Приче о задужбинама

Капетан Мишино здање (Фото Д. Јевремовић)

Задужбина је српска реч, која се првобитно изговарала „задушје“ што је значило за помен душе оне особе, која поклања имање, зграду или новац свом народу на коришћење.

Овим речима Сања Ђаковић, туристички водич, уводи посетиоце у причу о задужбинама и задужбинарима у престоници, на почетку обиласка задужбина у центру града. Ђаковићева подсећа да је континуитет задужбинарства у српском народу прекинут само два пута у историји. То је било за време владавине Османског царства на овим просторима, и после Другог светског рата.

(Фото: С. Ђаковић)

Са пуно разлога, каже Сања Ђаковић, може се рећи да је задужбинарство можда и једна од највећих врлина нашег народа.

 

Аутор: Александра Куртеш

Извор: Политика

Да ли знате шта значи МАНГУП?

Реч чије се значење  потпуно променило.
Данас када за некога кажемо да је мангуп то најчешће мислимо у позитивном смислу – да је шмекер, доказао се у друштву или је несташан. Са друге стране, када старији људи, обично за млађе, кажу да је мангуп, мисле да је безобразник, неваљао или особа слабих моралних и радних особина.

Међутим, према српском закону из времена Обреновића, тај турцизам је имао потпуно другачију дефиницију, и користио се да означи изгубљену стоку, која тумара селима и за коју се не зна ко јој је газда.

Такве ситуације су биле честе у сељачкој Србији 19. века, па су мангупи, њихове врсте и поступање према њима били строго утврђени законом.

Закон о мангупима од 5. априла 1886. године.

Члан 1. Сва она стока и домаћа животиња, која се нађе да тумара којекуда, а газда јој је непознат власти и мештанима, сматра се за мангупа.

Члан 2. Чим се за каквог мангупа дозна, општинска власт има о њему водити старање.

члан 3. Мангуп-стока дели се на: крупну, ситну и одојчад.

Под крупном мангуп-стоком разуме се: во, крава, јуне, коњ, кобила, омица, магарац, мазга итд
под ситном мангуп-стоком разуме се: вепар, крмача, ован, јарац, коза, самсов, кер, рт, чобански пас итд; под одојчадима разуме се: теле, ждребе, јагње, прасе, јаре и све од крупне и ситне стоке, што сише и велику негу потребује.
Као овај последњи вид мангупа сматра се и сва домаћа перната животиња.

Како смо дошли од изгубљене стоке до шмекера и фрајера није познато, али сигурно неће утицати на то како ћемо наставити да користимо ову реч која је дубоко укорењена у нашем народу.

 

Извор: Србија данас

Да ли сте знали зашто се Срби презивају на “ић”?

„Весела браћа, јадна им мајка“, Урош Предић, 1887

Суфикс “ић” је словенски деминутив чија је основна улога у стварању патронима и матронима.

Већина породица у Србији носи презиме по неком од својих предака из XИX века. Узрок овој појави лежи у чињеници да су се презимена у Србији до друге половине XИX века мењала из генерације у генерацију, тако да је већина становништва носила презиме по имену оца.

Тако се дешавало да у једној кући три различите генерације имају три различита презимена. У то време, стара, родовска презимена била су махом у мањини. Године 1851. кнез Александар Карађорђевић је донео указ о непроменљивости презимена, чиме је у већој мери заустављен процес мењања истих.

Презиме је настало у другој половини 14. века. Српска презимена су углавном настајала тако што се наставак -ић, -ев или -ов додавао имену оца, мајке, деде или некој другој основи.

Суфикс “ић” је словенски деминутив чија је основна улога у стварању патронима и матронима.

Патроним означава да је презиме настало од оца, нпр. презиме Јовановић је настало од имена Јован на које је додат наставак “ов” што означава припадност и на крају је придодат деминутивни наставак “ић” што значи малени или млади.

Матроним означава презиме настало од мајке, нпр. презиме Сарић – у овом случају се на име само дода наставак “ић”.

 

Извор: Србија данас

Преузето са: Шајкача