Законоправило Светог Саве: Превод Сарајевског преписа. Манастир Добрунска ријека, Дабар, 2019.

Најзначајнија црквено-канонска књига и најобимнији рукопис српске писане традиције, Законоправило Светог Саве, као да је деценијама чекао неки значајан тренутак да буде цјеловито преведен.

У години великог јубилеја, осам стољећа од успостављања Жичке архиепископије и самосталности Српске Цркве, појавио се у руху савременог српског језика први комплетан превод Законоправила Светог Саве, у издању Митрополије дабробосанске и манастира Добрунска ријека. Најзаслужнији за овај превод су др Зорица Никитовић, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, братство манастира Добрунска ријека код Вишеграда и др Станка Стјепановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, чијим је подвигом оживљен древни српски језик а преведеним текстом продужен живот овог изворника, самим тим и аутентично светосавско предање и православно учење.

Овом преводу претходило је фототипско издање Сарајевског преписа (2013), а потом издање дјелимичног превода (2015), коме недостају одређена непреведена поглавља: Нове заповиједи благочестивог цара Алексија Комнина о обручењу (46); Из разних наслова тј. грана нових заповиједи цара Јустинијана (47); Закон градски (Прохирон) у четрдесет грана (55); О незаконитим браковима (56), као и главе које су се налазиле на истргнутим листовима. Главе са истргнутих листова које су недостајале Сарајевском препису преведене су са фототипског издања Иловичког преписа, што је у тексту фуснотом и назначено, а претходно непреведана поглавља, такође су преведена и присаједињена најновијем издању.

Према ријечима Димитрија Богдановића, правно уређење Цркве у Срба конституисано је зборником Номоканон; са овом кодификацијом византијског права већ на почетку XIII вијека Србија добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава у коју је уграђено богато насљеђе грчко–римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске хришћанске и медитеранске цивилизације.

Законоправило заузима посебно мјесто међу средњовјековним писаним споменицима и по томе што Свети Сава није дао само пуки превод грчког текста него му је додавао и своја тумачења. Отуда и циљ овог превода „није био буквална репродукција смисла и форме оригинала, већ вјеран пренос културолошко–амбијенталног колорита”. Преводиоци су у неким морфолошким сегментима превода били опредијељени да „форму подреде садржају како би се очувала естетска димензија текста”. Сачувана су и преводом задржана сва лексичка средства која је у преводу било могуће пренијети на савремени српски језик (сложенице, словенизми, архаизми).

Начела којих су се држали преводиоци јесу: „разумљивост текста превода, вјерност српскословенском изворнику, избјегавање туђица и коришћење српских израза”. Ова начела, међутим, према ријечима самих преводилаца, није било могуће увијек примијенити у пуној мјери. Разумљивост језичког израза понегдје је била условљена одступањем од изворника, „на првом мјесту у погледу конструкције реченице и редослиједа реченичких елемената, или одређених граматичких категорија.

На више мјеста извршена је неопходна измјена ријечи према помоћном извору или уметнута једна ријеч (везник, негација, уклањање негације), што су преводиоци  пропратили објашњењима. Напоменама су означени дијелови текста у којима недостаје група ријечи или цијела реченица, јер су ти сегменти изостављени и у Сарајевском препису. Глосе које постоје у изворнику уврштене су у напомене и као такве посебно су обиљежене.

Преводиоци су у неким случајевима додавали по једну или двије ријечи појашњења у заградама. Тамо гдје је у заградама више ријечи, а без напомене, ради се о интегралном дијелу изворног текста, тј. дигресијама или објашњењима интерполираним у изворни текст а која у преводу захтијевају заграду. На мјестима на којима је Сарајевски препис остављао недоумицу, извршен је увид у Иловичку фототипију. Ако је недоумица остајала неразјашњена, прибјегавало се преводима доступним на грчком, латинском, руском и енглеском језику. Списак литературе дат је на крају овог издања превода Законоправила.

Словенске ријече за називе јереси задржане су у изворном облику као и у Сарајевском препису, док су појмови  који имају дугу традицију у Цркви, и поред постојања словенског термина, пренесени грчким називом (нпр. ипостас). Имена историјских личности дата су, такође, у њиховој оригиналној верзији (Порфирогенит, Копроним, Погонат, Ирина). Туђице су кориштене у случају када одговарајућа српска ријеч не постоји а изворна српскословенска није семантички прозирна за савременог читаоца (нпр. вјеномираз).

Овај превод представља плод заједничког рада стручњака филологије, теологије и права и тек сусретом различитих виђења дошло је до одређених научних и преводилачких рјешења. Зависно од тематике поглавља (да ли је ријеч о текстовима историјско–богословског садржаја, градском законику или поетски интонираним посланицама), преводици су покушали очувати патину старог српског језика редом ријечи, структуром и дужином реченице, лексичким одабиром и другим језичким средствима.

Пред читаоцима и стручном јавношћу је српска књига за коју с поносом можемо рећи да напоредо са Српском Црквом постоји безмало осамсто година, као свједочанство српске писмености и високостилозоване хришћанске културе. Њеним објављивањем на савременом српском језику засигурно ће бити олакшана будућа научна истраживања и значајно потпомогнута обнова српског хришћанског светосавског бића.

Овај пројекат су помогли Републички секретаријат за вјере у Влади Републике Српске и Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

 

Доц. др Владан Бартула,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву

 

Извор: СПЦ

Законоправило Светог Саве и интриге око најважније књиге на српском језику

Коначно сам дошао у посед књиге за којом трагам годинама. Номоканон Светог Саве је најважнија књига на српском језику и прате је чудна дешавања.

Законоправило Светог Саве је сасвим сигурно најважнија књига на српском језику. Можемо слободно рећи да се ради о оснивачком документу Немањићке Србије. По значају одмах иза Законоправила долази Мирослављево јеванђеље за које је по неко и чуо. Међутим осам векова касније, превод ове књиге на модерни језик није доступан људима и за њу је ретко ко уопште и чуо. Наиме постоји превод али он се више не може набавити и на купујем-продајем сајтовима кошта право мало богатство.

Цена Законоправила у огласима

У време комуниста ова књига се није ни помињала у основним школама. У средњим школама и на факултетима би се поменула јако ретко али само у подругљивој форми ”црквени закони Светог Саве” и ”преписани закони Византије”. Данас, књигу не можете набавити, а скенирана књига у пдф-у не постоји на интернету. Најстарији Иловачки препис ове књиге се налази у Загребу. Што више времена пролази све више ми се чини као да постоји завера да ова књига никада не угледа светлост дана.

Лажне вести

Ових дана наиђем на вест Матице Српске како је штампано фото-типско издање Номоканона (Сарајевски препис). Одушевљен пошаљем маил са питањем колико кошта и да ли се може набавити. Међутим, не добијем одговор.

Не одустајем. Контактирам пријатеља који иначе помаже око сређивања Хиландарске библиотеке и који је члан Матице Српске и зна људе у њиховој библиотеци да се распита колико кошта. Међутим, после пар дана добијем одговор да у библиотеци Матице Српске нема те књиге уопште у списку. Била је вест о томе, али књиге нема… чудно. Кажу једино што имају на списку је нека књига о Иловачком препису Номоканона из 2013. године и питају ме, преко тог пријатеља, да ли ме можда интересује та. Рекох да ме интересује, међутим после пар дана добијем одговор да ни ту књигу немају. Односно она постоји у списку али да Матица никада није добила примерке ове књиге за своју библиотеку и још додају да је то баш чудно.

И мени је чудно јер ово није први пут да покушавам да нађем да ли је неко објавио нешто о овој књизи. Пре овога била је још једна вест да је Правни факултет наводно објавио превод Номоканона али ни та књига не постоји и не може да се набави. Да ствар буде још гора чуо сам да постоји спор око квалитета превода тог издања.

Издање Правног факултета

До пре десетак година ова књига се није ни помињала у програму Правног факултета, а ни данас није значајно обрађена. Иначе, ова књига је део програма на Правном факултету у Белорусији… али не код нас где је настала.

Волео бих да нисам у праву и да ће се неко од ових издања појавити али пре него што сам ово написао повукао сам гомиле веза и контаката од манастира до министарства како бих добио праву слику.

Помоћ са Свете Горе

Када сам већ дигао руке од покушаја да дођем у посед књиге добио сам помоћ од једног монаха из Хиландара којем сам поверио моју муку и он ме је повезао са професором Миодрагом Петровићем који је цео живот посветио превођењу Номоканона. Као врхунски теолог он је успео да дође до саме суштине и пренесе нам превод на модеран српски језик. Многе деценије је професор посветио упоређујући Савин старо-српски и разне законике писане на старо-грчком и хебрејском.

Господин Миодраг Петровић је заиста свети човек. Имао сам прилику да причам пар пута са њим и да га приупитам пар ствари које ми нису биле јасне око наше вере али најважније од свега успео сам да дођем у посед Номоканона (Законоправила) Светог Саве.

Интересантно, професор није хтео да прода књигу без доласка на црквену службу. Ово није било јасно изречено али смо се договорили да се видимо једно јутро на литургији. Међутим, ја нисам могао тада и јавим се да се видимо неки други дан али он ми каже ”У реду, видимо се на Акатисту (служби) у четвртак”.

Након службе сам упознао човека и имали смо прилике да натенане разговарамо, што ми је била велика част. Књигу сам добио по цени коју плаћају манастири и црквени људи од 200 евра. Ова цена је заиста оправдана јер се ради о књизи великог формата, тешкој неколико килограма, у кожном повезу и врхунском папиру.

Пробао сам да узмем још један примерак за пријатеља али то није било могуће. Пријатељ је морао да дође на службу лично недељу дана касније и упозна се са професором. Сваки примерак је обележен, има свој број и зна се коме је продат.

Чудно, али схватио сам да сам до књиге дошао уз препоруку са Хиландара и да смо књига, ја и професор везани присуством на црквеној служби на неки начин.

Објављен је први део превода и у припреми је други део који се више бави цивилним законима. Једно од послушања које сам добио са Хиландара је да помогнем професору да изађе и та друга књига. Ево дела разговора да бисте схватили колико је неухватљив тај задатак:

– Знате како професоре, ја сам добио послушање да вам некако помогнем око издавања и продаје књиге како би ви довршили своје дело.

– Немојте да се љутите, скоро је била принцеза Јелисавета са својим људима и нудила је да финансира и помогне издавање друге књиге али ја сам то одбио. Знате ја сам томе живот посветио и ја ћу ту ствар завршити. Довољно ми је да продам по неки примерак и из тога ја финансирам други део књиге.

– Па одлично, ето ја се бавим интернетом па бих могао да вам помогнем да продате више књига… – трудио сам се да га убедим.

– Како мислите? Као продаја књиге на интернету? Не то не долази у обзир ово је сувише важна књига да се тако продаје…

– Па добро, нисам мислио као класична продаја, већ бих ја написао пар текстова и представио књигу и о чему се ради… да што више људи сазна колико је важна за нас и наш идентитет. Могао бих рецимо ставити неки контакт па да вам се људи јаве…

– Знате како, ја мислим да то није потребно. Људи које ово интересује ће мене пронаћи некако… – остаде неумољив професор.

Ето, морате наћи професора.

Када се молим, поменем професора да цела ствар успе. Миодраг сада има око 85. година и ако не доврши свој рад, нисам сигуран да постоји неко ко може да то уради уместо њега.

Оснивачка повеља наше државе

Већина људи никада није чула за Законоправило Светог Саве јер никада није поменуто у школи. Многи се међутим сећају лекције из историје о Магна карти либертатум (Велика повеља слобода), првом правном документу Енглеске који ће касније довести до стварања парламента.

Укратко у магна карти је енглески краљ обећао великим властелинима да их неће убити, одузети им имовину и силовати им жене без суда. Ова повластица наравно није гарантована ситној властели, трговцима, свештеницима или сељацима… не то се само односило на крупну властелу. Интересантно, испада да овај документ није сачуван у оригиналу и да баш и не могу да се договоре који је тачно тај документ о коме говоре, али о томе смо учили у школи…

Треба да знате да је за разлику од Магна карте која је на једном парчету пергамента, Законоправило Светог Саве је написано на преко 400 листова пергамента у 70 поглавља, доноси правила за организацију цркве и законе који се односе на становништво и властелу. То је монументална књига тежине 7 кг писана руком. То је оснивачки документ немањићке Србије који је умножен по један примерак за сваку епископију.

У Законоправилу се налазе закони који штите породицу, жене, децу, просјаке, па и робове. Дефинисане су улоге властеле, цркве и грађана, постоје чак закони против корупције. Ова књига је пресудно утицала на развој средњевековних држава Бугарске, Молдавије, Влашке и Русије.

Србија последња Римска територија?

Оно што је најважније и што ретко ко има храбрости да каже је да је Номоканон чврст доказ да је Србија тог времена била наследник Римског царства. У њему се налазе Јустинијанови закони, Прохирон (Градски закон), одлуке свих Васељенских сабора, тумачење Аристинина и Зонаре… сви најновији ромејски закони тога времена.

Да, добро сте прочитали Римског царства. Данас је популаран назив Византија али грађани Византије никада себе тако нису звали, нити се држава тако звала. Звала се Римско царство или Ромејско на грчком. Израз Византија је измишљотина Ватикана, како би израз Римско царство остао везан за Италију и Западну Европу. У САНУ постоји Византолошки институт у коме су окупљени академици који непрестано подгревају западно-европску причу о Византији.

Велике су последице ове тврдње. Срби данас мисле да су сељачки и партизански синови, желе да постану део Европске приче а губе из вида своје Римско порекло и да су одувек били део Европе и географски и цивилизацијски.

За наш народ и наш идентитет битно је да знамо да су наши краљеви били венчани са ћеркама царева Римског царства и да су зато носили титулу Стефанос (овенчан). Та титула Стефан је значила да имају право да наследе царску титулу по крви. На крају крајева, доказ за ово је да смо и имали цареве Римског царства – Душана, Уроша, Синишу, Јована.

Модерни историчари се убише да нам објасне да је Душан био српски цар, а не никако цар Римског царства. Зашто? Па зато што желе да нас убеде да је Ромејско царство искључиво грчко, а да смо ми мали Срби били само послуга ту. Иако то свакако није тачно. Зато ретко чујете за српског цара Синишу и Јована јер се не уклапају у такав наратив.

И где је крунски доказ за ове тврдње – па у Законоправилу Светог Саве јер то је писани доказ континуитета правног поретка Ромејског царства. Познато је да је у тренутку када је цела Грчка била у рукама Османлија, Србија била последња слободна територија Римског царства.

И још једну битну ствар треба рећи. У то време државу је творила симфонија између племства и цркве. Зато Законоправило чине закони црквени и цивилни јер је то друго Римско царство од кад је главни град пребачен из Рима у Цариград било прва држава по хришћанским законима – Божије царство. 

(βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων; Basileus Basileōn, Basileuōn Basileuontōn)

Србија оног времена је била део те приче, а при том имала своју аутономију (аутокефалију) и имала право да да Цара (стефанос). Од тада и имамо заставу царске породице Палеолог, код нас познату као ”четири С”, а уствари на њој пише да је прави владар државе – ”краљ краљева, господар господара” што је реченица из јеванђеља и односи се на Исуса Христа.

Царство Божије које се помиње на литургији коме се надамо да ће доћи је уствари сећање на царство из ког смо потекли, а када се помене Господ или Исус Христ, помислите на заставу са четири ”оцила” јер његово име ту пише. Ето вам шифроване поруке како да се вратимо себи.

Данас многи понављају флоскуле из титових уџбеника, да је црква ”религиозна установа”, и не разумеју да се ради о цивилној институцији из доба Римског царства која је код нас још увек жива и у којој се поред моштију наших краљева налазе и корени наших обичаја и високе културе средњег века.

Зато нема проучавања историје Србије без проучавања историје наше православне цркве а Законоправило даје кључеве и одговор за многа питања о нашем идентитету.

Додатак:

Са насловне стране

Ево једне од горе наведених књига ”Иловачки препис Номоканона или Законоправила Светог Саве”, успео сам да је нађем у огласима.

Она није велика као она главна књига професора Миодрага Петровића око које сам се помучио. Ова књижица је више луксузна брошура урађена поводом 770 година од кад је издато Законоправило. Има свега две стране текста о овој теми, остатак књиге је луксузно колорно фото-типско издање двадесетак страница из Номоканона.

Овај препис је урађен у манастиру Иловица који се некада налазио на Острву цвећа код Тивта, познато и као Михољска превлака. Ових дана тамо се обнавља српски манастир и пажњу је привукао када су изградили крстионицу коју је власт Мила Ђукановића кренула да сруши.

Иначе мој пут у истраживање свега је кренуо пре 4-5 година када сам се шетао туда и схватио да је Мирослављево јеванђеље вероватно ту писано.

Ево књиге у пдф-у овде.


Аутор: Милош Станић

Извор:

Законоправило Светог Саве и интриге око најважније књиге на српском језику