Владимир Ружански, Јеврејин и јерменски добровољац: Утисци из Арцаха

Ја, Владимир Ружански, рођен сам у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где сам и војску служио, да бих се недавно преселио у Jермениjу. Историчар сам, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах сам отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра.

Стигли смо у Арцах после поноћи. А звездана, звездана ноћ. Кунем се, у целом животу нисам видео толико великих и сјајних звезда! Када погледаш у ноћно небо Арцаха, изгледа ти, да ћеш, ако испружиш руку, дохватити звезде. Као да те људске очи гледаjу из космоса…

Долазимо у велико склониште, некадашњу школу, сада заклон за жене и децу од неприjатељских бомби и ракета. Тачниjе, то им је сада дом, овде живе, jер су им куће разорене. Дечиjе очи су велике, jасне, блиставе, као звезде Арцаха. У њима нема страха, само одраз воjне, коjа jе постала саставним делом живота.

Раниjе нисам разумео, зашто у књигама о рату, коjе сам читао у детињству, писци (већина их је ратовала у Црвеноj армиjи у Другом светском рату) толико пишу о природи и о простим човечким радостима и тугама у мирно време. Сада разумем: писали су о томе jер је рат још више, суштински ружнији кад се упоређује са савршенством мира и трудбеничког живота.

Jош jедна ратна сцена: напуштено стадо крава између непријатеља и нас. Сељаци су отишли, спасавајући се од непрекидног бомбардовања, а говеда пустили напоље, да би не помрла од глади. Тако говеда лутаjу око наших траншеја, пасу, а ноћу се, сама, враћају у напуштено село… Неколико паса по навици лаjу на њих. Краве пасу и доје телад чак и под ватром. Шта ће, немају другог начина.

Наш командант је легендаран. Геворг (јерменски варијанта имена Ђорђе) је учесник још првог Карабашког рата, од првог до последњег дана, демобилизован као официр. У овај рат је ступио као добровољац и редов. У мирном животу је заваривач највише категорије, са четрдесетогодишњим искуством. Задивљен сам колико jе енергичан, имајући готово шездесет година. Иако строг, веома је добар и тактичан.

Његову уметност објашњњавања нема ни сваки професор. Говори увек мирно, јасно, кратко.

“Кад почне са гађањем, држи уста отворена, да би не добијеш контузију”, објашњава Геворг. “Не пуцати кад је непријатељ још далеко. Пуцати јединачном паљбом. Када већ буду испред тебе, можеш рафално. И изнад свега: не пуцати без команде!”

Једноставне истине, али у рату су као заповести из молитве. Рат их има својих.

Ја имам невелико ратно искуство, али су момци већ били у рату више пута.

“Не мисли сада о кући. Нек ти је у глави само шта је сада и шта је потребно сутра”, каже Геворг.

Момци покушавају да ме не оставе самог.

“Када си сам, мислиш о својим стварима, а у рату то је опасно”, говори ми Геворг. И тако седимо сви заједно док не настане сумрак, и причамо. Због мене, да би ја разумео, сви причају на руском – још један знак високе културе.

Постали ми су као рођаци за ово кратко време. Вероватно им није лако са мном, јер сам старији и мање окретан од њих. Али о свему шта је потребно подучавају веома тактично. Одлично осећају колико сам напет.

Један од њих, Арман, у шали ми предложи да бројимо звезде. А командант Геворг – само за мене – однекуд донесе чашу арцахске дудове ракије. И више немам страха, али не сасвим због ракије. Са таквим људима није могуће бојати се. Они нису само искусни војници, већ, и то најпре, људи. Никад те неће издати, нити оставити у опасности.

Нарек има тридесет година. Код куће су му остали мали син и жена трудница. Таквих, као Нарек, овде су готово сви. Показују ми слике и видеа своје деце и наравно, недостаје им дом…

“Али све почиње од границе”, кратко ће Нарек. “Кућа, живот, све!

“Не можемо да останемо тамо, кад овде ратују осамнаестогодишњаци!”, говоре сви. И не само да говоре – тако живе.

Жељни су да оду на фронт, а за мене је, кажу, да о овом рату пишем…

И ево, пишем.

Основни утисак, или радије убеђење, засновано на оном што сам видео: ратовати са Јерменима никоме не вреди. Јермени су посебног кова. Од несавитљиве и несаломиве легуре. Ко не верује, нек провери. Али не бих му саветовао. Јер не само регуларна војска, него и обични људи, који у мирно доба раде мирнодопске послове, кад постану војници, ето виртуоза оружја. Осим тога, јерменски војник ниjе само неустрашив, него и увек оран за борбу.

Укратко, са Јерменима је боље пријатељевати, него ратовати, верујте. Таквих привржених пријатеља тешко ћете наћи.

Друго. Овај рат није само нова војна ескалација дуготрајног сукоба између Јерменије и Азербејџана. Ово је рат између хришћанске цивилизације и исламских фанатика, који жуде да је униште.

Треће, у овом рату нико неће моћи да остане по страни. Имамо незаситог непријатеља, који неће задовољити само Арцахом. Наредна мета турске агресије могу постати Грци, Срби, Руси Донбаса, било ко.

Да се у то уверите, довољно је доћи у Арцах и погледати разорене градове и села. По ономе што сам видео, личи ми на Други светски рат. Азербејџан ради у Арцаху исто оно што су радили фашисти на окупираним територијама Саветског Савеѕа и Југославије. И ако се историја понови, биће то само зато што људи никако не да се уразуме: туђег бола нема.


Аутор: Владимир Ружански

Превод: Арам Гарегинијан

Касетне бомбе и ракете у Карабашком рату: ко пуца, а ко jе “краjње забринут”

Током потпуног рата у Карабаху, који траје преко три седмице,
навелико се користи забрањено наоружање, укључуjући
касетне бомбе.

Зашто је та муниција забрањена добро се зна у Србиjи, jер ју jе НАТО пуно кристио и у средишњој Србији и на Косову и Метохији. Расеjаваjу се над широм облашћу и могу да нанесу повреде великом броjу цивила.

Исте бомбе користе и jерменске снаге Карабаха. Макар тако тврди помоћник председника Азербејџана Хикмет Гаџиjев. Као доказ,
понудио jе фотографије коjе преносимо са jедне азербејџанске
електронске новине:

Овде се види пар десетина комада касетне мунициjе, расутих по земљи на веома блиској удаљености, у мраку. Нема никакве слике са
оштећењема објеката и рањеним људима. Ниједна међународна
организациjа, укључуjући Црвени Крст, није била позвана да
погледа рањенике.

Поређења ради, погледајмо снимке бомбардовања
азербејџанског града Гjанџа.

В Баку заявили, что число жертв обстрела Гянджи увеличилось до пяти

Не кажемо да jерменска воjска Карабаха
не бомбардује азербејџанске градове – има и тога (као одговор
на бомбардовање Степанакерта и других карабашких градова).
Желимо само да покажемо у чему је разлика између стварности и
фалсификата.

Јер са друге стране, омбудсман (заштитник грађана) Карабаха Артак
Бегларjан је више пута обjавио доказе о бомбардовању Степанакерта
(главног града Карабаха) и других градова касетном мунициjом. Ево извештаја на енглеском:

THE UPDATED EDITION OF THE SECOND INTERIM REPORT ON THE AZERBAIJANI ATROCITIES AGAINST THE ARTSAKH POPULATION IN SEPTEMBER-OCTOBER 2020

Jерменска страна сваки дан представља ове чињенице међународним организациjама, међу коjима су и Европски суд за људска права и Црвени Крст. Сасвим недавно, 15 октобра, са представницима Црвеног Крста у Jермениjи jе разговарао омбудсман
Jермениjе Арман Татоjан.

Jермени и Азербејџанци међусобно наносе ракетне ударе по цивилним обjектима. О томе се често пише из дипломатских разлога, да би се “поравњале” две стране сукоба.

Као доказ, азербејџанска страна је понудила снимак “ракетирања” значаjне термоелектране у граду Мингечаур. Ево га, сместа усвојеног од часописа “Тајм”:

An unexploded BM-30 Smerch rocket by the Mingachevir Hydro Power Station in Azerbaijan. Both Azerbaijan and Armenia have declared martial law and military mobilization over the conflict in Nagorno Karabakh.

Моћна ракета из вишецевног бацача а на асфалту
асфалт ни jедне напрслине?!

Срби стариjе генерациjе, коjи се сећаjу ратних разарења у Jугославиjи, сами ће донети закључак о сврси ове слике и циљевима аутора и објављивача. Ако азербејџанска влада то сматра ратним злочином, зашто ниjе известила међународне организациjе? Нису им потребне…

А да ли су потребне Jермениjи и карабашким Jерменима, ако рат већ траjе двадесет дана, а међународне организације су, бар до сада, само “краjње забринуте”?


Аутор: Арам Гарегинијан

Претходно од истог аутора:

Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Јерменски добровољци. Фотографија: Мелик Багдасаријан / ЕПА

У Арцаху (Нагорно-Карабах) бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је одпочела масиван напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу),војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.

29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.

Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада – све време.

У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.

Председник Турске Ердоган је више шута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било “решено питање”, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео јзаједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.

Арцах има у већини јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербајџану. Крајем 80-их, Нагорно- Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Али се Рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије, да се не би спалили сви мостови за мировни преговор и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.

Вође Азербејџана су све време изјављивали да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојући јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

У реду, треба само одговарати на питање, зашто процвоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.

Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.

Али у стварности Јерменија до сада није признала “Косово” и не намерава да то учини. Али држава, једна од првих која је признала “Републику Косово”, била је… Турска, која свим снагама пдржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о “древном српско-азербејџанском пријатељству”.

Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се “дружили” са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво “пријатељство” Турцима и Азерима указују Јермени – да би заштитили своје родитеље и децу.


Арам Гарегинијан