Драгољуб Збиљић: Како (врло лако) Србима вратити ћирилицу

Извор за илустрацију: Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић: Ћирилица – писмо православних Словена

●Заменити оне који су увели уставно незамењивој ћирилици замену у хрватској националној латиници и заменити власт која ту замену у пракси дозвољава

Поводом двадесет година рата „Ћирилице“ за ћирилицу

(2001-2021)

         Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2021), поводом обележавања двадесет година од оснивања и двадесет година непрекидног ослободилачког рата за обезбеђивање уставног појединачног и истовремено колективног права српског народа на своје суверено, незамењиво (ћириличко) писмо у непрекидном коришћењу од десет векова – истраживало је узроке и начин одузимања права Србима посебно у 20. и овом 21. веку на њихово национално и свето (ћириличко) писмо. Ниједном народу у Европи, а реткост је и у свету, није некој језичкој науци и власти пало на памет да једном народу најпре забрањују писмо у окупацијама, а онда да и домаћа власт уведе писму свога народ замену или параписмо. Окупатори су Србима у оба светска рата у свим српским земљама, па и у држави Србији и Црној Гори, забранили 1916-1918. године законима ћирилицу и увели замену у хрватском националном (латиничком) писму. Посебно ригорозно и по живот опасно у Независној Држави Хрватској (1941-1945) под поглавником Павелићем.

         После ослобођења од окупације у Првом светском рату Србима је у миру враћена ћирилица и она је била редовно и незамењиво писмо свих Срба све до стварања НДХ после разбијања прве Југославије. Изузимамо појединачне случајеве личне замене ћирилице коју су спроводили комунисти и српски југословенски настројени Срби који су пристајали и на потирање Српства ради ширења југословенства.

         После ослобођења српског народа уз милионске његове жртве у Другом светском рату, формално је укинута Законска одредба о забрани ћирилице у НДХ и Србима је поново стигло ослобођење за њихово свето (ћириличко) писмо.

 

Успешна комунистичка фаворизација туђег писма међу Србима траје и данас у пракси

 

         Међутим, чим се комунизам учврстио на власти у другој Југославији, после избегавања по њих у Југославији опасне 1948. године, већ 1954. године комунистичка власт је иницирала, а (зло)употребљени лингвисти и културни радници су приморани на припрему и усвајање Новосадског договора о српскохрватском/ хрватскосрпском језику у коме су се српски лингвисти успели изборити за формалну „равноправност латинице и ћирилице“ (трећа тачка Закључака Новосадског договора). Међутим у расправама пред договор и на самом договарању провејавала је одлука власти да се иде на „омиљавање латинице“ код Срба како би им она била формално „друго писмо“, а суштински се одмах почела спроводити сваковрсна, планирана од тадашње власти, фаворизација хрватске абецеде, а „побуњеницима“ због тога у српском народу одмах су уста затварана заувек објашњењем да је „то свеједно“ и да су „писма равноправна“, па није ништа страшно ако „равноправну ћирилицу“ замени „равноправна, тачније много равноправнија латиница“. Српски комунисти и лингвисти и књижевници којима се то није допало били су лако одстрањивани из рада и битисања, па је отпор том „полатиничавању Срба у миру“ све више утихњивао.

Тако се у Југославији Јосипа Броза стигло брзо и лако до претварања српског народа из ћириличког у већински полатиничени део Срба.

Приликом разбијања Југославије Срби (наивни и југословенством заслепљени) опет су највише жртвовани, као и приликом стварања Југославије, па су се жртвовали и за очување Југославије,  али она више није била по мери најјачих светских сила и Југославија је разбијена уз протеривање највећег дела Срба са својих огњишта којекуде по свету, а највећим делом у матичну државу српског народа – Србију. Међутим, (бело)светским моћницима се и  мала Србија учинила „великом“ да би над њом имали власт, па су јој отцепили, тачније бомбардовањем окупирали јужни део (Косово и Метохију). И свуда одакле су протерани Срби, још пре тога била је протерана њихова ћирилица.

У време невољног успостављања нове Србије без југословенског оквира, неки Срби на власти сетили су се да треба да се српском народу врати ћирилица у стварну употребу, а не само да она буде празна реч у „равноправности“. Милошевићева власт је увела у Устав из 1990. само предност ћирилице. Она је ипак увела суверену ћирилицу у „ужу службену употребу“, ћирилица је постала суверено писмо у вишим државним службама, што је једна добра последица те власти, јер је ћирилица и данас макар државно писмо. Коштуничина влада је успела чак да уставно врати пуну сувереност ћирилици. Први став Члана 10. Устава Србије који се односи на службеност српског језика пише за српски језик и писмо јасно:

„У републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тиме је формално ћирилици враћен поново стопостотни суверенитет какав постоји за сва друга писма у свим другим језицима. Рат за такву нормалну одредбу у Уставу прва „Ћирилица“ (2001) водила је стручно и у народу од 2001. до 2004. када је и формулисан коначно предлог који је касније изгласан на референдуму народа за Устав 2006. године. „Ћирилица“ је успела захваљујући највише тадашњој Коштуничиној власти у Србији и, посебно, секретару Одбора за стандардизацију српског језика (социо)лингвисти мр Браниславу Брборићу, чија је предложена формулација Члана 10. прошла на гласању 2006. иако је тада  Б. Брборић прерано напустио овај свет и својим прераним одласком ослабио нас који смо остали да ратујемо за спровођење у пракси његове предложене и усвојене формулације у корист ћирилице.

 

Догодило се издајство ћирилице у власти и у лингвистици

 

„Ћирилица“ је знала да враћање ћирилице Србима по правди и Уставу Србије из 2006. године неће ићи нимало лако и брзо. Зато је наставила рат за ћирилицу и после усвајања исправне уставне обавезе у вези са службеношћу српског језика и српског писма ћирилице. Код Срба, као и код многих других народа, дуго траје оно што је у изреци: „што дикла навикла“, па замењивање ћирилице никако не престаје. Код Срба се јавило полтронство према комунистима цементирано пре свега страхом и личном коришћу, па се подигао приличан слој Срба антисрба (аутошовиниста)  који су „профитирали“ на понижавању Срба и свега српског у  време комунистичке владавине. И савремено издајство ћирилице појавило се тамо где смо га ми у „Ћирилици“ најмање очекивали. Нисмо знали да је толико велики проценат српских лингвиста постао „заћорен“ у комунистичку обману названу баш од лингвиста – „богатство двоазбучја“. Српски лингвисти су измислили „повезивање са два културна круга“ преко писма. А то повезивање по српским лингвистима остваривало се преко одузимања суверености српском писму и увођења туђег писма у улози параписма у језик Срба — хрватске националне абецеде коју су комунисти већ били претворили у већинско писмо међу Србима наметањем на разне начине.

И догодило се оно што смо најмање очекивали – да је издајство ћирилице, сада и формално и суштински противуставно, па су српски правописци у Одбору за стандардизацију српског језика, себе поставили и изнад Устава и изнад народа у избору писма 2010. године. Чак су, уз провидан цинизам, цитирали уставну обавезу да се српски језик пише код Срба српским (ћириличким) писмом, а у  маниру „добрих комуниста“ задржали су туђе писмо у српском правопису, чак му давши (не)вероватан назив: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (седам и по речи уместо нормалне две речи – „хрватска латиница“ или, могли су рећи –  „гајица“).

Тако су српски лингвисти омели и власт у Србији да примени уставну обавезу у пракси. Тако су српски лингвисти у наше време (сада својевољно) поново правописно издали српски народ и његово писмо. Они су, једноставно, узурпирали право српског народа на писмо, па су му увели неуставно параписмо по свом ћефу, рођеном и гајеном у комунизму. Власт се у Србији томе није одупирала, прећутно су се „слизали“ и подржали тиме лингвисте на тај начин што нису хтели 14. година да усагласе с Чланом 10. Устава Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма, тако да је данас у Србији и међу Србима изван Србије изведена највећа полатиниченост Срба у њиховој историји (90 одсто хрватске латинице влада над 10 одсто ћирилице у свему што се запише српским језиком.

Такво издајство према своме писму у лингвистици и политици није се догодило ниједном другом народу у Европи, а и у свету му нема равног.

Српски лингвисти и српске власти заборавиле су да има нешто што је незамењиво. А незамењиви су: народ, држава, војска, језик, писмо, црква, вера (бог), краљ и председник. С тим што су трајно незамењиви само: народ, држава, војска, језик, писмо, црква, вера (Бог), а краљ и председник могу бити смењени – краљ насилним свргавањем с престола (ако не ваља) и председник на слободним изборима. Лингвисти,  носиоци власти, државни чиновници смењиви су. Дакле, српски лингвисти и носиоци власти нису схватили да су они смењиви и замењиви ако не раде у складу с Уставом и да није њихово да народу замењују/бирају писмо које су српском народу већ пре десет векова изабрали његови свети људи који су били први писмени људу у сваком, па и у српском народу.

 

Како је, дакле, најлакше и најбрже могуће вратити ћирилицу Србима

 

Ми у „Ћирилици“ знамо (а верујемо да то и многи други знају) како је најлакше и најбрже могуће, уз најмању штету убудуће, вратити Србима одузету им ћирилицу која је као незамењива и по Уставу, учињена замењивом од српских лингвиста (у правопису) и од власти (издата у неуставном закону и неспровођењу чак 14 година) народне уставне обавезе.

Што мање ће бити  штете убудуће по несмењиву (а неуставно и издајнички понижену ћирилицу) ако сами напусте власт у лингвистици и у политици они који су сачинили неуставан српски правопис и они који још нису за 14 година усвојили усклађен с Уставом закон и који допуштају 14 година анархију у Србији у неуставном писању језика Срба и који чак лажу када кажу да је „и латиница наша“. Она може бити „наша“ само зато што је користимо, али латиничко писмо није сачињено и није усвојено за употребу међу Србима, нити је потребно да буде усвојено. Данашња латиница у језику Срба је наметнута Србима у време комунизма, писмо хрватског народа, сачињено за Хрвате у време Вукове „борбе за српски језик“ чија је реформа језика и писма легализована међу Србима, а ни Вук ни било ко други није ни званично сачињавао друго писмо  за Србе осим српске верзије ћириличког писма.

Према томе, после 14 дугих и тешких последњих година избегавања у лингвистици и српској политици и власти да се примени народна, уставна обавеза, крајње је време да неодговорни лингвисти и власт напусте своје смењиве и недопустиве две столице да у једну од њих (ћириличку, уставну) седне неко други коме ће стварна народна обавеза у вези са несмењивим и незамењивим Србима српским језиком и ћириличким писмом бити прво слово у раду и поштовању права и вредности српског народа, као што је и његова савршена ћирилица.

Србима су и Косово и ћирилица свети и њих ниједан појединац не може и не сме издавати ни на који начин и предати. Они немају цену. Могу бити привремено отети и силом запоседнути, али су српски и нико нема права да их предаје и(ли) замењује као да је то његово лично наследство.

Народ, док може и мора, трпеће и (не)одговорне лингвисте – правописце и (не)одговорну власт, али и лингвисти и власт треба да знају да их плаћа српски народ, па – будући да су они смењиви, а не ћирилица и ћирилички српски народ – треба да се куцну у главу, па или да сами напусте своје позиције или да их народ скине. Не треба лингвисти и власти да испитују стрпљење и благост српскога народа.

Наша власт и лингвисти могли би се упитати шта би хрватски народ урадио својим лингвистима и властима када они не би спроводили хрватски устав са сувереношћу хрватског (латиничког) писма у хрватском Уставу и језику (данас у Članku 12).

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Искра

Драгољуб Збиљић: Спојимо Светог оца Симеона и Светога сина Саву на Врачару

Отац и син треба да буду и у Србији и у Београду заједно, као што су били у Хиландару; споменик Немањи и храм Светоме Сави приличе да заједно доминирају висином

ФОТО: rs.n1info.com

За мене не може бити спорно постављање спомeника Стефану Немањи. Једино га не бих у Београду поставио на тој надморској висини (низини). Место му је нераздвојно са сином и храмом Светом Сави и „родбински“ и „очински“ и светосавски у близини храма Светог Саве. Сувише је велика сваковрсна веза оца (Стефана) и сина (Растка) и оца свеца (Симеона) и сина му Светог (Саве) и у световном и у духовном, и у верском  православском – светосавском смислу да бисмо их раздвајали и оца постављали на таквој низини. Некако не приличи да споменик оцу свеца Светога Саве буде на толико нижем месту и тако удаљен од сина с којим је провео заједничке „световне и свете године“ живота у Хиландару на Светој Гори, да би сада у Београду били у својој кући раздвојени. Треба их и у Београду спојити. Велики владар и творац велике и славне српске владарске лозе Немањића и зачетник земље Србије не треба да буду раздвојени. Нека буду заједно као што су провели заједничке године у Хиландару.

Храм Светога Саве некако је српски „породични храм“, па треба да породица (отац и син) буду и на Врачару породица. Тој грандиозној величини споменика великом светородном владару приличи висинска доминација, а не тако низинско место које може бити плављено водом реке па да споменик великом владару и свецу „вири из воде“.

Уздигнимо, дакле, Споменик световном Стефану и Светоме Симеону у близини сина му Растка – Светога Саве поред храма Светога Саве.

Пошто ће ту поред садашњег постоља за споменик Немањи бити Музеј Николе Тесле, утолико пре ту није место владару поред светског владара у науци. Садашње постоље споменика владару треба (пре)уредити и ту поставити нови споменик Николи Тесли, јер је природно и разумно да уз Музеј Тесли буде и споменик Тесли у одговарајућој димензији. Поред реке (које служе за Теслине електричне централе) приличније је место за споменик Николи Тесли, а споменику Немањи место је поред сина му и његовог храма на београдској узвишици. Не смета ништа што је ту у близини храма и споменик великоме Карађорђу. Тај велики „тројац“ некако и иде заједно у сваком погледу и смислу.

Верујем да би то могло у извесном смислу да помири и неистомишљенике у вези са спомеником Стефану Немањи који су се јављали ових дана.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Балканска геополитика

 

Могу ли Срби да сачувају своје писмо изван Србије

Поводом обележавања 20 година рада прве „Ћирилице“ (2001-2021)

У овом часу за то не постоји ни минимум шансе.

На телефонском договору Скупштине Удружења „Ћирилица“ 28. августа заузети су ови ставови у вези с решењем питања писма у језику Срба:

●Минимум шансе за очување нечијег писма у неком језику јесте да постоји језичка норматива дотичног језика с изабраним писмом. Српска норматива српског језика с изабраним српским писмом данас не постоји: постоји Правопис српскога језика Матице српске у коме је српско (ћириличко) писмо доведено у неуставан статус алтернативног писма с формално изреченом предношћу ћирилице у идеји, а у пракси се спроводи масовна фаворизација туђег алтернативног писма које је у прошлости у Србију први пут ушло с окупацијом Срба и Србије и са забрањеном ћирилицом

● Српски језик и српско писмо још чекају од српских лингвиста језичку нормативу која ће и правописно српском писму омогућити природну сувереност, јер без те суверености и могући исправан закон био би отежано спровођен

● У последње четири године постоји видан напредак српске лингвистике у тумачењу проблема српског писма у језику Срба

Како су сви језици Европе и света решили питање свога писма у свом језику?

У Европи и свету сви језици имају решено питање свога писма тако што је изабрано једно писмо за сваки језик и то писмо има апсолутну, стопостотну сувереност. Постоји један занемарљив број језика у свету који има комбинацију неколико писама због своје специфичне језичке природе (јапански, на пример, има комбинацију четири писма у писању). Нигде се у Европи и свету не ствара језички норматив који садржи два писма у алтернативној улози јер је то ситуација која језички дели један народ по писму. Такав случај у коме се остварује деоба једног народа по писму постоји једино у српском језичком нормативу, регулисаном у Правопису српскога језика Матице српске.

Зашто је то учинила 1993. године српска лингвистика и омогућила настављање деобе само Срба на ћириличаре и латиничаре, што је погубно за сваки, па и српски народ. 

Настављање деобе Срба по писму

 Таква деоба Срба по писму је у ствари је инерција, последица учињене језичке нормативе из времена Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику (1954) када се ишло с тумачењем да је језик Срба и Хрвата један језик са две варијанте. И као језик два народа, следствено томе, српскохрватски, хрватскосрпски је морао имати решење питања писма у двописму: српско ћириличко и хрватско латиничко писмо. Препорука, тј. Закључци Новосадског договора налагали су да се оба писма изучавају подједнако и да су равномерно у употреби. Ту препоруку, тачније закључак у трећој тачки нагласио је потребу да се у школи обезбеди изучавање оба писма. Тако је и рађено у школству. Разлика је постојала једино у томе што се у Хрватској и у хрватском народу спроводила стопостотна и стварна равноправност само хрватске латинице која је била међу Хрватима у стопостотној употреби. Сваки Хрват је наставио да пише свој језик редовно само хрватским националним писмом, на шта је стекао право и по Новосадском договору. Дакле, Хрвати су учили и знали да користе српску ћирилицу, али никада нису замењивали у писању своје писмо у свом језику.

Код Срба се догодило нешто сасвим друкчије. А да се догоди друкчије заслужна је, пре свега, комунистичка власт која је одлучила да систематски фаворизује хрватско писмо и да све чешће у јавности спроводи исписе само на хрватској абецеди, а на сваки могући приговор што нема ћирилице одговарано је – „писма су равноправна“. Комунисти су „равноправност писама“ тумачили за Србе да је „ћирилица равноправна“ с латиницом, па је зато нормално да се исписи јављају у јавности само на латиници“, пошто је латиница „равноправна с ћирилицом“. Обрнуто за Хрвате то није никада и нигде примењивано. Њихово писмо је увек остајало њихово писмо у употреби, а не у замењивању.

Дакле, ћириличко писмо је у Југославији плански и систематски избацивано из јавне употребе као „равноправно писмо“. За Хрвате је та „равноправност“ важила за народ, а код Срба је „равноправност“ тумачена за писмо, а не за српски народ. Тако су комунисти лукаво спроводили замењивање (читај: избацивање) ћирилице, што за латиницу није никако важило. Тако је српско писмо од јединог писма међу православним Србима све до 1954. године, током времена доведено у статус алтернативног (замењивог) писма које је, као алтернативно, све време замењивано фаворизованом хрватском латиницом у Југославији. За Србе је дошла од комуниста и лепо звучећа пропаганда о „богатству двоазбучја“, што за Хрвате у њиховом језику није важило нити се таква уникатна, празна у стварном значењу, „флоскула“ уопште није ни спомињала, осим у вези са Србима.

Тако је сасвим циљано, наменски, политички и тенденциозно код Срба спроведено „омиљавање“ хрватске абецеде до те мере да је код Срба хрватско национално писмо постало „наше“, па онда у „лепом звучењу“ „српска латиница“, како се и данас понегде назива осмишљено исфорсирана хрватска латиница (гајица). Тако су у време Југославије Срби и  Србија већински полатиничени и изгубила је Србија хиљадугодишњи статус идентитета као „ћириличке земље“, а Срби статус „ћириличког народа“.

Српску лингвистику касно пробудило разбијање Југославије и српско-хрватског „језичког заједништва“

 После разбијања Југославије и језичког заједништва поједини Срби (обично глобалисти и национално „разблажени“ Срби и већина српских лингвиста сербокроатиста тешко су се навикавали на то да више нема српскохрватског језика. Невољно су престали да знају да латиничко писмо српскохрватског језика више не може да буде српско писмо, јер оно никада није ни сачињавано да буде писмо свих Срба. Српска академија наука и уметности ни данас се није могла ослободити сербокроатизма у лингвистици, па и данас сачињава не Речник српског, него објављује и даље нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика, иако више не постоји никакав „српскохрватски језик“, него постоје: озваничени српски, хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик. Све је то разбијено у државно-политичкој пракси, па не постоји више никаква сербокроатистика, нити је могуће више икада и да постоји због успостављања нових нација на антисрпској основи.

Задојени сербокроатизмом у Југославији, неки српски лингвисти још нису „преболели“ нову лингвистичку збиљу и то су показали и 1993. године у Матици српској када су објавили тзв. нови правопис, преконоћ преименовани сачињени Правопис српскохрватског језика у Правопис српскога језика. Тај правопис је задржао оба писма у складу с Новосадским договором, као да и даље постоји „српско-хрватско језичко заједништво“ у стварности. Иако је тада постојао из 1990. Устав Србије с Чланом 8. који је дао предност српском писму, српски лингвисти то нису уважили, па су сачинили решење питања писма с алтернативним писмима – хрватском латиницом и српском ћирилицом.

Дакле, српска лингвистика је 1993. године остала да лебди у ваздуху на крилима „неосербокроатизма“ из југословенске стварности и обмане о „богатству двоазбучја“. Тиме је српска лингвистика учинила две велике грешке: омогућила је настављање већ извршене осмишљене комунистичке фаворизације хрватске латинице међу Србима и тако су омогућили наставак затирања ћирилице која се и данас смањује у јавној употреби у Србији и свуда међу Србима. То је директна последица решења питања писма српског језика у Матици српској преко Правописа.

Не сме се у Србији настављати опструкција  првог става

Члана 10. Устава Србије

 У српској језичко-правописној нормативи није ништа помогла ни уставна одредба изгласана од народа у Србији 2006. године када је српско писмо добило природну стопостотну сувереност у Члану 10. у првом ставу који гласи директно за српски језик и писмо овако:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ С тим нема суштинске везе други став тога члана у коме је нормално регулисано право мањинских народа у Србији на њихов језик и њихово писмо које не зависи ни од Срба ни од српског језика, па овога пута не морамо цитирати тај део Члана 10. јер он није упитан и права мањина на језик и писмо у Србији нису никада била спорна ни у чему. И не треба спорна ни да буду.

Остало је спорно у језику и писму само питање Срба и њиховог писма у њиховом језику. Српски лингвисти нису били ометени да занемаре шта пише у Члану 10. Устава Србије, па су чак и 2010. године усвојили измене у Правопису Матице српске, али ситне измене у писању нису се односиле на уставно нужну и изузетно важну по ћирилицу измену у решењу питања писма. Српски правописци су, чак и уз подршку Одбора за стандардизацију српског језика, цинично цитирали уставну обавезу о апсолутној суверености ћириличког писма за језик Срба на 15. страни у фусноти, а онда су већ на 17. страни Правописа поново погазили народну одлуку из Члана 10. и решили питање писма опет у складу с Новосадским договором о српскохрватском језику и задржали два писма као алтернативна у писању језика Срба. Чак су, поред српске ћирилице, навели нови назив хрватске латинице именоване у седам и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. Убеђени смо да на свету не постоји у некој лингвистици и у неком другом речнику, осим српском, дужи назив неког писма од овог назива хрватског писма у српском правопису.

И зар се онда треба чудити како се то у Србији и међу Србима наставило истискивање српског писма у корист хрватске латинице и после разбијања Југославије и „српско-хрватског језичког заједништва“ и после формалног у Србији враћеног назива „српски језик“.

Видан напредак српске лингвистике у тумачењу проблема српског писма

 Истина, у последње четири године у српској лингвистици се, срећом, догодио велики напредак у тумачењу значаја српског писма и решења његовог статуса (живота) у пракси. Српски лингвисти су помогли Министарству културе да се сачине измене и допуне Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма, усклађене с решењем питања писма српскога језика. Али, тај Предлог измена тог закона је некуда (од)лутао три године и за то време се није појавио ни у Влади да буде упућен Скупштини на усвајање. Неко државно (не)одговорно тело га држи у фиоци. Вероватно је у дилеми и оно шта да ради с таквим законом чије решење питања писма ћирилице није у складу с њеним статусом у српском правопису из кога деца у школи уче и даље погрешно да Срби „имају два писма“.

Зато би требало да српска лингвистика данас (коју предводе „освешћени“ лингвисти (и) у вези с писмом који су регулисали у Предлогу измена сувереност српске ћирилице и које предводе познати лингвисти: Срето Танасић, Драгољуб Петровић, Милош Ковачевић, Александар Милановић, Вељко Брборић и још неки) убрза решење питања писма у реченом закону на тај начин што ће што пре учинити неопходну, у складу с уставном обавезом и светском праксом, измену у Правопису српскога језика да би уставна сувереност ћирилице била и правописно регулисана кроз враћање ћириличког једноазбучја у писању језика Срба, чиме би се, коначно, српски народ, као последњи у Европи, објединио у своме писму.

И, најзад, одговор „Ћирилице“ из двојног наслова је изричит: Срби изван Србије у животу с другим латиничким народима, не могу остварити своје право на своје писмо све док је српска језичка норма предвојила српски народ по писму. Само једноазбучје као норматив у језику Срба може обезбедити Србима изван Србије право на своје писмо у свом језику. Јер, у ситуацији када је српска језичка норма у писму алтернативна, Хрвати и сви други имају ваљан изговор да они Србе не оштећују у праву на писмо ако им дозволе право на латиницу које признају српски правопис и српска језичка струка.

Додајемо да ће се и у Србији само законским нормативом тешко обезбедити стопостотно право Срба на ћирилицу, ако остане језички норматиов ослоњен на правописно решење у двописму.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

28. август 2020. године