градске библиотеке у среду, 30. септембра.

Фото: Градска библиотека “Владислав Петковић Дис”

Књига је промовисана на необичан начин јер је аутор у улози наратора увео публику у причу о Чачку и околини, а глумци Катарина Јоровић, Мишо Маричић и Бранко Тодоровић дочарали су необичне људске судбине у драматичним временима. Вече је било испуњено топлином и емоцијама које су посетиоце вратиле у прошлост, у доба када је баршунасти глас који казује приче за кафанским столом био гласник чаршијских вести, митова и легенди које су се надвијали над значајне историјске догађаје.

Књига је објављена почетком године у издању Завичајног друштва „Чачаниˮ, а тим поводом публици се обратила Милица Баковић. Она се између осталог осврнула на корене породице Ћирковић и плодоносан рад аутора на радним местима водитеља, новинара, музичког уредника и главног и одговорног уредника на Радио Чачку. Ћирковић је аутор документарних филмова о старом Чачку, песнику Дису, сликарима Рисимовићу и Ћирковићу и породици Надежде Петровић. Дочекао је пензију у Градској библиотеци у којој је радио на пословима дигитализације и изради рекламног материјала.

Извод из рецензије Радована М. Маринковића прочитао је Слободан Николић, а аутор је рекао да је наслов сасвим случајно настао из сећања на време када се кафа и добро пиће испијало дуже и људи имали више времена да чују једни друге. Причама се пред сваког читаоца поставља загонетка да читањем дође до одговора шта је то шарамантско у овом рукопису.

 

Извор: Глас западне Србије