Плава гробница (не)може да постане плажа

На острву Видо током Првог светског рата била је болница у којој су се лечили српски војници након Албанске голготе. Многи нису преживели и на њих 2.764 подсећа Маузолеј који је ту подигнут. Међутим, на острву Видо однедавно је и плажа.

Дешавало се и ранијих година да на месту ходочашћа буду постављени туристички реквизити, али исто тако они врло брзо буду и уклоњени. Kо је ове године поставио лежаљке, када ће бити уклоњене и коначно – како очувати тишину мора у којем су “застајале и галије царске”, а страним туристима објаснити шта су Kрф и Видо у српској историји?

Мало острво у Јонском мору више од века има специфичну тежину у историји Србије. Истовремено – то је једно од места које важи за тачку сусрета Срба и Грка. Зато је вест да су се на Виду појавиле лежаљке за сунчање отворила питање: постаје ли Плава гробница – плажа?

То су питање властима Kрфа, у чијој је административној надлежности Видо, поставили и председник Удружења грчко-српског пријатељства Жељко Поповић и кустос Српске куће на Kрфу Љубомир Сарамандић.

“Надамо се да ће бити врло брзо уклоњене”, каже Поповић који подсећа да је прошле године, када су такође постављене лежаљке, формирано Друштво за заштиту Вида.

У договору са тадашњим градоначелником, лежаљке су уклоњене врло брзо, али нажалост, сада је тај ресторан те исте лежаљке поклонио општини и заменик градоначелника их је самоиницијативно поставио.

На догађаје од прошле године упућује нас и кустос Српске куће на Kрфу. Kаже да су се од прошлог лета одржала два сусрета српских и грчких званичника – један у септембру прошле године приликом комеморативног скупа на Виду, а други у фебруару ове године у Београду.

Сарамандић, који је присуствовао тим скуповима, каже да је тад представљен и план српске стране како да се уреди меморијал на острву Видо.

Сваког септембра на државној церемонији ода се пошта свима који су страдали током повлачења преко Албаније или онима који су остали на Виду заувек. Наши саговорници, без жеље да улазе у састав локалне власти и процену зашто је неко одлучио сада да те лежаљке постави, надају се да ће пре наредне комеморације, која треба да се одржи следећег месеца, лежаљке бити уклоњене.

Са сличном молбом властима Kрфа обратио се и министар Зоран Ђорђевић, у чијој су надлежности споменици из ратова. Позвао је Грке, посебно Kрфљане, да се о Виду брину исто као што су и током претходних нешто више од стотину година.

На ту исту прошлост позивају се и Срби на Kрфу, који кажу да се Грци већински на одговарајући начин и с поштовањем односе према српским споменицима.

Сарамандић примећује да ниједан од споменика није оштећен нити оскрнављен и да су од свих споменика из Првог светског рата они у Грчкој најбоље очувани, док Поповић сматра да би све то требало решити неким међудржавним договором.

Kако проблем трајно решити и избећи понављање истих питања готово сваког лета?

Kустос Српске куће сматра да би требало ставити више обележја на више језика, а можда и обавештења нека модернија, у духу времена и у складу са напретком технологије, како би свима који долазе на Видо било јасно шта се ту догађало током Великог рата.

“Посетиоци који претходно нису упознати са тим тако би свесни да то није простор туризма и да смо сви ми ходочасници”, каже Сарамандић.

Да би нека нова табла са обавештењем била корисна сматра и председник Удружења грчко-српског пријатељства, јер, како каже, “туристи су ту дошли на море и не знају много о томе”, али подсећа и да Грци, становници Вида и Kрфа, све то врло добро знају и поштују.

“Видо је место на ком се састају живот и смрт, море и небо и прошлост и будућност и где и ми и наша браћа Грци учимо из прошлости за будућност”, наводи Поповић.

Сада треба пронаћи начин да се страни туристи исправно и благовремено информишу и да се лежаљке за сунчање на овом месту више не постављају. Kажемо – више не постављају, јер наши саговорници верују да је питање дана када ће ове које су постављене изненада и крајње неприкладно бити уклоњене, како би, речима песника, изнад ових модрих дубина могла да завлада бескрајна тишина.

 

Аутор: Драгана Игњић

Извор: РТС

Треба знати: “Грци и Фанар”

Историја србске државе је дуга и препуна тешких периода. Исту судбину је имало и православље, као недељиви део србског и словенског бића.

     Да бисмо знали на време да ценимо оно што имамо, а не ако и када га изгубимо, морамо знати и шта нам се дешавало у прошлости.

     У наредном тексту, одломку из књиге „Грци и Фанар“ Срђана Новаковића, можемо проникнути у део односа србских православаца и околних верника и народа. У веродостојност текста нас уверава поткрепљивање развоја догађаја аутентичним сведочењима и изворима различитих аутора и из различитих времена (у распону од 13. до 20 века) који су се бавили овом темом, а које Новаковић наводи (владика свети Николај Велимировић, David Urquhart, Владимир Ћоровић, Сергије Викторович Троицки, Доментијан Хиландарац, Теодосије Хиландарац, архиепископ Данило II, А.-Е. Н. Тахиаос, Григорије Синаит, Александар Васиљевич Соловјев, Сима Лукин Лазић, Нићифор Дучић, Радослав Грујић).

     Осим што ћемо сазнати шта нам се све дешавало у прошлости (и због чега и кога), не мање је важно и оно што ћемо спознати – а то је да су наша држава и наша вера пречесто били пред гашењем, али да је при свему томе наш дух опстајао и успевао да пренесе своје име у срећнија времена.

     Уосталом, да бисмо знали на време да ценимо оно што имамо, а не ако и када га изгубимо, морамо знати и шта нам се дешавало у прошлости. Због будућности. Јер, како каже она наша народна изрека – „За добрим се коњем прашина диже“.

 

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

 

Грци и Фанар

 „Први крститељи српски били су и први пастири српски. Време је сакрило имена њихова али не и плодове труда њихова. Далеко, далеко пре свете браће Кирила и Методија јавили су се они у српском народу, као необични путници са необичном благовешћу. Јер много пре Солунских Апостола спомињу се пештерници, мученици па чак и епископи српски око Пирота, у Херцеговини, у Тракији и на Дунаву”- владика свети Николај Охридски.

,,Ни у најстарија времена ни у доба када је хеленска моћ била врхунцу Грци се нису простирали северније од Олимпа, а њихова једина насеља у Македонији и Тракији чинило је неколико приобалних колонија. Првобитно, источно становништво Римског Царства састојало се од илирских, македонских и трачких племена… Новији словенски писци тврде да су Трачани и Дачани њихови сународници…Сматра се да су Срби и Бугари само за време Јустинијанове владавине побили или одвели у заточеништво северно од Дунава шест милиона људи… Најзад, словенским насељавањима и најездама становништво Источног Царства је најпре уништено, а затим поново створено…

Када су Турци упали у Источно Царство оно није било насељено Грцима, него скоро искључиво живљем словенског порекла. Наша навика да Источно Царство називамо грчким оставља погрешан утисак о његовом саставу. Царство је било римско, а Грци су били само чиновници и нису чинили никакав народ… С изузетком једног малог подручја између река Берата и Јањине, које су поседовали Шиптари, Константинопоља и приобалних грчких градова, цела област која чини европску Турску јужно од Дунава била је или насељена Словенима или подвлашћена њима. Чак су и у самој Грчкој словенска освајања и насеља потиснула првобитно становништво, па су данашњи сељаци у околини Атине, као и они у околини Цариграда, не само словенске крви него и говоре руским језиком… Словени су, према томе, били најзначајнији живаљ Источног Царства, а Србија је била њихово упориште. Успостављање османске власти у Европи зависило је од моћи Срба да се одупру и од њихове снаге када су били покорени“; в. David Urquhart, A Fragment of the History of Serbia: 1843, Belgrade, Archives of Serbia, 1989, стр. 29-30, 36 и 141-143, 147.

Од прасловенског раздвајања у руско и србско народно стабло трају непрекинуте духовне везе Срба и Руса, све до чувене 1185. године, када је један руски калуђер упутио у правцу монашког живота младог краљевића Растка Немањића, будућег Светог Саву. Свети Сава је био, такорећи, први словенофил , као и ,,оснивач и осталих православних словенских цркава”. Самим оснивањем манастира Хиландара – још једног словенског манастира на Атону, Св. Сава и Св. Симеон су трајно задужили словенски свет, упркос снажном противљењу грчке братије манастира Ватопеда. Грчко братство, знајући да ће губитком дарежљивих ктитора знатно усахнути дотадашњи приходи, чинило је све да спречи оснивање Хиландара (В. Ћоровић, Света Гора и Хиландар, стр. 57). Свети Сава беше упознао слабе стране грчког карактера, а покорење грчког царства од крсташа очигледно му је доказало да Грци нису у стању да остану на челу тог света (С. Троицки). Дакле, Свети Сава је био противник политичке и културне хегемоније Грка у тадашњем времену.

Свети Сава је, по Иловичком препису Законоправила, написао да је знања замагљена грчком мудрошћу превео на светло словенског језика и за њега је све знање – спознаја, светлост; светлост разумна која просвећује – нешто сасвим различито у односу на грчку науку. Атон у његово доба беше свеопшта светиња, стециште Бугара, Грка, Руса, Грузина, Срба и Влаха; права православна Лига те епохе. Свети Сава је био „незванични, али од свију признати председник те Лиге”, док се сама „Атоска Гора” налазила „у Српској земљи”. Борац против ромејског клерикализма, Свети Сава је одбацио страшну антитезу Бог-Човек као и тезу да се Богу служи огњем и мачем и сачувао словенску, светојованску веру, према којој се Богу и Христу-Богочовеку служи љубављу. Хоматијан је зато, као и други завојевачки свештеници, из шовинистичке заслепљености нападао Светог Саву и звао га богомољцем. Стремљења Св. Саве нису познавала државне границе и светосавска вера, богоносилачка, није имала локалне тежње и била је општечовечанска. ,,Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем српске самосталне Цркве, независне од Цариграда“, истакао је свети владика Николај Велимировић. Свети Сава је необичне силе свога генија користио за измирење и зближење православних народа, стварао и укрепљивао чврсте везе балканских народа путем бракова у владалачким домовима.

Године 1219. залагањем Светог Саве, србска држава добија свога архиепископа а Савини новопостављени епископи затекоше крајњи неред и запуштеност у народу, свуда где су раније Грци столовали. Иако беше пристала на то, Цариградска патријаршија није пропуштала прилику да ствар преиначи. Тако је 1274. године, приликом склапања уније у Лиону, покушала да укине словенске цркве, док се 1335. године у Синтагми Матије Властара једноставно игнорише постојање Србске и Бугарске цркве (С. Троицки, Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије и властареве синтагме , Београд, 1953, стр. 192). „Не кажу који, наиме, закон или канон траже, да додељивање титуле поглавару једне аутокефалне Цркве буде извршено са дозволом друге Цркве – а не кажу стога што таквих закона или канона у Православној цркви нема”, исто, стр. 200. Према канонском учењу, Цариградска црква је ,,потпуно једнака у погледу својих права са другим аутокефалним црквама и нема ниједног права које не би припадало свима им”(С. В. Троицки, Црквено право, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011, стр. 423).

Римски паписти беху, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274) још за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је коначни тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439). У Србији средњег века, која је стремила добром и лепом, чија је сакрална уметност настајала из „схватања света” , чији је човек био саздан „по образу и подобију Божјем”, док је србско „отачаство створено по слици Божијој” (Доментијан), владар је, попут Стефана Првовенчаног, „правдом и истином и љубављу богољубац према ништима био светло украшен и врло изврстан” (Теодосије). Судови у тадашњој Србији суде на основу обичајног права, Светосавског Законоправила и Душановог Законика. У таквој Србији унија није имала никакве могућности да заживи.

Лионска и Флорентинска унија су ослабиле Ромеју, изложивши изнемогли Цариград (Нови Рим) надирању дивљих турских племена. Још 1274. године, приликом склапања уније у Лиону, Срби нису узели учешћа у њој, а србски светогорци нису признавали василевса Михаила VIII Палеолога за правоверног цара после склапања уније, штавише Хиландарци су га сматрали за јеретика. Бивши хиландарски игуман, архиепископ Данило II, овако је писао о цару Михаилу Палеологу: „Јер пророк и Богоотац рече: Муж крви и варљив неће дочекати половине својих дана. Овом нечастивом не даде Господ ни да очима види државу и наследство овог благочастивога и христољубивога. Јер овај хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом предатељу који одступи од светлости у таму, као што и овај Палеолог одлучивши се од хришћанске вере узе веру латинску… Јер рече: Љута је смрт грешника. И ту велику жалост и плач учинише над овим нечастивим царем. И узевши његово непотребно тело, опет вративши се, положише га у граду званом Силиврија, који је на обали мора…”

И цар „Србије и Романије” (fere totius imperii Romaniae dominus) Душан, духовно чедо старца Исаије и ктитор Есфигмена и Велике Лавре, беше понудио св. Григорију Палами прелазак у своје царство (Света Гора је ушла у састав Србије), нудећи му заштиту од Грка зилота и прогона којима је био изложен. Прот Свете Горе био је тада по своме утицају такмац патријархов, а србски цар Душан је светогорског прота Нифона заменио са Антонијем, првим Србином на челу Протата, у јесен 1347. године. Нико није показао толику предусретљивост према дрским антисрбским захтевима Грка Атоса као цар Душан, ослободивши их од намета, дајући им повеље и повластице, даривајући их новим поседима и приходима; в. В. Ћоровић, Света Гора и Хиландар, Манастир Хиландар, Београд, 1985, стр. 124-135. Средњовековна Србија је тада била једина словенска земља која је стварно усвојила учење исихаста, и то не само као ,,догмат наметнут од стране црквене власти, већ као теолошки систем који је проткан истанчаним богословским и философским појмовима” (А.-Е. Тахиаос). У житију Григорија Синаита се каже да се исихастичко учење ширило, не само код Ромеја и Бугара него пак ,,и код самих Срба и даље”; a то ,,даље” се свакако односило на влашке и руске земље. Србски цар Душан је, на Законодавном сабору, себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство, наглашавајући примат духовног над земаљским.

Владар је код Срба представљао ум и силу, схватан је као чинилац равнотеже, док је поштовање свештенства било поштовање ума (који „царује”), а не снаге и силе. Јасно је да је Душанов законик многе чланове морао да преузме из Савиног Законоправила, опитне енциклопедије атонског правоверја. Наравно да је под Душаном најстрожије било забрањено да се под утицајем латинске јереси прелази у азимство, као и латинска пропаганда и мешовити бракови. Световне власти нису имале право да суде духовне парнице, док су, обратно, црквене власти биле правно надлежне да суде и световне предмете (А. В. Соловјев). Када се цар Душан прогласио царем у Серу 1345. године, сазвао је у сагласју са архиепископом пећским Јанићијем I, црквено-државни сабор у Скопљу 1346. године ради установљења Србске патријаршије, како би га србски патријарх крунисао царском круном, којему сабору су присуствовали бугарски патријарх Симеун и бугарски архијереји, охридски ахриепископ Никола са својим клирицима, грчки митрополити из Македоније и Тесалије, као и игумани главних манастира Свете Горе Атонске. Сви они једногласно изабраше пећског архиепископа Јанићија за патријарха србског, на Цвети 1346. године. Тадашњи васељенски патријарх Јован XIV није се бунио нити анатемисао Пећску патријаршију ни новопостављеног патријарха Јанићија, као ни србску царевину ни народ. Ни његов наследник, патријарх васељенски Исидор, није анатемисао србску патријаршију, све до времена цара-узурпатора Јован Кантакузина, непомирљивог непријатеља цара Душана и Срба.

Кантакузин изабра свог миљеника Калиста за патријарха после Исидорове смрти, 1350. године, али ни он не изрече тада никакву анатему против србске цркве. Међутим, када цар Душан подвласти сву Македонију и веће делове Епира и Тесалије, где је било и митрополита грчких, Кантакузин и Калист подговоре Грке клирике да не признају црквену власт пећског патријарха над собом, и то након седам година од пада под царство Душаново. Када их је србски патријарх Јанићије свргао с епархија и поставио на њихова места србске архијереје, Грци се повуку на ромејско земљиште. Тек тада, све наведено засмета распадајућем Источном Риму, па је одлуком цариградског патријарха Калиста, донетој под притиском цара Јована Кантакузина између 1352. и пролећа 1353. године, „изопштена и осуђена на одлучење”, србска царевина, цар Душан Силни, патријарх Јанићије, пећка патријаршија и цели србски народ. ,,Грци и Турци кад чуше за пријеку смрт Душанову, силно се обрадоваше, а још већма се обрадоваше, кад их српска војска остави с миром и мирно се разиђе. А вели се, да Душан и није умро од грознице, као што се мисли, него да су га Грци потајно отровали. То је врло могуће, али није извјесно“; в. Сима Лукин Лазић, Кратка повјесница Срба од постања српства до данас, репринт издање, ИКП Никола Пашић-Слободна Књига, Београд, 1998, стр. 43.

Калист, који је анатемисао све што је србско, доживео је да после смрти Душанове оде у Сер његовој удовици царици Јелени, ради помирења Цариградске и Пећске патријаршије и договора за заједничку акцију против муслиманске најезде из Азије, где је изненада умро 1363. године, и где га је царица Јелена с највећим почастима сахранила. Његове патријаршке кости осташе да почивају у Српској Царевини и у црквеној области Пећске патријаршије, на које је он лично изрекао анатему! Каква поука силнијема овога свијета! ; в. Нићифор Дучић, Васељенска Патријаршија и српско црквено питање, Београд, 1897, стр. 30. Лукави Кантакузин смерао је да том анатемом омете цара Душана у напредовању и ширењу царства на штету изнемогле и старе Ромеје, јер му се није могао оружано одупрети и пошто је опазио да се и у Цариграду замеће и расте Душанова странка. Та анатема је била чисто политичка ствар, јер је Душанов саборни поступак потврђен канонима Васељенских Сабора IV и VI. У 17. је правилу IV Сабора речено: ,,Ако је царском влашћу саграђен нови град, или се сагради, да се према томе и црквене власти распореде“. И Трулски Сабор то каже, као и васељенски патријарх Фотије: ,,Права црквена нарочито парохијска (епархијска) ваља удешавати према политичким областима“(Н. Дучић, исто, стр. 28-29). Касније је Кантакузин самовољно свргао и патријарха Калиста, па је поставио послушног Филотија, како би овај крунисао његовог сина Матију на отети царски престо. Калиста је на трон опет вратио цар Јован Палеолог око 1355. године, а по Калистовој смрти, постави Палеолог Филотија који ступи у преговоре с деспотом Јованом Угљешом 1368. године о помирењу Цариграда са Србском Црквом у Угљешиној области Драме. До помирења тада не дође, јер навалише Турци у Тракију и Македонију, а деспот Угљеша несрећно погибе са браћом Вукашином и Гојком у боју на Марици, 1371. године. Света Гора Атонска није пристала на анатему србске патријаршије од стране Цариграда, све до после Маричке битке, када избијају спорови и неугласице између србских и грчких монаха.

После Маричке битке, када се Света Гора враћа под грчку власт, у делегацији коју је 1375. године цар Лазар послао у Цариград да поради на ,,разрешењу одлучења” србских монаха на Светој Гори, налазио се и монах Никодим и то као „тлковатељ” (тумач), у пратњи старца Исаије. То је био тежак историјски период када ,,не примаху Грци у општење пречистих и божанствених тајни српске свештеноначелнике, него их штавише хуљаху“. Српски патријарх Сава IV је једва дао свој пристанак на измирење старцу Исаији, сматрајући клетву ,,неправедном и злобном грчком осветом“; в. Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, БИГЗ-Музеј СПЦ, Београд, 1993, стр. 195.

Може ли се преживети без грчког мора

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички. Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Боже, дај ми упорност Србина који жели да стигне до грчког мора! Размишљам како би “мисао” која се ових дана дели по друштвеним мрежама имала сасвим другачију конотацију да је изречена у неком другом историјском тренутку.

Пре више од сто година, кадa су се хиљаде српских војника пробијале кроз беспућа Албаније, борећи се са хладноћом, глађу и бандама које су их нападале, изазивала би страхопоштовање, емпатију и неку неописиву тугу помешану сa поносом. Изазивала би бес и сузе, страх и наду, веру и очај.

Да је “скована” крајем прошлог века, током мучних деведесетих, кадa је Грчка Србину била “прозор у свет”, поздравили бисте вероватно сналажљивост нашег човека. Дигли бисте палац у знак подршке “брату” који је успео да превазиђе санкције, беспарицу, општу клонулост духа и стигне до грчке обале, било као туриста, било као печалбар!

Данас када, упркос корони, Србин-туриста “јуриша” на грчко море, ова мудрост са интернета изазива смех (што јој је и био циљ), али и неку врсту стида. Бар је код мене такав случај.

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички.

Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Већ првог дана кад су Грци отворили границу, наши туристи су били на њој. И без обзира што је већ тог првог дана било проблема и контрадикторних одлука, наставили смо. Друштвене мреже биле су препуне победоносних објава – прешли границу, стигли, пусте плаже, само Срби у Грчкој. И поред малтретирања, затварања Евзонија, гужви у Бугарској, Срби су били упорни…

Вест о коначном затварању границе за држављане Србије као да је била додатни мотив да јурну сви који су планирали путовање. Било је важно стићи пре 6 ујутру кадa је најављено затварање. Ма, кога је још брига шта ће бити после, кадa се граница пређе…

У чуду сам читала вести о колони наших туриста који су буквално блокирали гранични прелаз покушавајући да се докопају жељене обале. У чуду су били и грчки медији. Ни њима није била јасна та неописива жеља српских туриста и славље оних који су ушли у Грчку. Изгледало је као да су постигли неки успех, остварили велики циљ, а не да су уствари изложили себе и породицу непотребном ризику и непријатностима.

Знам да ће многи рећи да је ризик од короне у овом тренутку већи у Србији него у Грчкој. То је вероватно тачно, али ако постоји реална могућност да сте већ заражени, зашто уопште кретати на пут? Зашто се излагати ризику да се разболите у страној земљи, да уместо на плажи завршите у неком карантину или, не дај боже, болници?

Мислите ли о томе ко ће бринути о вашој деци ако вам не буде добро, како ћете се вратити, колико ће коштати лечење? Ова питања нису, по свему судећи, забринула “храбре српске туристе” који су се пар дана башкарили по пустим грчким плажама, али је ђаво однео шалу оног тренутка кад су откривени први случајеви заразе.

Грци су преломили и, колико год то било непријатно, некако ми се чини да је затварање границе добра одлука. Прво – јасна је и недвосмислена, па нико неће ни кретати на пут, друго – смањују се ризици и трошкови и треће – али веома важно – нећемо бар неко време “трчати” тамо где нас у овом тренутку не желе.

Да се разумемо, Грцима не замерам ама баш ништа. Много пута су показали своје пријатељство и несебичност. Примили су почетком прошлог века оне гладне и болесне мученике на острво Крф, а и данас негују успомену на њих (вероватно боље него што бисмо ми чинили).

Крајем тог истог века, слали су помоћ, давали подршку и примали нас када нико други није хтео. Захвална сам на томе што су бројна избегличка деца, захваљујући Грцима, први пут видела море и бар на тренутак заборављала сурову ратну стварност. Захвална сам и свима који су дигли глас против НАТО агресије, онима који су одбијали да у њој учествују и тако угрожавали свој живот и каријеру.

Сада су Грци поступили другачије, али ја им то не узимам за зло. Били су ту кад су нас к њима терале невоље, а данас свакако није тако. На грчке плаже пожурили смо из чистог конформизма, навике или, најбоље речено, непромишљености!

 

Аутор: Ђурђица Драгаш

Извор: РТС

СКЦ “Ћирилица” Београд: Итекако има замене за грчко и ина мора. Рецимо:

Јутарња кафа уз цвркут птица и одмор под јабуком – нетакнута природа Ресавског краја